Проф. др Драган Копривица: КЊИГА О ПИСЦУ НОВИЦИ ЂУРИЋУ

 

 

 

 

 

Проф. др Драган Копривица

КЊИГА О ПИСЦУ

НОВИЦИ ЂУРИЋУ

(о Изабраним дјелима Ђурића)

(„Унирекс“ – Подгорица – Београд, „Unireks grup“ – Подгорица, 2018.)

 цa

 2020.

проф. др Драган Копривица

 

КЊИГА О ПИСЦУ НОВИЦИ ЂУРИЋУ

 

 

 

(о Изабраним дјелима Ђурића)

(„Унирекс“ – Подгорица – Београд, „Unireks grup“ – Подгорица, 2018.)

 

 

 

 

 

 

 

 

УВОД

 

О ИЗАБРАНИМ ДЈЕЛИМА НОВИЦЕ ЂУРИЋА – POST FESTUM

 

Наш поглед на поетику Новице Ђурића у овој студији има неколика циља. Изабрана дјела у три књиге читаоцу су приближила његов пјеснички и прозни опус, и ставове критике. У исти мах, такво трокњижје представљало је и отворени изазов за стварање заокруженог погледа на сва три сегмента, изабрану поезију, роман „Роман ти причам“ и избор критичких радова.

          Наша намјера била је да одступимо од класичног приступа у критици, при којем критичар неријетко води подводну битку с писцем да докаже да критика није ништа мање важна од саме књижевности. И да је, у екстремним случајевима, основна функција литературе да буде тек подлога, полазишна основа за књижевну критику, која треба да оличава крајње домете и узлете књижевног чина у цјелини.

          Умјесто тога, одлучили смо да остваримо потребну синергију и мјеру у захтјевима студије о поетици Ђурића: да задовољимо критичку ноту, и у исти мах, наглашенијим цитирањем стихова, строфа и цијелих пјесама, и прозних инсерата из романа, на суженом простору читаоцу приближимо есенцијалне домете Ђурићевог опуса. И притом да из осврта критичара приближимо све оно најзначајније о Ђурићевој поезији и прози. Тако ова студија представља, у ствари: изабрано о изабраном.

На тај начин смо покушали и да читаоцу, који је увијек у раскораку с временом, створимо прилику да у форми екстракта, на мањем броју страница од Изабраних дјела у три књиге, стекне сажет, увјерљив утисак о Ђурићевој поетици, особеностима и дометима.

У исти мах, у нашем критичком штиву о Ђурићу додали смо карику која недостаје у Изабраним дјелима, а то је приказ и анализа његове поезије за дјецу, богате едукативним садржајима, тематски разнородне, педагошки интониране, а све из визуре дјечјег поимања свијета одраслих и улоге дјетета у њему.

          На крају, очекујемо да ће и други критичари доћи на сличну идеју, да по сличној матрици, у форми критичко-литерарног екстракта, пишу своју студију о изабраним дјелима наших и страних аутора, укључујући и анализу већ постојећих критичких осврта у њима. Јер такав поглед, post festum, може представљати лијеп прилог цјеловитом гледању на стваралаштво сваког писца.

          На овај чин нас је понукала мисао великог руског писца ХХ вијека, Леонида М. Леонова, који је истакао да писци његовог доба треба нешто да додају у мастило којим пишу. Наш покушај у овој студији био је да додамо нешто у мастило критике, којим се пише о књижевности.

Атрибут независног писца данас је често маска за дискретно припадање режимским круговима, који „независном“ донирају књижевне награде и позамашна средства за пројекте, укључујући и публиковање испразних романа, којима се покушава инфицирати укус савременог, и притом помало зачуђеног читаоца.

За разлику од таквих дежурних бардова, Новица Ђурић има ту „срећу“ да не припада ниједној партијској формацији, посебно не извиканим писцима за чије гломазне књижурине је најзаслужнија партијска књижица. Имајући висок осјећај одговорности према позиву писца, који мора бити и писац- грађанин, активни и савјесни свједок епохе, Ђурић већ неколике деценије подвижнички траје на нашој књижевној сцени, а за његов прегалачки рад су стигла и признања која га нијесу мимоишла ни у режимски обојеној културној клими у Црној Гори.

Аутору ове студије, професору руске књижевности, посебно импонује што је Ђурић добитник признања Национална награда Савеза писаца Русије „Златно перо Русије“ – сребрни лауреат (2010) за књигу „Јави ми да сам жив“. Исто угледно признање освојио је и 2015. године, и то на вишем нивоу, као златни лауреат, а добитник је и Медаље „Руска земља – Русија Православна“, те значајних награда у Црној Гори „Душан Костић“ и „Марко Миљанов“. Добитник је и других књижевних признања у земљи и иностранству и учесник бројних научних скупова. 

Осим што је стекао углед у књижевним круговима, Ђурић је и врстан новинар и јавни посленик, добитник више награда за новинарство, међу којим и Награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, као и награде „Вељко Влаховић“.

Као пјесник, заступљен је у бројним антологијама у Русији, Црној Гори, Србији, Хрватској и Републици Српској, превођен је на италијански, руски, бугарски и македонски, а треба истаћи и да је уређивао бројне часописе. Његов широк опсег интересовања за писану ријеч резултирао је и бављењем књижевном критиком и есејистиком, предсједник је Удружења књижевника Црне Горе, живи са породицом у Подгорици, и ради као новинар београдске „Политике“.

Ђурић је објавио преко двадесет књига различитих жанрова (поезија, проза, поезија за дјецу, публицистика), а о његовом опусу афирмативно је писало више од тридесет критичара и духовника, међу којима и таква имена као што су Матија Бећковић, Митрополит Амфилохије Радовић, Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, Момир Војводић, Драган Лакићевић, Илија Лакушић, Ранко Јововић, Мирослав Ђуровић, Лидија Томић, Радојка Вукчевић, Зорица Радуловић, Будимир Дубак, Гојко Антић, Милица Краљ, Радоје Фемић, Александар Ћуковић и многи други угледници пера.

Прошле, 2018. године, угледни црногорски издавач „Унирекс” из Подгорице, као један од својих издавачких подухвата, објавио је и Изабрана дјела Ђурића у три књиге (поезија, проза и критички прикази).

Прва је књига поезије „Камени јахачи”, са укупно сто четрдесет пјесама, распоређених у седам циклуса. У Напомени на крају књиге стоји да је аутор „изабрао пјесме из објављених пјесничких књига: Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986), Кућни тамничар (1990), Јави ми да сам жив (2009), Бос по ријечима (2014) и Косово Мајко (2015).” Наведено је и да су поједине пјесме добиле измијењену, коначну верзију, и да у избор нијесу уврштене пјесме из књига за дјецу.

Предговор је написао Милован Витезовић, један од најзначајнијих стваралаца савремене српске културе, а Поговор Милица Краљ, највећа савремена пјесникиња Црне Горе. У прилог нашем ставу о Ђурићу као слободном пјеснику и грађанину иду и оцјене Витезовића, који поводом награда „Душан Костић” и „Марко Миљанов”, пише да је „њима награђен и ауторов карактер.” Уз то додаје: „Свиме што је Новица Ђурић у свој својој разнородности исписао, преовладава особеност сигурне и поуздане нарави која обједињује његову надареност, истинољубивост и храброст. Истинољубивост и храброст истрајно показује у честим расправама и свакодневним дописима новинама, где не пише између редова, већ директно у лице. Прозирући лажи иза тапацираних врата. Његове истине заиста имају моћне противнике. И он је тога увек био свестан старајући се да и они постану свесни шта им све може.”

Милица Краљ у свом Поговору такође наглашава пјесникову самосвојност и патриотизам, као, по нашем мишљењу, друго име за Ђурићев пјеснички и грађански поглед на свијет. Краљ истиче непристајање аутора на компромисе због чега је „његова  песма настала и настаје у кругу повишене реторике, повишеног емоционалног заноса, у кругу обнове отаџбинског завета крви, тла и вере, у кругу који је изгнани колектив заточио у посебну врсту самице.”

Запажања о есенцијалној страни Ђурићевих поетских порука Краљ заокружује закључком да он „у највећем броју песама дефинише разбратство и растемељење, самопотирање у кругу трулежне, пропадљиве и тамне збиље под разарајућим дејством идеолошких наслага; казује нам и о монструозности новог доба, о царству безбожника и безбожништва, о змијском пакленом семену, и у завршном градацијском заносу о души изабране божје деце чији се молитвени шапат кроз процеп векова уздиже пут небеса.”

          Другу књигу Изабраних дјела чини роман „Роман ти причам”, уз наслов са финим прираштајем значења, као парафразом из нашег фолклора, изрека и пословица. Ђурић је у поднаслову записао:  „Изабрана проза”, а по нашој оцјени ријеч је о фином, растреситом романескном штиву од седамдесет једне приповијетке, при чему је у хронолошкој равни дат животопис самог аутора, чији лик и обједињује радњу дјела, које и по том основу постаје роман.

Зато је пред читаоцем аутобиграфско штиво, роман са богатом и неуљепшаваном фактографијом из дјетињства и ране младости писца. А управо због документарне, аутентичне прозе, прожете сторијама о одрастању главног јунака, као свог алтер ега, Ђурић је подигао застор са једног времена којег више нема, и забиљежио га између страница књиге, као свједочанство како се некад живјело, и за шта се живјело, од идеала и поезије живота, до животне прозе. Зато се књига у цјелини и доимље као литерарни музеј живота некадашњег црногорског села, изгубљеног у брдима око Колашина.

          Аутор Предговора друге књиге, под насловом „Човек је оно што памти”, данас највеће име савремене српске поезије, Матија Бећковић, управо истиче аутентичан фактицитет књиге: „Човек је оно што памти. То је истина о сваком смртнику, поготово песнику. Не може се знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било. То је једна од тајни нашег идентитета. Оно што песник не може да заборави постају и мотиви око којих је саденут и који најупорније траже да дођу до речи. Једну такву ниску нанизао је из свог памћења песник Новица Ђурић у лирској исповести (...). Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога. Имена су права, ликови стварни, догађаји истинити, али, транспоновани и поверени хартији, добијају нови, виши смисао. Тако се песник на најбољи начин одужује и својим најмилијима и своме животу.”    

У нашем Поговору роману, под називом „Роман ти причам Новице Ђурића, или, књига о одрастању”, дјело смо жанровски одредили као породични роман у више слика: „Роман Новице Ђурића, као сентиментално путовање кроз вријеме, и књига о одрастању, представља необично аутобиографско штиво чак и по жанровској структури. Збирка новела, пажљиво одабраних, као времеплов живота једне сложне, патријархалне фамилије, даје за право да говоримо и о својеврсном новелистичком роману. Брижљиво нанизане литерарне скице, језгровито казане маниром искусног писца, (...) сложене су у мозаик успомена, из којег веје жал за дјетињством и одрастањем у времену, које је било много срећније, а породице биле сиромашније и сложније него данас.”

У трећој књизи Изабраних дјела, под називом „Три лица љубави”, са поднасловом „Књижевно дјело Новице Ђурића у огледалу критике”, сабрано је близу педесет књижевних осврта о сложеном, богатом и разнородном Ђурићевом опусу. На крају књиге приређивачи су дали исцрпан преглед био-библиографских података о дјелима аутора, а битно је и што су наведене и неке књиге Ђурића које тек треба да угледају свјетло дана.

