 |
| Новица Ђурић |
Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ
/ Радмила Кнежевић “ Кап сунца”, Институт за српску културу,
Никшић, 2018. године, (Поезија) /
Када се
гласну слова из Призрена града, онда на наша забита мјеста гране сунце, појави
се онај зрачак наде да смо још увијек при памети, да знамо који је град
престони у свеколиком српству, која је то енергија која нас непресушно напаја,
којој вјери и култури припадамо и како је и Ловченски Тајновидац, књижевни
горостас, свети Његош боловао за светим Косовом и Метохијом и како је то завјештао
свом народу косовском подно Ловћена, Румије, Проклетија, Јаворка и Сињавине...
Када нам се
учини да је та зрака, та нада на измаку у Његошевој Црној Гори, јави нам се
увијек нова Косовка дјевојка која толико вјекова након што напоји рањене и
оплака уснуле јунаке по косовском разбојишту, сада сакупља преостала слова и
пјевуши бол, тугу, патњу... свједоћећи о прогону своје и наше браће.
И из тог
бола, наше црнине, пјесникињине короте за свим косовским ранама, оживјелим
јунацима косовским, она вјерује како је задесила „кап сунца“, као оно на шта се
чека вјековима и због чега треба вјеровати како су можда и слова пролазна, али
никада траг свјетлости који оживљава и који нас кроз вјекове снажи, усправља и
води.
Радмила Кнежевић и Новица Ђурић
Збирка „Кап
сунца“, Радмиле Кнежевић саткана је од 62 пјесме, подијељене у пет циклуса:
Време уз нас, Небо и мир, Па да наздравимо, Благотворена реч и Клупче
склупчано.
И увијек се
као читалац обрадујем када ме књига освоји на почетку љубављу као доказу који
крилата ка добру, подједнаком добру и мраву и човјеку, која скида окове, која
је свјетлост утопљена у ону „кап сунца“ која се казује као наслов ове књиге.
И овај
пјесник сања док је будан, хода „по ивици песка“ („Време уз нас“) и одбацује
сваку могућност да њој и њеном јунаку буде главна „кућа од пене“. Из залуталих ријечи, обећања туђих
вокабулара, након дугих лутања, Радмила зна да постоје „нека деца“ и шуме,
„ливаде реке звезде и небо/ постоји нешто што се зове твоје / и није кућа од
пене“ ( „ Кућа од пене“). Пјеникињи као да је све негде остало на рубу пољане,
шуме, литице , на ледини, везујући се за
ријеч као за спасење. Свједочи о томе и
пјесма „Везана за реч“ у којој има свога леда и гдје не жели и друге везивати
за своје леднике.
У тој
неријеткој „гужви од ријечи“ како је именовала једну од пјесама, „јутро је
требало да буде јутро“, док ни шапат птица није донио истину „шта се налази са
друге стране сунца“.
Учини ми се
у дужим песмама да на крају понеки стих „виси“ као да је стихом пре њега песма
завршена, али ауторка ипак жели да каже недоречено, да не буде забуне у
тумачењу, да не буде дилеме у њеном пјесничком суду, па тако то и разумијем.
Можда су на
мене из тог разлога посебан утисак
оставиле пјесме сабране у циклусу „Небо и мир“, пјесме веома кратке форме,
језгровите, добро обрушене - у којима звони мисаоност поруке и гдје пјесникиња
„грицка окрајак сунца“ („Ходим по плавом“).
„Осмех
је реч
којом памтим
људе.
Памћење је
реч
којом
траје
осмех“.
 |
| Радмила Кнежевић и Новица Ђурић |
Пјесникиња не скрива да се у многим ситуацијама и поводима спорила са
разним људима и то онако, како каже, „у пролазу“. Све то смјестила је у уске
улице које јој вiше не сметају, јер сада хода по годинама с којим много тога
бива другачије, односно како она пјева „ ходам / по веровању“ (“Улице“).
Знам да
понеком у овим по форми - минијатурама, засмета нека случајна рима. И кад је
има онда последња реч с којом се завршава рима управо је сувишна. Али, она је у
овим пјесмама само стваралачка непажња. И ништа више.
Радмила Кнежевић снажно пјева, бира ријечи, јер одбрана
писма, језика, вјере православне, кућног прага, огњишта прађедовског, родног
завичаја, светиња... могу се и морају бранити само одабраним ријечима, јер
свака непромишљена може да нас упрља.
Тако
одабрана стихословја су у циклусу „Па да наздравимо“.
Скоро да је
неупутно издвајати пјесме које о томе говоре, али оне које су заплакале над
најближима, над порушеним гробовима, запаљененим шљеменима траже да буду макар
у пар стихова поменуте.
„По
гробовима/, црви се излегли/, из праха предака/, јер/, нас нема...“/, пјева песникина
у пјесми „Црви“, и стиди се у име свих
оних који су дозволили да се из „праха предака“ излегу црви.
Док у пјесми
„Парче мене“, а могла би се и назвати „Парче свих нас“, Радмила у стиховима
„склања оболело грање“ и тражи парче себе закопано, тражи ону искру која ће се
појавити када јој се год јаве сузе "кићенуше", које су китиле и
образе наших бака, мајки, сестара, младих Косовки..., када пожелимо да главу
наслонимо на поломљене мермерне плоче и пирамиде и тако, као Радмила, „спојени
у диму ћутимо“.
Пјесма „Кап
сунца“ је сажела сву инспирацију циклуса „Благословена реч“, тако да су све
остале у пратећем поретку који осликава свету земљу косовску. То најбоље, а
можда и најбоља пјесма у овој књизи, по мени и почине и завршава се строфом:
„Кад сунце
капне/, по хоризонту/, свет се на две/, плаве боје/, располути.“/
Циклусом
„Клупче склупчано“ завршава се књига „Кап Сунца“ и он је по много чему
специфичан, помало неупућеном читаоцу опор, препун архаизама али виједан, веома
значајан и за разумијевање и потврду раскошности српског језика. Пјесникиња завичајно приповиједа као у пјесми
„Ти не си знала“, и зна зашто „ћутим, снијем, не сам при себе“, и позива на
чекање и сама чека и пева „и чека, ка што те мајка чекала“. ( Голуб).
С овим
циклусом с којим завршава књигу наша Призренка Радмила Кнежевић, као да намјерно гравира своје срце и њиме
хоће да потвди свој генетски код с којим обзнањује да гдје год да се изговори
ријеч, гдје год да се пише ћирилицом,
увијек креће од Призрена града, са завјетног поља Косовскога, чији ехо
одзвања у срцима сваког Србина: „Догодине у Призрену!“.
Нема коментара:
Постави коментар