ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Пером сјекао и просијецао табуе

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Академик Зоран Лакић, ИЗ ДАНА У ДАН - ГОДИНА,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица /

            Да ништа није од јуче када је ријеч о бројним историјским драмама свједочи и академик Зоран Лакић књигом „Из дана у дан – година“ која је подијељена, рекло би се, у четири дијела, мада скоро сваки дио има од два до три одељка. Наизглед, они који је само прелиставају, а код нас је све више прелистача него читача, можда и помисле како је сваки од четири дијела књиге посебна цјелина. Можда то и може бити тачно све док се она темељно не прочита након чега се недвосмислено дâ закључити да је Лакић саградио јединствену тврђаву која се ничим не дâ урушити. 

            Да је на темељима својих ранијих расправа, саопштења, спорења и бројних књига назидао ову тврђаву од непобитних историјских чињеница говори сваки редак ове обимне књиге од око 450 страна. И није ријеч о сувопарном и тешко читљивом штиву, већ напротив – то је ријека која лагано тече, обликује сваки тренутак, догађај, вријеме, године, главне јунаке и оне часне споредне издиже изнад самопрокламованих вођа... и тако све тече као пјесма. И не треба сумњати да је он, како је неко већ записао, „пјесник међу историчарима“.

            Но, за Лакића се међу признатим интелектуалцима оне Веље Југославије говорило да је међу најхрабрим „провокаторима“ умировљених интелектуалаца и оних којима „закон лежи у топузу“. Стога и не чуди да је он један од ријетких, а у неким ситуацијама, био јединка која се није дала повити како власт „дува“, односно њени западни савезници, већ је пером сјекао и просијецао све табу теме времена у ком живи и ствара.

            У првом дијелу књиге академик Лакић на око 135 страна салива слова од боја на Царевом лазу (1712 - 2012) до слободарских идеала односно писаца који су на крилима, зашто не рећи комунизма, прво постајали водећи писци у ондашној Федеративној Народној Републици Југославији до „планетарних дисидената“.

            Рецензирајући ову књигу проф. др Јелена Попов примећује да Лакић и овом као и претходном књигом предњачи у својој научној критици за коју Попов каже да је „потребно имати знања, искуства, а више мање Бога ми и личне храбрости“.

            И док су бројни академици не само у Црној Гори ћутали о судбоносним дешавањима протеклих деценија по народе у Црној Гори, Лакић је грмио текстовима провокативних наслова од којих наводимо само неке: Ко се често клања кичма му се повија, Потомци предака или ратни злочинци, Домовински рат или етничко чишћење, Да ли Црна Гора улази у НАТО - или НАТО у Црну Гору, Прекомпозиција Балкана, Уједињење или анексија, лажна дилема...

            И заиста, док се чита књига „Из дана у дан – година“ академика Зорана Лакића, не може се а да се много тога и не забиљежи. И над овом књигом кажем себи: „Запиши док читаш“.

            И, ево, ово је дио тих малих забиљешки.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31054-novica-djuric-zoran-lakic-iz-dana-u-dan-godina

Googl+ Новица Ђурић у 2014.

Ово је поклон Google + о Новици Ђурићу који је јуче емитован на Google.


https://plus.google.com/photos/105278564025200509637/yearinphotos2014?authkey=CPadzYyKmu3aRQ

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Животом печатао православље

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ И ЖИВОТ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ, Зборник радова поводом 75-годишњице упокојења патријарха Варнаве, приређивач др Вељо Ђурић Мишина, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља /

           Наслов књиге је то што најприје мами наше интересовање. Ако је тако онда се за наслов књиге
          „И живот за православље“ може стећи утисак да звучи као парола, слоган, фраза... Међутим, ако се нешто крсти као живот онда је то снажно и дубоко потекло из срца човјека, оног вјерујућег. А у плејади оних мученика који су живот дали за православље је и партијарх Варнава.

