Опроштај од пријатеља поезије: АНДРЕЈ БАЗИЛЕВСКИ: МЕНЕ СУ ДОБРИ ЉУДИ УЧИЛИ ДА МИСЛИМ

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

Упокојио ми пријатељ. Човјек. Брат. Пјесник,   преводилац, доктор филолошких наука Андреј Базилевски.

            Сарадник Института за свјетску књижевност „Максим Горки“ Руске академије наука. Састављач и преводилац  три капитална дјела: тротомне „Антологије српског пјесништва 20. вијека“, двојезичне антологије „Српски пјесници 20. вијека“ и изузетно обимни антологијски избор српског пјесништва дјеци и о дјеци „Књига радости“.

Новица Ђурић у разговору са Базилевским на Институту за свјетску књижевност „Максим Горки"

Био је уредник „Словенске библиотеке“ и „Српско-руске поетске библиотеке“ московске издавачке куће „Вахазар“, алманаха „Српско-руски круг“ (излази од 2010). Објавио је књиге стихова „Тачка“, „Како оно бјеше“ „Господине Хаос“, „На крају зиме“, „Једном и заувијек“, и „Нестварно вријеме“.

            У једном разговору који је објавила београдска „Политика“ рекао ми је да је прије спознао преводица у себи него пјесника, али да „свако има свој пут“.

            Прије него је почео да пише поезију било му је довољно што живи,  чита и „осјећа радост постојања“:

            „А по очевој смрти, коначно сам почео схватати нешто још важније. Нешто што можда до сада нисам сасвим разумио. Знам само једну ствар: од тог доба и поезија је – мој живот. Превођење живота у поезију – дио је мог бића“.

            И вјеровао је да није све написано и за превођење.

            „Најтеже је пронаћи оно што је заиста вриједно превођења“, говорио је.“Када се у томе погријеши (а грешке су, наравно - неизбјежне), последице за душу су исте као последице грешака у животу“.

            Поезију као незамењиво духовно пиће овако је разумио: „Стварни стихови помажу да се преживи, да се сачува достојанство и нада, да се пригуши у себи гордост и сујета.“

            Волио је своју историју и истину о православним народима. Међу свима је издвајао Србе. На свјетска лицемерја, испразну халубуку, лажну демократију гледао је с презиром. Цијелим бићем био је против вишедеценијских, чак и вјековних, пљачки Русије и Србије и свакако Црне Горе.

            „Мотивисала ме је монструозна криза са којом се суочавају наши народи, наше опљачкане и уништене земље. Ми живимо у вријеме колосалне замјене теза, утискивања у главу рефлексног одбацивања националне самосвијести, покушаја да се преокрене историја. Гаде ми се пароле попут „промовисања демократије“, тупи и цинични рекламни слогани, који урастају у подсвијест. Ја не желим да моја дјеца буду робови похлепе и мрачних инстинката (забашурених гламурозним фразама). Човек са тим не може да се помири. Мене су цијелог мог живота добри људи учили да мислим. Јогунио сам се, али су ипак неке лекције научене. Мрзим лажи и простоту, која је, како изрека каже – „гора од крађе“. Поезија увијек даје лекцију храбрости, снаге духа. Дакле – исцјељујућу инјекцију вјере, која може да блокира метастазу потрошачке заразе, лицемјерја, окрутности. Српска поезија носи у себи снажна антитијела која повећавају духовни имунитет!“.

Андреј Базилевски Москва,30.10,2010.Снимио Новица Ђурић

Он је за српску литературу урадио немјерљиво. 

            „Радим то, говорио ми је, како би формирао „сопствену слику националне поезије у цјелини“.

            Овај изванредни познавалац српске књижевности, или боље рећи дјела која се стварају на српском језичком простору, није крио да „цијелог  живота прави“ своју антологију, „свој цвјетни врт, збирку пјесама за под јастук“.

Андреј Базилевски и Новица Ђурић, Москва, 30.10,2010.

            И као неизбјежни дио наших разговора био је и онај који се односи на вишевјековне везе Руса и Срба. Једне прилике рекао је да „Срби воле Русију, али не воле истину о Русији“. Захтијевао сам да ми то детаљније појасни.

