Googl+ Новица Ђурић у 2014.

Ово је поклон Google + о Новици Ђурићу који је јуче емитован на Google.


https://plus.google.com/photos/105278564025200509637/yearinphotos2014?authkey=CPadzYyKmu3aRQ

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Животом печатао православље

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ И ЖИВОТ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ, Зборник радова поводом 75-годишњице упокојења патријарха Варнаве, приређивач др Вељо Ђурић Мишина, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља /

           Наслов књиге је то што најприје мами наше интересовање. Ако је тако онда се за наслов књиге
          „И живот за православље“ може стећи утисак да звучи као парола, слоган, фраза... Међутим, ако се нешто крсти као живот онда је то снажно и дубоко потекло из срца човјека, оног вјерујућег. А у плејади оних мученика који су живот дали за православље је и партијарх Варнава.

         Књига је концептирана у два дијела.
         Први дио је Василије Трбић, затим слиједи текст о дочеку српских војника у Кличеву 2. октобра 1912. године . Ту је и текст „Његова Светлост Патријарх Варнава“ објављен 1930. године у „Гласнику“ Српске православне Патријаршије.
        Свакако у овом дијелу књиге посебно је занимљив говор Његове Светости патријарха господина Варнаве у Саборној цркви београдској на дан његовог устоличења на патријашки престо.
          Други дио књиге донио је текстове које су њихови аутори изговорили поводом 75-годишњице упокојења патријарха Варнаве: Бојан Драшковић,Вељко Ђурић Мишина (два излагања), Горан Латиновић, Данко Перић, Дарко Николић, Марко Николић, Никола Жутић, Радован Пилиповић, и његов други текст са Предрагом Ракићем, Гојко Маловић, и Ненад Идризовић.
            Све остало са бројним и до сада непознатим фотографијама из живота овог патријарха сабрано је помеђу корица књиге “И живот за православље“.
            Читај, пажљиво!
 http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30804-novica-djuric-veljo-djuric-misina-i-zivot-za-pravoslavlje

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Цијела књига једна Пјесма

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Добрица Ерић, БРОЈАНИЦЕ ИЗ ГРАЧАНИЦЕ, Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2014. године /

„Бројанице из Грачанице“ је ријетка пјесничка књига у Срба – цијела књига једна Пјесма. Можда и најдужа Пјесма, са 1389 чворића, како пјесник уписа у поднаслову књиге.

Све је пјесник свезао у чвор, онај нераскидиви – Косовски, па стога је ту трагику једног народа испјевао у онолико строфа према години која се казује – 1389, када би онај славни Косовски бој у ком Срби поразише силу, бахатост, пријетње, страх, многољуднију јуначку војску и на крају побиједише себе.

Ту и лежи пјесникова замисао да је ову књигу написао као „Повјесницу части и бешчашћа“.

Да цио српски род има само Монаха Симеона и Светог Саву – свјетлост ове бројанице, знао би да се ничега не треба плашити јер су они божји кров над нама. Оставише Мир Божји у народу, позлатише крстионице и крст уздигоше да га види и љуби цио народ, казаше писмо, обновише цркве и манастире, вратише част, храбрећи народ да се не боји „Мрака и мрачних сила свих врста, / Гдје има Бога и часног крста“. Тако казива Ерићева Бројаница.

Добрица Ерић, српски славуј из житница и шљивика, у књизи „Бројанице из Грачанице“ опјевао је Предкосовски, Косовски и Покосвски , боље рећи препород, славу и на крају духовну беду једног доба и оних који на њега мирисаху.

Ерић види, јер није заслијепљен ничијим иметком, не да се парама и трезорима, вођама што Србију посрамише и умањише, већ и ван ње види да има негдје неко ко кличе и пјева за добро Српства, па тако у 953. чвору пјева:

„У општој омрази родољубља

Кроз помрачену дукљанску савест

Просину свети острошки зрак

Српски национални савјет

Обасја монтенегријски мрак“.

Не да се ово Ерићево чвориште тек онако размрсити јер сваки стих приповиједа истину о страдању народа Српског, за који се моли сваким словом, за који зажиже свијеће и крст љуби како би изашли „из осоја“, да спаси земљу „над безданом“ и ту последњу варницу увеза ријечима:

„И ниње и присно, и сада и увек.“

chttp://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30569-dobrica-eric-brojanice-iz-gracanice-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Аутентичне биљешке о Светом Сави

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Добрило Аранитовић, приређивач, СВЕТОСАВСКА ТРАДИЦИЈА У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља, 2014. године  /

            Књига „Светосавска традиција у пљеваљском крају“ коју је за штампу приредио Добрило Аранитовић, мора се рећи да су њени аутори врсни интелектуалци, писци и умјетници: Марко Симов Поповић – Родољуб, Стеван И. Самарџић, Владислав Веселиновић Тмуша, Димитрије Јефтовић Полимац и Мићун Шиљак.

            Баш онако како се прах Светог Саве, како је казао великан српске књижевности Милош Црњански, „расуо по целом Српству“, тако се његов дух све више усељавао у приче, догодовштине, легенде које су се с кољена на кољено преносиле од оног до овог земана. Предања и легенде о Светом Сави можда су најприсутније у пљеваљском крају, а у овој књизи оне су унешене као аутентичне биљешке казивача, што даје додатну вриједност овој књизи.

            Скоро да нема у православљу вјерника а да не зна бар двије легенде о Светом Сави, као и да су његове мошти Турци зулумчари спалили, али тек онда када су успјели да искушају једно ђаче, пошто им то не пође за руком код калуђера, које се по несрећи изрече да светитељеве мошти једино могу спалити на виновој лози.