На самом крају приложен је и, како су га приређивачи треће књиге, мр Радоје Фемић и мр Александар Ћуковић, назвали, „Својеврсни књижевни времеплов”, драгоцјен калеидоскоп бројних фотографија Ђурића с писцима, културним посленицима, личностима из наше земље и иностранства, међу којим су и они што су обиљежили наша књижевна дешавања и културну епоху: Десанка Максимовић, Михаило Лалић, Матија Бећковић, Душан Костић, Мира Алечковић, Ранко Јововић, Павле Ђоновић, Мило Краљ, Рајко Петров Ного, Драгомир Брајковић, Момир Војводић, Илија Лакушић, Даринка Јеврић, Јанко Брајковић, Милица Краљ, Сергеј Шчеглов и многи други. На фотографијама су и црквени великодостојници, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Митрополит Свесибирски Пантелејмон, Владика Јоаникије, Владика Кирило...

И ове фотографије говоре о Ђурићу не само као о писцу, него и активном, ангажованом учеснику, судионику књижевних збивања током неколике потоње деценије на нашем и ширем културном простору.

Аутор Предговора „Свједочанство о непрећутаном опусу”, мр Александар Ћуковић, указује на неоспоран значај и мјесто Ђурића у нашој савременој литератури, који „већ више од четири деценије активно судјелује на књижевној сцени Црне Горе као препознатљив књижевни глас који своју особеност темељи на стабилној идеји, чију срж непрестано причвршћује и веже за универзалне књижевне постулате и филозофске вриједности из којих црпи задивљујућу стваралачку снагу. Од када је, сада већ давне 1973. године, објавио своју први књигу, збирку поезије Трагом живота, па све до данас, књижевна јавност знала је континуирано и адекватно да одговара на његове списатељске импуте исписујући на тај начин читаву библиотеку текстова широм бивше земље, којима је указивала и указује на ствараочеву позицију како у нашим, црногорским оквирима, тако и на нашем цјелокупном говорном подручју.”

У Поговору за књигу бројних и вриједних осврта на поетику Ђурића, из пера мр Радоја Фемића, под насловом „Естетика љубави Новице Ђурића”, посебно важно је Фемићево акрибично истицање богате лепезе интересовања критике за разнородни опус аутора:

„Ђурићев поетски глас нарочит сензибилитет исказује према духовности, придајући чину религиозног озарења наддогматски карактер. Како у свом тексту проф. др Лидија Томић истиче, љубав у Ђурићевој лирици има христолики карактер, саображавајући искуство приступачног и оностраног. Став да је Ђурићева поезија у својој суштини, без обзира на доминантно песимистички оквир, заправо виталистичка, налазимо у тексту Будимира Дубака, који примјећује да се пјесник не приклања катастрофичкој визији Косова и Метохије. Његово пјесничко прегнуће је, дакле, настојање да се немогуће преобрази у могуће, и то у простору духа, који није могуће затомити. Фундамент Ђурићеве поетике сажето експлицира академик Милован Витезовић, говорећи како је у центру пјесникове поетске визије човјек који пјева, мисли и воли. Осим религиозне и љубавне, књижевник Драган Лакићевић у Ђурићевој лирској материји уочава и породичну тематску област. Присност ауторовог породичног осјећања нарочито до изражаја долази у мотиву љубави према родитељима, мајци нарочито, која у његовој поезији задобија облик метафизичког старања и покровитељства над својим чедом. Књижевник Перивоје Поповић као основно надахнуће ауторске интенције препознаје потребу да се помире човјек и човјечност у неблагородним приликама које их раздвајају. Милица Краљ свједочи да је поезија Новице Ђурића у исто вријеме и упит и разрешење драме појединца.”

У завршном ставу о књизи критика о Ђурићевом дјелу Фемић пише: „Овом књигом сабраних огледа, књижевнокритички однос према Ђурићевом стваралаштву, без обзира на методолошку визуру и естетски сензибилитет, обликује се као јединствен глас потврде довршености умјетничког дјела, у чијим се сугестивним сликама назиру обриси нашег духовног портрета.”

Кад је ријеч о заокруженом погледу на богат и разнородан опус Ђурића, можемо једино уочити да је у Изабраним дјелима требало наћи и простора за поглед на његову поезију за дјецу, тим прије што је објавио двије продуховљене, богато илустроване збирке едукативног карактера за најмлађе: „Милица словарица”, (Октоих, Подгорица, 1999; илустрације Дарко Дрљевић; цртежи Милица Ђурић), и „Свуд ме има, кришом вирим” (Књижевна задруга СНС, Подгорица, 2016; илустрације Мирко Марјановић Марио).

Први рецензент прве књиге, литерарно-едукативног буквара, Милован Витезовић, истиче да она представља „стварни допринос и песништву и педагогији, нарочито у проналажењу других, небуквалних значења појединих појмова”, а рецензент Драгомир Брајковић да је Ђурић „испевао особену а, за дечји узраст, примерену словарицу. Опевао је слова уводећи истовремено дете међу ствари и појаве. Објашњавајући слова он је осветљавао пут ка суштини, ка имену, пореклу и значењу, ка смислу и намени. То је својеврсни појмовник остварен маштом и размахом инвентивности.”

У Предговору другој књизи поезије за дјецу др Душко Бабић уочава: „Разумети дете значи прихватити његову потребу да свет прилагођава себи, али у томе никако не гледати израз егоизма и егоцентризма, него раширене руке детиње душе која хоће све да загрли и свему да припада. Песник Новица Ђурић све то разуме на прави начин, а то значи: емоцијом и срцем, а не хладном логиком. Из благодати таквог знања долази и дар певања за децу, где се крупне и сложене ствари саопштавају једноставно и искрено, тј. – истинито.”

Аутор Поговора, Ђорђе Брујић, такође апострофира проблем за сваког пјесника, скривен у умијећу приближавања дјечјем виђењу свијета: „Нема сумње да је у поезији за дјецу најтеже постићи тај 'корак уназад', повратак у чаробни, бајковити свијет у којем је све могуће, што је Новица Ђурић у потпуности успио. То је у стању само пјесник, односно човјек који у себи носи разиграну дјечју машту.”

Познаваоци поезије за дјецу, посебно угледна имена из свијета поезије и критике, дијеле мишљење да, у неком наредном интегралном погледу на Ђурићев опус, мјеста мора бити и за његове продуховљене строфе о дјечјем универзуму.

У сагледавању поетике важно је имати у виду полазишну, есенцијалну мисао која представља кључ за могући конкретнији приступ одређеном дјелу или опусу у цјелини. У трагању за основом поетике Ђурића, која се као златна нит провлачи кроз све сегменте његовог опуса, пригодно је парафразирати Његошеве стихове „Из грмена великога лафу изаћ' трудно није,  / у великим народима генију се гњ'јездо вије“, и транспоновати их у други вриједносни суд о књижевним, а тиме и етичким полазиштима: „Из човјека великога писцу изаћ' трудно није, / и у малим народима пјеснику се гњ'јездо вије.“

Управо тај хуманистички приступ у сферама стваралаштва представља и један од есенцијалних услова у процесу настајања књижевног дјела мада се у трагању за поетикама, правцима и новим тенденцијама у савременом књижевном тренутку пренебрегавају овакви вриједносни ставови као демоде и овјештали стереотипи.

Основ постмодерне чини став да је, наводно, у умјетности већ све речено, па је тиме будућност литературе садржана у умјетности бескрајних реприза, у писању нових варијација на старе теме уз ехо ироније. Али Ђурић не стреми новим приступима по сваку цијену, те питање људскости поставља као аксиоматску вриједност трагајући за флуидом хуманистичког погледа на свијет преко књижевног дјела, што чини императив и окосницу његове поетике.

Такав естетички став очито је у духу Аристотеловог тумачења о јединству лијепог и доброг, естетичког и етичког, на основу чега умјетничка дјела морају бити колико лијепа толико и морално висока и чиста. Ђурић у својој поетици управо остаје на фону аксиома грчког филозофа и естетичара, синтези лијепог и моралног, што духовном продукту, као Conditio sine qua non, обезбјеђује трајање у времену уз прожимање умјетничке и моралне вертикале.

На овај естетички став у умјетности и литератури надовезује се Толстојево запажање да писац мора имати самосвојан поглед на свијет, свој угао гледања на људе и вријеме. На овом фону индикативан је и став Алексе Шантића у пјесми „Моја отаџбина“ да су прави пјесници истовремено и прави народни трибуни, те њега, као пјесника, „све ране свога рода боле“. О пјесниковој мисији у народу илустративан је и став Светозара Марковића: „Оне личности у народу које су дубље и силније осетиле све патње што тиште цео народ, и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој (уметничкој) форми – то су прави песници; то су пробуђени делови народа – то је народна свест о себи самом и својим патњама.“

Заснивајући своју поетику на овим свевременим ставовима, кроз спој лијепог и моралног, уз властити угао писања и синтезу двије мисли, да пјесника морају „све ране свога рода да боле“, јер су „прави пјесници пробуђени дјелови народа“, Ђурић у поезији и прози наступа као народни трибун колашинског краја из којег је и поникао. А тиме даје и свој књижевни обол завичају и завичајним темама у роману „Роман ти причам“, аутобиографском штиву фактографског карактера, уз књижевну визуру и поглед на вријеме које је остало иза њега, на колашински крај као посебну тачку на мапи, додајући да је рођен на „маленој планети, званој Дријенак, или, прецизније, Кршија“. („Роман ти причам“, приповијетка „Центар свијета“)

Ђурићев прозни и пјеснички исказ повезују завичајне теме и мотиви кроз књижевну оду свом поднебљу, посебно црногорском каменитом тлу и планинама око Колашина, у којима је духовно, антејски утемељен, одакле и црпи животну и књижевну есенцију пјевајући химну камену као симболу свог краја гдје је и провео дјетињство и рану младост. Зато је његова поетика у значајној мјери утемељена у стијенама, камену завичаја, преко литерарних настојања да камен транспонује као симбол, знак, одредницу свог постојања и менталитета људи свог краја.

Таквом химном у стиху и прози, испјеваном свом поднебљу, Ђурић је на координатама теорије француског критичара и историчара, Иполита Тена (1828-1893). Овај мислилац, који је имао утицаја на Золу и Мопасана, развио је теорију, која до данас има своје ватрене заговорнике и противнике, да се умјетничко дјело мора сагледавати у тројном јединству, свјетлу три основна параметра: расе, средине и тренутка. Настојећи да на научном темељу објасни суштину литературе, Тен је координате књижевног дјела сагледавао у споју ауторове средине, на основу које је могуће пронићи у есенцијалне особине поетике ствараоца. Појам раса се код њега односи на културне одреднице у датом друштвеном тренутку, и на конкретном простору, који остављају неизоставан духовни печат на сваког аутора одређеног краја и времена. А појам тренутак у Теновој визији чини сва накупљена емпиријска сазнања сваког појединца за себе. Такво тројно јединство код Тена означава органску цјелину преко друштвеног миљеа, социјалних момената који утичу на формирање умјетности одређеног времена, континуитет традиције народа.

Читалац код Ђурића препознаје и таква исходишта, утемељење аутора, његове психе и животних погледа, запретаних у завичајном историјском памћењу, традицији и обичајима. Ђурић има пријеко потребни литерарни нерв да проговори душом, менталитетом народа свог краја, да гледа и тумачи свијет очима човјека свог поднебља, посебно очима тзв. обичног човјека, спремног на борбу са силама зла, несаломивог као сама природа која га је теновски и изњедрила, и обликовала његову духовност, поглед на свијет и став да је живот вјечна борба за опстанак на негостољубивом црногорском кршу.