            „Љубав није спорна – волимо се. И ми вас, и ви нас. И није да се волимо како не треба. Само што волети – још не значи познавати. А не знати – значи не разумети опасности. Хранити илузије. Испољавати апсурдне претензије. Бити љубоморан на самог себе. Вјеровати у чуда, не у дјела руку својих. Дангубити. Да, још много тога. У политичка питања нећу да се удубљујем. Рећи ћу једно – ја од Срба чујем непрестане примједбе попут: „Ма пусти! Не треба Србима да говориш о томе како је код вас у Русији лоше, како је много неправде, а тако мало снаге. Па у шта да полажу наду – ако не у мајку Русију? Иначе, потпуно смо пропали.“ Шта онда – главу у пијесак? По мом мишљењу, из непажње може настати само штета. Простодушност је потребна, чак неопходна – како не бисмо постали жртве демона подозрења и сумње. Али, не у тренутку када све виси о концу (што се сваког дана потврђује широм свијета), када је технологија обмане и манипулације досегла савршенство, које је већ ван домашаја креативног ума“.

            Андреј је искрено осјећао како ово доба и јесте и није наклоњено поезији. Говорио је да није наклоњено јер „свуда буја лицемерје, подлост, издаја, а јесте јер је доста прочишћујућег бола, храбрости, сагледавања...“.

            „Све то скупа – тај предивни, разнобојни свијет, како год га звали – све то није довољно“, рекао би. "Свако га види и чује на свој начин, у свом регистру, према својој савјести. У ријечи је остварено све што је немогуће у видљивој стварности. Битно је нешто друго. Поезија је бесмртна – у истом смислу у којем је човјек бесмртан, и свако вријеме она себи потчињава, уздижући се над њим“.

Сергеј Шччеглов, Мирјана Булатовић и Новица Ђурић, Москва 2010.

Мирјана Булатовић, Новица Ђурић и Андреј Базилевски, испред Руске академије наука,Москва,30.10.2010.

Ето, бесмртни мој пријатељу... Гледам фотографије из Москве и вјерујем како твоји искрени пријатељ, пјесникиња из Београда Мирјана Булатовић и писац и преводилац из Краснојарска Сергеј Шчеглов, тугују, али негдје у дна душа скривају зрачак, онај траг о твојој бесмртности. А ти онако ненаметљив, скроман, њежан, без лоших ријечи о другима, виркаш из томова књига у нашим витринама.

            Добро је што си ту. Можда једино пријатељи остају и трају у књигама.

/ ДАН - додатак ЋИРИЛИЦА, 5.06.2019.године / 

 

 

„МИОДРАГ ЋУПИЋ“ ЗОРАНУ ПЕШИЋУ СИГМИ И НОВИЦИ ЂУРИЋУ

ФОНДАЦИЈА ЗА КЊИЖЕВНОСТ „МИОДРАГ И БРАНКА ЋУПИЋ“-ПОДГОРИЦА

   Жири за књижевну награду „Миодраг Ћупић“ у саставу : Андрија Радуловић (предсједник), мр Вишња Косовић и др Радоје Головић једногласно је донио одлуку да се награда „Миодраг Ћупић“ додијели равноправно Зорану Пешићу Сигми за књигу поезије „Биће све у реду“ (Ниш, 2018.), и Новици Ђурићу за књигу поезије „Камени јахачи“ (Подгорица, 2018.) .

Новица Ђурић

У ужи избор за награду „Миодраг Ћупић“ били  су:

Александар Ћуковић „Кад скидају крила“, Миомир Ђуришић „Михољско љето на Цетињу“, Радојица Рајо Филипов Булатовић „Ровачки клетвеник“, Горчин Благојевић „ Церада од сопствене коже“ и Радмила Кнежевић „Кап сунца“.

Из саопштења жирија:

Зоран Пешић Сигма и овом књигом поезије потврђује све оне високе квалитете пјевања и мишљења из претходних књига, апострофирајући страх као покретачку снагу , за онтолошко промишљање и својеврсно лирско војевање  искреним  и зачудним стиховима који одају пуну аутентичност пјесника који се не мири са пролазношћу, и који је још један у братству „непризнатих законодаваца“који развејава своје снове у јединстврној књизи „Биће све у реду“.

Новица Ђурић у најновијој књизи поезије „Камени јахачи“ суочава се искрено и храбро са свијетом и животом, укршта лично и колективно, исписује пјесничко свједочанство у духовном сагласју са понајбољом традицијом нашег пјесништва у чијем средишту је човјек, крст, хљеб, љубав и нада.

Пјесништво Зорана Пешића Сигме и Новице Ђурића исказује својеврсну побуну која је обиљежила живот и комплексно и обимно дјело  Миодрага Ћупића, који је друкчије стваралачки реаговао и духовне ставове заузимао у оном добу када је било много исплативије ћутати и аплаудирати.

Књижевна награда „Миодраг Ћупић“  Зорану Пешићу Сигми и Новици Ђурићу биће уручена средином јуна у Подгорици.