            А она рука која је сабрала и укоричила српску азбуку, која је поново крстила у Срба и старо и младо, рука којој се дало да чини бројна благотворна чуда, десница која је штапом кртила и небеса и поднебесја, која је додиром врела очепљивала, рука која је хранила и спашавала нејач, сама се из ватре на Врачару подмакла. Та се рука, како преноси – записује Аранитовић, станила и похранила до 1912. године у муслиманској кући Ченгића у Потпећу код Пљеваља.

            Оно чега нема у овој књизи, а све се више шапатом чује, јесте глас који казује да су калуђери Турцима подметнули нечије друго тијело, а оно Савино однијели у једну пећину подаље од Пљеваља, да вјекује. Ту причу и још поједине детаље аутор ове забиљешке о овој књизи објавио је у „Политици“ а потом у књизи „Савиним стопама Лелејском гором“.

            Оно што се зову Савине топониме оне морају и бити тачно и прецизно лоциране, па се тако Савина вода, односно Савино језеро, налази на Сињајевини тамо гдје су у камену отиснуте стопе Светог Саве, врх његовог штапа као и стопе његовог ђакона, о чему такође има запис и фотографија у књизи „Савиним стопама Лелејском гором“. И не треба заборавити да су се многа мјеста куда је пролазио Сава преко Липова и Сињајевине сама по њему казивала. Савин починак, Савино ждријело, Савин кук, Савин Лук, Савине Стопе, Савин извор... што би морало бити прецизно набројано макар у фуснотама ове књиге.

            Оно што посебно интригира нашу пажњу након читања ове занимљиве књиге јесте утисак да поново, налик на сцену из филма Живка Николића „Време Чуда“, када испод прекречених зидова манастира гдје је насилно смјештена учионица једно ђаче узвикује: „Бог се враћа!“, док ми осјећамо да и ове аутентичне биљешке снажно поручују:

            „Свети Сава је био и остао овдје“, односно како то каза ненадмашни Милош Црњански, „народ се склонио у његову цркву, једини кров над главом“, како тада од Турака тако и од остале ниједне вјере до данашњих дана.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30474-dobrilo-aranitovic-svetosavska-tradicija-u-pljevaljskom-kraju-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Лакићевићева икона завичаја (2)

Нове књиге

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Лакићевићева икона завичаја (2)

Пише: Новица ЂУРИЋ

/Драган Лакићевић, СНЕЖНА ИКОНА, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и Орфеус – Нови Сад, 2014. године /

Антологија „Сербика“, издавачки подухват Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице и Орфеуса из Новог Сада, најзначајније едиције која коричи изборе из стваралашта српских пјесника, окитила се и најновијим избором из поезије пјесника Драгана Лакићевића (1954).

            Ријеч је о оном премрзлом дјечаку из Мораче који се у свијет бираних ријечи вину међу одабране књиге и уписа у бројне антологије, не само српског пјесништва. И одмах да разјаснимо – Лакићевић није само пјесник који је објавио десетине књига поезије, неколико романа и књига за дјецу, већ писац који се студиозно бави проучавањем српске народне књижевности, савремене српске поезије.

            Избор из поезије „Снежна икона“ у едицији Антологија „Сербика“ је „освјежен“ са нових тридесетак пјесама с којима је Лакићевић дописао тамо где је са претходном књигом пеозије стао.

            „Снежна икона“ је књига која исписује слова из завичаја до новог Лакићевићевог завичаја – Београда у ком се снагом пјесникове воље изнова оживљава оно прошло доба и „вирка“ у ово које нас снађе. Тако и разумијем његове стихове „Све што је тамо – овамо хоће / Све што је овде – тамо вапи“.

            „У поезији Драгана Лакићевића образује се не само једна нова тематска раван већ се појављује и нешто друго – један потпуно промењени поетички контекст. Уместо митолошке подлоге, уместо активирања врло старих слојева културе, јавља се нека врста потребе да се изађе из историје и да се зађе у свет модерног града у коме људска јединка не може лако да дође ни до свести о самој себи...“, записао је у предговору „Снежне иконе“ Радивоје Микић.

            Како је пјеснику дато да у себи носи икону своју тако је и нама – који се клањамо поезији, „Снежна икона“ златни и сребрени вез, по много чему, јединствених стихова у српском пјесништву,  пјесника Драгана Лакићевића.

            Ово антологијско издање Лакићевићеве „Снежне иконе“ подијељено је у десет поглавља, у овом случају стваралачких раздобља, десети дио је Белешка уз избор, једанаеста селективна библиографија, односно дванаеста биљешка о писцу.

            Можда као код ријетко које књиге пјесама, називи поглавља у овој Лакићевићевој су на неки начин казале вријеме настанка, али и веома луцидно наговијестиле историју болести доба, односно векова о којима пјевају.

            У предговору „Лирска тумачења загонетке постојања“, на двадесет и четири стране Радивоје Микић анализира изабране пјесме као и тридесетак нових почевши свој спјев о Лакићевићевим пјесмама, не без разлога, пјесмом „Звона мога бола“ из 1971. године коју је како световни завежљај добио у манастиру Морача а завршава са пјесмом „Гледам стари плочник“ из циклуса који по први пут бива објављен у овој књизи.

            А како је даље организована ова вриједна књига најбоље ће говоре називи циклуса: „Уводна давна, и ране песме“, „Историја болести – рано друго лице“, „Снег пада душо – средње доба“, „Бог на Косову 1989.“, „Зле године“, „Свеће на снегу – почетак XXИ века“, „Снежни врт“, „Снежна икона – нове песме“ и „Закључна будућа песма“.

