 |
| Мр Александар Ћуковић, Новица Ђурић и Миљан Николић |
Како исказати пјесму, а не поништити се као пјесник, не одати њену тајну при том открићу, не подилазити читаоцу, остати с њене стране говора, у најприснијој вези с материјом ријечи и бићем изреченог?
Новица је прву књигу пјесама објавио и пр'је него ли је исписник ових редова пристигао на мјесто одакле се упућује пјесничка ријеч, у васколико царство поезије и других људских дјелатности, дакле, још давне 1973.
Књигом пјесама „Трагом Живота“, седамнаесестогодишњи искушеник орфичког завјештења, стао је на видјело својим првим покушајем да се представи и искупи, међу толиким пјесничким искуством, нараслим од почетка упамћеног пјевања и мишљења, доносећи свој начин како користити у поезији ријечи и на које се теме и која мјеста у човјеку позвати, ослонити. „Трагом живота“ била је основна полазишна тачка тог путовања. Сам живот на првом мјесту, а тек потом пјесништво као вјештина и техника говора. Осврнемо ли се се на те ране пјесме, на оно што бисмо могли назвати, примарним изразом бића пјесника, настао као одраз исконског искуства младости, наћићемо пјесника у свом природном окружју заноса и увјерења, непатвореног и чистог, управо онако како то младост може да пјева. И то наравно, под условом, да пред собом у тим раним текстовима, имамо пјесника. Времена и прилике да се докаже и оствари као пјесник, Новицао је имао у наредних десетак књига поезије за одрасле и двије књиге пјесама за дјецу.
Бити лирик у вијеку атомске технологије и неандреталске етике, како је недје натукнуто за вријеме у коме говоримо, дјелује на мах неувјерљиво, парадоксално; немогуће. Јер коме и чему себе посветити, а да перципирано остане лирска исповјест? Како се провући кроз гвоздене засторе репресивних категорија идеолошких матрица, и на иглену ушицу се изрећи, неком, с те стране ријечи, да се притом не оспе и изгуби садржина лирског говора, супстракт поезије? Није потребно уводити теорију жанрова, да би доказали што је данас узело примат у књижевној индустрији белетристике, измотавати се како је за све крива прозодија као основа организације људског говора, те и њен омиљени жанр, као подесније средство и начин казивања. Лирика није верзирана за вријеме, већ за језик и његов потенцијал обликовања, као и за сензибилитет пјесника. Новица Ђурић није бирао да своју контемплативну лирику издаје у бујицам нараслог текста, јер то би било против смисла и природе оног о чему је и на који начин говорио. Новица је лирик, јер је његово искутво управо те категорије. То није проистекло из савремених тенденција у литератури која се чита и потражује, већ литературе коју он проживљава и ствара, по нужности личног нахођења и неопходности опстанка међу ријечима.
У раним пјесничким књигама: „Узалудна врата“, „Дрво у тами“, „Кућни тамничар“, „Божја дјеца“, објављеним у периоду од 1980. , до 1996. године, из којих изабране пјесме налазимо у првој књизи под насловом Камени јахачи, трокњижја одабраних дјела (Унирекс, Подгорица, 2018.), огледа се прва фаза пјесничког стваралаштва Новице Ђурића.