Досадашњи добитници нагрде „Миодраг Ћупић“ су: Срба Игњатовић, Илија Лакушић, Ранко Јововић, Зоран Костић, Гојко Ђого, Тодор Живалевић, Радомир Уларевић,Будимир Дубак и Милутин Мићовић.

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/69907-nagrada-miodrag-cupic-6875764373

 

ПОЕМА О ВЛАЈКУ ЋУЛАФИЋУ

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Одабрана дјела у пет књига Влајка Ћулафића

Има ли ишта теже но за живота припадати соју људи и соју поезије, питање је које увијек постављам себи када хоћу било што да кажем о човјеку и пјеснику какав је био Влајко Ћулафић. Увјерен сам да нема, јер је Влајко од првог стиха до “испраћајне” пјесме  пле­ме­ни­ти пје­сни­к, про­за­и­ста, са­ти­ри­ча­р, но­ви­на­р... Његова го­спод­стве­ност једнако је била очита како у поезији и свему што је пером дотакао тако и у свакодневном животу.

            Влајко је по свом образовању и јединственом поетском исказу био препознатљив,  не само у својим родним Васојевићима, него и у Црној Гори и много шире. Оставио је за собом десетак књига, бројне записе, есеје, приказе, новинске текстове,  па ова изабрана дјела свједоче да је ријеч о  моралној громади. Ова његова изабрана дјела обавезују нас да свједочимо истину о њима и њиховом аутору, јер свако неприкладно, неодмјерено или китњасто слово о њима, дубоко би се косило са моралним начелима њиховог аутора. С тога увијек кажем себи и јавно понављам да је Влајко Ћулафић био мо­нах ме­ђу пи­сци­ма, чо­вјек ко­ји је ци­је­лим ства­ра­ла­штвом при­па­дао Цр­кви и вје­ро­вао да све што ства­ра мо­ра би­ти обо­же­но. И јесте. И биће.

            Његова поезија је слуга косовском завјету и то је једина болест коју није могао пребољети.  Зато његове пјесме о ранама косовским никога не остављају равнодушним и свако слово сабрано у овим изабраним дјелима су свједок, необорив доказ о страдању његовог народа и његовом бунту против свакога ко покушава унизити његов народ и затријети му вјеру живу. Зато су и његове пјесме протестне поеме. Немали број њих.

Новица Ђурић и Влајко Ћулафић, Подгорица, 2010. године

И када је писао пјесму бунта, пркоса, покајницу за народ, Влајко је уносио неки чудан, јединствен звук какав се само осјети у манастирским молитвама. Тај осјећај посебно се осјети док се читају његове пјесме из књиге “Небеска тапија”. Јасно, он живот другачије доживљава, а о смрти биљежи као да је и тај “живот” већ преживио и то је сазнање које ме оставило без даха након читања његових пјесама, односно ових сабраних дјела.          Лирика Влајка Ћулафића је исткана другачијим доживљајима живота и времена, у њој су привид и сан изнијансирани животним тоновима, начином јединственим у нашој поезији. У том нијансирању пјесник је осјећао да читаоцу оставља да из сопственог бола, односно из личне спознаје одреди којој ће се нијанси интимније приклонити. Само да је написао пјесму “Јесам ли жив, Боже” било би вриједно тумачити његове сонете.

            “...И претурих преко главе, већ сиједе,

            Доба што је више личило причини,

            Па ме, и сада, ево – као у јазбини,

            У времену новог, срама и биједе.

            Је сам ли жив, Боже? Ка теби ли гредем,

            Ил – ко Муса, мртав - скачем по ледини.”

            И те како су занимљиве и вриједне спознаје пјесме хумора и сатире, књига његових бесједа, приказа разних књига, некролога, репортажа и свједочења које се налазе између корица са називом “Изнуђене ријечи”. Но, то је посебно поглавље из Влајковог стваралачког опуса о ком ће требати студиозније читање, тумачење и представљање.

            То што види пјесник не може се докучити голим оком, зато је пјесников видик  његова душа и оно иза затамњене стране. А Влајкова душа је широка и пространа да се кроз тај визир могло видјети све суштинско што се прелама кроз живот и смрт сваког човјека, па и оно после тога у чему је Влајко сада, као што ћемо ми бити када нам сат откуца. Пјесникова мисао је тајна.

            Ако сам у праву, а вјерујем да јесам, Влајко није дозвољавао да му живот оптерети јака ријеч, али ни поезију, ни новински текст, ни бесједу, ни хумореску, ни сатиру... Управо, он се миловао са ријечима, знајући љековитост благе ријечи, која пречицом доспијева у свачију душу и тамо му се усели занавијек.