         Књига је концептирана у два дијела.
         Први дио је Василије Трбић, затим слиједи текст о дочеку српских војника у Кличеву 2. октобра 1912. године . Ту је и текст „Његова Светлост Патријарх Варнава“ објављен 1930. године у „Гласнику“ Српске православне Патријаршије.
        Свакако у овом дијелу књиге посебно је занимљив говор Његове Светости патријарха господина Варнаве у Саборној цркви београдској на дан његовог устоличења на патријашки престо.
          Други дио књиге донио је текстове које су њихови аутори изговорили поводом 75-годишњице упокојења патријарха Варнаве: Бојан Драшковић,Вељко Ђурић Мишина (два излагања), Горан Латиновић, Данко Перић, Дарко Николић, Марко Николић, Никола Жутић, Радован Пилиповић, и његов други текст са Предрагом Ракићем, Гојко Маловић, и Ненад Идризовић.
            Све остало са бројним и до сада непознатим фотографијама из живота овог патријарха сабрано је помеђу корица књиге “И живот за православље“.
            Читај, пажљиво!
 http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30804-novica-djuric-veljo-djuric-misina-i-zivot-za-pravoslavlje

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Цијела књига једна Пјесма

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Добрица Ерић, БРОЈАНИЦЕ ИЗ ГРАЧАНИЦЕ, Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2014. године /

„Бројанице из Грачанице“ је ријетка пјесничка књига у Срба – цијела књига једна Пјесма. Можда и најдужа Пјесма, са 1389 чворића, како пјесник уписа у поднаслову књиге.

Све је пјесник свезао у чвор, онај нераскидиви – Косовски, па стога је ту трагику једног народа испјевао у онолико строфа према години која се казује – 1389, када би онај славни Косовски бој у ком Срби поразише силу, бахатост, пријетње, страх, многољуднију јуначку војску и на крају побиједише себе.

Ту и лежи пјесникова замисао да је ову књигу написао као „Повјесницу части и бешчашћа“.

Да цио српски род има само Монаха Симеона и Светог Саву – свјетлост ове бројанице, знао би да се ничега не треба плашити јер су они божји кров над нама. Оставише Мир Божји у народу, позлатише крстионице и крст уздигоше да га види и љуби цио народ, казаше писмо, обновише цркве и манастире, вратише част, храбрећи народ да се не боји „Мрака и мрачних сила свих врста, / Гдје има Бога и часног крста“. Тако казива Ерићева Бројаница.

Добрица Ерић, српски славуј из житница и шљивика, у књизи „Бројанице из Грачанице“ опјевао је Предкосовски, Косовски и Покосвски , боље рећи препород, славу и на крају духовну беду једног доба и оних који на њега мирисаху.

Ерић види, јер није заслијепљен ничијим иметком, не да се парама и трезорима, вођама што Србију посрамише и умањише, већ и ван ње види да има негдје неко ко кличе и пјева за добро Српства, па тако у 953. чвору пјева:

„У општој омрази родољубља

Кроз помрачену дукљанску савест

Просину свети острошки зрак

Српски национални савјет

Обасја монтенегријски мрак“.

Не да се ово Ерићево чвориште тек онако размрсити јер сваки стих приповиједа истину о страдању народа Српског, за који се моли сваким словом, за који зажиже свијеће и крст љуби како би изашли „из осоја“, да спаси земљу „над безданом“ и ту последњу варницу увеза ријечима:

„И ниње и присно, и сада и увек.“

chttp://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30569-dobrica-eric-brojanice-iz-gracanice-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Аутентичне биљешке о Светом Сави

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Добрило Аранитовић, приређивач, СВЕТОСАВСКА ТРАДИЦИЈА У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља, 2014. године  /

            Књига „Светосавска традиција у пљеваљском крају“ коју је за штампу приредио Добрило Аранитовић, мора се рећи да су њени аутори врсни интелектуалци, писци и умјетници: Марко Симов Поповић – Родољуб, Стеван И. Самарџић, Владислав Веселиновић Тмуша, Димитрије Јефтовић Полимац и Мићун Шиљак.

