Живот је у Црној години, као и новинарство
у Црној Гори политичко-интересна перверза, мафијашко-болеснички обрачун са неоствареним
ликовима и личностима, покорници и покајници пред разним газдама, продавци душе
и покушај да се на продаји душе једног поносног народа обезбеди добар бизнис а све
да буду оно што нису и да буду тамо где им није место.
Када ово кажем, можда неко помисли да
је по среди клевета. Не, није – реч је о истини која се у Црној Гори најчешће проглашава
клеветом. Како коме одговара.
Као да се не зна шта је клевета. Па то
су знали и наши преци, али је било веома мало, јер су они имали ефикасни начин одбране.
Нешто се решавало дијалогом, на гувну, око огњишта, на братственичком скупу, а када
то не би зауставило даље клеветање мегданом би се све поравњало.
Но, налетом еврослугерајства Црногорцима
су обријали бркове, офарбали седе косе, скинули каишеве и одузели револвере, понос
сваког Црногорца, па када би тако кренуо нови начин паљбе – пљуцкање из уста. Свугде
по свакоме и на сваком месту. Но, демократе из баруштина са локвањског полетишта
оценише да наши преци нису знали шта раде, нису поштовали родну равноправност, љубав
истополних бракова, били су преки, необразовани и уз то су још на километар мирисали
на кајмак и сир из мешине са зубима ко од угарка јер су тако, наводно, примитивни
уместо воде пили овчије варенике и црног вина.
Када је током протекле деценије клеветом
проглашавана истина а она најчешће дрмала касе, тајне рачуне, структуру државе,
кланове, владајуће породичне пирамиде, породичне масовне приватизације и куповину
великих гиганата за „породиљски доручак“ онда је неко из врха власти крикнуо: Доста,
враћај клевету на оптуженичку клупу!
И треба, ако су новинари на те теме износили
лажи. Али то што се затиру сви постулати постојања, индентитета појединих народа
у Црној Гори, пре свега Срба, када се брише уставно писмо ћирилица и српски језик,
када се кривотвори њихова култура, напада имовина и свештенство Српске цркве, односно
Митрополије црногорско-приморске онда је то европски демократски искорак, посебно
онај када је без питања и једног грађанина Црна Гора, Зека Малога, увела санкције
братском руском народу, а у току је и последње метлање власти да без гласа народа
Црну Гору свеже међу НАТО јасле. Е, када је ова друга прича на дневном реду, ту
нема клевете. На те теме може да се пуца из сваког оружја, скоро до нивоа мржње.
И то не смета ни онима који су клеветали, ни онима који сада кажу да су оклеветани.
Јер потирање једног народа је ситница у односу на куповину гласова, мажење кучића
и мачића, развој технике пред женским чарима и слично.
А новинари морају истини да погледају
у очи, а не милионима евра или лидерима појединих политичких партија. Јер, колико
до јуче, без изузетка, кесаџије међу политичарима, бизнисменима, били су перачи
прозора, багеристи, механичари, штанц мајстори, помоћници носача камермана и ТВ
расвете... Изникли из таквог културног и духовног миљеа и не чуди што хоће да су
узданице рода свога и њиховог иметка.
Е, када је већ тако, а јесте, онда клевету
треба поново вратити. Нека јој се суди. Јер на делу је лавеж а не говор.
Послужићу се и оном Бећковићевом, знам
да ће ми замереном бити замерено: „Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена
а камење свезано...“.
Новица ЂУРИЋ
/Вечерње новости, 1.новембар 2014.године/
Нема коментара:
Постави коментар