            Скоро да сам у неким пјесмама осјетио да му се нијесу дале, али да их је у молитвама дописивао као напријер у пјесми “Утва златокрила” . И то није дано сваком. Напротив, само је Господ обдарио ријетке. У том одабраном колу је пјесник Влајко Ћулафић.

            Ако би се могао исказати јединствен став о објављеним дјелима Влајка Ћулафића онда би по мом скромном знању он био – покушај бјекства из овдашњег времена и свијета, хрлећи ка Господу. Зато се осјећај бјега не би могло назвати бјекством, већ пресељењем духа тамо гдје припада и сва његова поезија.

            Неком се можда и учини како је у средишту његове поезије он и пјесма и било би сулудо повјеровати да није, али ипак средиште његове пјесме припало је молитви и свима онима које је у њој набрајао. Молио се за ријечи добре о другима, истину о себи и свом народу, стрепњи над судбином народа, прије свега оних људи који поред нас пролазе, “а наше очи никад не опазе / ни њих ни њину радост или муку”,  како је то пјевао лирски великан, његов сабрат Александар Лесо Ивановић.

            Било би неправедно према аутору и његовим пјесмама ако не кажем да је он један од ријетких савременика који се никада није помирио са помрачењем које нас је походило из свијести силника, оних који у разним униформама и под разним називима, вјековима покушавају да сатру његов српски род и да у његовој Црној Гори прекрсте чак и Христа, или да умјесто њега за Господа прогласе античовјека. То није дао. Проламао је гласом и ријечима небеса, а отуда га је кријепио Господ. Није га Господ остављао ни у вријеме велике битке коју је водио са злом  болешћу. И није јој се дао. Корачао је, пјевао и боловао. И тада је  био први међу пјесницима и људима. Међу упокојенике стиже када то Бог каза. На вакат. Међу пјеснике је стигао такође на вакат - рођењем и тамо занавијек остао.

/ Дом културе, Берана 4.05.2019. године, на промоцији Изабраних дјела пок. Влајка Ћулафића /

link:  http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/69656-besjeda-vlajko-culafic-682375623876

           

 

Књига осуђена на подаништво

Од када сам се уазбучио сазнао сам за КЊИГУ и од тада до данас, а ове сиједе власи свједоче да је то било поодавно, нијесам разјаснио себи шта је то КЊИГА. То је основни разлог због којег ни другима то не покушавам.

            Је ли књига Она с`којом похрањујемо и успављујемо дјецу пред спавање, да утону са љепотом у миран сан, или је можда она ђачка главобоља због које често не само да плачу већ и бјеже из школе.

            Не знам је ли то она словарица, биљежница стварних свјетова и личности.

            Да није то можда, измишљени свијет, људи и догађаја. Најприје ће бити да није ништа од тога.

            Можда је књига успаванка, сањалица, најњежнија пјесма или прича, симфонија одабраних ријечи које одзвањају у чулима њених конзумената.

            Помислим да је књига ругалица, исписница – њихових аутора пред одлазак на онај свијет и као таква покушај да буде потврда да су живјели неки беспосличари који нијесу имали паметнијег посла него писати књиге поезије, приповијетке, бајке, романе... Кажем, можда, јер не знам, заиста, шта је Она.

            Јесте неко без кога се не може. Ако се без нечега не може, онда то не смије нестати. То је вриједно и траје.

            Истина, многима књига и не треба. Неки би дали сво благо овога свијета када би се књига утрла. Да не свједочи о времену у ком су били безвриједне мрвице, одбачени мрави у туђинској колони против своје књижевности, народа и вјере.

Милица Краљ, Новица Ђурић и Милорад Дурутовић

Они трећи мудро ћуте, не знају да се и даље књиге пишу и читају. Њих то не занима, а и зашто би када их могу купити јефтиније од шољице чаја. Шта ће им књиге када оне немају своју валуту, односно банковну вриједност.

            Они бизнис читачи, мора се признати, да су ипак у значајној мјери задужили књижаре, односно продавце књига, а тиме и писце, јер у пар својих станова купују књиге на сантиметре и метре. Када већ у полицама не могу да им јавно буду изложене новчанице онда барем нек се виде књиге. Нека гости знају да и они "читају" и да је неистина да је врло мали број не само необразованих бизнисмена прочитало двије књиге, већ већина са факултетским дипломама са чувених мегамаркета универзитета прочитали су наслов свог дипломског рада и то им је највећи читалачки домет. Куд ће бољи доказ да су нешто прочитали, и не треба гријешити душу - прочитали су, не само сантиметар у књизи, већ неколико метара књига.