            Баш онако како се прах Светог Саве, како је казао великан српске књижевности Милош Црњански, „расуо по целом Српству“, тако се његов дух све више усељавао у приче, догодовштине, легенде које су се с кољена на кољено преносиле од оног до овог земана. Предања и легенде о Светом Сави можда су најприсутније у пљеваљском крају, а у овој књизи оне су унешене као аутентичне биљешке казивача, што даје додатну вриједност овој књизи.

            Скоро да нема у православљу вјерника а да не зна бар двије легенде о Светом Сави, као и да су његове мошти Турци зулумчари спалили, али тек онда када су успјели да искушају једно ђаче, пошто им то не пође за руком код калуђера, које се по несрећи изрече да светитељеве мошти једино могу спалити на виновој лози.

            А она рука која је сабрала и укоричила српску азбуку, која је поново крстила у Срба и старо и младо, рука којој се дало да чини бројна благотворна чуда, десница која је штапом кртила и небеса и поднебесја, која је додиром врела очепљивала, рука која је хранила и спашавала нејач, сама се из ватре на Врачару подмакла. Та се рука, како преноси – записује Аранитовић, станила и похранила до 1912. године у муслиманској кући Ченгића у Потпећу код Пљеваља.

            Оно чега нема у овој књизи, а све се више шапатом чује, јесте глас који казује да су калуђери Турцима подметнули нечије друго тијело, а оно Савино однијели у једну пећину подаље од Пљеваља, да вјекује. Ту причу и још поједине детаље аутор ове забиљешке о овој књизи објавио је у „Политици“ а потом у књизи „Савиним стопама Лелејском гором“.

            Оно што се зову Савине топониме оне морају и бити тачно и прецизно лоциране, па се тако Савина вода, односно Савино језеро, налази на Сињајевини тамо гдје су у камену отиснуте стопе Светог Саве, врх његовог штапа као и стопе његовог ђакона, о чему такође има запис и фотографија у књизи „Савиним стопама Лелејском гором“. И не треба заборавити да су се многа мјеста куда је пролазио Сава преко Липова и Сињајевине сама по њему казивала. Савин починак, Савино ждријело, Савин кук, Савин Лук, Савине Стопе, Савин извор... што би морало бити прецизно набројано макар у фуснотама ове књиге.

            Оно што посебно интригира нашу пажњу након читања ове занимљиве књиге јесте утисак да поново, налик на сцену из филма Живка Николића „Време Чуда“, када испод прекречених зидова манастира гдје је насилно смјештена учионица једно ђаче узвикује: „Бог се враћа!“, док ми осјећамо да и ове аутентичне биљешке снажно поручују:

            „Свети Сава је био и остао овдје“, односно како то каза ненадмашни Милош Црњански, „народ се склонио у његову цркву, једини кров над главом“, како тада од Турака тако и од остале ниједне вјере до данашњих дана.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30474-dobrilo-aranitovic-svetosavska-tradicija-u-pljevaljskom-kraju-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Лакићевићева икона завичаја (2)

Нове књиге

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Лакићевићева икона завичаја (2)

Пише: Новица ЂУРИЋ

/Драган Лакићевић, СНЕЖНА ИКОНА, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и Орфеус – Нови Сад, 2014. године /

Антологија „Сербика“, издавачки подухват Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице и Орфеуса из Новог Сада, најзначајније едиције која коричи изборе из стваралашта српских пјесника, окитила се и најновијим избором из поезије пјесника Драгана Лакићевића (1954).

            Ријеч је о оном премрзлом дјечаку из Мораче који се у свијет бираних ријечи вину међу одабране књиге и уписа у бројне антологије, не само српског пјесништва. И одмах да разјаснимо – Лакићевић није само пјесник који је објавио десетине књига поезије, неколико романа и књига за дјецу, већ писац који се студиозно бави проучавањем српске народне књижевности, савремене српске поезије.