Основне тематске оквире те фазе представљају превасходно реминисенције завичаја, топонима Липова, као хронотопа чији временски распон обједињује искуство и историју Ђурићевих предака, његовог српског етноса, те и мисао и трагизам косовског завјештења. Савремени свијет настанка пјесама овог периода се назире у контрасту слике породичне куће, и завичаја, те губљења континуитета у контексту с дјетињством и извором матичног бића ком пјесник по свом опредјељењу и по наслијеђеном искуству свим својим бићем и пјесничким начином поимања свог мјеста у времену припада. Савремени свијет није дат у непосредној, пластичној представи, тек га слутимо, у оним мотивима и мјестима којима као за прибјежиштем, у бијегу од буке и безумља, пјесник посеже. Индустријско друштво, обезличен бирократизовани објект с људским ликом, и модерни свјетски поредак, стоје као контрапункт природи, породичној кући, огњишту развејаном вјековима, те интимном односу с најближим сродницима, родитељима, братом и ћерком, која се јавља у каснијим пјесмама, друге фазе пјевања. Ђурић тако свјесно одабире да говори искључиво о оном што му је непосредно блиско и што добро познаје. Он, напокон свједочи о свом свијету, и тако узима поезију за средсво документовања личног, интимног искуства, као и културе и традиције свог етноса. Занимљиво је како Ђурич из перспективе пјесника који своја прва дјела ствара под утицајем модернизма у социјалистичкој заједници јужнословенских народа, постепено се приближава искуству ранијих пјесничких праваца и епоха. Он то ипак не чини под тенденцијама свог доба, под утицајем постмодерне, јер не преиспитује изворишна мјеста, покушавајући да их изнова врједнује, или оспори, већ као аутор који користи искуство претходника, пјесника, да у свом личном поетском кључу надогради оне вриједности које сматра пресудним у култури српског пјесништва. Породица је матичино упориште народа, из ње расте језик и памћење. У мајчинском завјету Ђурић памти завјет косовске мисли, у очевом начину дјеловања, оживљава и реконструише начин како се чинило и стварало у претходним епохама. То није дух романтизоване литерарне стварности, односно пука фикција, већ документован лирски исказ савременог пјесника с краја XX вијека. Камен, киљан је основа с које се препознаје нечије кућиште и чува се тако памћење црногорског човјека. Киљан је не само међаш, он је онај камен који остаје након што генерације мину, да свједочи о оном што је туда протекло, он је енергетски магнет о коме се стиче ентитет и култура једног поднебља. Ево како у пјесми то изгледа:
„ кућа
моја кућа
од зла се бранила
кроз таван
кроз димњак
клетве су ми стизале
скривен
молим гавранове
да ми јаве -
испред куће
киљан у паучини
очекује ме“
( КУЋА ЗЛА, књига пјесама “Дрво у тами“
УкЦГ, Титоград, 1986.)
Мотив куће који из једног појмовног регистра се у насловној синтагми среће с нечим што допире из тамне стране људске природе, из другачијег регистра, у пјесми је представљен кроз ток и развој такве једне обезбожене људске творевине, која постепено гаси своје обличје и нестаје. У сведеном изразу, сажетом до минималне употребе језичких средстава, без боја, звукова, епитета и илустровања пјесничког хронотопа, имамо само у наслову одредницу, односно допуну, категорију етичког вредновања простора за живот и потом, у пјесми лирско изрицање, како је напокон до тога дошло. Стигло је споља, кроз клетве, и насртаје. Ритам пјесме је успорен, говор одсјечан, кратког даха, као да се над собом у крајној изопштености, самоћи по послиједњи пут, свједочи и ламентира над мртвим, обезличеним животним простором. Кућа/моја кућа/ од зла се бранила. Мотиви су дати без зачина, елементарни, они јесу општи појмови који у себи сублимирају етичке категорије постојања, тек представљени, огољени, онако како се у свом изворном облику појављују. Након борбе, остаје камен, који пошто је живот прошао с свим спектром својих вриједности, и пошто се зло трајно настанило у кући поријекла и дому лирског субјекта, постао је киљан, међаш и гробни камен, и тако од безличне грађе постаје знак у времену, послиједњи запис и траг да је постојао живот, дом и огњиште.
Пјесма „Кућа зла“ иконички интерпретира страхове који стоје наспрам покушаја одбране традиције, и памћења пјесниковог унутарњег свијета и његовог етноса. Ова пјесма стоји наспрам све друге пјесничке грађе у којој имамо борбу и покушај да се кућа, завичај, вриједности породице, у озрачју љубави лирског субјекта сачувају. Ако кућа пресахне остаје само пјесниково срце, мотив који у поезији представља супротност камену који је спомен на мртво и нестало; срце које је основно мотивационо упориште лирског гласа. Тај мотив, тако избјегаван и проказан у модернистичком дискурску авангардних изама, погрешно представљен, сентиментално инотниран, пјесник Ђурић ипак узима храбро, недвоумећи се да га увијек гдје му је и мјесто постави, јесте управо истински киљан његовог бића, онај који постоји и подражава живот и тамо гдје нема друге материје и присутних облика. Присутан у вјечитом и у бићу поезије. И то је она ведрина која упркос свему другом опстаје. Ведрина младости и њене виталне снаге, вјере пјесникове у вриједности по којима се једино може постојати и опстати. Ведрина која се скрива у свијету обезличених односа, ђавољој вртешци индустрије забаве и самозаборава. У кућу коју су напустили ближњи, ведрина која се враћа у гласу пјесника, да изговори своју љубав према постојећем и затеченом. Иако у већини пјесама из ране фазе пјесништва превладавају тамни тонови који сјенче свијет остао након губитка изворног вида завичаја, примјетна је специфична ведрина, и нада у озрачју који крили говор пјесника, онај осмијех по коме препознајемо и памтимо Новицу Ђурућа. Ведрина љубави, посљедња објава сваког постојања, јер по злу се не постоји, по злу се нестаје, губе докази о оном што је живјело и пјевало.