            Нека се више нико не усуди да каже на Свјетски дан књиге да тамо они нису ништа прочитали. Јесу, јавиле су књиге из њихових златних витрина.

            Књизи се смркло од када више нема друштвених, односно државних предузећа, доба када су директори писцима куповали књиге из туђе касе. Од када та предузећа, или како их сада називају компаније, претворише у приватна на њиховим улазним капијама освануо је натпис који обавјештава писце да је то сада приватна фирма, да се тешко одвајају од динара, да је стога књизи забрањен улаз. Осим ако је не шаље неко до газда Црне Горе.

            Тако је књига овдје осуђена на подаништво, јер ако се национално и партијски адекватно, односно прагматично не представи, неће видјети бијелог дана и џаба јој да јој је сваки дан - Свјетски дан књиге. Узалуд јој и да је са њом свијет почео као што и јесте.

            Тек у кавом су статусу аутори Оних Проказаних књига.

             Њима је поручено да се хране књигама, за почетак онако да се опијају духовним пићима све док их глад не прикује за писаћи сто, нека тада почну да једу књиге и рукописе.

            У упутству неподобним писцим и њиховим књигама назначено је да у јелу не пренагле, већ да једу лист по лист тек сваки други дан, како би им потрајало за живота. У пост-скриптуму им је наведено да се корице тек на крају једу. Корице као дезерт, парче по парче. И на овом рецепту ова групација самовољника, писаца који припадају српском језику и писму, Његошевског наума и мисли, морају бити захвални стражарима, кључаноша и позорницима најтежег затвора на свијету ухапшене књиге, а тиме и њихови аутори.

            Тако је овдје у поднатовској Црној Гори: књиге су прославиле свјетски дан и књизи је тек свануло када је иза ње стала војно поробљивачка громада НАТО, свјетски полицајац. Тако војно моћна Подобна књига у Црној Гори и њени потписници тек ће се свијету препознати и њихов допринос свјетској литератури тек ће се осјетити.

            Није свијет до сада знао како изгледа велика књига из продате душе њихових ствараоца.

            Четврта дружина љубитеља књиге припада посебном соју, соју прикивених шињелом војног терора и страха - ауторске књиге фалсификатора. У ствари није ријеч о ауторима таквих књига за једнократну политичку употребу, већ о позајмљивачима имена за туђе лажи. Ти и такви продавци душа, писма и језика добро се плаћају, награђују државним наградама, становима, функцијама, посланичким мандатима, директорским мјестима посебно културних институција. А, њихова та и таква "фалсификат изабрана дјела" одлазе у посебну библиотеку "лажи новог свјетског поретка". Наравно све то за рад Свјетског дана књиге.

            Књига је мајка свих знања. Умивено, тачно, течно и јасно казано свако слово. Вез реченица. Ризница људи и догађаја. Датума. Свјетова.

            И на крају, Господ ми је свједок, да је Књига увијек само једна - Библија и њој се поклонио Свјетски дан књиге. И моја Маленкост.

/ Трибина “Ријеч“ УКЦГ ,  вече поводом Светског дана књиге и ауторских права, 23.априла 2019. године, у Подгорици. Говорили су писци: Милица Краљ, Новица Ђурић и Милорад Дурутовић /

https://www.in4s.net/svjetski-dan-knjige-apostoli-rijeci/ 

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=693796&datum=2019-04-25

 

 

Новици Ђурићу златна значка Културно-просветне заједнице Србије за 2019. годину

Новица Ђурић

Књижевник из Подгорице Новица Ђурић, добитник је овогодишње Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2019. годину.

Ово признање се додјељује за дугогодишњи допринос развијању културних делатности - за несебичан, предан и дуготрајан рад, како стоји у образложењу жирија које потписује предсједник Милован Витезовић.

Златну значку додјељују Културно-просветнa заједницa Србије и Министарство спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу сa дијаспором и Србима у региону, а под покровитељством Министарства културе и информисања Владе Републике Србије.

Златна значка КПЗС

Новица Ђурић је дописник Политике из Подгорице и предсједник Удружења књижевника Црне Горе.

До сада је објавио преко 25 књига поезије, прозе и есејистике и десетине хиљада новинских текстова у медијима од Вечерњих Новости, Дневника, Борбе, Политике, Гласа Црногорца, Омладинског покрета и бројних других медија Србије и Црне Горе.

Недавно су му из штампе изашла Изабрана дјела у издању Унирекса. Добитник је бројних домаћих и иностраних награда, а дјела су му превођена на више страних језика.

