Нове књиге
ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Лакићевићева
икона завичаја (2)
Пише: Новица ЂУРИЋ
/Драган Лакићевић, СНЕЖНА ИКОНА, Књижевна задруга Српског народног
вијећа – Подгорица и Орфеус – Нови Сад, 2014. године /
Антологија „Сербика“, издавачки подухват Књижевне задруге Српског
народног вијећа из Подгорице и Орфеуса из Новог Сада, најзначајније едиције која
коричи изборе из стваралашта српских пјесника, окитила се и најновијим избором из
поезије пјесника Драгана Лакићевића (1954).
Ријеч је о оном премрзлом дјечаку из Мораче
који се у свијет бираних ријечи вину међу одабране књиге и уписа у бројне антологије,
не само српског пјесништва. И одмах да разјаснимо – Лакићевић није само пјесник
који је објавио десетине књига поезије, неколико романа и књига за дјецу, већ писац
који се студиозно бави проучавањем српске народне књижевности, савремене српске
поезије.
Избор из поезије „Снежна икона“ у едицији
Антологија „Сербика“ је „освјежен“ са нових тридесетак пјесама с којима је Лакићевић
дописао тамо где је са претходном књигом пеозије стао.
„Снежна икона“ је књига која исписује
слова из завичаја до новог Лакићевићевог завичаја – Београда у ком се снагом пјесникове
воље изнова оживљава оно прошло доба и „вирка“ у ово које нас снађе. Тако и разумијем
његове стихове „Све што је тамо – овамо хоће / Све што је овде – тамо вапи“.
„У поезији Драгана Лакићевића образује
се не само једна нова тематска раван већ се појављује и нешто друго – један потпуно
промењени поетички контекст. Уместо митолошке подлоге, уместо активирања врло старих
слојева културе, јавља се нека врста потребе да се изађе из историје и да се зађе
у свет модерног града у коме људска јединка не може лако да дође ни до свести о
самој себи...“, записао је у предговору „Снежне иконе“ Радивоје Микић.
Како је пјеснику дато да у себи носи икону
своју тако је и нама – који се клањамо поезији, „Снежна икона“ златни и сребрени
вез, по много чему, јединствених стихова у српском пјесништву, пјесника Драгана Лакићевића.
Ово антологијско издање Лакићевићеве „Снежне иконе“ подијељено је у десет поглавља,
у овом случају стваралачких раздобља, десети дио је Белешка уз избор, једанаеста селективна библиографија,
односно дванаеста биљешка
о писцу.
Можда као код ријетко које књиге пјесама, називи
поглавља у овој Лакићевићевој
су на неки начин казале вријеме настанка, али и веома луцидно наговијестиле историју
болести доба, односно
векова о којима пјевају.
У предговору „Лирска тумачења загонетке
постојања“, на двадесет
и четири стране Радивоје Микић анализира изабране пјесме као и тридесетак нових
почевши свој спјев о Лакићевићевим
пјесмама, не без разлога, пјесмом
„Звона мога бола“ из 1971. године коју је како световни завежљај добио у манастиру
Морача а завршава са пјесмом „Гледам стари плочник“ из циклуса који по први пут бива објављен
у овој књизи.
А како је даље организована ова вриједна књига најбоље ће говоре називи
циклуса: „Уводна давна, и ране
песме“, „Историја болести
– рано друго лице“, „Снег пада душо – средње доба“, „Бог на Косову 1989.“,
„Зле године“, „Свеће на
снегу – почетак XXИ века“, „Снежни врт“, „Снежна икона – нове песме“ и „Закључна будућа песма“.
Можда тако не би био организован избор из
поезије да га није сачинио аутор.
Пјесме похрањење у овом издању ослањају
се на претходни, онај
из 2004. године којем је придодат избор из
најновијих пјесама, настале у 2012. и 2013. години у оквиру циклуса
„Снежна икона“. Не без разлога и сам аутор пише: „Циклус (или збирка) 'Снежна икона'
овде се штампа први пут...“.
Не би било коректно према песми а не истаћи
да је Лакићевић као ријетко који пјесник прије њега на почетку ове књиге – избора
из поезије, не случајно већ сасвим намјерно, започео своје пјесничко свједочење кроз вјекове пјесмом „Звона
мога бола“ коју раније никад није објавио у књигама осим у гимназијском часопису „Кораци“.
Ова пјесма као и још двадесет једна су поређане у циклусу „Уводна
давна, и ране песме“ и било би неукусно из избора аутора, како овог поглавља тако
и осталих, издвајати неке од њих, јер су оне цјелина, нит коју једино и
само пјесник Лакићевић и има право прекинути, издвојити и негдје друго уткати. Уосталом, јасно
је да је ова лирска красновезница
Драгана Лакићевића танана,
флуидна материја која се не може препричавати.
Оно што смије аутор ових редака да напише
је чињеница да у Лакићевићевим
пјесмама које су писане у форми сонета, слободног стиха... поред дубоке мисаоности
постоји једна посебна мелодија, музикалност, која се сама испјевава, која ритмички мами и задуго одзвања у
нашим главама.
Одабране пјесме Лакићевић у овој престижној
антологији „Сербика“ завршава
несвакидашњом пјесмом, „Житије Миланка Божјег човека“ записом о Миланку, односно
како пјесник записа да та завршна пјесма „представља одзив песнику Славку Живковићу
да 2013. године о његовом пријатељу Миланку, 'божјем човеку', саставимо споменицу ми који смо га познавали“.
Када се прочита последњи стих, односно
„Белешка уз избор“, онда скоро да импресивно делује библиографија Драгана Лакићевића,
коју је приредио Дејан Вукићевић. Иако је ријеч о селективној биографији која је
једва „упакована“ у 2268 јединица и свједочи
да су најеминентнија пера, људи до чијих се критичке ријечи држи у литератури, писала о књигама поезије,
и романима Драгана Лакићевића. Његове књиге превођене су на енглески, њемачки, шведски,
холандски, руски, пољски, македонски, италијански, румунски и јерменски језик.
И на крај овог скромног записа о избору
из поезије Лакићевићеве
„Снежне Иконе“ враћа ме последњи стих „Касно сазнасмо да је бескрај мали“ и како
пјесници увијек једини
чују звона свога бола.
Нема коментара:
Постави коментар