Управо на ове теме Ђурић се одазива, како прозним, тако и стихованим изразом, повезујући у оба жанра брда и поднебље, камен и небо, трагајући за коријенима и матрицом менталитета, обликованог на црногорском кршу кроз исконску спону психе и тла, уз интеракцију бића и камена. Оног љутог крша, на којем се Ђурићеви јунаци рађају и умиру враћајући се камену, који им је у психу во вјеки вјеков и утиснуо свој камени печат и непогрешиво одредио њихов ментални склоп, судбину, трајање и пролазност.

У овом свјетлу аутор је не само, како смо навели, антејски везан за камено тле свог брдовитог краја. У његовој поетици стоји и јасна назнака да не само као писац стиче нову снагу везаношћу за своју камену постојбину, него је свјестан да ће, у случају одвајања од тог камена, управо као Антеј, изгубити снагу. У овом случају мање физичку, а више духовну, ону која је неодвојива од коријена пјесниковог завичаја, менталитета и промишљања, у знак доживотне обнове и трајања енергије.

У овом контексту је и логично што је пјесник Ђурић своју прву књигу изабраног трокњижја и назвао не другачије него управо „Камени јахачи“.

У трагању за једним од печата његове пјесничке збирке може се поћи и од Имануела Канта, који смисао свог постојања сагледава у дуалности сврхе живота: „Двије ствари ме испуњавају све већим страхопоштовањем и дивљењем што их више промишљам – звјездано небо нада мном и морални закон у мени.“

Овај став, свакако, има свевремене вриједности јер је њемачки филозоф проговорио душом и језиком становника планете, свјесних да су дио моралног дијела човјечанства, и да је, истовремено, планета на којој живе дио Универзума. А ко би се у овим ставовима боље препознао од пјесника који, уз аристотеловски аксиом о синтези лијепог и етичког, у звјезданом небу тражи одгонетке за постојање планете и себе на планети. На Тенову теорију о раси, средини и тренутку, и Кантово истицање значаја Космоса и моралног закона у себи, Ђурић додаје и свој, трећи крак постојања – камен. Као симбол свог поријекла, друго име за завичај и његово трајање на тлу Црне Горе, и трајање у себи самом, као човјеку и писцу.

Поријеклом с камена, који одолијева времену и доноси човјеку много добра, али и зла, Ђурић на овај начин лоцира своје пјесничке коријене. Зато и њега, у духу Кантових промишљања, камен и брда око Колашина испуњавају страхопоштовањем и дивљењем.

Свакако кроз све ове мотиве у поетици Ђурића важно мјесто заузима и љубав, као такође један од суштинских сегмената пјевања у варијацијама: љубав према жени, породици, родитељима, дјеци, саплеменицима, родном крају, човјеку као моралном бићу, филозофији живљења у пјесничкој форми, оној која постоји у прајединству умјетности, религије и филозофије.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

КЊИГА ПОЕЗИЈЕ ЂУРИЋА „КАМЕНИ ЈАХАЧИ“

(прва књига Изабраних дјела)

 

Мотив човјека на камену, човјека и камена, у прожимању и фазама пријатељства и непријатељства, обиљежио је важан дио пјесничких трагања Ђурића, али и његове прозне садржаје у књизи „Роман ти причам“. Он и кроз жанровске варијанте остаје вјеран камену, који носи тајну идентитета природе и бројних ликова завичаја, из којег је и започео Ђурићев животни и пјеснички пут, завичаја који је његова полазишна тачка, и тачка доживотног враћања као свевремена духова вертикала.

У овој визури можемо говорити и Ђурићевој пјесничкој и прозној Саги о камену, метафори живљења и постојања, о камену од којег се првенствено учило ставу о животу, отпору свему што потире људско трајање и личност. Камен је својеврсни кумир из родног краја, којем се јунаци прилагођавају јер су и сами са камена, свјесни да ће се камену и вратити да би затворили свој животни круг. Пјесник зато као народни трибун и проговара гласом свог краја правећи пјесничку химну камену и његовој снази, доказујући да камен, у духу теновског тумачења, рађа и пјеснике и мислиоце.

Управо отуд, како смо већ навели, и наслов пјесничке збирке, и читава лепеза пјесама посвећених камену, уз успјеле пјесничке визије, варијације на тему и богатство метафора. Мада камен, као симбол, мотив и тема провијава и у неким другим, аутор је написао једанаест пјесама у којима конкретизује пјесничка трагања и варијације: „Камени јахачи“,  „Камени праг“,  „Камени преци“,  „Изворкамен“,  „Уграђен у зидине“,  „Камени траг“,  „До крова“, „И опет умријети“,  „Црне чизме“,  „У завичају од камења“ и  „Душа међу камењем“.

Првих шест пјесама Ђурић је груписао у оквиру четвртог циклуса „Божја дјеца“, а осталих пет су расијане кроз циклусе. У циљу боље кохеренције поетског штива у цјелини, као и истицања значаја пјесама на наведену тему, при чему је по првој и цјелокупна збирка и добила назив „Камени јахачи“, било би препоручљиво свих једанаест пјесама фокурисати у један, и то први циклус књиге, што би самој књизи и дало посебан печат и ехо наслова.

У сталном враћању камену као симболу свог завичаја, и истовремено изворишту пјесничког надахнућа, Ђурић „Каменим јахачима“ прави моћну паралелу између материјалног и духовног, апострофира дуалитет божанског и људског удјела у креирању универзума, и ријечи и камена у њему, при чему ријеч и камен представљају темеље људског постојања:

 

КАМЕНИ ЈАХАЧИ

 

ријеч по ријеч

камен по камен

наизмјенично

вјековима

градише Бог и човјек

 

обликоваше камен

и наше душе

 

свјетлост је продирала

након његовог доласка

у камени град

над темељима наших предака

 

двори наши порушени

чекају божанске неимаре

киљан да пободу

да камену врате понос

 

ако камен не пролиста

и крену камени јахачи

овај ће вијек

бити каменован

 

Ишчитавајући стихове ове надахнуте, филозофски интониране пјесме, концентроване на малом стиховном простору, осјећамо и ехо параметара Богдана Поповића (1863-1944), књижевног критичара, професора Београдског универзитета, члана САНУ, француског ђака, који је на том свом путу упознао модерну, и формирао своје есенцијалне литерарне критеријуме. У  Предговору „Антологији новије српске лирике“ (1911), у којој почиње од поезије Б. Радичевића, (а у којој се, као и његов настављач Скерлић, огријешио запоставивши Диса) Поповић излаже, по својој оцјени, примарне принципе пјесништва: да пјесма мора носити емоције као услов свих услова, да је јасна у цјелини и дјеловима, и да „мора бити цела лепа“ и „округла и савршена као звезда“.

Литерарни домети пјесме „Камени јахачи“, гдје су на дјелу конкретизовани императиви Поповића, тим прије што је остварена на малом простору по чеховском критеријуму „да је ријечима тијесно а мислима пространо“, изискују потребу учитавања порука осталих десет пјесама на дату тему о камену. И о односу лирског јунака према њему.

У овим пјесмама камен представља трајну инспирацију пјесника, цио низ архетипских слика којима се указује и на богатство мотива као и у „Каменом прагу“. Међу стиховима ове пјесме доминантну поруку садржи њена завршница о лирском јунаку који у својој есенцијалној запитаности трага за коријенима постојања, и налази их управо у камену којем аутор не случајно даје људски атрибут племенити:

 

КАМЕНИ ПРАГ

 

Једаред

по роси врати се срећан

на улазу од куће

постави праг

племенити камен

 

рече:

- Овај се камен љуби

овај вас чува

 

клекнусмо

прекрстисмо се

пољубисмо

камени праг

 

Иако то нигдје не конкретизује познатом синтагмом, Ђурић под својим поднебљем, у ствари, поетски трага за каменом мудростим који лирском јунаку доноси просвјетљење и откривање тајне постојања. То код њега није камен мудрости, митска материја, којом би се сваки метал могао претворити у злато, већ друга одредница за пјесника, који је, по природи свог позива, стиховни алхемичар. То је камен којим се покушава сачинити еликсир живота и вјечне младости, или вјечне поезије. А камен у, колико стварном, толико и митском брду и планинама, по Ђурићу, и јесте животни, али и еликсир поетског трајања у времену.

У пјесми „Камени преци“ он на свој начин апострофира познату мисао игумана Стефана у „Горском вијенцу“: „Удар нађе искру у камену, / без њега би у кам очајала!“  

Поруку Његоша да би ватра, ватра живота у људском бићу, као шира метафора, остала скривена без ударца о камен, Ђурић трансформише на свој начин указујући на паралелно трајање човјека и камена у завичају, њихово органско јединство и духовни сплет, при чему је камен човјеку почетак свих почетака и крај:

 

КАМЕНИ ПРЕЦИ

 

чудни су били

моји преци

 

камен о камен удараху

муњу тражише

камен и огањ

 

камен о камен оштраху

одбране ради

 

каменом себе обликовали

колијевке камене глачали

 

потомке ту одгајили

 

под камен

иметак скривали

 

у камену се скаменили

 

Тема вјечног кружења материје и енергије преко камена присутна је и у пјесми „Изворкамен“, гдје у првој строфи и стоји порука о цикличном слиједу:

 

ИЗВОРКАМЕН

 

сви нам извори

испод камена извирали

у камен

и под камен

нестајали

 

Пјесма  „Уграђен у зидине“, као посебно успјела, представља и својеврсну химну камену кроз запретане тајне у зидовима, уз немогућност лирског јунака да се оваплоти из самог камена:

                                                                              

УГРАЂЕН У ЗИДИНЕ

 

зидови стари

чувају тајне

не дају из камена

да извучем себе

 

зазидане ријечи

вјекови покољења

скамењене очи

кришом нас надзиру

 

подижем камен

и бивам стијена

 

разиђујем се

 

тешко је камену

уградити се у зидине

 

И пјесма „Камени траг“ је дата у химничном тону, уз нагласак на исконском споју човјека и камена:

 

КАМЕНИ ТРАГ

 

ни муње нијесу

у камен ударале

ударали смо ми

 

на љут камен

свикли смо

и покрај њега

умирали

 

по камену су нас препознавали

под камен сахрањивали

каменом обиљежавали

на камен записивали

остављали траг

 

с камена смо се дозивали

под каменом одмарали

под главу га стављали

и тако освитали

 

камен смо упретали

и наша њедра гријали

не би ли срце скаменили

 

У пјесми „До крова“ Ђурић апострофира завјетно грађење куће уз запитаност о тајни тог митског чина, уз присуство осјећаја узалудности јер: „уздах / којим се зида / беспомоћан је / пред рушењем“.     

У стиховима пјесме „И опет умријети“ апострофиран је мотив пролазности, којој одолијева једино камен, а због чега и одзвања лирска порука о сврси постојања:

 

И ОПЕТ УМРИЈЕТИ

 

подигнимо камен

који ће да памти

како не би заборавили

колико је смрт страшна

ако за собом

не остависмо трага

 

како би добро било

умријети

устати и видјети

и опет

умријети.

