Коста је се родио и умро као пјесник

Поштујући последњу жељу Косте Радовића да изговорим опроштајне реченице о његовом животу и дјелу, данас се томе повинујем и кажем да је Удружење књижевника Црне Горе остало без једног од наистакнутијих чланова,  породица без узорног супруга, брижљивог оца, поносног ђеда, а Пива без особеног и значајног хроничара.

            Коста је се родио и умро као пјесник. Пјесник и просветни радник, човјек који је овјековјечио сваки детаљ нестајања Пиве и њене златне изворске жиле, чије Пивско Око сјаји у његовим књигама. Пива је била његова ријека с којом је стизао у сва мора и луке, а опет се добро пазио да се не удаљава од самог извора.

            И када се потопила Пива, Коста је остао до краја усамљен на њеним обалама. Ћутао је и патио. Ноћу записивао да му ни један детаљ не промакне и не остане незаписан. Да Пива, сваки засеок, пчелињак, гробље, свака травка љековита и трешња гркача, сваки воћњак и сиротињска окућница не остану ван његових “земљишних” књига. И тако је деценијама живио и радио, све до ове 84 -те године када оде међу Христове званице. Зато данас без двоумљена кажем да је живо Пивско Око захваљујући Кости, а и он ће живјети захваљући вриједном књижевном остварењу - десетинама објављених књига поезије, романа, путописна.. 

Детаљ са комеморативне вечери посвећене Кости Радовићу:Матија (унук) и Душко (син) Радовић, Милица Краљ и Новица Ђурић

Дугогодишњи и најстарији члан УКЦГ, Коста Радовић је рођен 1936. године у Маочи у Пиви. Учитељску школу завршио је у Никшићу, а студије српског језика и књижевности у Београду. Био је први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ 1970. године. Последњих година предано ради је на обнови Пиве, обнови манастира на Заграђу, спомен-капеле у Долима.

            Објавио је 19 књига поезије и избора поезије, три романа, и двије њиге кратке приче. Аутор је радио драме: “Убиство браће Тадић“, документарно-књижевне прозе: „Пива потоп“ (1998), „Сеоба манастира Пиве“ (2001), „Записи манастира Св. Богородица“ (2010) и путописне прозе „Путопис из Кине“ (1984).

            Радовићу је недавно Удружење књижевника Црне Горе на Медуну додијелило награду “Марко Миљанов”, а то највеће и најсјајније књижевно признање додијелио му је председник жирија Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, иначе члан Удружења књижевника Црне Горе.

            Композитор Борислав Таминџић по стиховима Косте Радовића написао је кантату „Угарак тијела“(о геноциду у Пиви) и „Љубав се јавно каже“(о стријељању у Краљеву) које су јавно извођене.

            Коста Радовић био је и члан Управног одбора Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, Савјета Енциклопедије ЦАНУ. Почасни је грађанин старе руске престонице Суздаљ и града Краљева. Био је вишегодишњи сарадник “Политике” и први дописник у историји Пиве.

            У писму које ми је, пар дана прије упокојена, дао Коста, између неколико опорука је и ова:

            „Драги брате Новица, на мом споменику да пише: Коста – Костадин, Матијев и Ружин син, из Пиве, књижевник“.

            Ето било му је важно чије и одакле је и гдје треба да одмори своју уморну душу.

            Поштовани Коста, нека ти је дар од Господа што си сада у његовом сазвежђу.

            Почивај пјесниче, живе ријечи, сузо Пивског ока и оне твоје што кануше нека буду залог свима који разумију како је важно часно живјети и упокојити се Богу на дар.

/ Опрошрајно слово испред Макавејске цркве у Толошима, од  Косте Радовића, 12.06.2019.године /