Опроштај од пријатеља поезије: АНДРЕЈ БАЗИЛЕВСКИ: МЕНЕ СУ ДОБРИ ЉУДИ УЧИЛИ ДА МИСЛИМ

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

Упокојио ми пријатељ. Човјек. Брат. Пјесник,   преводилац, доктор филолошких наука Андреј Базилевски.

            Сарадник Института за свјетску књижевност „Максим Горки“ Руске академије наука. Састављач и преводилац  три капитална дјела: тротомне „Антологије српског пјесништва 20. вијека“, двојезичне антологије „Српски пјесници 20. вијека“ и изузетно обимни антологијски избор српског пјесништва дјеци и о дјеци „Књига радости“.

Новица Ђурић у разговору са Базилевским на Институту за свјетску књижевност „Максим Горки"

Био је уредник „Словенске библиотеке“ и „Српско-руске поетске библиотеке“ московске издавачке куће „Вахазар“, алманаха „Српско-руски круг“ (излази од 2010). Објавио је књиге стихова „Тачка“, „Како оно бјеше“ „Господине Хаос“, „На крају зиме“, „Једном и заувијек“, и „Нестварно вријеме“.

            У једном разговору који је објавила београдска „Политика“ рекао ми је да је прије спознао преводица у себи него пјесника, али да „свако има свој пут“.

            Прије него је почео да пише поезију било му је довољно што живи,  чита и „осјећа радост постојања“:

            „А по очевој смрти, коначно сам почео схватати нешто још важније. Нешто што можда до сада нисам сасвим разумио. Знам само једну ствар: од тог доба и поезија је – мој живот. Превођење живота у поезију – дио је мог бића“.

            И вјеровао је да није све написано и за превођење.

            „Најтеже је пронаћи оно што је заиста вриједно превођења“, говорио је.“Када се у томе погријеши (а грешке су, наравно - неизбјежне), последице за душу су исте као последице грешака у животу“.

            Поезију као незамењиво духовно пиће овако је разумио: „Стварни стихови помажу да се преживи, да се сачува достојанство и нада, да се пригуши у себи гордост и сујета.“

            Волио је своју историју и истину о православним народима. Међу свима је издвајао Србе. На свјетска лицемерја, испразну халубуку, лажну демократију гледао је с презиром. Цијелим бићем био је против вишедеценијских, чак и вјековних, пљачки Русије и Србије и свакако Црне Горе.

            „Мотивисала ме је монструозна криза са којом се суочавају наши народи, наше опљачкане и уништене земље. Ми живимо у вријеме колосалне замјене теза, утискивања у главу рефлексног одбацивања националне самосвијести, покушаја да се преокрене историја. Гаде ми се пароле попут „промовисања демократије“, тупи и цинични рекламни слогани, који урастају у подсвијест. Ја не желим да моја дјеца буду робови похлепе и мрачних инстинката (забашурених гламурозним фразама). Човек са тим не може да се помири. Мене су цијелог мог живота добри људи учили да мислим. Јогунио сам се, али су ипак неке лекције научене. Мрзим лажи и простоту, која је, како изрека каже – „гора од крађе“. Поезија увијек даје лекцију храбрости, снаге духа. Дакле – исцјељујућу инјекцију вјере, која може да блокира метастазу потрошачке заразе, лицемјерја, окрутности. Српска поезија носи у себи снажна антитијела која повећавају духовни имунитет!“.

Андреј Базилевски Москва,30.10,2010.Снимио Новица Ђурић

Он је за српску литературу урадио немјерљиво. 

            „Радим то, говорио ми је, како би формирао „сопствену слику националне поезије у цјелини“.

            Овај изванредни познавалац српске књижевности, или боље рећи дјела која се стварају на српском језичком простору, није крио да „цијелог  живота прави“ своју антологију, „свој цвјетни врт, збирку пјесама за под јастук“.

Андреј Базилевски и Новица Ђурић, Москва, 30.10,2010.

            И као неизбјежни дио наших разговора био је и онај који се односи на вишевјековне везе Руса и Срба. Једне прилике рекао је да „Срби воле Русију, али не воле истину о Русији“. Захтијевао сам да ми то детаљније појасни.

            „Љубав није спорна – волимо се. И ми вас, и ви нас. И није да се волимо како не треба. Само што волети – још не значи познавати. А не знати – значи не разумети опасности. Хранити илузије. Испољавати апсурдне претензије. Бити љубоморан на самог себе. Вјеровати у чуда, не у дјела руку својих. Дангубити. Да, још много тога. У политичка питања нећу да се удубљујем. Рећи ћу једно – ја од Срба чујем непрестане примједбе попут: „Ма пусти! Не треба Србима да говориш о томе како је код вас у Русији лоше, како је много неправде, а тако мало снаге. Па у шта да полажу наду – ако не у мајку Русију? Иначе, потпуно смо пропали.“ Шта онда – главу у пијесак? По мом мишљењу, из непажње може настати само штета. Простодушност је потребна, чак неопходна – како не бисмо постали жртве демона подозрења и сумње. Али, не у тренутку када све виси о концу (што се сваког дана потврђује широм свијета), када је технологија обмане и манипулације досегла савршенство, које је већ ван домашаја креативног ума“.

            Андреј је искрено осјећао како ово доба и јесте и није наклоњено поезији. Говорио је да није наклоњено јер „свуда буја лицемерје, подлост, издаја, а јесте јер је доста прочишћујућег бола, храбрости, сагледавања...“.

            „Све то скупа – тај предивни, разнобојни свијет, како год га звали – све то није довољно“, рекао би. "Свако га види и чује на свој начин, у свом регистру, према својој савјести. У ријечи је остварено све што је немогуће у видљивој стварности. Битно је нешто друго. Поезија је бесмртна – у истом смислу у којем је човјек бесмртан, и свако вријеме она себи потчињава, уздижући се над њим“.

Сергеј Шччеглов, Мирјана Булатовић и Новица Ђурић, Москва 2010.

Мирјана Булатовић, Новица Ђурић и Андреј Базилевски, испред Руске академије наука,Москва,30.10.2010.

Ето, бесмртни мој пријатељу... Гледам фотографије из Москве и вјерујем како твоји искрени пријатељ, пјесникиња из Београда Мирјана Булатовић и писац и преводилац из Краснојарска Сергеј Шчеглов, тугују, али негдје у дна душа скривају зрачак, онај траг о твојој бесмртности. А ти онако ненаметљив, скроман, њежан, без лоших ријечи о другима, виркаш из томова књига у нашим витринама.

            Добро је што си ту. Можда једино пријатељи остају и трају у књигама.

/ ДАН - додатак ЋИРИЛИЦА, 5.06.2019.године /