 

Стиховима пјесме „Црне чизме“ аутор завиди трајању камена, за разлику од неречених ријечи, запретаних управо испод камења:

 

ЦРНЕ ЧИЗМЕ

 

Колико пута

подижем камен

и налазим отиске

бронзане ријечи

 

помислим на стид

страх

помислим

оне су згажене

 

како да проговорим

вребају је црне чизме

ни ријеч да се зачне

на овом камену

 

треба нешто рећи

јер неречене

умиру многе ријечи

умиру

 

„Душа међу камењем“ је својеврсно пјесничко свједочанство суживота човјека и камена и у најтежим тренуцима нестајања и смрти најмилијих, при чему се душа и нехотично понаша у духу камена на којем и обитава:

 

ДУША МЕЂУ КАМЕЊЕМ

 

Очеву пољуби десницу,

бркатог делију у чело,

скаменише се уста

са душом међу камењем.

 

Пјесма „У завичају од камења“ одише завичајним мотивима и, посебно, горчином постојања на камену, од којег се уче лекције живота, али који истовремено умије бити и негостољубив до мјере да горштака одвикава и од добра и милости божје, иако и на једно и друго има исконско право. Уз овај став, испуњен горчином, сљедећа строфа говори и о дубоком срастању пјесничког израза са бисерима народне мудрости, па се доимље не само као пјеснички исказ него и стихована сентенца:

 

У ЗАВИЧАЈУ ОД КАМЕЊА

 

Боже јеси, Боже ту си

и хвала Ти за сва хтења

није човек вичан добру

у завичају од камења.

 

Из наведених примјера евидентна је фасцинација Ђурића каменом, као и завичајем уклесаним у камену, што је резултирало богатим мајданом тема и мотива обрађених у бројним исклесаним пјесмама и стиховима.

На тему о каменитом поднебљу, из којег је пјесник поникао, посебно се надовезују пјесме о завичају „Човек утамничен у мојој души“, „Врати ми оно“, „Савина вода надохват Богу“ и „Боже даруј усамљеном човеку завичај“.

У првој, у сентименталном путовању у прошлост аутор полази од тога да је завичај почетак свих почетака постојања и поимања стварности, полазишна тачка спознаје свијета. Зато памти идиличне слике родног мјеста, гдје је „Сунце некако увек веће“, из којег му дјетињство „доноси звук фруле / и песме чобаница, / жубор потока, / први каћун висибабе / расцветале миришљаве ливаде“. А уз сјећања на завичај навире и надахнуто обликована поетска опсервација о двојству личности: „Волео сам да будем ту / да себе изведем у шетњу“. Управо зато што је тамо „моја мисао / и први осмех / и прва нада“. У наставку теме о себи и свом двојнику у протоку времена пјесник се меланхолично мири с пролазношћу ствари: „Сунце, изјаши / и шапни / име човека / утамниченог / у мојој души / и оно што / више никада поново / видети нећу.“

Стога у пјесми „Врати ми оно“ вишеструко одзвања пјесников апел да му се врате његово доба, ливаде, сламке, ријека, трешње, дјечачки лук и стријела, и радост заласка сунца. У пјесми „Савина вода надохват Богу“ Ђурић у митском тону тумачи појаву прве воде на Сињајевини, коју је Свети Сава даривао горштацима: „Стиже светац, / на крову од безводнице / заста са ђаком својим / и пободе штап. // Дете беше жедно // Светац се помоли / да вода потекне, / прекрсти, / дете клекну, / и би вода.“ Посебно успјела пјесма „Боже даруј усамљеном човеку завичај“ садржи низ позива обојених надом у вјечност завичаја, који се увијек изнова може пронаћи:

 

БОЖЕ ДАРУЈ УСАМЉЕНОМ ЧОВЕКУ ЗАВИЧАЈ

 

Птицо, полети

нек земљи буде лакше

и небу је на дар,

што лети а не боли.

 

Кишо, падај

олакшај небеса

кад човек не уме

ти плачи.

 

Јутро, свићи

да свака беба

прву светлост угледа

на мајчиним дојкама.

 

Шумо, листај

окити и одмори

одбегле душе

и уклете песнике.

 

Сунце, грани

истопи леднице

и угреј

срца наших противника.

 

Семе, клијај

где птица кљуца

има за јато

и за човека.

 

Земљо, оплоди

свако зрно

и не жури да повијеш

што се роди.

 

Свећо, гори

док је пламена

увек ће бити

светог крштења.

 

Кућо, окући се

у плоду

потомцима

човека.

 

Свете, расвети се

у слова,

речи

и молитве.

 

Боже, даруј

уморног јахача

и монаха,

да усамљени човек

пронађе завичај.

 

Центар завичаја, првобитног универзума у малом, је пјесников родни дом, којем такође посвећује прегршт стихова, посебно у пјесмама „До крова“, „Колиба од прућа“, „Кућа зла“, „Мећава“, „Умјесто куће“, „Кућа је кошуља“, „На прагу куће“, „Замка“, „Зли дуси“ и „Кућни тамничар“.

У пјесми „До крова“ Ђурић прави апотеозу митском чину градње куће, али указује и на неумитност њеног рушења, те кућа не може представљати вјечито уточиште при повратку у неко прошло доба. „Колиба од прућа“ је интонирана поетским ставом да кућа сама за себе говори о језику и њеном градитељу, због чега је „у колиби / од прућа / зазидана гордост / очевог сиромаштва“. У „Кући зла“ родни дом је симбол заштите лирског јунака од свега лошег што вреба ван куће, при чему се она вазда сама „од зла бранила“, иако су јој „кроз таван / кроз димњак / клетве стизале“. У „Мећави“ је у фокусу митско чекање посљедње ријечи: „од зида до зида / као од зла до зла / посљедња ријеч / не оглашава се“, а у пјесми „Умјесто куће“ указује се на кућу/симбол, ишчезао у времену, након чега се само по мјесечини тражи „праг / којега / одавно нема“.

Посебно успјела пјесма је „Кућа је кошуља“, гдје аутор шаље поруку лирској јунакињи уз паралеле, претварајући кућу у небо и обратно, у праг и свјетлост, и кошуљу на лирском јунаку:

 

КУЋА ЈЕ КОШУЉА

 

Кућа је небо

мој праг

иза којег корачаш

 

небо је кућа

у којој замркнем

и поново устајем

 

кућа је свјетлост

коју зидамо

 

кућа је кошуља

с откопчаним

дугметом

и ријеч

широка док је топла

тијесна кад се охлади

 

У „Кућном тамничару“ издваја се слутња о кући као симболу уточишта чији се зидови и врата могу претворити и у тамничаре лирског јунака, слично као у пјесми „Замка“, гдје кућа коју „зида / од муња и громова“, бива његова „прва замка слободи“. У „Злим дусима“ апострофирана је катастрофична визија, страх од повратка кући, уточишту којем нема опстанка, јер у њу прије браће стижу зли дуси, па је: „тешко крову / што их / чува // напуштам кућу / чија су врата / одавно затворена“.

У атмосфери безнађа лирског јунака дефетистички звуче и стихови посвећени мајци у пјесми „На прагу куће“, уз присуство заумних симбола и стања, и синтезу са мотивом родног дома.

 

НА ПРАГУ КУЋЕ

 

на прагу

моја старица

кост по кост

у темељ спрема

 

кроз зид

од њених костију

једино

продире јаук

 

на прагу

исти гости

прашина

и мрави

 

у кући

сада царују

гареж

и црне сјенке

 

Мајци је посвећена и пјесма „Душа међу камењем“, уз молбу мајци да заборави очеву муку и невољу, и: „онај прасак бомбе / и очеву руку / што те сачека на пола пута. // У Кривачком потоку / просуте кости / и очи његове / жељу твоју сачекују.“

Једна од најуспјелијих пјесама Ђурића је „Мајчино завештање“, писана срцем и талентом захвалног сина и пјесника, уз фину, брижљиво бирану риму.

 

МАЈЧИНО ЗАВЕШТАЊЕ

 

Над главом месец на пола,

она ћути и не пита шта је,

зна мученица моја

како се раздањује и траје.

 

У недрима као змију

бурила, бремена и снежнице

загрнула старица моја

да сачува кућу од леднице.

 

Жури да претекне уру,

оставља белеге на пола

деци да подари и завешта

све лепоте, сем бола.

 

Још брижна превија

мало сира за много наде

када ли јој пред зору

у шаке суза паде.

 

Руке што дариваху

у небо звездано прати

златоуста немо изговара

увек добру добром врати.

 

Чему брига, шта је?

Вакат је и тако треба,

љутну се изморена мати,

као да је смрт потреба.

 

На пјеснички профилисану тему о кући, уз наведену пјесму мајци има и низ других које аутор посвећује укућанима из доба своје младости на селу. Такве су расуте кроз збирку поезије, па се намеће мисао да би у поновљеном издању Изабраних дјела било умјесно преструктурирати поглавља, и у једном од њих, на једном мјесту, груписати све пјесме, које, заокружене у једну тематску цјелину, представљају породични албум пјесника.

Осим посвећених мајци, нимало случајно, прва књига почиње пјесмом у жанру хаику поезије, посвећеном оцу, Милошу:

 

ЛОВАЦ

 

Осване зора

и тако

с осмијехом

отац и кер

кроз шуму

скрити

 

Ријеч је о краткој поетској импресији, погледу смјештеном у меморији, слици из дјетињства која биљежи прошло вријеме. И пјесма „Тесар“ је посвећена лику оца уз опис завјетног чина тесања и зидања као цеременоније попут оде раду, својеврсне радне свечаности уз коју се оруђе за рад и човјек, и цио процес рада, стапају у једно:

 

ТЕСАР

 

отац је брадвом

тесао греде

 

осјећао је

како се

од његове душе

одбијају љуске

 

био је срећан

што се уграђује

 

У пјесми „Божји дари“ сагледан је лик оца стопљеног са шумом и цијелом природом у једно јединствено биће, управо зато јер:

 

све му је

подарила шума

 

краву кера

жену дјецу

ливаду њиву

воћњак башту

птице звијери

извор и пропланке

 

са Божјим благословом

враћао би се отац кући

из Кршија

Јасенова

Јаблан баре

Рвацких ливада

Плашнице

 

из шуме би доносио божје даре

малине купине јагоде

капљице росе

радост за све

 

Ђурић кроз стихове исписује својеврсну химну шуми, хранитељки фамилије и народа. У руској литератури на ову тему Леонид Леонов је написао свој познати роман „Руска шума“, као литерарну апотеозу шуми.

У сагледавању лика оца Ђурић не прави русоовски заокрет кроз процес повратка природи, јер отац из ње никад није ни отишао већ је живио стопљен са њом, захвалан за дарове живота које му је несебично даривала, дајући му  могућност да опстане на суровом камењару.

Надахнуће пјесника и сина захвалнога огледа се и у пјесми „Очева кошуља“, интонираној религиозним стањима и осјећањима, уз катастрофичне визије сакупљене на гарежи једног времена, и уз наду да је спасење у вјери и народној мудрости.

 

ОЧЕВА КОШУЉА

 

осванух на паљевини

браће моје

и спаљеним огњиштима

предака њихових.

 

гареж и сенке

догорелих греда у крст

као да скамењене

хоће да сведоче.

 

Камени прагови

нигде подница

покоје вешало сплетено

од паучине, крви и угарака.

 

Удно урушене очеве трпезе

међу окрајцима гусала и свирала

(као помеђу два црна облака)

светли славска икона.

 

Пепелом као по детелини

штедим кораке

љубим Светог Николу

и очеву кошуљу што је спаси.

 

Шта би ми сада

ја, брат мој,

тек наша деца

да не би очеве кошуље.

 

Није узалуд говорио

мој тихи ђед Нико

Како Богу чиниш

тако од Бога и очекуј.

