Књига осуђена на подаништво

Од када сам се уазбучио сазнао сам за КЊИГУ и од тада до данас, а ове сиједе власи свједоче да је то било поодавно, нијесам разјаснио себи шта је то КЊИГА. То је основни разлог због којег ни другима то не покушавам.

            Је ли књига Она с`којом похрањујемо и успављујемо дјецу пред спавање, да утону са љепотом у миран сан, или је можда она ђачка главобоља због које често не само да плачу већ и бјеже из школе.

            Не знам је ли то она словарица, биљежница стварних свјетова и личности.

            Да није то можда, измишљени свијет, људи и догађаја. Најприје ће бити да није ништа од тога.

            Можда је књига успаванка, сањалица, најњежнија пјесма или прича, симфонија одабраних ријечи које одзвањају у чулима њених конзумената.

            Помислим да је књига ругалица, исписница – њихових аутора пред одлазак на онај свијет и као таква покушај да буде потврда да су живјели неки беспосличари који нијесу имали паметнијег посла него писати књиге поезије, приповијетке, бајке, романе... Кажем, можда, јер не знам, заиста, шта је Она.

            Јесте неко без кога се не може. Ако се без нечега не може, онда то не смије нестати. То је вриједно и траје.

            Истина, многима књига и не треба. Неки би дали сво благо овога свијета када би се књига утрла. Да не свједочи о времену у ком су били безвриједне мрвице, одбачени мрави у туђинској колони против своје књижевности, народа и вјере.

Милица Краљ, Новица Ђурић и Милорад Дурутовић

Они трећи мудро ћуте, не знају да се и даље књиге пишу и читају. Њих то не занима, а и зашто би када их могу купити јефтиније од шољице чаја. Шта ће им књиге када оне немају своју валуту, односно банковну вриједност.

            Они бизнис читачи, мора се признати, да су ипак у значајној мјери задужили књижаре, односно продавце књига, а тиме и писце, јер у пар својих станова купују књиге на сантиметре и метре. Када већ у полицама не могу да им јавно буду изложене новчанице онда барем нек се виде књиге. Нека гости знају да и они "читају" и да је неистина да је врло мали број не само необразованих бизнисмена прочитало двије књиге, већ већина са факултетским дипломама са чувених мегамаркета универзитета прочитали су наслов свог дипломског рада и то им је највећи читалачки домет. Куд ће бољи доказ да су нешто прочитали, и не треба гријешити душу - прочитали су, не само сантиметар у књизи, већ неколико метара књига.

            Нека се више нико не усуди да каже на Свјетски дан књиге да тамо они нису ништа прочитали. Јесу, јавиле су књиге из њихових златних витрина.

            Књизи се смркло од када више нема друштвених, односно државних предузећа, доба када су директори писцима куповали књиге из туђе касе. Од када та предузећа, или како их сада називају компаније, претворише у приватна на њиховим улазним капијама освануо је натпис који обавјештава писце да је то сада приватна фирма, да се тешко одвајају од динара, да је стога књизи забрањен улаз. Осим ако је не шаље неко до газда Црне Горе.

            Тако је књига овдје осуђена на подаништво, јер ако се национално и партијски адекватно, односно прагматично не представи, неће видјети бијелог дана и џаба јој да јој је сваки дан - Свјетски дан књиге. Узалуд јој и да је са њом свијет почео као што и јесте.

            Тек у кавом су статусу аутори Оних Проказаних књига.

             Њима је поручено да се хране књигама, за почетак онако да се опијају духовним пићима све док их глад не прикује за писаћи сто, нека тада почну да једу књиге и рукописе.

            У упутству неподобним писцим и њиховим књигама назначено је да у јелу не пренагле, већ да једу лист по лист тек сваки други дан, како би им потрајало за живота. У пост-скриптуму им је наведено да се корице тек на крају једу. Корице као дезерт, парче по парче. И на овом рецепту ова групација самовољника, писаца који припадају српском језику и писму, Његошевског наума и мисли, морају бити захвални стражарима, кључаноша и позорницима најтежег затвора на свијету ухапшене књиге, а тиме и њихови аутори.

            Тако је овдје у поднатовској Црној Гори: књиге су прославиле свјетски дан и књизи је тек свануло када је иза ње стала војно поробљивачка громада НАТО, свјетски полицајац. Тако војно моћна Подобна књига у Црној Гори и њени потписници тек ће се свијету препознати и њихов допринос свјетској литератури тек ће се осјетити.

            Није свијет до сада знао како изгледа велика књига из продате душе њихових ствараоца.

            Четврта дружина љубитеља књиге припада посебном соју, соју прикивених шињелом војног терора и страха - ауторске књиге фалсификатора. У ствари није ријеч о ауторима таквих књига за једнократну политичку употребу, већ о позајмљивачима имена за туђе лажи. Ти и такви продавци душа, писма и језика добро се плаћају, награђују државним наградама, становима, функцијама, посланичким мандатима, директорским мјестима посебно културних институција. А, њихова та и таква "фалсификат изабрана дјела" одлазе у посебну библиотеку "лажи новог свјетског поретка". Наравно све то за рад Свјетског дана књиге.

            Књига је мајка свих знања. Умивено, тачно, течно и јасно казано свако слово. Вез реченица. Ризница људи и догађаја. Датума. Свјетова.

            И на крају, Господ ми је свједок, да је Књига увијек само једна - Библија и њој се поклонио Свјетски дан књиге. И моја Маленкост.

/ Трибина “Ријеч“ УКЦГ ,  вече поводом Светског дана књиге и ауторских права, 23.априла 2019. године, у Подгорици. Говорили су писци: Милица Краљ, Новица Ђурић и Милорад Дурутовић /

https://www.in4s.net/svjetski-dan-knjige-apostoli-rijeci/ 

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=693796&datum=2019-04-25