            Избор из поезије „Снежна икона“ у едицији Антологија „Сербика“ је „освјежен“ са нових тридесетак пјесама с којима је Лакићевић дописао тамо где је са претходном књигом пеозије стао.

            „Снежна икона“ је књига која исписује слова из завичаја до новог Лакићевићевог завичаја – Београда у ком се снагом пјесникове воље изнова оживљава оно прошло доба и „вирка“ у ово које нас снађе. Тако и разумијем његове стихове „Све што је тамо – овамо хоће / Све што је овде – тамо вапи“.

            „У поезији Драгана Лакићевића образује се не само једна нова тематска раван већ се појављује и нешто друго – један потпуно промењени поетички контекст. Уместо митолошке подлоге, уместо активирања врло старих слојева културе, јавља се нека врста потребе да се изађе из историје и да се зађе у свет модерног града у коме људска јединка не може лако да дође ни до свести о самој себи...“, записао је у предговору „Снежне иконе“ Радивоје Микић.

            Како је пјеснику дато да у себи носи икону своју тако је и нама – који се клањамо поезији, „Снежна икона“ златни и сребрени вез, по много чему, јединствених стихова у српском пјесништву,  пјесника Драгана Лакићевића.

            Ово антологијско издање Лакићевићеве „Снежне иконе“ подијељено је у десет поглавља, у овом случају стваралачких раздобља, десети дио је Белешка уз избор, једанаеста селективна библиографија, односно дванаеста биљешка о писцу.

            Можда као код ријетко које књиге пјесама, називи поглавља у овој Лакићевићевој су на неки начин казале вријеме настанка, али и веома луцидно наговијестиле историју болести доба, односно векова о којима пјевају.

            У предговору „Лирска тумачења загонетке постојања“, на двадесет и четири стране Радивоје Микић анализира изабране пјесме као и тридесетак нових почевши свој спјев о Лакићевићевим пјесмама, не без разлога, пјесмом „Звона мога бола“ из 1971. године коју је како световни завежљај добио у манастиру Морача а завршава са пјесмом „Гледам стари плочник“ из циклуса који по први пут бива објављен у овој књизи.

            А како је даље организована ова вриједна књига најбоље ће говоре називи циклуса: „Уводна давна, и ране песме“, „Историја болести – рано друго лице“, „Снег пада душо – средње доба“, „Бог на Косову 1989.“, „Зле године“, „Свеће на снегу – почетак XXИ века“, „Снежни врт“, „Снежна икона – нове песме“ и „Закључна будућа песма“.

            Можда тако не би био организован избор из поезије да га није сачинио аутор.

            Пјесме похрањење у овом издању ослањају се на претходни, онај из 2004. године  којем је придодат избор из најновијих пјесама, настале у 2012. и 2013. години у оквиру циклуса „Снежна икона“. Не без разлога и сам аутор пише: „Циклус (или збирка) 'Снежна икона' овде се штампа први пут...“.

            Не би било коректно према песми а не истаћи да је Лакићевић као ријетко који пјесник прије њега на почетку ове књиге – избора из поезије, не случајно већ сасвим намјерно, започео своје пјесничко свједочење кроз вјекове пјесмом „Звона мога бола“ коју раније никад није објавио у књигама осим у гимназијском часопису „Кораци“. Ова пјесма као и још двадесет једна су поређане у циклусу „Уводна давна, и ране песме“ и било би неукусно из избора аутора, како овог поглавља тако и осталих, издвајати неке од њих, јер су оне цјелина, нит коју једино и само пјесник Лакићевић и има право прекинути, издвојити и негдје друго уткати. Уосталом, јасно је да је ова лирска красновезница Драгана Лакићевића танана, флуидна материја која се не може препричавати.

