Нове књиге
Пише: Новица ЂУРИЋ
/ Добрило Аранитовић, приређивач, СВЕТОСАВСКА ТРАДИЦИЈА У ПЉЕВАЉСКОМ
КРАЈУ, Књижевна задруга Српског народног
вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља, 2014.
године /
Књига „Светосавска традиција у пљеваљском
крају“ коју је за штампу приредио Добрило Аранитовић, мора се рећи да су њени аутори
врсни интелектуалци, писци и умјетници: Марко Симов Поповић – Родољуб, Стеван И.
Самарџић, Владислав Веселиновић Тмуша, Димитрије Јефтовић Полимац и Мићун Шиљак.
Баш онако како се прах Светог Саве, како
је казао великан српске књижевности Милош Црњански, „расуо по целом Српству“, тако
се његов дух све више усељавао у приче, догодовштине, легенде које су се с кољена
на кољено преносиле од оног до овог земана. Предања и легенде о Светом Сави можда
су најприсутније у пљеваљском крају, а у овој књизи оне су унешене као аутентичне
биљешке казивача, што даје додатну вриједност овој књизи.
Скоро да нема у православљу вјерника а
да не зна бар двије легенде о Светом Сави, као и да су његове мошти Турци зулумчари
спалили, али тек онда када су успјели да искушају једно ђаче, пошто им то не пође
за руком код калуђера, које се по несрећи изрече да светитељеве мошти једино могу
спалити на виновој лози.
А она рука која је сабрала и укоричила
српску азбуку, која је поново крстила у Срба и старо и младо, рука којој се дало
да чини бројна благотворна чуда, десница која је штапом кртила и небеса и поднебесја,
која је додиром врела очепљивала, рука која је хранила и спашавала нејач, сама се
из ватре на Врачару подмакла. Та се рука, како преноси – записује Аранитовић, станила
и похранила до 1912. године у муслиманској кући Ченгића у Потпећу код Пљеваља.
Оно чега нема у овој књизи, а све се више
шапатом чује, јесте глас који казује да су калуђери Турцима подметнули нечије друго
тијело, а оно Савино однијели у једну пећину подаље од Пљеваља, да вјекује. Ту причу
и још поједине детаље аутор ове забиљешке о овој књизи објавио је у „Политици“ а
потом у књизи „Савиним стопама Лелејском гором“.
Оно што се зову Савине топониме оне морају
и бити тачно и прецизно лоциране, па се тако Савина вода, односно Савино језеро,
налази на Сињајевини тамо гдје су у камену отиснуте стопе Светог Саве, врх његовог
штапа као и стопе његовог ђакона, о чему такође има запис и фотографија у књизи
„Савиним стопама Лелејском гором“. И не треба заборавити да су се многа мјеста куда
је пролазио Сава преко Липова и Сињајевине сама по њему казивала. Савин починак,
Савино ждријело, Савин кук, Савин Лук, Савине Стопе, Савин извор... што би морало
бити прецизно набројано макар у фуснотама ове књиге.
Оно што посебно интригира нашу пажњу након
читања ове занимљиве књиге јесте утисак да поново, налик на сцену из филма Живка
Николића „Време Чуда“, када испод прекречених зидова манастира гдје је насилно смјештена
учионица једно ђаче узвикује: „Бог се враћа!“, док ми осјећамо да и ове аутентичне
биљешке снажно поручују:
„Свети Сава је био и остао овдје“, односно
како то каза ненадмашни Милош Црњански, „народ се склонио у његову цркву, једини
кров над главом“, како тада од Турака тако и од остале ниједне вјере до данашњих
дана.
Нема коментара:
Постави коментар