Пјесме прве фазе пјевања дате су у слободном стиху, у фрагменталним пјесничким сликама, које одговарају дисперзивној слици свијета декомпонираног завичаја, онако како су навирале мисли и успомене, синтаксе прилагођене потреби да се изриче, не описује и било шта објашњава, те тако прилагођава читаоцу. То су пјесме, унутарњег, себи својственог ритма, ослобођене форме лирских облика, импулси ријечи, кардиограмски уловљени трагови бића лирског субјекта.
Другу фазу пјесништва Новице Ђурића, коју представљају књиге пјесама „Јави ми да сам жив“ ( 2009.), „Невјерно срце“ ( 2013.), „Бос по ријечима“ ( 2014.), Косово Мајко (2015.), те и књига пјесама у настанку „Ризница писаних доба“, карактеришу, превасходно, двије препознатљиве тенденције – његовање форме римованих катрена, најчешће неправилне риме, другог и завршног стиха строфе, те и драмска структура присутна у појединим пјесмама слободног стиха, евокација, управни говор, присуство ликова мајке Даринке, сестара Душице и Душанке, ћерке Милице, Старца Милије и других. Такође, у овом периоду стваралаштва присутна је, до тад углавном изостављана интерпункција, до чега неминовно доводи сложенија употреба језичких средстава и комбинација жанрова.
У пјесмама ове фазе, тематски пјесме остају у приближно истом кругу интересовања, но с видном развијеношћу тих тема и садржаја у правцу, ког и раније Ђурић одабире као матичну струју свог тока. Косово, антропоморфизовано, поприма лик Даринке, мајке лирског субјекта, јер напокон и његово памћење проистиче из мајчиног казивања о Косову, што јесте препознатљиво мјесто српског пјесништва. Косово је или дјевојка, која кријепи ране јунака епских пјесама, или старица мајка која преноси завијет и искуство предака. Косово као срце бића пјесништва овог тока, ослоњеног на традицију народног пјесништва српске литературе, Ђурћа обавезује на однос према тој сакрализованој грађи кроз посвећеност ангажованог аутора у улози документовања савремене тематике везане за овај мотив.
„Бос по речима“ наслов је који се неколико пута јавља у збиркама новице Ђурића. Први пут у улози пјесничког циклуса у књизи „ Јави ми да сам жив“, том приликом и као наслов појединачне пјесме у том циклусу. Други пут као наслов књиге пјесама, циклуса пјесама и пјесме састављене од три цјелине, које носи и карактерише говор при обраћању упућен пјесниковој кћери Милици. Прва пјесма с тим насловом својим карактером говора ближа је првој фази стваралаштва овог пјесника, коју би овим путем слободним избором назвао чистом лирском фазом, док бих другу препознао у хибридном укрштају жанрова као сложенијом, драмско-лирском фазом. „Бос по речима“ основна је потка и карактеристика, суштина поетског кретања и свих промјена пјесника Новице Ђурића. Новица је превасходно у свој поетски свијет приступио с намјером свједока у потрази за саговорником, као и за одговорима на питања која од постанка човјека, када је ријеч о потрази за смислом и разлогом свакојаког људског дјеловања, па тако и пјесништва прате пјеснике свих култура и језика; питање поријекла идентитета појединца и његовог етноса, питање постојања оностраног, огледано у космогонији хришћанске теологије, питање могућности истинског казивања на релацији човјека и његовог творца, питање бесмртности душе и љубави као њеног изворног облика саобраћања с другим бићима...
