Нове књиге
Пише: Новица ЂУРИЋ
/ Рајко Петров Ного, У
ДОЛУ ШУШТИ ЈЕЧАМ, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и
Орфеус – Нови Сад /
Све ми се чини да сам се поодавно родио, Тамо далеко, тамо гдје
су дјеца сама себе подизала, тамо гдје је једина суза дјечака обећавала да ће нас
бити, да ће сванути, да ће се разданити сваком ко је вјеровао и са собом носио крст
свој... онај од лавенде једнако као онај изрезбарени ручицама дјечака од просуве
дреновине негдје у околини Калиновика, или као ја подно Вучја и Сињајевине. Да,
сада и доказујем да су ме са тим дјечаком, прилично касно, упознали анђели оних
што нас родише, родитеље, мученике наше.
А ко је то? Па ко је тај, можда се неко
и запита. Питаће они незнавени и проневјерници, а дародаваоци ће са сигурношћу рећи
да знају да је тај дуго скривани „грешни дијак“ Рајко Петров Ного.
Сада када се упознасмо, даривасмо ријечима,
стиховима, строфама, пјесмама, ја чујем како ме оне наше свијетле сјене питају
– знаш ли, хвала Богу, ко је?
И одзвања НО – Г – О!
НOворођенче
Gори Oдгнано.
Гдје год да га је Богородица прихранила,
могао је бити само Рајко Петров Ного. Ја сам разумио да је он – Србин. Крајишник.
Србин Куч. Србин Пјесник. Србин Човјек. Човјек који поносно звучи. Човјек на кога
је поносно и свако дијете. Ако се нијесмо у дјетињству срели, ево већ дуже времена
не испуштам га из вида. Читам и видам његове и моје подеране табане који не маре
што за собом остављају крваве стопе, траг да се зна како и није тешко имати ближњег
свог, само ако умијеш, ако се сјетиш, ако му подариш пажњу, ако читаш и те сребрне
нити удијеваш у свој губер, ако не кидаш језик што га доведе до спасења и не би
више сироче.
Пркосни дјечак разбијених кољена, у подераним
дроњцима судбине, огрнуо је себе језиком и писмом својим, узјогунио се, поткочио
и од тога трена ником се није дао ни за слово.
На Богојављање,
када се покорио ријечима, осудио је себе на вјечно казивање, најтеже коме је до
ријечи, да кад шапне одјекне далеко и тако редом, од гласа до гласа и тако још даље
да изнова казива, и да никада не нестане као што се ничему није дао ни Рајков „крст
од иња“.
И није да нијесам знао. Знао сам и то
од поодавно. Читао, памтио стихове Ногове, Наше који су пробудили наша чула, забрецали
у грлу и пробадали наша срца. А када ме прободе стријела тек што помислим како би
у дјечјем плачнику и дуго ме за немоћ прикују Ногови стихови с којима од ријечи
зида родитељску чакмарицу, исликава најљепшим ријечима родитеље своје, а тек када
хтједе да их помази Божје му се казаше и кану ледена као да није из ока, ја разумијем
како смо у болу, пред удар сузе умало остали непомични.
Испод те леднице словима замоћао, оживио,
урамио родитеље своје па онако гдје год да крене испраћају га и врате дому, првом
гнијезду гдје је у замотуљке донео, похранио и дјеци својој у аманет оставио да
их похрањују не би ли тамо гдје је никла шума, поново с неба сашла кућа. А Бог даје
ко вјерује па не онако стиха ради Ного везе златостих „гдје црноризац гавран још
поје и кад гаче...“ Јер није тек онако овај каменорезац крутих и тврдих, обрушених
стихова поруку дјеци својој оставио да сјајем заслијепе, већ да је она једино видљива
а тиме и читљива тек „кад одозго сине“ испод које „Здĕ лежи грешни дијак Рашовић
од старине...“
По први пут признајем како је тешко читати
поезију Ногову. Тешко, скоро да на стотине пута прекидам читање и покушавам побјећи
негдје гдје ме то неће тако дотицати, до последње нити која је при кидању да се
у тугу претвори сваки трен.
Читам и болујем. Гдје год да забодем оком
као да врхом сјечива зарезујем и све дубље и дубље убадам у срце. Док тако без капи
крварим капцима и образима она леденица све дубље исписује потајне патње. Ного је
пјесник бола. Завичаја. Сваке травчице и пчелица наших. Пјесник варнице, камена-кремена
херцеговачког. Пјесник с наших кућних прагова. Она црна марама која наслоњена на
страдања не да се забораву, сама се уткива у наша пјесничка предива.
И не треба чекати дуго, трагати, одабирати
Ногове пјесме јер све у животу почиње и завршава се нашим дјетињством. Како нам
сване, та зорница ће нас пратити цијелог живота. У пјесмама она је нит која се сама
тка. И да је хоће Ного избјећи не да се. Она је надјачала пјесникову емоцију, а
није ријетко да емоција упрете разу. Једноставно то звучи, али је болно да болније
не може бити. Бол због бола. Бол од бола. Бол који се оплођава при свакој помисли
да си рођењем и сазријевањем пјевао у себи, цвилио, и као Ного, смишљао и сам себи
пјевао успаванку: „...По хумкама киша успаванку шушка / Отац ти је јавор мајка ти
је крушка...“
Већ од оног вијека који мину као кукавичко
јаје не читам писце у чијим је књигама глава од пластике а тијело од крви и меса,
односно писце у чијим дјелима никако да осјетим емоцију. Све је то шаблонизирано,
по диктату евроурбанизма, па ми се неријетко учини како читам пјесме, приче, и понајвише
је романа чији су аутори роботи. Роботи, скрибомани. Роботи који преврћу историјску
грађу и затиру стварне чињенице и емоције.