            Можда тако не би био организован избор из поезије да га није сачинио аутор.

            Пјесме похрањење у овом издању ослањају се на претходни, онај из 2004. године  којем је придодат избор из најновијих пјесама, настале у 2012. и 2013. години у оквиру циклуса „Снежна икона“. Не без разлога и сам аутор пише: „Циклус (или збирка) 'Снежна икона' овде се штампа први пут...“.

            Не би било коректно према песми а не истаћи да је Лакићевић као ријетко који пјесник прије њега на почетку ове књиге – избора из поезије, не случајно већ сасвим намјерно, започео своје пјесничко свједочење кроз вјекове пјесмом „Звона мога бола“ коју раније никад није објавио у књигама осим у гимназијском часопису „Кораци“. Ова пјесма као и још двадесет једна су поређане у циклусу „Уводна давна, и ране песме“ и било би неукусно из избора аутора, како овог поглавља тако и осталих, издвајати неке од њих, јер су оне цјелина, нит коју једино и само пјесник Лакићевић и има право прекинути, издвојити и негдје друго уткати. Уосталом, јасно је да је ова лирска красновезница Драгана Лакићевића танана, флуидна материја која се не може препричавати.

            Оно што смије аутор ових редака да напише је чињеница да у Лакићевићевим пјесмама које су писане у форми сонета, слободног стиха... поред дубоке мисаоности постоји једна посебна мелодија, музикалност, која се сама испјевава, која ритмички мами и задуго одзвања у нашим главама.

            Одабране пјесме Лакићевић у овој престижној антологији „Сербика“ завршава несвакидашњом пјесмом, „Житије Миланка Божјег човека“ записом о Миланку, односно како пјесник записа да та завршна пјесма „представља одзив песнику Славку Живковићу да 2013. године о његовом пријатељу Миланку, 'божјем човеку', саставимо споменицу ми који смо га познавали“.

            Када се прочита последњи стих, односно „Белешка уз избор“, онда скоро да импресивно делује библиографија Драгана Лакићевића, коју је приредио Дејан Вукићевић. Иако је ријеч о селективној биографији која је једва „упакована“ у 2268 јединица и свједочи да су најеминентнија пера, људи до чијих се критичке ријечи држи у литератури, писала о књигама поезије, и романима Драгана Лакићевића. Његове књиге превођене су на енглески, њемачки, шведски, холандски, руски, пољски, македонски, италијански, румунски и јерменски језик.

            И на крај овог скромног записа о избору из поезије Лакићевићеве „Снежне Иконе“ враћа ме последњи стих „Касно сазнасмо да је бескрај мали“ и како пјесници увијек једини чују звона свога бола.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30102-novica-djuric-dragan-lakicevic-snezna-ikona

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: НОворођенче Гори Одгнано

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

 

/ Рајко Петров Ного, У ДОЛУ ШУШТИ ЈЕЧАМ, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и Орфеус – Нови Сад /

Све ми се чини да сам се поодавно родио, Тамо далеко, тамо гдје су дјеца сама себе подизала, тамо гдје је једина суза дјечака обећавала да ће нас бити, да ће сванути, да ће се разданити сваком ко је вјеровао и са собом носио крст свој... онај од лавенде једнако као онај изрезбарени ручицама дјечака од просуве дреновине негдје у околини Калиновика, или као ја подно Вучја и Сињајевине. Да, сада и доказујем да су ме са тим дјечаком, прилично касно, упознали анђели оних што нас родише, родитеље, мученике наше.

            А ко је то? Па ко је тај, можда се неко и запита. Питаће они незнавени и проневјерници, а дародаваоци ће са сигурношћу рећи да знају да је тај дуго скривани „грешни дијак“ Рајко Петров Ного.

            Сада када се упознасмо, даривасмо ријечима, стиховима, строфама, пјесмама, ја чујем како ме оне наше свијетле сјене питају – знаш ли, хвала Богу, ко је?

            И одзвања НО – Г – О!

            НOворођенче Gори Oдгнано.

            Гдје год да га је Богородица прихранила, могао је бити само Рајко Петров Ного. Ја сам разумио да је он – Србин. Крајишник. Србин Куч. Србин Пјесник. Србин Човјек. Човјек који поносно звучи. Човјек на кога је поносно и свако дијете. Ако се нијесмо у дјетињству срели, ево већ дуже времена не испуштам га из вида. Читам и видам његове и моје подеране табане који не маре што за собом остављају крваве стопе, траг да се зна како и није тешко имати ближњег свог, само ако умијеш, ако се сјетиш, ако му подариш пажњу, ако читаш и те сребрне нити удијеваш у свој губер, ако не кидаш језик што га доведе до спасења и не би више сироче.

            Пркосни дјечак разбијених кољена, у подераним дроњцима судбине, огрнуо је себе језиком и писмом својим, узјогунио се, поткочио и од тога трена ником се није дао ни за слово.

            На Богојављање, када се покорио ријечима, осудио је себе на вјечно казивање, најтеже коме је до ријечи, да кад шапне одјекне далеко и тако редом, од гласа до гласа и тако још даље да изнова казива, и да никада не нестане као што се ничему није дао ни Рајков „крст од иња“.

            И није да нијесам знао. Знао сам и то од поодавно. Читао, памтио стихове Ногове, Наше који су пробудили наша чула, забрецали у грлу и пробадали наша срца. А када ме прободе стријела тек што помислим како би у дјечјем плачнику и дуго ме за немоћ прикују Ногови стихови с којима од ријечи зида родитељску чакмарицу, исликава најљепшим ријечима родитеље своје, а тек када хтједе да их помази Божје му се казаше и кану ледена као да није из ока, ја разумијем како смо у болу, пред удар сузе умало остали непомични.