Мисао као рефлекс бића на искуствено у хронотопу лирског лика, јесте полазиште у начину како Ђурић себе позиционира у савременом српском пјесништву, сажимајући стилска средства на есенцијално, на бит и фрагмент, јер он свједочи, не дочарава, не слика и бојадише измаштане фигуре и свјетове, фиктивне рајеве индустријског човјека. Ђурић узима језик у његовој примарној сврси, да се обрати другоме, представи свој унутарњи простор постојања, пјевања и мишљења... Ђурић је лирик мисли који срцем, мотивом толиких мјеста у свом писму, јемчи оно виђено и доживљено. У контемплативним сверама свог путовања кроз претворбе у језику својих пјесама и кроз развој у пјесничким циклусима, књигама, срце је неотуђиво и непромјењиво мјесто опстанка свих изгубљених полазишта, мјеста на путу, ближњих и драгих лица, предака, пјесникових родитеља, уточиште његових савременика и саговорника. То је тако, јер је Ђурић освједочио своје постојање и своје успомене; он је хронотоп својих пјесама, он је лик и субјект који се обраћа у већини пјесама. Дакле, његова библиографија је његова биографија. Све што је у пјесме стало, то је његов живот и путопис језиком и свијетом човјека. Овдје се пјесничко искуство не искушава у претворбама идентитета, као и у ријетким промјенама позиције говора, чешћим у другој фази стваралаштва. Ђурић не иде за експериментом, он од њега полази ослањајући се на фрагменталност поетских слика, да би развојем своје поетске праксе дограђивао израз, обликујући у форми катрена, под утицајем поетике ранијих епоха. Нарастањем искуства о ком свједочи аутор мијења се и развија пјеснички израз. Ђурић није вјежбао у радионици великих поетика да би подражавао жанровске облике и прочитано, већ је посегнуо за елементарним у себи, огољеном ријечју и фрагментом, не цјеловитим синтаксичким дионицама, већ у језичком сусптракту дајући своје искуство свијета настојећи у покрету да улови доказе оног о чему свједочи, као и свог присуства.
Љубав опкриљује васколико постојање свијета исписаног поетиком Ђурићевог литерарног искуства. У њој је живот и човјек одрођен од свог изворишта, један сасвим обезличен свијет на услузи машинерији танатоса и разарајућих сила ентропије, позорница самоунижења цивилизације. Тај и такав свијет ипак Ђурић не даје у крупним потезима, он га наслућује у својој потреби за враћањем извору свог говора, завичају и дјетињству које не пролази у бићу лирског субјекта, само мијења облик, остаје срце дјетета у лику одрасле особе.
Отуд и пјесма „Господе, човек је дете“. Свега три стиха, реторичко питање упућено Богу, из перспективе дјетета, заиграног лирског бића над пролазношћу материје и непостојаности њених облика.
Отуд и пјесма „ Туга је што наша дјеца старе“... У којој се, између осталог, каже;
„ .... Туга је, презрели цвете,
што наша деца старе
и што их ометосмо
да буду млади.“
( „Туга је што наша деца старе“,
књига пјесама „Јави ми да сам жив“,
Нови Сад, Орфеус, 2009.)
Без украса, без зачина, без надградње.... у само срце ствари, речено је оно што је виђено, односно спознато.
Новица Ђурић исказује себе и свој етнос, те с тим нема рачуна и нагодбе, трговине, да се неком буде јаснијим, пријамчљивијим, или у духу салонске литерарне продукције постморте поетских школа и курсева писања на руку помодара, доконих филолога и критике. Можда је Ружевић Т. , можда Павловић М. на самом почетку дао полазишну основу, но свакако је Новица Ђурић освануо у свом исказу и искуству на добром дијелу свог пута, одавно већ и данас овдје међу нама.
Одбрана пјесника од свијета и пјесниковог свијета од ништавила, одбрана ријечи од бешћутне бјелине назначеног простора мишљења и пјевања, то је поезија Новице Ђурића, стрмоглавце срцем поринута у вријеме, ђавољу вртешку дочарану у размјерицама танатоса и ероса, на услугу и корист силама овог свијета.
Новинар који је пјеснику позајмио искуство виђеног да свједочи и пјева о својој истини и свом поријеклу, и пјесник сусретнути у једном истом лику, у свеприсутној ведрини вјеровања у љубав творца овог и свих свјетова, данас постоје и пјевају, у угаоном зглобу два вијека, у поезији Новице Ђурића. Ријетко у српској поезији, рекао бих.
МИЉАН НИКОЛИЋ
/ Академска трибина “Савремене тенденције у књижевности Новице Ђурића”, Српски културни центр “Свети Сава” Српског националног савјета Црне Горе, Српска кућа у Подгорици, 4.јун 2021. године.
Нема коментара:
Постави коментар