Рајко Петров Ного је пјесник емоције.
Јаке. Снажне емоције која скоро да није присутна у књигама које су допрле до аутора
овог сачињенија. А да није написао пјесму „Нека пада снијег Господе“ коју критичари
не биљеже у првом плану, за мене је она Божја везиља исткана из срца Ногова за Његову
Мајку, за Мајку Моју, за мајке свих који су у своје срце удјенули мјесечину, тај
једини непролазни златосјај на нашим образима. За мајке, наше иконе. Мученице наше.
Има безброј стихова који су оставили жиг
на мом срцу, који су пробудили не само сјећања, који су изникли из Оног доба у коме
није само Ного смочио „јечменице и куповног хљеба“, јер мрвице бијелог хљеба сакупљали
смо изгледа заједно и тако не знајући један за другога мијесили погачу, славили
своју икону и носили на својим леђима златна „четири слова грбава“. Носили и носимо
„да нам се слова саставе“ /Сватови/, и опстану, надахњују и бране од поганих ријечи
и сваколике пакости јер без њих не би, како Ного пјева, „Црногорска капа била косовска
икона“.
Читајући поезију Рајка Петрова Нога од
Чарнојевића, до Косова и Великога покоља није ми се дало да их посложим у именоване
циклусе књиге „У долу шушти јечам“ /Антологија Сербика, издавач Српска књижевна
задруга – Подгорица и Орфеус из Новог Сада/ јер све је то једна пјесма, не поема,
већ Роман поезија, изникла из бола босоногог дјечака који је мирисао шумске јагоде
знајући да све његово са „њима почива“, све је у животу пјесника црна коприва, биће
цвијета и на глогу, биће – како пјева Ного, „кад засија што је угашено“. А да сам можда и у праву, истина само Бог и пјесник
знају шта је шта, ето доказа у пјесми „Туга“ гдје пјесника признаје без двоумљења
како „радосно гробу ходи“, али не ни због тог тренутка више га, од поодавно, ништа
не весели.
Не мали број пјесама у овом антологијском избору
попут „Песма ћука“, „Бели вук“, „Балада о трамвају“, „И Хомер задрема“, само је
пјесничко дремуцкање, покушај да се отргне од бола, али ни ту пјесник не успијева.
Разумљиво јер за све оне који су „на правди Бога уморени“ бивају свјетлост, каза,
путоказ, пут којима увијек и само босоного ходају премученици, искушеници Божји.
А има га свуда, али се страшна јека, застрашујућа,
чује у његовим пјесмама –молитвеницама у којима пјесник јавља како је „од света
и од века“, „окрену сам главу“ /Молитва/ па се присјећа и тренутка када су се у
два ока, изблиза, гледали он и вук, стријелили вучји, а како би другачије, како
и каже Ного, „два тужна сужња два рођака ретка“ /Сузна молитва/. Разумије се у том
блиском сусрету сијевала су слова, смењвали су се свјетлост и огањ... Тако види.
А како види тако и ходи... И када пјесник ходи, када се помјери за корак, за стопу
кроз стихове казује како су сеобе лични, најчешће, добровољни избор, али каква је
то тек људска робија бити гоњен из збјега у збјег. Прво нерадо, судбином, а на крају
он бива простор из кога, и да хоћеш, не дâ да одеш у неки други збјег, макар то
поново било „у збјег који још зову Србија“.
Можда је у тој и таквој немоћи појава
сунца енергија која пјесника умива, крепи, чува од премрзлица, храни, притајена
покрива га да се поново не осјети усамљено, да увијек изгрије и грије га, као што
„гријало си ме на Калимегдану“ /На Калимегдану /.
И све што настало је, што се каза, што
проговори Божјом вољом, што се једва испили, што се оте и само проговори, што сриче...
су „исповијести“ жртви па не чуди што у песмама Ноговим „и светац за слијепца уз
неме гусле јеца“ /Пред страшним судом на Грачаничком зиду/.
Скоро да се не могу отети устиску да се
Ногу у поезији, баш као и његовом оцу Пешу
кроз живот, „Не допада ... ни тамо ни овамо.
Глогов. Жив. Разапет.“
Ного је осјећао посебну топлину близу
огњишта оног што се небу одсели па онако из васионе обасја га у окућници мајчина
брига, туга, а опет зорна што зна да је њен изданак осјетио мирис сувог босиљка
па не дâ да се осуши дрво живота. И сада то дрво живота све снажније приповиједа
гласом оца, а најчешће и најтоплије душом мајке Стане – во времја оно и во времја
ово капљаће из пернице Рајка Петрова Нога. Знам да је тако.
http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30345-rajko-petrov-nogo-novica-djuric
http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30345-rajko-petrov-nogo-novica-djuric
Нема коментара:
Постави коментар