            Испод те леднице словима замоћао, оживио, урамио родитеље своје па онако гдје год да крене испраћају га и врате дому, првом гнијезду гдје је у замотуљке донео, похранио и дјеци својој у аманет оставио да их похрањују не би ли тамо гдје је никла шума, поново с неба сашла кућа. А Бог даје ко вјерује па не онако стиха ради Ного везе златостих „гдје црноризац гавран још поје и кад гаче...“ Јер није тек онако овај каменорезац крутих и тврдих, обрушених стихова поруку дјеци својој оставио да сјајем заслијепе, већ да је она једино видљива а тиме и читљива тек „кад одозго сине“ испод које „Здĕ лежи грешни дијак Рашовић од старине...“

            По први пут признајем како је тешко читати поезију Ногову. Тешко, скоро да на стотине пута прекидам читање и покушавам побјећи негдје гдје ме то неће тако дотицати, до последње нити која је при кидању да се у тугу претвори сваки трен.

            Читам и болујем. Гдје год да забодем оком као да врхом сјечива зарезујем и све дубље и дубље убадам у срце. Док тако без капи крварим капцима и образима она леденица све дубље исписује потајне патње. Ного је пјесник бола. Завичаја. Сваке травчице и пчелица наших. Пјесник варнице, камена-кремена херцеговачког. Пјесник с наших кућних прагова. Она црна марама која наслоњена на страдања не да се забораву, сама се уткива у наша пјесничка предива.

            И не треба чекати дуго, трагати, одабирати Ногове пјесме јер све у животу почиње и завршава се нашим дјетињством. Како нам сване, та зорница ће нас пратити цијелог живота. У пјесмама она је нит која се сама тка. И да је хоће Ного избјећи не да се. Она је надјачала пјесникову емоцију, а није ријетко да емоција упрете разу. Једноставно то звучи, али је болно да болније не може бити. Бол због бола. Бол од бола. Бол који се оплођава при свакој помисли да си рођењем и сазријевањем пјевао у себи, цвилио, и као Ного, смишљао и сам себи пјевао успаванку: „...По хумкама киша успаванку шушка / Отац ти је јавор мајка ти је крушка...“

            Већ од оног вијека који мину као кукавичко јаје не читам писце у чијим је књигама глава од пластике а тијело од крви и меса, односно писце у чијим дјелима никако да осјетим емоцију. Све је то шаблонизирано, по диктату евроурбанизма, па ми се неријетко учини како читам пјесме, приче, и понајвише је романа чији су аутори роботи. Роботи, скрибомани. Роботи који преврћу историјску грађу и затиру стварне чињенице и емоције.

            Рајко Петров Ного је пјесник емоције. Јаке. Снажне емоције која скоро да није присутна у књигама које су допрле до аутора овог сачињенија. А да није написао пјесму „Нека пада снијег Господе“ коју критичари не биљеже у првом плану, за мене је она Божја везиља исткана из срца Ногова за Његову Мајку, за Мајку Моју, за мајке свих који су у своје срце удјенули мјесечину, тај једини непролазни златосјај на нашим образима. За мајке, наше иконе. Мученице наше.

            Има безброј стихова који су оставили жиг на мом срцу, који су пробудили не само сјећања, који су изникли из Оног доба у коме није само Ного смочио „јечменице и куповног хљеба“, јер мрвице бијелог хљеба сакупљали смо изгледа заједно и тако не знајући један за другога мијесили погачу, славили своју икону и носили на својим леђима златна „четири слова грбава“. Носили и носимо „да нам се слова саставе“ /Сватови/, и опстану, надахњују и бране од поганих ријечи и сваколике пакости јер без њих не би, како Ного пјева, „Црногорска капа била косовска икона“.

            Читајући поезију Рајка Петрова Нога од Чарнојевића, до Косова и Великога покоља није ми се дало да их посложим у именоване циклусе књиге „У долу шушти јечам“ /Антологија Сербика, издавач Српска књижевна задруга – Подгорица и Орфеус из Новог Сада/ јер све је то једна пјесма, не поема, већ Роман поезија, изникла из бола босоногог дјечака који је мирисао шумске јагоде знајући да све његово са „њима почива“, све је у животу пјесника црна коприва, биће цвијета и на глогу, биће – како пјева Ного, „кад засија што је угашено“.  А да сам можда и у праву, истина само Бог и пјесник знају шта је шта, ето доказа у пјесми „Туга“ гдје пјесника признаје без двоумљења како „радосно гробу ходи“, али не ни због тог тренутка више га, од поодавно, ништа не весели.

             Не мали број пјесама у овом антологијском избору попут „Песма ћука“, „Бели вук“, „Балада о трамвају“, „И Хомер задрема“, само је пјесничко дремуцкање, покушај да се отргне од бола, али ни ту пјесник не успијева. Разумљиво јер за све оне који су „на правди Бога уморени“ бивају свјетлост, каза, путоказ, пут којима увијек и само босоного ходају премученици, искушеници Божји.

            А има га свуда, али се страшна јека, застрашујућа, чује у његовим пјесмама –молитвеницама у којима пјесник јавља како је „од света и од века“, „окрену сам главу“ /Молитва/ па се присјећа и тренутка када су се у два ока, изблиза, гледали он и вук, стријелили вучји, а како би другачије, како и каже Ного, „два тужна сужња два рођака ретка“ /Сузна молитва/. Разумије се у том блиском сусрету сијевала су слова, смењвали су се свјетлост и огањ... Тако види. А како види тако и ходи... И када пјесник ходи, када се помјери за корак, за стопу кроз стихове казује како су сеобе лични, најчешће, добровољни избор, али каква је то тек људска робија бити гоњен из збјега у збјег. Прво нерадо, судбином, а на крају он бива простор из кога, и да хоћеш, не дâ да одеш у неки други збјег, макар то поново било „у збјег који још зову Србија“.