Признање ће Ђурићу бити уручено на свечаности која ће бити одржана у четвртак 18.априла 2019. у 12 часова у Народном позоришту Београду – Сцена „Раша Плаовић“, Француска 3.

Линк: http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/69307-kulturno-prosvetna-zajednica-novica-djuric-7238763287656

link: https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=691657&datum=2019-04-10

link: https://www.in4s.net/novici-djuricu-zlatna-znacka-kulturno-prosvetne-zajednice-srbije/

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Свјетлост утопљена у ону „кап сунца“

Новица Ђурић

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Радмила Кнежевић “ Кап сунца”, Институт за српску културу, Никшић, 2018. године, (Поезија) /

          Када се гласну слова из Призрена града, онда на наша забита мјеста гране сунце, појави се онај зрачак наде да смо још увијек при памети, да знамо који је град престони у свеколиком српству, која је то енергија која нас непресушно напаја, којој вјери и култури припадамо и како је и Ловченски Тајновидац, књижевни горостас, свети Његош боловао за светим Косовом и Метохијом и како је то завјештао свом народу косовском подно Ловћена, Румије, Проклетија, Јаворка и Сињавине...

          Када нам се учини да је та зрака, та нада на измаку у Његошевој Црној Гори, јави нам се увијек нова Косовка дјевојка која толико вјекова након што напоји рањене и оплака уснуле јунаке по косовском разбојишту, сада сакупља преостала слова и пјевуши бол, тугу, патњу... свједоћећи о прогону своје и наше браће.

          И из тог бола, наше црнине, пјесникињине короте за свим косовским ранама, оживјелим јунацима косовским, она вјерује како је задесила „кап сунца“, као оно на шта се чека вјековима и због чега треба вјеровати како су можда и слова пролазна, али никада траг свјетлости који оживљава и који нас кроз вјекове снажи, усправља и води.

Радмила Кнежевић и Новица Ђурић

           Збирка „Кап сунца“, Радмиле Кнежевић саткана је од 62 пјесме, подијељене у пет циклуса: Време уз нас, Небо и мир, Па да наздравимо, Благотворена реч и Клупче склупчано.

          И увијек се као читалац обрадујем када ме књига освоји на почетку љубављу као доказу који крилата ка добру, подједнаком добру и мраву и човјеку, која скида окове, која је свјетлост утопљена у ону „кап сунца“ која се казује као наслов ове књиге.

          И овај пјесник сања док је будан, хода „по ивици песка“ („Време уз нас“) и одбацује сваку могућност да њој и њеном јунаку буде главна „кућа од пене“.  Из залуталих ријечи, обећања туђих вокабулара, након дугих лутања, Радмила зна да постоје „нека деца“ и шуме, „ливаде реке звезде и небо/ постоји нешто што се зове твоје / и није кућа од пене“ ( „ Кућа од пене“). Пјеникињи као да је све негде остало на рубу пољане, шуме,  литице , на ледини, везујући се за ријеч као за спасење.  Свједочи о томе и пјесма „Везана за реч“ у којој има свога леда и гдје не жели и друге везивати за своје леднике.

          У тој неријеткој „гужви од ријечи“ како је именовала једну од пјесама, „јутро је требало да буде јутро“, док ни шапат птица није донио истину „шта се налази са друге стране сунца“.

          Учини ми се у дужим песмама да на крају понеки стих „виси“ као да је стихом пре њега песма завршена, али ауторка ипак жели да каже недоречено, да не буде забуне у тумачењу, да не буде дилеме у њеном пјесничком суду,  па тако то и разумијем.

          Можда су на мене из тог  разлога посебан утисак оставиле пјесме сабране у циклусу „Небо и мир“, пјесме веома кратке форме, језгровите, добро обрушене - у којима звони мисаоност поруке и гдје пјесникиња „грицка окрајак сунца“ („Ходим по плавом“).

          „Осмех

          је реч

          којом памтим

          људе.

          Памћење је

          реч

          којом

          траје

          осмех“.

Радмила Кнежевић и Новица Ђурић

                    Пјесникиња не скрива да се у многим ситуацијама и поводима спорила са разним људима и то онако, како каже, „у пролазу“. Све то смјестила је у уске улице које јој вiше не сметају, јер сада хода по годинама с којим много тога бива другачије, односно како она пјева „ ходам / по веровању“ (“Улице“).

           Знам да понеком у овим по форми - минијатурама, засмета нека случајна рима. И кад је има онда последња реч с којом се завршава рима управо је сувишна. Али, она је у овим пјесмама само стваралачка непажња. И ништа више.