 

Израз најдубље захвалности Новице Ђурића, сина и пјесника, ликовима умрлих родитеља, Милоша и Даринке, интегрисан је у пјесми „Чекам да се јаве“, сигурно једној од најбољих. Карактеристично је да у његовом поетском изразу доминира бијели, слободни стих, без римовања, у цјелини ослобођен и од интерпункције у намјери да пјесничка мисао буде растерећена било каквих па и интерпункцијских и других стега. Али у пјесмама попут „Чекам да се јаве“ Ђурић и конкретно показује сјајан осјећај за риму, за нове спојеве римованих ријечи, те је својерстан пропуст што није сачинио већи број пјесама у знаку риме.

 

ЧЕКАМ ДА СЕ ЈАВЕ

          Мајци Даринки и оцу Милошу

 

Данима бирам исти број,

као у оно срећно доба.

Чекам да ми се родитељи јаве

- макар потајно из гроба.

 

Ослушкујем: звони, звони!

Нека, нек позив траје.

Можда се мученици моји

пробуде из потаје.

 

Непогрешиво звони,

звони и кад то више нећу.

О, шта да ради рука свикла

на љубав и родитељску срећу?!

 

Жао ми је што још јаче не звони

да одјекне од куће до ледника,

тамо гдје заспаше заувек

Они уз Благу и ђеда Ника.

 

Вичем: Мајко! Оче!

(Да ли су ово црни снови?)

Боже, подари им крила!

Чекају унучад, кћери, синови.

 

Над кровом нигдје дима.

Трагове прекрила тама.

Гнезди се ледена тишина

у срцу, венама, у ранама.

 

Скрхан спуштам слушалицу...

Не, нећу звати више!

И док то изговарам

зовем родитељско одредиште.

 

Ова и друге пјесме Ђурића испуњене су узвишеном надом и трагизмом безизлаза због неумитности времена. У овом случају преовлађују мистична стања дозивања мртвих, као у својерсној синовској тужбалици.

У кругу пјесама о најдражима, као споменару у стиху, аутор посвећује књижевне ретке и брату у двијема пјесмама: „Спас“ и „Живот због равнотеже“. У првој помиње дане ране младости кад се, пратећи мјесец, знало без трага залутати у баште и воћњаке, уз наду срочену у три стиха:

 

спасиће нас

сеоски фењери

и свеци

 

У другој кроз поруку брату меланхолично сумира своје и његове животне путеве, уз успјеле стихове медитативног карактера:

 

ЖИВЕТИ ЗБОГ РАВНОТЕЖЕ

брату Мијајлу - Микију

 

Живети, брате мој,

вредело је,

били смо деца

и момци.

 

Прелиставамо слике

слажемо време

и знамо –

ваљало је живети због равнотеже.

 

Сада смо сигурни

достигли смо –

мету којој хрлисмо

сањајући како

ствари

на своје место постављамо.

 

У пјесничком споменару мјесто је нашла и пјесма посвећена сестрама, „Душица и Душанка“, које цијелог живота трпе ударце судбине са пуно достојанства, а њихова срца су ризнице за душе најближих, мјеста бола због животних невоља фамилије.

 

ДУШИЦА И ДУШАНКА

 

Као из младежа

у братско срце

израсле сестре –

Душица и Душанка.

 

На рукама девојачким

светлуцала је роса

расцветавале висибабе

и полен.

 

У недрима похрањују

родитеље, браћу,

децу своју.

 

Скривају

немаштину

тугу, страдања

и речи надања.

 

Сачуване од Божје

судбини приклоњене

као заклетва

уклесане.

 

Пјесмом „Када реч изусти друге нема“ сагледан је лик дједа Ника, кроз чију појаву је дата митска, препознатљива слика мудрих дједова нашег поднебља. Пјесник наводи и значењима богату сцену кад дјед ћутке скида с главе своју косовску капу и ставља је унуку на главу, што дјелује и као завјетни чин, фина алегоријска порука да се традиција мора преносити с кољена на кољено и преко косовске капе у равни симбола.

 

КАДА РЕЧ ИЗУСТИ ДРУГЕ НЕМА

 

Дуго би ћутао

ослоњен на штап

пре него би косовску капу

скинуо с главе

и метнуо на моју главу.

 

И опет би ћутао.

 

Радије би обрвом

или покретом главе

одагнао незбор.

 

Усправио би се

узео табакеру

савио цигарету

да штап одмори.

 

Када има о чему

кратко би

кад реч изусти

друге нема.

 

Мудра старина

ђед Нико.

 

У Ђурићевом поетском принципу присутан је циклични приступ. Први и најшири тематски прстен је завичај, у завичају пјесниково село Дријенак, у Дријенку родни дом, а у родном дому фамилија, најужи круг и средишња, упоришна духовна тачка свих концентричних кругова, центар постојања каменог завичаја.

***

На овај циклус пјесама о галерији најдражих ликова из прошлости, по којој лијеже патина времена, надовезују се Ђурићеве пјесме посвећене млађој генерацији, уз поетске и родитељске поруке кћерки Милици. Свакако, кроз те сентименталне строфе пјесник исказује љубав и према својој осталој дјеци, и сваком дјетету као грађанину свијета.

          Пјесма „Док је сазвежђе на божјим плећима“ у духу успаванке садржи родитељске поруке јунакињи неколике пјесме, а у овој на крају остаје пјесникова нада у фаталистичко устројство свијета, обојено вјером да су дијете и дјечји универзум ван сваког зла:

 

          Спавај, утехо моја,

          ништа не може да се догоди

          док је сазвежђе на Божјим плећима.

 

          У пјесми „Једина љубави, неподношљива“ слажу се строфе о везаности за дијете, које родитељу даје сав смисао живота, али му га на свој, дјечији начин, истовремено и усложњава: „Она је крива / што имам срце / и дишем / певам / вичем“, али истовремено „Једина љубав – / Милица моја, / не да се сносити / ни трпети / а да нисам жив.“

          „Речи у тајнама светле“ пјесма је посвећена кћерки Милици уз поетски уобличене поруке како ићи кроз живот и чувати се живота. И у овој пјесми аутор на дјелу показује суверено владање римом, овог пута у форми дистиха:

         

          РЕЧИ У ТАЈНАМА СВЕТЛЕ

          кћерки Милици

 

Да речи у тајнама светле

          схватићеш кад не будеш дете.

 

          Куда те псине гоне

          туда су прошле колоне.

 

          Тужбе ти увек стигну

          кад небригу уздигну.

 

          Хулиће на те као звери

          њихова немоћ је у невери.

 

          Не иди на њихове стазе

          тамо би хтели да те згазе.

 

          Има збора нема речи

          неко хода и кад клечи.

 

          Тебе је љубав родила

          лети на својим крилима.

 

          Како је Милица расла, тако је и родитељ у пјеснику пратио кћерку кроз вријеме. При крају књиге је и „Рођенданска“, поводом пунољетства кћерке. У стиховима доминира свевремена брига свих родитеља овог свијета за будуће кораке дјетета, али уз жељу да оно никад и не одрасте да би остало у окриљу породице, чиме пјесник препознаје подсвјесну жељу родитеља да заустави неумитни ток времена.

 

          РОЂЕНДАНСКА

Милици на осамнаести рођендан

(9. септембра 2010.)

 

          Молим те сине,

          остани дете

          на мојим грудима

          спавај.

 

          Хоћу да

          сваки мој уздисај те буди

          и ока не даш склопити.

 

          Да прстићима

          чупаш браду

          забадаш прст у око

          и не даш сузи

          ни сну.

 

          Хоћу, да ме мазиш

          онако као

          кад беше дете.

 

          Буди увек дете

          када ме волиш

          када ме кориш

          и када захтеваш

          мимо деце.

 

          Сине, ти верујеш

          како си одрасла

          и како разумеш

          ломове и хуље.

 

          И верујеш

          како има времена

          па одлажеш странице

          свакодневице.

 

          Не буди се

          у неспокоју,

          чувај снове

          у које верујеш.

 

          На ову пјесму оваплоћене и пјеснички уобличене родитељске бриге надовезује се пјесма горчине кроз спознају у наслову „Туга је што наша деца старе“. За разлику од претходне у којој доминира жеља да дијете уз родитеља увијек остане дијете, у овој се пјесник мири с болном и неумитном спознајом да не старе само родитељи него и њихова дјеца, којој је љубав родитеља била и остала уточиште али и својеврсна сметња у одрастању. Зато у завршним строфама, суочен са неумитношћу протока времена, пјесник и признаје пред собом оно што би желио сакрити у тами ума: welt schmerz, то јест, свјетски бол, због краткоће вијека родитеља, али и њихових потомака:

         

Туга је, презрели цвете,

          што наша деца старе

          и што их ометосмо

          да не буду млади.

 

          Туга је, свете,

          што и време стари

          у којем и срца наша

          у тугу урастају.

 

          У сталној бризи за своју Милицу аутор пише и пјесму „Милица: добро је да је светлост“ у којој доживотне бриге за будућност младих повјерава самом Богу, посљедњој и највећој нади, створитељу и чувару свега на земном шару. Зато се и моли овом строфом као кратком књижевном молитвом: „Би светлост / и спаси чедо моје / моје јединче / Милицу моју.“

          И дужа пјесма, „Бос по речима“, посвећена је дјетету и родитељској завјетној љубави према младом створењу, које за њега увијек остаје беба, и у знак пјесниковог пркоса времену. Пјесма је монолошког, исповиједног типа, уз обраћање свом дјетету уз осјећај духовног прожимања два бића: „Пусти да ти напишем писмо / без суза / без туге / молби, / сажаљења / много речи, / искрено, / да разумеш / како је бити Ја / и да у свему / останеш ти“.

Аутор је свјестан тешкоће обраћања човјека и пјесника свом дјетету кроз располућеност једног истог бића у двије личности, па лирски надахнуто констатује: „Знам, то је тешко / и реч је тешка / и поглед замара / и рука малакса / када ти отац пише.“

          Пјесник чува сву љубав свијета за кћерку, коју, у већ традиционалном руху и духу у Црној Гори, назива сином, позива је да учини и оно немогуће:

 

Срце моје од срца излечи

све наде,

патње,

ноћи непроспаване

и сузу ако се искраде

невидљивом учини.

 

Ђурић пјева о дјетету као првом и посљедњем духовном уточишту, уз наду да ће се снага родитеља и пјесника обновити попут Феникса, јер се на љубав одговара љубављу:

 

Више не спавам,

на таму

ноћ прислањам

и тако сањам:

Заспао сам

о твоју љубав ослоњен

сузом твојом умивен

мртав у наручју твом.

 

То што у мени гори

нек изгори

и нек се наново роди.

 

Из циклуса о свијету младих треба указати и на тематски издвојену пјесму о младим генерацијама, које носе штафету живота и наду у опстанак: „Ко још дјецу убија“. Стихови носе свевремени, глобални страх пјесника и родитеља за будућност дјеце, уз запитаност гдје би свијет скончао без бриге за младе, изложене глобалним пријетњама: „врата на која никада нећемо ући / чувају / лажи / тајне планове / ратне планове / формуле шифре / за атомске бомбе / за масакр дјеце / ко још дјецу убија“.