            Можда је у тој и таквој немоћи појава сунца енергија која пјесника умива, крепи, чува од премрзлица, храни, притајена покрива га да се поново не осјети усамљено, да увијек изгрије и грије га, као што „гријало си ме на Калимегдану“ /На Калимегдану /.

            И све што настало је, што се каза, што проговори Божјом вољом, што се једва испили, што се оте и само проговори, што сриче... су „исповијести“ жртви па не чуди што у песмама Ноговим „и светац за слијепца уз неме гусле јеца“ /Пред страшним судом на Грачаничком зиду/.

            Скоро да се не могу отети устиску да се Ногу у поезији, баш као и његовом оцу Пешу кроз живот, „Не допада ... ни тамо ни овамо. Глогов. Жив. Разапет.“

            Ного је осјећао посебну топлину близу огњишта оног што се небу одсели па онако из васионе обасја га у окућници мајчина брига, туга, а опет зорна што зна да је њен изданак осјетио мирис сувог босиљка па не дâ да се осуши дрво живота. И сада то дрво живота све снажније приповиједа гласом оца, а најчешће и најтоплије душом мајке Стане – во времја оно и во времја ово капљаће из пернице Рајка Петрова Нога. Знам да је тако.
http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30345-rajko-petrov-nogo-novica-djuric

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30345-rajko-petrov-nogo-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Стругарове државе

Нове књиге

 

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Академик Владо Стругар, ЦРНА ГОРА У ЈУГОСЛАВИЈИ,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2014. године/

            Ма гдје год да је изговорена реч, тачна, истинита, поткријепљена непобитним доказима, временом све више добија на значају, иако неријетко у вријеме када би изговорена није била „политички подобна“. За такву бојазност, односно замјерку никада није бринуо академик Владо Стругар већ је своја научна гледишта износио без страха, знајући да ће се чињенице саме по себи одбранити када су истините и употријебљене с разлогом, односно када оне доприносе расветљавању догађаја какви су сабрани кроз говоре, бесједе, интервјуе, излагања на научним скуповима у Стругаревој књизи „Црна Гора у Југославији“.

            Ова обимна и студиозно концептирана књига садржи три дијела, Црна Гора и Југославија – први дио, Српству Црна Гора – други дио и Прилози – трећи су дио књиге.

            На око пет стотина страна ове књиге Стругар освежава памћење генерацијама, и оставља у наследство онима који ће тек приспјети, скоро све најважније детаље о  прошлости Црне Горе, њеном уједињењу са Србијом гдје су у оквиру овог поглавља читаоци први пут у прилици да прочитају Стругарево писмо предсједнику Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Веселину Ђурановићу.

            Намјерно у овом запису се опредјељујем за извод из Стругаровог саопштења које је изнио на Предсједништву Републике Црне Горе, у Подгорици 18. и 19. септембра 1992. године, тим прије што се оно по први пут публикује у овом непроцјењиво важном дјелу за историју Црне Горе, Србије и Југославије. У препорукама о Нацрту устава Црне Горе Стругар је његовим текстописцима између осталог сугерисао „да се на почетку нацрта (у преамбули) ријечи 'црногорски народ' замијене именицом 'Црногорци'.

            Због чега је на томе инсистирао, Стругар је одмах појаснио:

            „Овакву измјену препоручујем стога што израз црногорски народ задовољава дио Црногораца, само оне који се сматрају и називају припадницима црногорске нације. Али то одређење одбијају, не примају за се, они Црногорци који се осјећају Србима – радо кажу – првима у Српству, у значењу сопственог народносног опредјељења...“

            А поред сажетих и прецизних предлога на поједина решења из Нацрта устава Црне Горе  Стругар је у појединим пасусима објелоданио свој књижевни дар и свјестан тих литерарних казивања која „не признају“ сувопарна парничка једносрицања, свој став је на поменутом скупу прецизирао:

            „Лично  мислим и весело говорим: Црногорци су Срби; Црна Гора је земља и држава у Српству; с овом садржином и сљубљеношћу она је саставак Југославије...“

            Она последња, односно пета Стругарева препорука, била је да се посебним чланом устава напише да ни земља, ни острвце, ни цвјетић, ни поточић, нити виноград, нити лука ни голет на приморју Црне Горе не може „бити предмет трговине са странцима, посједник блага овдје, на црногорском приморју, може бити само – држављавин Југославије“.

            Посебну вриједност књиге „Црна Гора и Југославија“ су мапе и списи, сабране на једном мјесту од 1559, односно од 1712. до 1945. године државе на Балкану послије Берлинског конгреса, односно разграничење европских држава од 1878. до 2006. године, ту су и карте чланица некадашњег Варшавског уговора као и НАТО алијансе. Међу бројним мапама ово поглавље се завршава мапом напада авијације НАТО на Савезну Републику Југославију од 24. марта до 10. јуна 1999. године.

            Академик Владо Стругар био је непоправљиви родољуб у Српству, светионик с Ловћена одакле је боље и даље видио од сваког Црногорца. То што је видио више и даље „као ђак који учи штиво“ до последњег исписаног слова Стругар је „најживим напором ума и вида ишао свијешћу од ријечи до ријечи“, од догађаја до догађаја, од чињенице до чињенице, од епохе до епохе, градећи тако сазнање истине како га било који доказ из бауна кривотвораца историје не би затекло и на било који начин окрњило њену истинитост.