Радмила Кнежевић снажно пјева, бира ријечи, јер одбрана писма, језика, вјере православне, кућног прага, огњишта прађедовског, родног завичаја, светиња... могу се и морају бранити само одабраним ријечима, јер свака непромишљена може да нас упрља.

          Тако одабрана стихословја су у циклусу „Па да наздравимо“.

          Скоро да је неупутно издвајати пјесме које о томе говоре, али оне које су заплакале над најближима, над порушеним гробовима, запаљененим шљеменима траже да буду макар у пар стихова поменуте.

          „По гробовима/, црви се излегли/, из праха предака/, јер/, нас нема...“/, пјева песникина у пјесми   „Црви“, и стиди се у име свих оних који су дозволили да се из „праха предака“ излегу црви.

          Док у пјесми „Парче мене“, а могла би се и назвати „Парче свих нас“, Радмила у стиховима „склања оболело грање“ и тражи парче себе закопано, тражи ону искру која ће се појавити када јој се год јаве сузе "кићенуше", које су китиле и образе наших бака, мајки, сестара, младих Косовки..., када пожелимо да главу наслонимо на поломљене мермерне плоче и пирамиде и тако, као Радмила, „спојени у диму ћутимо“.

          Пјесма „Кап сунца“ је сажела сву инспирацију циклуса „Благословена реч“, тако да су све остале у пратећем поретку који осликава свету земљу косовску. То најбоље, а можда и најбоља пјесма у овој књизи, по мени и почине и завршава се строфом:

          „Кад сунце капне/, по хоризонту/, свет се на две/, плаве боје/, располути.“/

          Циклусом „Клупче склупчано“ завршава се књига „Кап Сунца“ и он је по много чему специфичан, помало неупућеном читаоцу опор, препун архаизама али виједан, веома значајан и за разумијевање и потврду раскошности српског језика.  Пјесникиња завичајно приповиједа као у пјесми „Ти не си знала“, и зна зашто „ћутим, снијем, не сам при себе“, и позива на чекање и сама чека и пева „и чека, ка што те мајка чекала“. ( Голуб).

          С овим циклусом с којим завршава књигу наша Призренка Радмила Кнежевић,  као да намјерно гравира своје срце и њиме хоће да потвди свој генетски код с којим обзнањује да гдје год да се изговори ријеч, гдје год да се пише ћирилицом,  увијек креће од Призрена града, са завјетног поља Косовскога, чији ехо одзвања у срцима сваког Србина: „Догодине у Призрену!“.

 

 

ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО...

Не осјећам се привилегованим, што се овде казујем да сам дошао из Подгорице, негдашње Рибнице, гдје су трајно уцртане стопе Светих - Симеона и Саве,

Тачно на мјесту на којем се Рибница предаје Морачи, данас актуелна власт настоји да сакрије Немањине трагове, трагове наше древности у коријену града, желећи да остатке тврђаве преиначи у османско наслеђе, а Немањину колијевку у туђинско огњиште.

То је онај задатак који данас тако ревносно испуњавају такозване „институције система“, смјештене тачно наспрам остатака рибничке тврђаве.

Немањина обала, како се звао Булевар између тврђаве и Скупштине, протјеран је са градске мапе. Веле да ће ускоро тако проћи и Карађорђева улица, јер се Влада осјећа нелагодно што јој пошта долази адресирана на Карађорђеву. Ни споменик Вожду у Карађорђевом парку, није више безбедан у слободној Црној Гори, таман онако како би му глава била сигурна у Анадолији.

И Немањи се спрема вео заборава. Као што су преко његовог родишта никли отомански слојеви, тако ће се већ и савремена просвета побринути да се преко његовог дјела превуче заборав.

У данашњој Подгорици, али и васколикој Црној Гори, влада зло које је опасније од азијатских хорди. Краду нам чак и памћење, затирући трагове нашег постојања, спремајући се за коначни обрачун са Свим Немањићима, Карађорђевићима, Обилићима, Хребељановићима, Караџићима, Петровићима...

Мисле ако заборавимо Немању, заборавићемо Косово, претке, Русију, Србију, Крајине, Скадар и тако редом.

У том циљу заратили су и са самим Богом, подмећући Црној Гори и њеном светитељском Трону лажне попове и лажне цркве, док праве настоје да уруше и затру. Да се наша заблудела браћа ичега сјећају, знали би да им је држава у коју се куну рођена у Олтару Српске православне цркве, исте оне које хоће да обурдају са Румије, коју су обурдали са Ловћена...

Али они не знају и тјерају и нас да заборавимо.