 

***

          Да је пјесник вјерујуће биће у цјелини, али и вјерник, Ђурић то казује читавом лепезом пјесама у духу православља, о Богу, Сину Божјем Христу, богомољама, светим мјестима, библијским именима, богоугодницима прошлог и овог времена: „Бог знао да је Бог“, „Како издржа Боже – Оче“, „На корак до Бога“, „Исусе брате“, „Сан о црном човјеку“, „Пророк Илија“, „Светлост Тројеручиног крштења“, „Грачаница јошт млаза“, „Савина келија наша спасоносна“, „Савина вода надохват Богу“, „Косово мајко“, „Суза Лазарева, Јелена“, „Вест је да смо спасили душу своју“, „Резбар Божјег крста (Патријарху Павлу)“, „Он је поново у мом крају (Митрополиту Амфилохију)“... И у другим пјесмама присутни су фини тонови православља, које је со соли земљине за пјесника и вјерника.

          У пјесми „Бог знао да је Бог“ пјесник се у молитвеном тону обраћа Богу позивајући га да људи препознају људско у себи, и да не дозволи да се проспу сузе: „кад птица пева / кад дете пева / и пчела. // Помози / да будемо људи / у метежу и немиру. // Загрли ме, Боже, / ја сам човек.“

„Како издржа, Боже - Оче“ носи поруку о Богу као демијургу свега, који је саградио земљу, гору и воду, сваку травку и цвијет на добро људима, и све вријеме био изложен ударима човјека којег је исто створио. Зато аутор у завршним стиховима и поручује да је пјесникова завјетна обавеза да просвјетљује божје незахвалнике:

 

          Док у школу одлазих

          у торби носих бриге,

          шта ли ће остати од слова

          ако не запишемо мудрости,

          Мудросниче.

 

          Док не ојачах

          и најавих одбрану

          међу људима и зверима

          лајаху на Тебе ватрено,

          Ватрениче.

 

Док им не показах

          дарове Твоје иза сваког слова

          што остављамо у светлости,

          лажима других се дариваху,

          Дариваоче.

 

          Док Ти ћутиш

          ја ћу да Те браним,

          Ти праштај њима

          праштај и мени

          Боже – оче.

 

          У пјесми „На корак до Бога“ исказује се жеља захвалног вјерника за изградњом прастаре, посебно присутне у опусу Достојевског, Вавилонске куле, као недосањаног и неостваривог сна за обичне смртнике. Симбол куле се поистовјећује са сизифовским напорима јер грешно човјечанство показује како се његови највиши напори и стремљења ка небу често урушавају сами од себе. Али и на рушевинама таквих стремљења остају макар пјесникова надања да је он божјом промишљу одређен да начини чудо, оствари вјечно сањан и недосањан сусрет обичног смртника с Богом, или, како то Ђурић надахнуто каже:

 

          НА КОРАК ДО БОГА

 

          Када бих имао,

          саградио бих храм

          до васионе.

          Народу на дар,

          Богу на радост.

 

          Не мора да буде највећи

          у молитвама

          све је изнад свега.

          Већ да се једном

          и сам успнем

          и белог се нагледам света.

 

          Једном да и ја

          примакнем се Њему!

          Да се рукујемо,

          за здравље упитамо.

          Нека ме подучи

          како да се земљи вратим

          и њоме усправно ходам.

 

          Пјесмом „Исусе брате“ указује се на свету обавезу праћења Христових стопа у животу, уз обавезу пјесника да не дозволи брисање стопа Његових, уз свијест о очекиваном издајству на путу сваког правог хришћанина, али и уз поруку Исусу Христу да:

 

          Једино Твојим стопама

          слијепци виде небо

          Исусе – брате

 

          „Сан о црном човјеку“ може се третирати и као пјеснички одговор нашег пјесника на пјесму Јесењина „Црни човјек“. Ђурић такође ствара фантазмагоричне визије о појави црног човјека, али црни човјек њега чека на коњу бијелом крај потока, с поруком о закопаној судбини пјесника, који се не усуђује да је изнесе на свјетло дана. Зато се аутор окреће ријечима, које би се могле чути само од Бога:

 

          Исус би рекао:

„Људима је ово немогуће,

али Богу је све могуће.“

Чекаћу Божју вољу.

 

Стиховима пјесме „Пророк Илија“ аутор наглашава сусрет погледима између Пророка и вјерника, сусрет митског значења:

 

Он на зиду

крсти ме погледом

узвраћам му ријечима

чистим се

 

воља Његова

„Ја вас крстим водом,

а Он ће вас крстити Духом светим“

 

У пјесми „Светлост Тројеручиног крштења“ уз вјерски обојене стихове аутор путује према Светој Гори носећи све најважније што даје Тројеручица: „тугу, патње, надања - молитву“, а „Грачаница јошт млаза“ класичан је примјер помињаних естетичких принципа Богдана Поповића да пјесма „мора бити цела лепа“:

 

ГРАЧАНИЦА ЈОШТ МЛАЗА

 

Нисте ви остали,

стражаре и свете кости,

ако су тренули векови

киљан ће они побости.

 

Побегао нико није,

то нам се само снило,

и Христ је васкрснуо,

то није давно било.

 

Грачаница јошт млаза

храни наше Владике,

божуре Симонида

гледа кроз ваше крике.

 

У манастирском миру

трепери икона жива

док Лазар звонима светим

у ново доба призива.

 

У двијема пјесмама, посвећеним Светом Сави, „Савина келија наша спасоносна“ и „Савина вода надохват Богу“ пјесник велича лик великог богоугодника и путника ходочасника, чији се сваки пут претварао у ходочашће, јер је својом волшебном руком оживљавао све чега се дотицао, и у томе био и остао једини и непоновљив о чему Ђурић у првој пјесми говори:

 

Само се Савиној руци дало

да што дотакне и оживи

где штапом покуца

зажуборе извори ледени.

 

И данас крепе нас

Савина врела

Савини извори

Савино језеро

Савина реч

 

Савина молитва

Савино молитвено небо

Крст Савин.

 

Где год да затражимо

опрост и спас

свугде је Савина молитвеница

келија наша спасоносна.

 

Да нас не причести

шта би човек био

Господе?

 

У другој пјесми, „Савина вода надохват Богу“, аутор и то, што су његовом Сињајевином зажуборили извори и потоци, ставља у заслугу Св. Сави, његовом чудотворном штапу и покрету руке која удахњује живот:

 

САВИНА ВОДА НАДОХВАТ БОГУ

 

Сињајевина снежна,

тужна и пуста,

памти и ћути

прве капи

Савине воде.

 

стиже светац,

на крову од безводнице

заста са ђаком својим

и пободе штап.

 

Дете беше жедно.

 

Светац се помоли

да вода потекне,

прекрсти,

дете клекну,

и би вода.

 

Као жилама

потекоше млазови,

божји дари ноћу надолазише.

 

Језеро прогледа

Божјом и Савином вољом

на крову од Сињајевине,

Богу надохват руке.

 

Од тада народ говори –

Савина је то вода,

језеро Савино.

 

Ту су и сведоче

и Савине стопе,

не дају се,

и јаве се човеку

из скамењене траве.

 

Посебан циклус у првој књизи Ђурићевих Изабраних дјела представља одвојено поглавље „Косово мајко“, уз мото „Рана ми косовских. Заклетва моје мајке“. У овој поеми у седам цјелина, на двадесет страница, аутор уз вјерски обојен дијалог са својом мајком оживљава пјесничке стазе по Косову, биљежи историјске и духовне топониме кренувши преко Ржанице за Дечане, подсјећа да су они за православне хришћане свевремени и свепросторни гдје год су и они сами:

 

Дечани су још у пољу,

миришу и трепере,

и овдје их осјећам, мајко,

како калдрмом старом

монаси

тамјаном каде путеве Господње

и наше,

и после нас;

како тамјан

и мирис косовског божура

у нашим чулима жубори.

 

За Ђурића, пјесника православца, који и пише у религиозном тону, сва та светилишта: „Дечани, Грачаница, Љевишка, / свети Арханђели, Бањска / Божја ризница Пећка патријаршија“ представљају географске тачке српске земље, духовне центре православља, или, како то пјесник надахнуто истиче: Божје сазвјежђе. Ти простори су, по Ђурићу, и полазишна тачка и ушће свега српског, среће и патње, успона и падова. Дечани су за њега истовремено и земља обећана и главна одредница на духовној мапи православља:

 

Тамо су све наше

тужбалице, невјесте,

патње и праштање,

невјере и издајства –

тамо су све наше ране,

чемери и мелеми.

 

Шта да јој кажем још?

 

Прађед мој тамо је,

ђед мој тамо је,

отац мој тамо је,

дјеца су наша тамо,

крв наша тамо је.

 

У овој поеми посебно мјесто има импресиван монолог мајке, молитва Богу да услиши њене смјерне жеље, у којима има највише бриге за дјецу и вјеру православну, за траве и пчеле:

 

Е, да имам сузу, пустила бих

да потопи и горе и доље,

да надође силна вода

и одавде да запловим

у дечанско море

ка' некада у Лазарево поље.

 

Дај Боже, дај сило небеска,

дјеци нашој, травама и пчелама,

да с молитвом лежу

и звонима се буде,

да и ноћу као у нашим

светим косовским црквама и манастирима

зажижу свијеће гдје год њихов сјај

и вјечни плам досеже.

 

Услиши, Боже, овој мученици

тако мало за род свој.

Божје ми вјере,

Богом се кунем,

Бог ми је свједок,

више те молити нећу –

Спаси још овај пут.

 

Пјесник, свјестан могуће катаклизме људског рода због изрода, спас и снагу проналази у вјери, уточишту од свих зала и погрома над људима:

 

како је срећна глава

и рука златница

што зида наша склоништа

и покајнице

да имамо гдје склонити

одрубљене главе

и три приљубљена прста.

 

И пјесникова мајка вјерује у побједу добра и људскости, али тек након помирења међу људима, свепраштања као милосрдног хришћанског чина, у којем се сједињују мрзитељи и вјерници:

 

јер доћи ће, сине –

везе златоуста мајка –

једно доба у ком ће

дјеца наша израсти из сваке травке,

расцвјетати у милионе цвјетова,

замирисати, опити љепотом

и мрзитеље своје,

преселити подно цвјетних ливада

да схвате – рука која је сјекла

може цвјетати миром.

 

Ђурић завршава поему Косову, и поему мајци, чија душа походи родни крај и светилишта косовска, реторичким, поетским питањем:

 

О, гдје ли си, Мајко,

Црногорко,

Косовко,

Српкињо,

Мајко моја

и Мајко Косовска.

 

Гдје ли си, Мајко,

гдје ли си, мученице моја,

застала између родних Кршија

и светог Косова.

 

Не случајно, у овом корпусу тема морала се наћи и пјесма посвећена кћерки кнеза Лазара „Суза Лазарева, Јелена“. Родитељ у пјеснику и овог пута проговара о једној кћерки, а пјева о својим и свим кћеркама.

Пјесма се доимље као писмо из 14. вијека, у којем кнез Лазар говори о кћерки Јелени, а за коју пјесник каже: „Јелена / реч и светлост / прах и пепео / очева суза.“, и додаје: „Само је / ћерка сиротица / кад оца небесима подари.“

Од значаја је сагледати неке од разлога зашто Ђурић посебно бира лик Лазареве кћерке Јелене за једну од својих пјесама, а њих је свакако више:

Први је што српско пјесништво, кад је ријеч о пјесникињама, и почиње с двије Јелене. Прва је Јелена Мрњавчевић, монашког имена Јефимија, супруга деспота Угљеше Мрњавчевића, која је, након смрти  јединог дјетета, и погибије мужа, након Косовског боја боравила на двору кнеза Лазара у Крушевцу, помажући књегињи Милици у државним пословима, а пред крај живота се замонашила заједно с књегињом у манастиру Љубостиња. Име Јефимије живи у српском народу и по поетским записима, важним за српску средњовјековну књижевност, посебно по „Похвали кнезу Лазару“.