            Није тешко разумјети зашто је академик Стругар ово јединствено и драгоцјено дјело завршио прогласима краља Црне Горе:

            „Црногорци, грмио је краљ, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. Ми смо хтјели мир, подметнули су нам рат. Примите га као увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег краља пратиће вас у свим вашим подвизима.

            Живјели моји мили Црногорци.

            Живјело наше мило Српство.

            Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!“

            Зна Стругар како то би. Можда потајно вјерује да још има оне памети која љуби браћу своју – Србију и Русију. Без изузетка. И разумије се, без санкција.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30222-vlado-strugar-crna-gora-u-jugoslaviji

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Лакушићеве ријечи изговорене Божјом вољом

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Илија Лакушић, ЉУБИО САМ ЖИВОТ КАО ДА ЈЕ МОЈ, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица /

            Пјесник антологијске књиге „Робија иза стакла“ коју је објавио прије тридесетак година, Илија Лакушић на свет донио је књигу пјесама „Љубио сам живот као да је мој“ коју је у оквиру библиотеке „Савремена српска књижевност“ објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа.

            И да се пјеснику и није дало, а јесте, не би могао бити но то што јесте, ријеч најчешће изговорена божјом вољом. Тако једино и разумијем близу двеста пјесама поменуте Лакушићеве књиге поезије.

            За оне који омање знају библијска казивања, Лакушићева књига и није лака за разумјети, али исто тако начин на који овај писац саопштава неке митове је поједностављен до савршенства којег би могли назвати – умјетност лаког казивања. Најбољи примјер за то се очитава у пјесми „Ловћен“ гдје Лакушић као божји записничар биљежи Божју вољу, тренутак када код себе позва оба Петра и затражи да изаберу дјела. Пјесник исписује: „Један узе Законе и Посланице свете,/ други Горски вијенац јер бијаше дијете...“.

             И у овој књизи, као и у још неким прије, Лакушић не оставља пјесме без ироније као средством књижевног поступка, односно, неријетко како подсмијех, како интимну ругалицу свему што је противно његовом бићу. Понекад ми се учини да у Лакушићевим пјесмама и мимо његове воље проговори иронија. И не смета када мајстор од стиха зна њену мјеру.

            „И савремени песник Илија Лакушић посегнуо је за митом и својом српском традицијом. Он то чини напоредо са другима, претежнијим песничким интересовањима. Лакушић је у свом  лирском опусу, настајалом четири деценије, тематски и обликовано разуђеном, један акценат ставио и на обележја митског, историјског и православног трајања етноса, бића, ума и духа“, написао је на крају ове књиге књижевник Драган Лакићевић.          

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30186-ilija-lakusic-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Лакићевићева икона завичаја

Пише: Новица ЂУРИЋ

/Драган Лакићевић, СНЕЖНА ИКОНА, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и Орфеус – Нови Сад, 2014. године /

Антологија „Сербика“, издавачки подухват Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице и Орфеуса из Новог Сада, најзначајније едиције која коричи изборе из стваралашта српских пјесника, окитила се и најновијим избором из поезије пјесника Драгана Лакићевића (1954).

            Ријеч је о оном премрзлом дјечаку из Мораче који се у свијет бираних ријечи вину међу одабране књиге и уписа у бројне антологије, не само српског пјесништва. И одмах да разјаснимо – Лакићевић није само пјесник који је објавио десетине књига поезије, неколико романа и књига за дјецу, већ писац који се студиозно бави проучавањем српске народне књижевности, савремене српске поезије.

            Избор из поезије „Снежна икона“ у едицији Антологија „Сербика“ је „освјежен“ са нових тридесетак пјесама с којима је Лакићевић дописао тамо где је са претходном књигом пеозије стао.

            „Снежна икона“ је књига која исписује слова из завичаја до новог Лакићевићевог завичаја – Београда у ком се снагом пјесникове воље изнова оживљава оно прошло доба и „вирка“ у ово које нас снађе. Тако и разумијем његове стихове „Све што је тамо – овамо хоће / Све што је овде – тамо вапи“.

            „У поезији Драгана Лакићевића образује се не само једна нова тематска раван већ се појављује и нешто друго – један потпуно промењени поетички контекст. Уместо митолошке подлоге, уместо активирања врло старих слојева културе, јавља се нека врста потребе да се изађе из историје и да се зађе у свет модерног града у коме људска јединка не може лако да дође ни до свести о самој себи...“, записао је у предговору „Снежне иконе“ Радивоје Микић.

            Како је пјеснику дато да у себи носи икону своју тако је и нама – који се клањамо поезији, „Снежна икона“ златни и сребрени вез, по много чему, јединствених стихова у српском пјесништву,  пјесника Драгана Лакићевића.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30102-novica-djuric-dragan-lakicevic-snezna-ikona

Завршени Други међународни Његошеви књижевни сусрети

Подгорица, 10.11.2014. – Други међународни књижевни сусрети „Његошеве вечери поезије“ завршене су синоћ, трећег дана, у Херцег Новом песничким стихоказом 30 песника из Русије, Румуније, Бугарске, Француске, Словеније, Италије, Србије, Републике Српске и Црне Горе.

            Првог дана међународних књижевних сусрета писци су у Цетињском манастиру, у Његошевој Печатници поред стихова разговарали о могућности што тешње сарадње писаца из региона и шире.