            Оно што смије аутор ових редака да напише је чињеница да у Лакићевићевим пјесмама које су писане у форми сонета, слободног стиха... поред дубоке мисаоности постоји једна посебна мелодија, музикалност, која се сама испјевава, која ритмички мами и задуго одзвања у нашим главама.

            Одабране пјесме Лакићевић у овој престижној антологији „Сербика“ завршава несвакидашњом пјесмом, „Житије Миланка Божјег човека“ записом о Миланку, односно како пјесник записа да та завршна пјесма „представља одзив песнику Славку Живковићу да 2013. године о његовом пријатељу Миланку, 'божјем човеку', саставимо споменицу ми који смо га познавали“.

            Када се прочита последњи стих, односно „Белешка уз избор“, онда скоро да импресивно делује библиографија Драгана Лакићевића, коју је приредио Дејан Вукићевић. Иако је ријеч о селективној биографији која је једва „упакована“ у 2268 јединица и свједочи да су најеминентнија пера, људи до чијих се критичке ријечи држи у литератури, писала о књигама поезије, и романима Драгана Лакићевића. Његове књиге превођене су на енглески, њемачки, шведски, холандски, руски, пољски, македонски, италијански, румунски и јерменски језик.

            И на крај овог скромног записа о избору из поезије Лакићевићеве „Снежне Иконе“ враћа ме последњи стих „Касно сазнасмо да је бескрај мали“ и како пјесници увијек једини чују звона свога бола.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30102-novica-djuric-dragan-lakicevic-snezna-ikona

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: НОворођенче Гори Одгнано

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

 

/ Рајко Петров Ного, У ДОЛУ ШУШТИ ЈЕЧАМ, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и Орфеус – Нови Сад /

Све ми се чини да сам се поодавно родио, Тамо далеко, тамо гдје су дјеца сама себе подизала, тамо гдје је једина суза дјечака обећавала да ће нас бити, да ће сванути, да ће се разданити сваком ко је вјеровао и са собом носио крст свој... онај од лавенде једнако као онај изрезбарени ручицама дјечака од просуве дреновине негдје у околини Калиновика, или као ја подно Вучја и Сињајевине. Да, сада и доказујем да су ме са тим дјечаком, прилично касно, упознали анђели оних што нас родише, родитеље, мученике наше.

            А ко је то? Па ко је тај, можда се неко и запита. Питаће они незнавени и проневјерници, а дародаваоци ће са сигурношћу рећи да знају да је тај дуго скривани „грешни дијак“ Рајко Петров Ного.

            Сада када се упознасмо, даривасмо ријечима, стиховима, строфама, пјесмама, ја чујем како ме оне наше свијетле сјене питају – знаш ли, хвала Богу, ко је?

            И одзвања НО – Г – О!

            НOворођенче Gори Oдгнано.

            Гдје год да га је Богородица прихранила, могао је бити само Рајко Петров Ного. Ја сам разумио да је он – Србин. Крајишник. Србин Куч. Србин Пјесник. Србин Човјек. Човјек који поносно звучи. Човјек на кога је поносно и свако дијете. Ако се нијесмо у дјетињству срели, ево већ дуже времена не испуштам га из вида. Читам и видам његове и моје подеране табане који не маре што за собом остављају крваве стопе, траг да се зна како и није тешко имати ближњег свог, само ако умијеш, ако се сјетиш, ако му подариш пажњу, ако читаш и те сребрне нити удијеваш у свој губер, ако не кидаш језик што га доведе до спасења и не би више сироче.

            Пркосни дјечак разбијених кољена, у подераним дроњцима судбине, огрнуо је себе језиком и писмом својим, узјогунио се, поткочио и од тога трена ником се није дао ни за слово.

            На Богојављање, када се покорио ријечима, осудио је себе на вјечно казивање, најтеже коме је до ријечи, да кад шапне одјекне далеко и тако редом, од гласа до гласа и тако још даље да изнова казива, и да никада не нестане као што се ничему није дао ни Рајков „крст од иња“.