А Јелена Хребељановић Балшић, трећа кћерка кнеза Лазара и књегиње Милице, друга је пјесникиња Србије, у чијем пјесничком одгоју је, заједно с књегињом Милицом, учествовала управо и Јефимија.

Лазарева Јелена, којој Ђурић посвећује своје строфе, имала је необичан животни пут: прво се удала за Ђурђа II Стратимировића Балшића око 1386. године, који је господарио зетском и поморском земљом. Била је умјешна чак и у вођењу дипломатских преговора с босанским баном Сандаљем Хранићем, који им је похарао дворе. А после смрти мужа удала се управо за босанског бана, да осигура престол свом сину из првог брака, Балши Трећем, и стизала чак до Венеције у преговарачкој мисији да би заштитила сина. А за сам крај живота око 1435. изабрала је Горицу (Брезовицу, Бешку) на тлу Зете, острво на Скадарском језеру, и на њему подигла Богородичну цркву 1440. године. Међу Јелениним дјелима посебан значај има писмо њеном духовнику Никону, „Отписаније богољубно“, поетско штиво које је остало као драгоцјен образац епистоларног жанра из тог доба.

Имајући у виду ове историјске податке, државнички, али и књижевни лик кћерке кнеза Лазара, Јелене, необичан животни пут жене и владарке, који је из Србије управо и завршила на нашем тлу повезујући просторе и културу, било је и за очекивати да Ђурић, који пише лијепом српском екавицом, и припада српском духовном корпусу, у знак књижевне поште, посвети своје строфе и необичној личности и пјесникињи из епохе српске средњовјековне историје.

У пјесми „Вест је да смо спасили душу своју“ аутор прави варијације на тему шта све може чинити вијест у трајању људском, и надахнуто везује вријеме и простор указујући у поетском тону да је људско лице својеврсна уцртана мапа дешавања:

 

Све добре вести

стигле су из завичаја

и урезале се

на мом лицу.

 

А у наставку исказује и своју везаност за вјеру и цркву мишљу да у градацији вијести постоји и она најважнија за спасење душе:

 

Вест је да смо

саградили Богомољу

причестили се

и спасили душу своју.

 

Своје версе пуне поштовања и религијског патоса Ђурић је посветио Патријарху Павлу и Митрополиту Амфилохију у пјесмама које и стоје једна до друге. Њих не треба шире коментарисати него их пренијети интегрално, да у фином вјерском и поетском ткању и прожимању говоре свака сама за себе:

 

***

РЕЗБАР БОЖЈЕГ КРСТА

(Патријарху Павлу)

 

Бијаше младић кад уђе

у цркву Св. Аранђела Гаврила

негде у шумадијској планини

блед занемео богословац Гојко Стојчевић.

 

И не би више Гојко

након што клекну и помоли се

моштима безименог свеца

у манастиру Вујну.

 

Би то 1944. година

када прорекоше век кратак

Патријарху нашем Павлу.

 

Свет је горео, рат

од манастира до манастира

молећи се

спаси душу своју.

 

Под липовим хладом

резбари крст

и остави га братији у Вујну.

 

Чу створитељ молитву боника

братија кришом гледа и стрепи,

Бог све види и не оклева

стави руку на његово раме

и подиже га за навек.

 

Живео је по Јеванђељу

молећи да будемо људи.

 

Говорио је тихо

а далеко се чуло

није гледао телевизију

ни читао новине

што би важно

стизало је Божјом поштом.

 

Трену

у 95. години

и пробуди се у Божјем загрљају.

 

***

ОН ЈЕ ПОНОВО У МОМ КРАЈУ

Митрополиту Амфилохију

 

Он босоног

светом ходио,

ми у опанцима,

не знамо куда.

 

Ни време,

ни путеве,

није бирао

ходио је стазом

испред човека.

 

Ни времена

да се врати,

а

стигао је

на све стране.

 

Кад к нама дође

прекрсти се –

звери путељцима,

а човек..?

 

Узлете,

човеку подари

веру, молитву, милост,

љубав – Божји пут.

 

И поново га сретох

у мом крају,

на ливади

у шуми,

покрај реке,

на цвету...

 

Дарује,

благосиља.

Узноси

Душу нашу.

 

          На тему о вјери, вјерницима и духовним оцима надовезује се тема о људској пролазности и смрти. Такви мотиви су код Ђурића, у већој или мањој мјери, свеприсутни, кроз различите поетске циклусе, као ехо мисли лирског јунака, духовни одраз пјесника, који, по природи свог позива, живи и пише у славу живота и, у исти мах, у сјенци смрти.

Мотив смрти доминантан је у пјесмама: „Улазница“, „Ћумурџија“, „Студен“, „Тренутак“, „Кућни тамничар“, „И опет умријети“, „Потоња ура“... Такви стихови су обојени лирским дефетизмом, спознајом о пролазности људског трајања, о питању смисла живота између двије таме. Зато је у пјесми „Улазница“ смрт свеприсутна, а лирски јунак позван да је констатује као увертиру у вјечност и улазак у таму оностраног:

 

УЛАЗНИЦА

 

она је ту

док сањарим

 

зри

у тајности

и мирише

као млијеко

вреба ме

из потаје

 

смрт је

улазница

којом се приклањам

тами

 

          У „Ћумурџији“ аутор не именује смрт због њене свеприсутности, те се о њој може говорити и без имена, језиком назнака и симбола: „испред колибе / ћумурџија / опомиње ме / да је над његовим / и над мојим безданом / све спремно“. У пјесми „Студен“ хладноћа је метафора смрти, посебно кад је ријеч о лирском јунаку, који губи све драге и миле госте уз песимистичку опаску, свјестан да се од почетка постојања никад од смрти није раздвојио: „студени / једино дозвољавам / да сврати // у њену оданост / вјерујем // уосталом / ми смо / одувијек заједно.“

По Ђурићу, вријеме које односи човјека, садржи у себи кобни тренутак, који се оваплоћује у хиљаду варијаната, увијек кобан по људску јединку: „Све ми се дешава / у трен / у кап // сваког секунда / изнова / за моја страдања / траже / свједока // тренутак је болест / којој / ни жив ни мртав / не одолијевам“. У пјесми „Кућни тамничар“ доминирају слутње и страховања лирског јунака, спознаја да се све могло на вријеме схватити, уз јасну представу о томе да „постоје само / зидови врата / тамничари“, уз питање да ли ће можда управо сама смрт расвијетлити многе непознанице из живота јединке: „хоће ли прах твој / многе ствари / јасним учинити“. Аутор у пјесми „И опет умријети“ апострофира потребу човјека да се забиљежи у времену, остави људски траг који показује да ли је умио осмислити своје трајање, и тиме се узвисити изнад смрти. Зато његов алтер его будан сања о љепоти васкрснућа, чиме би се могло провјерити да ли је проживљени живот био осмишљен:

 

И ОПЕТ УМРИЈЕТИ

 

подигнимо камен

који ће да памти

како не би заборавили

колико је смрт страшна

ако за собом

не остависмо трага

 

како би добро било

умријети

устати и видјети

и опет

умријети

 

          У стиховима „Потоње уре“ сумирани су животни утисци о смрти, оном лошем, али и добром што смрт носи собом, јер, по пјеснику, смрт може донијети преображај и просвјетљење, подарити други живот онима који су пролазност умјели осмислити пером, то јест, свим облицима духовности:

 

ПОТОЊА УРА

 

од чега побјећи

ако не од смрти

 

смрт нас тјера

размислимо

да ли нас земља прима

 

мртве земља уњедри

а мало им вјеровасмо

они су умирањем

постајали неко

 

Раде Томов

васкрснуо је

потоњом уром

 

У Ђурићевој визији људског трајања очитује се стари кредо још из епохе романтизма да смрт може бити побијеђена љубављу која надилази пролазност, вријеме и простор. Код овог пјесника, како смо већ навели на почетку, љубав је свеприсутна, уз различите облике еманације, од љубави према завичајном кршу, традицији и српским коријенима до љубави сина захвалнога према родитељима, и његове љубави према својој дјеци, од љубави према визији жене до пуне посвећености духовности и поезији кроз позив на лирско одгонетање тајни постојања.

          Пошто смо већи дио спектра ових мотива анализирали у досадашњем дијелу, овдје ћемо се фокусирати на један број пјесама посвећених лику жене и поезији, које за пјесника чине неразлучиво јединство и извор поетског надахнућа: „Кад нове љубави погасе звезде“, „Бесмртни певач“, „Вјеровати у чуда“, „Води ме у љубав“, и нарочито двије, једна о очинској љубави, „Бос по речима“, поема посвећена лику дјетета, и „Песми ћу те рећи“, као надахнуто обраћање пјесника својој лирској јунакињи и музи истовремено.

          Тајновитој спрези смрти и љубави посвећена је пјесма „Кад нове љубави погасе звезде“, као једна од најљепших пјесама Ђурића. Он се обраћа својој јунакињи тумачећи свеприсутност смрти у свим њеним облицима, од невидљивих честица до сна уморног чобанина, од поруке да на смрт не треба мислити до илузије о гријању под мјесечевим зрацима и, на крају, до јасне спознаје о томе да смрт љубави представља и смрт човјека и лирског јунака:

 

          КАД НОВЕ ЉУБАВИ ПОГАСЕ ЗВЕЗДЕ

 

          Смрт је, драга моја,

          у честицама

          које слијећу неопажено

          на наше слепило.

 

          Смрт звони на извору

          уморном чобанину

          док снева бела стада

          и румене образе чобанице.

 

          Смрт је на смрт не мислити

          док су кошеви препуни жита

          и воденичко коло док

          ломиш уместо погаче.

 

          Смрт је варка

          када верујеш

          да се на месечини

          као на сунцу грејеш.

 

          Смрт је ако поверујеш

          да си заспао

          и сневаш како се поново

          насмејан будиш.

 

          Смрт је, драга моја,

          кад престану снови

          и нове љубави

          погасе звезде.

 

У пјесми „Бесмртни певач“ аутор на малом простору лирски пропитује моћ љубави у односу према смрти, уз синтезу са самом ријечју која, по себи, има снагу бесмртности у чину даривања љубави: „Љубав је једини / бесмртни певач. // И реч је бесмртна / када човек / дарује љубав. // Поклањам вам / све речи љубави - / од јуче / за данас / за сутра / занавек.“

У пјесми, „Вјеровати у чуда“, којом пјесник доказује и да му је једнако блиско души пјевање на екавском или ијекавском, Ђурић осјећању љубави даје митско, тајновито значење, јер љубав за њега представља и одбрану од времена и невремена, јер је она за себе и по себи својеврсно чудо имајући снагу и да се опредмети у физичку материју и облик:

 

          ВЈЕРОВАТИ У ЧУДА

 

          љубав је одиста важна

          да би од година градили бедеме

          лук и стријелу

          праћку

          обликовали каменчиће

          и тако љубав претварали у ствар

 

          људи вјерују у оно

          што руком додирују

          а вјеровати у љубав

          је вјеровати у чуда

 

          ако се догоди чудо

          догодиће нам се љубав

 

          Стиховима пјесме „Води ме у љубав“ аутор указује на потребу чувања љубави као светиње од свјетине: „Сакриј уснама ту реч / да је не изговоре, / да се не ода. / (...) У име љубави / ћутњом / дозови ме.“

          Ко иоле познаје поезију Новице Ђурића, зна да међу његовим пјесмама посебно мјесто заузима пјесма „Јави ми да сам жив“, као његова поетска легитимација, одраз његових највиших пјесничких домета. Ријеч је о антологијски вриједној нисци умрежених стихова преко којих аутор поручује својој имагинарној јунакињи, вољеној жени и пјесничкој музи у исти мах, да је обавезна да сагледа његово постојање у читавом спектру бивствовања, постојања на различите начине. Ову пјесму треба свакако дати у интегралној форми:

 

          ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ

 

          Јави ми да сам жив

          и да осећаш мој дах

          срце моје да чујеш

          и то ми јави

 

          Јави ми да сам жив

          и да ме често виђаш

          ливадом, покрај реке

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          и да ме сањаш

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          и како летим небесима

          и грлим звезде

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          и да пишем песме

          и читам твоје писмо

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          међу децом

          и да грејем рану као речи

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          у мајчином загрљају

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          у њеном оку и свитању

          и да нисам заплакао

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          у свакој њеној сузи

          у њеним патњама и надама

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          да она види птицу у лету

          и мраве како плету

          и то ми јави.