 

Први ред:Будимир Дубак, Красимир Бачков, Љубица Ракић, Наталија Чистљакова, митрополит Амфилохије,

Татјана Коти, Гало Закариј, Милутин Мићовић, Веселин Ракчевић,Нина Попо, Илија Лакушић,Јанко Јелић,

Радомир Уљаревић, Бећир Вуковић, Радојица Бошковић, Милица Краљ, Горан Ђорђевић, Слободан Милић, Новица Ђурић,Андрија Радуловић, Симон Пантоан, Трипко Драганић, Рајко Ћулафић и Ранко Јововић,

            Удру­же­ње из­да­ва­ча и књи­жа­ра Цр­не Го­ре, ор­га­ни­затора Дру­ге Ње­го­ше­ве ве­че­ри по­е­зије, уприличио је у крип­ти Са­бор­ног хра­ма Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња у Под­го­ри­ци јединствено књижевно вече где су стихове казивали: Наталија Чистљакова, Татјана Коти и Нина Попов из Русије, Љубица Ракић из Румуније, Красимир Бачков из Бугарске, Симон Пантоан из Француске, Цветка Бевц и Гало Закарија из Словеније, Горан Ђорђевић из Србије, Гојко Ђого из Републике Српске, и из Црне Горе: Ранко Јововић, Милица Краљ, Илија Лакушић, Андрија Радуловић, Радован Марков Караџић, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Милутин Мићовић, Рајко Ћулафић, Коста Радовић, Веселин Ракчевић, Радојица Бошковић, Јанко Јелић, Трипко Драганић и Слободан Милић.

            О значају Његошевог дела, лов­ћен­ског тај­но­вид­ца и тра­гич­ног ју­на­ка ко­сов­ске ми­сли, говорили су ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је и писац и књижевни критичар Желидраг Никчевић.
  Посебан текст можете погледати на сајту Митрополије: http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-na-otvaranju-njegosevih-veceri-poezije-zvanicna-crna-gora-vise-nije-njegoseva/

                                                                                                           Н.Ђурић

Братоношка монографија - слово које сабира, љуби и окупља браћу

Да не би овог капиталног дјела, књиге о племену Братоножићи, сумњао бих макар потајно да смо обезрукили, обезименили, загубљени међу вјековима, изблиједјели у разним архивима, документима док су други себе дописивали, прештампавали и тако се у свијет појављивали као Они.

                           

            Ми се Братоножићи нијесмо гурали да будемо међу првим књигама у витринама непрочитаних књига, већ ово своје прво сачињеније дуго осмишљавали, пажљиво одабирали како би у тим истим ормарима сама себи одредила мјесто.

            И ево те књиге, кажем поново, капиталног дјела о племену Братоножићи, без којег је немогуће говорити о историји Црне Горе. Ево наше истине кроз историју, истине – тог најљепшег огледала сваког човјека, братства и његовог племена. Братоножићи су и у овој монографији, као и увијек кроз историју, свједочили о себи и о другима.

            Онај који је заложио себе како би оставио траг, не свој већ траг цијелог племена за собом, проф. др Мило Марковић није вечерас са нама, али исклесао је завјетна слова да је то обавеза сваког човјека, генерација кроз вјекове да биљеже, записују и оставе писана документа – трагове о постојању свога братства и племена. 

                                     

            О племену Братоножићи писали су многи појединци, говори се о њима у бројним значајним документима, научним студијама и књигама, али никада, до појаве овог дјела, нису се за једном “књижном трпезом” окупили сви Братоножићи, односно братства овог племена.
 

Братоножићи и пријатељи на промоцији у Подгорици

Монографија о Братоножићима стара је колико и племе. Писала се с датумима, догађајима, преносила с кољена на кољено, допуњавала око огњишта, дописивала, сабљама, ранама, мадаљама, записима и књигама, добрим дјелима више деценија, вјекова.

Писала се, и ево сама се исписала, захваљујући најприје божјем угоднику професору доктору економских наука Милу Марковићу, који јој је пружио руку и она му одговорила руком. Зато је данас она у нашим рукама – племеника, братственика, пријатеља племена Братоношкога, сваког човјека и дјетета као историјско свједочанство – ко смо и од кога смо.

            За монографију о Братоножићима њен аутор и приређивачки одбор користио је литературу од најстаријих времена,око 500 година уназад, до данашњих дана. Ријеч је о документима, студијама, анализама признатих појединаца, угледних научника, државним архивима, домаћим и страним, који су нам били доступни.

            Најједноставније казано, потомци Братоножића су помеђу корица сабрали вјекове постојања, познате чињенице и детаље али и не мали број онога што се није знало или се намјерно прећуткивало о овом српском племену у Црној Гори.                                  

Илија Дармановић, Новица Ђурић и Слободан Бобан Марковић

            Свака свеска, свака књига, као и ова, најбоље говори о приређивачима, док часно свједочи о прецима, бастадурима кроз свако доба у коме је било часно мријети за народ свој, али и о не малом броју угледних интелектуалаца, међу којима су професори, писци, сликари, музичари, академици...

Ђурић: Монографија која сабира и љуби браћу

             Првим читањем одмах се уочава озбиљност, односно студиозност, коју су аутори текстова исказали обрађујући сваки детаљ и чињеницу за коју су оцијенили да има важности за писмени приказ Братоножића кроз историју.

            Свака књига која обрађује овакву тематику мора се сматрати као покушај израде прве Студије о Братоножићима и њено изношење пред лице јавности. Кажем студије, јер вјерујем да ће њено друго допуњено издање уклонити евентуалне грешке и унијети мноштво нових чињеница. Ова књига је прва интелектуална провокација која тражи потврду или деманти написаног како би у новом штампању била што садржајнија, цјеловитија и прецизнија. Искрено, ја вјерујем да је ово издање за ова времена заиста капитално.

