Пише: Новица ЂУРИЋ
/ Илија Лакушић,
ЉУБИО САМ ЖИВОТ КАО ДА ЈЕ МОЈ, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица
/
Пјесник антологијске књиге „Робија иза
стакла“ коју је објавио прије тридесетак година, Илија Лакушић на свет донио је
књигу пјесама „Љубио сам живот као да је мој“ коју је у оквиру библиотеке „Савремена
српска књижевност“ објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа.
И да се пјеснику и није дало, а јесте,
не би могао бити но то што јесте, ријеч најчешће изговорена божјом вољом. Тако једино и разумијем близу двеста
пјесама поменуте Лакушићеве књиге поезије.
За оне који омање знају библијска казивања,
Лакушићева књига и није лака за разумјети, али исто тако начин на који овај писац
саопштава неке митове је поједностављен
до савршенства којег би могли назвати – умјетност лаког казивања. Најбољи примјер
за то се очитава у пјесми „Ловћен“ гдје Лакушић као божји записничар биљежи Божју
вољу, тренутак када код себе позва оба Петра и затражи да изаберу дјела. Пјесник
исписује: „Један узе Законе и Посланице свете,/ други Горски вијенац јер бијаше
дијете...“.
И у овој књизи, као и у још неким прије, Лакушић
не оставља пјесме без ироније као средством књижевног поступка, односно, неријетко
како подсмијех, како интимну ругалицу свему што је противно његовом бићу. Понекад
ми се учини да у Лакушићевим пјесмама и мимо његове воље проговори иронија. И не
смета када мајстор од стиха зна њену мјеру.
„И савремени песник Илија Лакушић посегнуо
је за митом и својом српском традицијом. Он то чини напоредо са другима, претежнијим
песничким интересовањима. Лакушић је у свом
лирском опусу, настајалом четири деценије, тематски и обликовано разуђеном,
један акценат ставио и на обележја митског, историјског и православног трајања етноса,
бића, ума и духа“, написао је на крају ове књиге књижевник Драган Лакићевић.
Нема коментара:
Постави коментар