            И није да нијесам знао. Знао сам и то од поодавно. Читао, памтио стихове Ногове, Наше који су пробудили наша чула, забрецали у грлу и пробадали наша срца. А када ме прободе стријела тек што помислим како би у дјечјем плачнику и дуго ме за немоћ прикују Ногови стихови с којима од ријечи зида родитељску чакмарицу, исликава најљепшим ријечима родитеље своје, а тек када хтједе да их помази Божје му се казаше и кану ледена као да није из ока, ја разумијем како смо у болу, пред удар сузе умало остали непомични.

            Испод те леднице словима замоћао, оживио, урамио родитеље своје па онако гдје год да крене испраћају га и врате дому, првом гнијезду гдје је у замотуљке донео, похранио и дјеци својој у аманет оставио да их похрањују не би ли тамо гдје је никла шума, поново с неба сашла кућа. А Бог даје ко вјерује па не онако стиха ради Ного везе златостих „гдје црноризац гавран још поје и кад гаче...“ Јер није тек онако овај каменорезац крутих и тврдих, обрушених стихова поруку дјеци својој оставио да сјајем заслијепе, већ да је она једино видљива а тиме и читљива тек „кад одозго сине“ испод које „Здĕ лежи грешни дијак Рашовић од старине...“

            По први пут признајем како је тешко читати поезију Ногову. Тешко, скоро да на стотине пута прекидам читање и покушавам побјећи негдје гдје ме то неће тако дотицати, до последње нити која је при кидању да се у тугу претвори сваки трен.

            Читам и болујем. Гдје год да забодем оком као да врхом сјечива зарезујем и све дубље и дубље убадам у срце. Док тако без капи крварим капцима и образима она леденица све дубље исписује потајне патње. Ного је пјесник бола. Завичаја. Сваке травчице и пчелица наших. Пјесник варнице, камена-кремена херцеговачког. Пјесник с наших кућних прагова. Она црна марама која наслоњена на страдања не да се забораву, сама се уткива у наша пјесничка предива.

            И не треба чекати дуго, трагати, одабирати Ногове пјесме јер све у животу почиње и завршава се нашим дјетињством. Како нам сване, та зорница ће нас пратити цијелог живота. У пјесмама она је нит која се сама тка. И да је хоће Ного избјећи не да се. Она је надјачала пјесникову емоцију, а није ријетко да емоција упрете разу. Једноставно то звучи, али је болно да болније не може бити. Бол због бола. Бол од бола. Бол који се оплођава при свакој помисли да си рођењем и сазријевањем пјевао у себи, цвилио, и као Ного, смишљао и сам себи пјевао успаванку: „...По хумкама киша успаванку шушка / Отац ти је јавор мајка ти је крушка...“

            Већ од оног вијека који мину као кукавичко јаје не читам писце у чијим је књигама глава од пластике а тијело од крви и меса, односно писце у чијим дјелима никако да осјетим емоцију. Све је то шаблонизирано, по диктату евроурбанизма, па ми се неријетко учини како читам пјесме, приче, и понајвише је романа чији су аутори роботи. Роботи, скрибомани. Роботи који преврћу историјску грађу и затиру стварне чињенице и емоције.

            Рајко Петров Ного је пјесник емоције. Јаке. Снажне емоције која скоро да није присутна у књигама које су допрле до аутора овог сачињенија. А да није написао пјесму „Нека пада снијег Господе“ коју критичари не биљеже у првом плану, за мене је она Божја везиља исткана из срца Ногова за Његову Мајку, за Мајку Моју, за мајке свих који су у своје срце удјенули мјесечину, тај једини непролазни златосјај на нашим образима. За мајке, наше иконе. Мученице наше.