                                     

                   Милија Милић,Владимир Чађеновић, Дармановић, Ђурић и Марковић

            Нећу износити поједине детаље из књиге о Братоножићима, али свакако желим нагласити чињеницу да је више него храбар подухват исписати историјат око 140 братстава, која воде поријекло од заједничког претка Брата. Ријеч је о бројним братствима која су се стицајем околности, раселила у развијене крајеве бивше Југославије. У сеобама та братства су промијенила више заједничких имена, али једино и никада нијесу мијењали – своје коријене, колијевку предака, огњишта са којих су пошли, односно да су Братоножићи.

            Овом приликом подсјећам на чињеницу да су се Братоножићи у свако вријеме, без обзира на политичке мијене и државна уређења, са посебним пијететом односили према вјерским објектима, споменицима културе као и према споменицима погинулим Братоножићима у свим ослободилачким ратовима.

            Понос Братоножића су њихове сачуване и обновљене цркве и манастири.

            Братоножићки угледници су подржавали сваку напредну идеју.

            Српство у Црној Гори, односно у Братоножићима, као посебно поглавље,  омеђено је као историјска категорија.

            Искрено вјерујем да је монографија, капитално дјело о Братоножићима на част прецима, на радост и понос потомцима. Да се уздигнуте главе увијек имају по коме казивати. Да сваким новим рођењем исповиједамо вјеру своју православну, језиком и писмом нашим непокореним. 

                                  

Срђа Божовић, Александар Дамјановић,Момчило Вуксановић, Алекса Блечић,Зденка Поповић, Миодраг Бобо Радуновић, Мирослав Радуновић, Брацо Поповић и Владан Вучелић

            Монографија „Братоножићи кроз историју“, прва у Братоножићима, тог светионика, части, чојства и јунаштва, је слово које сабира, љуби и окупља браћу. Чува нас од себе и друге од нас. Само таква је и била потребна племену Братоножићи.

 Новица Ђурић, књижевник

Подгорица, 22.октобар 2014.

/Бесједа слово на промоцији монографије

“Братоножићи кроз историју”, у КИЦ “Будо Томовић”/

Црна година клеветања

Живот је у Црној години, као и новинарство у Црној Гори политичко-интересна перверза, мафијашко-болеснички обрачун са неоствареним ликовима и личностима, покорници и покајници пред разним газдама, продавци душе и покушај да се на продаји душе једног поносног народа обезбеди добар бизнис а све да буду оно што нису и да буду тамо где им није место.

            Када ово кажем, можда неко помисли да је по среди клевета. Не, није – реч је о истини која се у Црној Гори најчешће проглашава клеветом. Како коме одговара.

            Као да се не зна шта је клевета. Па то су знали и наши преци, али је било веома мало, јер су они имали ефикасни начин одбране. Нешто се решавало дијалогом, на гувну, око огњишта, на братственичком скупу, а када то не би зауставило даље клеветање мегданом би се све поравњало.

            Но, налетом еврослугерајства Црногорцима су обријали бркове, офарбали седе косе, скинули каишеве и одузели револвере, понос сваког Црногорца, па када би тако кренуо нови начин паљбе – пљуцкање из уста. Свугде по свакоме и на сваком месту. Но, демократе из баруштина са локвањског полетишта оценише да наши преци нису знали шта раде, нису поштовали родну равноправност, љубав истополних бракова, били су преки, необразовани и уз то су још на километар мирисали на кајмак и сир из мешине са зубима ко од угарка јер су тако, наводно, примитивни уместо воде пили овчије варенике и црног вина.

            Када је током протекле деценије клеветом проглашавана истина а она најчешће дрмала касе, тајне рачуне, структуру државе, кланове, владајуће породичне пирамиде, породичне масовне приватизације и куповину великих гиганата за „породиљски доручак“ онда је неко из врха власти крикнуо: Доста, враћај клевету на оптуженичку клупу!

            И треба, ако су новинари на те теме износили лажи. Али то што се затиру сви постулати постојања, индентитета појединих народа у Црној Гори, пре свега Срба, када се брише уставно писмо ћирилица и српски језик, када се кривотвори њихова култура, напада имовина и свештенство Српске цркве, односно Митрополије црногорско-приморске онда је то европски демократски искорак, посебно онај када је без питања и једног грађанина Црна Гора, Зека Малога, увела санкције братском руском народу, а у току је и последње метлање власти да без гласа народа Црну Гору свеже међу НАТО јасле. Е, када је ова друга прича на дневном реду, ту нема клевете. На те теме може да се пуца из сваког оружја, скоро до нивоа мржње. И то не смета ни онима који су клеветали, ни онима који сада кажу да су оклеветани. Јер потирање једног народа је ситница у односу на куповину гласова, мажење кучића и мачића, развој технике пред женским чарима и слично.

            А новинари морају истини да погледају у очи, а не милионима евра или лидерима појединих политичких партија. Јер, колико до јуче, без изузетка, кесаџије међу политичарима, бизнисменима, били су перачи прозора, багеристи, механичари, штанц мајстори, помоћници носача камермана и ТВ расвете... Изникли из таквог културног и духовног миљеа и не чуди што хоће да су узданице рода свога и њиховог иметка.

            Е, када је већ тако, а јесте, онда клевету треба поново вратити. Нека јој се суди. Јер на делу је лавеж а не говор.

            Послужићу се и оном Бећковићевом, знам да ће ми замереном бити замерено: „Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена а камење свезано...“.

Новица ЂУРИЋ

/Вечерње новости, 1.новембар 2014.године/