Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ
/ Оливера Доклестић, “Мисли моје на бесаност зову“, Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020. године ( Избор из поезије)/
Ко осјећа љепоту постојања он је пјесник. Коме се и јави – Господ. Само су Господ и поезија бесмртни. А бесмртност јесте привилегија поезије. Зато је и одлазак сваког писца - пјесника овоземаљски губитак а дар Небески.
Свако слово које је подарено искрено, у вери утемељено, никада се неће одродити од светог духа поезије, јер пјесник се поред Светог тројства заклиње и у стваралачко тројство: Свето писмо, Свети језик и Свету вјеру.
Зато, по трећи пут сам у прилици да говорим о књигама Оливере Доклестић, дами, песничкој невести Херцег Новог.
Књигу „Мисли моје на бесаност зову“ ( збирка поезије 2009 – 2020. ) како пише у поднаслову књиге, ауторка ју је концептирала у седам поглавља : Лептир на длану, Ваш дух, ваша слава, наша је снага, Мисао као нада, Образи боје пурпура, шапат неба мора и шуме, За ратнике светлости и Епитафи. Поред предговора почивше списатељице Винке Перишић – Шаранац на крају је мини биографија пјесникиње која сведочи о њеном веома различитим књижевним жанровима – збирке приповједака „Прашине и кораци“, Софијине ћери“ и „Између камена и воде“; Путописни есеји „Црно Бијели градови“ са драмом „Бијели голуб превлачки“; збирке поезије - Кап по кап“, "Опуномоћени записи" и „А ја бих само да са тобом ћутим“. Романи - „Четврта димензија“ и „Љубав и лаж или кућа од карата“ а ту су и приређене монографије, радио драме, заступљеност у антологијама и свакако придружује им се и овај избор из поезије „Мисли моје на бесаност зову“ коју је објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе.
И каква би то била песникиња када попут велике пјесникиње Десанке Максимовић и наша песничка невеста Новог не би имала Тајну. Док Десанка моли да је никда не оставимо саму, Оливера би своју тајну поверила, али нема коме. Тако у пјесми „Тајна“ пева:
„Рекла бих некоме моју тајну
Али морам да ћутим
Ћутим, ћути“.
Зна да једино она живи стварној величин, снажној емоцији док је у њеном срцу и да само слути шта би јој се догодилио ако би је некоме повјерила. Без обзира колико је та жеља, била стварна или изграђена и узвишена у сновима, Оливера зна да би именовањем те тајне ујела за срце некога до кога јој је много стало. Можда њен разум и би, али срце је једнака варалица и непремостива препрека.
Не жели одавањем те тајне ни себе да изневјери, пристаје да „свашта дослути“ и ипак одлучује: „И зато је најбоље да ћутим. Ћутим“.
Одабрао сам ову пјесну од оних које изабрала ауторка јер ме је она одвела и увела и међу пјесме „За раднике светлости“.
Можда се неко и запита зашто не „удомише“ у оне мисане или елегичне а нудим као одговор да тајна увијек траје као што то трају и Оливерини „Ратници свјетлости“, мекани као њена ријеч с „Срцем од памука“ како то у пјесми „За ратнике свјетлости“ пјева овај субјект.
Но како се још трага за радом који је донио светлост једном народу пјесникиња Доклестић своје ратнике похрањује у пјесмама, одаје им признање што су сликарским бојама, пером, својим гласом, извојевали побједе у јединим ратовима који не бришу светове пред собом остављајући пустош, већ дограђују и оплемењују доба у ком су ратовали на страни умјетност чији су духовни команданти били, како то именује овај субјект, Прометеј, Леонардо, Кочић , Куељо... Засигурно памтиће се међу читалачком „пјешадијом“ великани: Ђура Јакшић, Милан Ракић, Милош Црњански, Иво Андрић, Десанка Максимовић... и великана који су сјенчили тренутке и Петар Лубарда, Мило Милуновић, Милош Вушковић, Мирко Кујачић и Илија Шобаји, Паја Јовановић, Сава Шумановић, Урош Предић, Надажда Петровић... Све њих и многе друге писце, пјеснике, сликаре и оне Лесове Људе и сјенке Оливера Доклестић похрањује у „предворје раја“ , вјерујући да су ту „сви мали и велики хероји свога времена“.
Ево нека и ова књига „Мисли моје на бесаност зову“, за почетак, буде у „предворју раја“.
/ Промоција књиге „Мисли моје на бесаност зову“, Оливере Доклести, Херцег Нови, 5.октобар 2021. године /
Нема коментара:
Постави коментар