Немања је прва станица на том путу, наш дубоки споменик битисања, наш корен. Он је наша тапија, коју морамо дјеци да предамо, како би знали да су у Црној Гори своји на своме!

            Пошавши за сином на Атос, одрекавши се пуних ризница, заменивши свијет црном ризом, силни ратник скрушено је признао првенство синовог дјела, ударајаћи наук, путоказ и високу лествицу народне етике, која ће се касније на Косову потврдити избором Светог Кнеза Лазара – равнонемањићког

“Земаљско је за малена царство,

а Небеско увек и довека“

Као што је Свети Сава у Пантеону наших светитеља старији од Светог Симеона, тако је и наша духовност, вера и култура, увек била приоритетнија од свих земаљских блага и ризница.

Та порука је стигла и до ове генерације Срба и опредијелило како ћемо се понашати и на Косову Пољу, и на Мојковцу,  и на Крусима, и на Ножицама, на свим нашим Кајмакчаланима, Вртијељкама и Кошарама...

То је наш путоказ за сва мутна времена, па и за ово вријеме којем свједочимо. 

 

Новица Ђурић

Дошавши на Свету Гору, неуморни градитељ је избрусио последњи и најсјајнији драгуљ свог земаљског дјелатништва – манастир Хиландар, који је кроз векове био и остао једина истинска српска амбасада у свету.

Ту, на том мјесту, у име цијелог нашег рода, печатом Стефана Немање потврђен је и Нови и Стари Завет, у довечном загрљају Срба и православне цркве Христове.

Сврставајући коначно народни брод у православно море Источне цркве, он је српски народ спасио потопа јереси и одржао га у правом слављу Творца!

Као што је својом мисијом омеђио државу, тако је поставио и камен граничник нашег истрајног и постојаног завјета са Христом у православном загрљају, упркос свим трагедијама, пустошењима и жртвама које смо дали, како би сачували своју вјеру, културу и етику.

Његове свете мошти у пратњи Светог Саве дошле у Србију, у светитељеву задужбину Студеницу, где и данас тихују и мироточе.

Тада, над одром родитеља, помирила су се два његова закрвљена сина Стефан и Вукан и смириле се две зараћене Србије.

Зато непријатељи овог народа и затиру наше сјећање и сваку помисао да смо постојали у својим прецима и обрачунавају се са Немањиним наслеђем, међу којим стоји и та помиритељска, данас одсудна и насушна потреба свих нас овдје сабраних.

У “Житију Светога Симеона Немање” Свети Сава не биљежи како је хиландарска братија примила одлуку да се мошти Светог Симеона пренесу у Србију.

У Хиландару и даље монаси шапућу шта се тога дана збивало.            

Гроб Светог Симеона тијелима су покрили Хиландарци из чијих су очију лиле кише суза  данима, док им се старац свима не јави у сну.

А након тога из гробног зида провири ластар винове лозе. Ено чудотворне лозе Симеонове, и данас, још увијек рађа, помажући и бездјетнима да добију потомке.

            Господу је то дано да твори за добро човјека. Али и дух и дјело светог Симеона је неуништиво и на камену расцвета. А лоза Симеонова је олистала а са њом и наше Светосавље, наше родољубље, наше правдољубље и наше слободољубље.

Ено се примила и уз Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје је посадише достојне руке нашег Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија.

Света винова лозица се вратила свом завичају.

Владика Јоаникије

И Црна Горе ће се, Божјим допуштењем вратити себи.

То нам казује сазвежђе наших заступника пред Творцем у којем су Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир, Свети Стефан Пиперски, Свети новомученик Станко, момишићки ђаци мученици и бројни други угодници, међу којима нам још срца надима никад актуелнији, онај што је златоустио светлошћу и извезао у најновијем завјету свете књиге Лучу Микрокозму и Горски Вијенац, Цетињски пустињак и Ловћенски Тајновидац, Свети Његош           

            Са таквом светом стражом, не треба да се бојимо у својој вјерности.

На крају вјерујем да свака прича, свако слово, говор, бесједа треба и да има јасну поруку, а моја би била дјеци.

 Дјеци нашој да памте претке, љубе вјеру своју православну, да знају да су Срби и да једино тако могу бити истински Црногорци, као што су им преци били и како нас уче Свети Симеон и Сава.

/ Бесједа на свечаној академији поводом празника Светог Симеона Мироточивог, Беране, 2019 а. љета Господњег /

link: http://www.eparhija.me/feb-2019-svetosimeonovska-akademija-u-beranama

link: http://www.srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/68603-sveti-simeon-besjeda-868739083