            Има безброј стихова који су оставили жиг на мом срцу, који су пробудили не само сјећања, који су изникли из Оног доба у коме није само Ного смочио „јечменице и куповног хљеба“, јер мрвице бијелог хљеба сакупљали смо изгледа заједно и тако не знајући један за другога мијесили погачу, славили своју икону и носили на својим леђима златна „четири слова грбава“. Носили и носимо „да нам се слова саставе“ /Сватови/, и опстану, надахњују и бране од поганих ријечи и сваколике пакости јер без њих не би, како Ного пјева, „Црногорска капа била косовска икона“.

            Читајући поезију Рајка Петрова Нога од Чарнојевића, до Косова и Великога покоља није ми се дало да их посложим у именоване циклусе књиге „У долу шушти јечам“ /Антологија Сербика, издавач Српска књижевна задруга – Подгорица и Орфеус из Новог Сада/ јер све је то једна пјесма, не поема, већ Роман поезија, изникла из бола босоногог дјечака који је мирисао шумске јагоде знајући да све његово са „њима почива“, све је у животу пјесника црна коприва, биће цвијета и на глогу, биће – како пјева Ного, „кад засија што је угашено“.  А да сам можда и у праву, истина само Бог и пјесник знају шта је шта, ето доказа у пјесми „Туга“ гдје пјесника признаје без двоумљења како „радосно гробу ходи“, али не ни због тог тренутка више га, од поодавно, ништа не весели.

             Не мали број пјесама у овом антологијском избору попут „Песма ћука“, „Бели вук“, „Балада о трамвају“, „И Хомер задрема“, само је пјесничко дремуцкање, покушај да се отргне од бола, али ни ту пјесник не успијева. Разумљиво јер за све оне који су „на правди Бога уморени“ бивају свјетлост, каза, путоказ, пут којима увијек и само босоного ходају премученици, искушеници Божји.

            А има га свуда, али се страшна јека, застрашујућа, чује у његовим пјесмама –молитвеницама у којима пјесник јавља како је „од света и од века“, „окрену сам главу“ /Молитва/ па се присјећа и тренутка када су се у два ока, изблиза, гледали он и вук, стријелили вучји, а како би другачије, како и каже Ного, „два тужна сужња два рођака ретка“ /Сузна молитва/. Разумије се у том блиском сусрету сијевала су слова, смењвали су се свјетлост и огањ... Тако види. А како види тако и ходи... И када пјесник ходи, када се помјери за корак, за стопу кроз стихове казује како су сеобе лични, најчешће, добровољни избор, али каква је то тек људска робија бити гоњен из збјега у збјег. Прво нерадо, судбином, а на крају он бива простор из кога, и да хоћеш, не дâ да одеш у неки други збјег, макар то поново било „у збјег који још зову Србија“.

            Можда је у тој и таквој немоћи појава сунца енергија која пјесника умива, крепи, чува од премрзлица, храни, притајена покрива га да се поново не осјети усамљено, да увијек изгрије и грије га, као што „гријало си ме на Калимегдану“ /На Калимегдану /.

            И све што настало је, што се каза, што проговори Божјом вољом, што се једва испили, што се оте и само проговори, што сриче... су „исповијести“ жртви па не чуди што у песмама Ноговим „и светац за слијепца уз неме гусле јеца“ /Пред страшним судом на Грачаничком зиду/.

            Скоро да се не могу отети устиску да се Ногу у поезији, баш као и његовом оцу Пешу кроз живот, „Не допада ... ни тамо ни овамо. Глогов. Жив. Разапет.“

            Ного је осјећао посебну топлину близу огњишта оног што се небу одсели па онако из васионе обасја га у окућници мајчина брига, туга, а опет зорна што зна да је њен изданак осјетио мирис сувог босиљка па не дâ да се осуши дрво живота. И сада то дрво живота све снажније приповиједа гласом оца, а најчешће и најтоплије душом мајке Стане – во времја оно и во времја ово капљаће из пернице Рајка Петрова Нога. Знам да је тако.
http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30345-rajko-petrov-nogo-novica-djuric

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/30345-rajko-petrov-nogo-novica-djuric