НА ОВОЈ ЗЕМЉИ, НАДА ЈЕ ПЈЕСНИК

(Радојица Грба, „Ковитлац“, Књижевни клуб „Далма“, Пљевља, 2014. године)

            Лако је вјеровати како су небеса чудесна и недостижна, како се на њима снива, како су она уњедрила Оца нашег, како им се обраћамо док молимо за Божју милост, али с пјесмом и у пјесми „проказати“ их – дато је ријеткима, или боље рећи казало се само одабранима.

            Баш тако, на њему само својствен начин, пјесник Радојица Грба из Пљеваља одао је тајну небеса, свемирског поретка и из стиха у стих саопштио нам ко је гдје и ко којем царству припада. Рекао је то нама преко посредника, близу стотинак пјесама у књизи „Ковитлац“ коју је ових дана објавио Књижевни клуб „Далма“ из Пљеваља.

            Можда би други читач ове књиге тек на крају забиљежио да је „Ковлитац“ илустровао Драган Палдрмић, али овај то чини одмах на почетку биљешке из разлога што су илустрације, прецизније цртежи, у ствари пјесме, стихови који су се излили и ликовно проговорили – представили се.

            Шест поглавља, како је организована ова књига, најављени су цртежима па се не би могла повући јасна црта између назива циклуса и његове цртачке најаве.

            Грбина књига пјесама почиње циклусом „Ковитлац“ а онда слиједе „Ирис и Арка“, „Истина и вријеме“, „Немам мира“, „Ода води“, „Поларно небо“.

            Добро је што још увијек у поезији има истине, попут ове Грбине, да је и Космосу болно као човјеку „без обје руке“, да је васионом загосподарила само „истина Божја“ па једино „за Бога нема тајни“ док рабови Божји земљом што ходе чине све узалуд, узалуд живе, узалуд им сваки иметак, јер како пјесник пјева, „Без вјере и Господње молитве / залуд живот и сав иметак / то су крхотине живота и клетве“ (Циклус „Ковитлац“, петнаест пјесама).

            Да је земљи нада пјесник, а да „свијет није људско безнађе“, пјесник брзо схвата да: „Зло је људска радња и храна“ вјерући да је Слобода „изнад свих пријатеља“, док „Човјек је најмањи кад клечи“.

            „Ирис и Арка“ је други циклус (осамнаест пјесама) који о свијету изворишта вјечних ватри – Космосу, пјесник наставља да пјева као о извору, „даху свемира“ који „импулсе даје“ свему што расте, цвјета и лети вјерујући како је „живот ритам“ из Космоса. Можда и јесте. Ко је доказао да није?! Уосталом, у пјесми Грба и вјерује како природа све дарива и угађа, али да све то „тешко држи земља и грана“ и поручује да „док живот траје / свјетлости се моли“.

            Док црквено звоно небо таласа, Грба се нада да ће наступити и „друго вријеме“, јер „Једно је вријеме / Господе / Створено из нулте тачке“ (Настало вријеме).

            Пјесма је траг, упитаност, дилема... Пјесма је ризница и памтиша. Тако је и у пјесмама „Упитаност“, „Празнина“, „Запитаност“...

            Живот је у поезији Грбе тешко бреме а исане који живе под маскама једино оно на прави начин покаже након што га вријеме просије. Тек како је човјеку који, како биљежи пјесник, „свјетлост не схвати“. Вјероватно тумара тамом. Из таме у таму.

            Занимљиво је Грбино поимање тајне живота који у истоименој пјесми каже да је то „страшна јека“ након чега „остављамо сјеме тајне живота“.

            Иако у пјесми „Вјечна љубав“ аутор „Ковитлаца“ пише: „На све стране пустиња“, у том безнађу, пролазности, бескрајних надања, признаје како је „Дух човјек којег нема“ па и не чуди зашто човјек „није пронашао себе“ па ће и празна као и грешна душа ископати раку.

            Између Грбиног „Космичког вјетра“ и „Кључа живота“ умируће је сунце  наспрам кога је и „рађање бол“.

            Како је човјеку невидљиви и пресудни сапутник судбина, аутору ове књиге  „Нада је у сјенци увела“ (Судбина) али вјерује да ће „сламка спаса“ спасити и човјека и свемир.

            „По мјери звука створен је свијет“, пише пјесник, али се очима пале и гасе звијезде, док душа упокојеника „бљесне у свјетлост“.

            Писали су пјесници о жени, њеној љепоти, неодољивости, о љубави, смрти, страдањима, завичају, стрепњи, чежњи, кајању, сумњи, неправдама, али мало је оних који су као Радојица Грба испјевали „Оду води“. А његова жеђ извире и нестаје тамо гдје његова рјечица „упија и памти“, па је „вода крви / и мозак / и човјек / и емоција“. И скоро да ми се не дâ полемисати са Грбиним стихом како „света вода“ и проговара.

            „Поларно небо“ је последњи циклус књиге пјесама „Ковитлац“, у којем пјесник Грба стрепи да ледене тишине помеђу глечера не увриједе парчад неба што висе и пријете птицама, ирвасу и човјеку. С разлогом пјесник пјева „Тама чека да земљу освоји“, вјерујући како је добра ријеч у самоћи јака „иако нема никог да је чује“.

            Пјесничку визију није лако разумјети ни након неколико читања, као што није лако примаћи поимању планете, васиону, законе природе, настајање свијета, тај вјечити космоски ковитлац, његову јеку, црне сватове што Земљу походе, па је и логичан крај књиге „Ковитлац“, Радојице Грбе: „Опет је мркли мрак истина“ а „човјек је још мало дијете“.

Новица ЂУРИЋ

/ 28. мај 2014. године /