 

          Јави ми да сам жив

          то она кришом плаче

          препознајем њене сузе

          уморне и крваве

          јецај и уздахе

          јесам ли ја жив

          или сам давно умро

          то ми јави.

 

Такође ваља истаћи поетске домете надахнуте пјесме, која синтетише љубав према поезији и жени, „Песми ћу те рећи“. Ријеч је такође о једној од Ђурићевих најбољих пјесама, која може наћи мјесто у захтјевним антологијама љубавне лирике. Аутор истиче тројно јединство: себе, у улози пјесничког демијурга, лирске јунакиње, и пјесме, која је пјеснику била и остала уточиште, мјесто на којем се може пожалити на живот и људе. Али је пјесма у исти мах адреса с које се могу упутити стрелице казне ка вољеној особи ако пјеснику доноси боли и немире:

 

ПЕСМИ ЋУ ТЕ РЕЋИ

 

Не љути ме

како речи не би

претварао у стреле.

 

Не љути ме

за оно што се не да рећи

јер је реч речена

најгласнија као неистина.

 

Не љути ме

да бришем постојање

и гледам стрелу од слова

како ти топлу реч

забада у неверно срце.

 

Не љути ме,

можда у том баруту слова

залута и пољубац,

и останеш у несвести.

 

Не љути ме

јер ћеш поверовати

да и жешће могу

и да сам то ја.

 

Не љути ме

песми ћу те рећи

и остаћеш омражена

у поезији.

 

Овом пјесмом, као и поемом „Бос по речима“, отвара се и цио један засебан циклус пјесама о пјесмама, о пјесничком поступку, свему ономе што код Ђурића постоји и као виртуелни пјеснички свијет, и свијет који се претаче у материјалну збиљу, опредмећује кроз брисање танке линије између духа и материје, јаве и сна.

Управо зато у наведеној пјесми и сусрећемо спој фиктивног и стварног, фина прожимања у литерарној пројекцији, па пјесник зато и материјализује ријечи у неки свој „мост уздаха“, преко којег се прелази ка спознаји суштине постојања: „Ходам / бос по речима / и шаптим / писмо“. И притом моли лирску јунакињу, то јест, своје дијете, да му, као пјеснику и родитељу, помогне да допише онолико стихова колико је потребно за срећу младог бића. У првој књизи има и једна краћа пјесма са истим насловом „Бос по речима“, а у њој се такође рефлектује ауторско интересовање за имагинарни спој ријечи и простора, стиха и материје: „Бос по речима / као по трњу / у бескрају звезда / загубих се.“

На трагу пјесама „Песми ћу те рећи“ и „Бос по речима“, у првој књизи Изабраних дјела су и још неке, расуте по циклусима, а у цјелини, или пак дијелом, посвећене пјесми и самом поетском чину. Стога би и било смислено окупити их у наредном издању у засебан циклус, чиме би свака била сагледана у додатном свјетлу. Такве су и: „Несаница“, „Пјесмо помилуј“, „Разбијање терета“,  „Црне чизме“, „Неизрецива је будућност“, „Умјесто говора“, „Глас испод гласа“, „Речи у тајнама светле“, „Туга је што наша деца старе“, „Вест је да смо спасили душу своју“, „Боже даруј усамљеном човеку завичај“...

Аутор у „Несаници“ указује на тајновити чин писања у ситне, тајновите сате и обавезу својеврсног, како се може формулисати: „пјесничког дружења, или бдијења“. Ђурић не пише као Дис у „Нирвани“: „Ноћас су ме походили мртви, / Нова гробља и векови стари; / Прилазили к мени као жртви, / Као боји пролазности ствари.“. Код Ђурића је акценат на трајности поетског чина, који се не прекида ни у сатима несанице, јер музе ни тад не ћуте, па пјесници проговарају, те, по њему, пјесника у ноћи походе живе ријечи. Управо о томе продуховљено и пише у двијема првим строфама „Несанице“:

 

колико пута главу наслоним

на минулу ноћ

као перје сакупљам

несаницу

 

то ноћу

обилазим моје пјеснике

подсјећам их на обавезе

сате минуте погрешни стих

 

У пјесми „Пјесмо помилуј“, која такође спада у ред његових најбољих, Ђурић пјева о вјечном дружењу пјесника и пјесме као о светом чину, нади пјесниковој да пјесма има снагу овоземаљске молитве. Она по Ђурићу има и моћ љековитих трава које исцјељују од несреће, и уздиже се изнад људских слабости, и притом позива на помирење међу свим људима овога свијета кроз ритуал свепраштања, гдје неће бити одбачени ни људи ни нељуди. Али је у овој пјесми у првом плану лик прогоњеног пјесника, који свјесно прихвата на себе свјетски бол и страдања у име човјека, па, како аутор истиче, заслужује мелем бесмртности:

 

ПЈЕСМО ПОМИЛУЈ            

 

морам да напишем пјесму

да спасим пријатеље

 

пјесмо помилуј

људе и нељуде

овај свијетли мрак

залијечи пјеснике

 

подај им вина

соли

принеси цигарету

подари

обећај мелем од којега се не умире

 

помилуј

подари мало љепоте

пјеснике мрзе прогоне затварају

лове као опасне звијери

 

како пјесму завршити

чиме нахранити несрећне

ако не пјесмом

 

          У пјесми „Црне чизме“ издиже се апел да ријеч треба да угледа свјетло дана, да буде изречена, јер људски ум бива гробље мисли ако се не саопште и не чују: „треба нешто рећи / јер неречене / умиру многе ријечи / умиру“.

И у пјесми „Разбијање терета“ сагледано је вјечно пјесничко питање али из другог угла. Ђурић сматра да треба сачувати и неку неречену мисао уз наду да у заборав неће пасти оне његове записане. Зато поетски пропитује и старе зебње од ријечи које представљају и Дамоклов мач и поетски бумеранг. За разлику од Миљковића, који у пјесми „Епитаф“ пише: „Уби ме прејака реч“, Ђурић опомиње да се од ријечи треба на вријеме чувати. Овакав угао може се компарирати и са стиховима Десанке Максимовић из пјесме „Србија је велика тајна“. Пјесникиња указује да „не зна дан шта ноћ кува, / нити ноћ шта зора рађа“, а код Ђурића преовлађује плаха зебња да се никад не може предвидјети шта једна ријеч носи собом, и у којем тренутку: 

 

          било шта да се догоди

(ако можда пођем сањив

у непозната пространства)

нек не буде заборављено

то што сада исписујем

 

нек буду отворена врата

остави покоју прећутану мисао

сачувај се од ријечи

и дознај

шта нијесу сметнули с ума

 

„Неизрецива је будућност“ такође представља огледну пјесму у којој аутор говори о пјесничком чину материјализујући зидање духовне грађевине у форми књиге као свједочанства времена. Уз то истиче истовремену ману и врлину пјесника да све умије исказати ријечју, али постаје роб ријечи и пјесме која је његов видик и прозор у свијет, и тамница. У овом свјетлу треба из пјесме издвојити ове стихове: „започињах / погледом ријечју руком / и у пјесми / једино успијевах / градих за себе / а зазидах се / и постах роб“. У исти мах, као у пјесми „Вест је да смо спасили душу своју“, за пјесника је посебна вијест спознаја о сопственим тренуцима стваралачке немоћи кад признаје свој пораз пред бјелином папира, кад нема снаге да мисли претаче у ријечи: „Вест је / када ти рука задрхти / словом и белином / и немаш снаге да пишеш / и не пишеш.“

Управо стога Ђурић тражи помиловање за пјесника при бављењу сизифовским послом гурања ријечи у врхове смисаоности, у склопове тешко достижне за обичне смртнике. Зато, за разлику од Десанке Максимовић и њене молбе у пјесми „Тражим помиловање“ за све немоћне овога свијета, Ђурић у пјесми „Боже даруј усамљеном човеку завичај“ тражи опроштај од шуме за пјеснике и одбјегле душе: „Шумо, листај / окити и одмори / одбегле душе / и уклете песнике“.

Аутор не гаји илузије о снази пјесника да све у свом и сваком другом времену разумије, свјестан да, као крајња инстанца, и за самог пјесника и његову пјесничку ријеч постоје она неминовна ограничења кад музе заћуте пред дилемама времена или његовом негацијом кроз све могуће појавне облике. Ђурић на крају пјесме „Колективни идиот“ пише у песимистичном тону да пјесник и пјесничка ријеч замиру пред људима и злим временом. Зато и слиједи закључак о народу као колективном идиоту, пред којим и сам пјесник губи свој стваралачки дар, своју моћ спознаје постојања: „каквог ли гробља / грдног ли човјечанства / ту је и пјесник беспомоћан“.

У овом тематском циклусу треба издвојити и пјесму „Умјесто говора“, у којој аутор надаље варира тему ријечи, за њега од особитог значаја. Притом указује на девалвирану стварност из које се ријеч, племенита и неокрњена, на вријеме повукла да би била очувана у свој својој чистоти, па њено повлачење представља и протест против осиромашења духовности. „Умјесто говора“ Ђурићев је жал за временима кад је ријеч била поштована, па стихове тумачимо и као апел против данашњице, ненаклоњене правој ријечи и богатству њених значења. Стога је у питању и протест против оних који су ријеч без гриже савјести замијенили њеним сурогатима, недостојним праве људске комуникације, па се чује и ламент над пјесмом и ријечју:

 

УМЈЕСТО ГОВОРА

 

ријеч племениту нико више не изговара

можда је оплођавају за неко ново доба

или само тако мислим

 

уистину чујем само вику

урлање

као да се не говори

тресе се ногама

маше рукама

клима главама

праве шлаг мождани

тако се споразумијевају

и очито разумију

нико више не разговара

ријечи одлазе у празно

 

завјет је не говорити

памтиће вас

ако нема ријечи

срећни су они што никада не проговорише

 

Зато се пјесник и пита у пјесми „Глас испод гласа“, ослушкујући глас негативног јунака, који је све друго само не глас хуманоида, при чему се чује шиктање кроз искежене зубе: „куда се обестрви / глас који сигурност доноси / зрачи // како то да нам ћутање љепше дјелује / достојанственије / чему глас испод гласа“. А у пјесми „Као у измаглици“ одговорност ријечи преноси се и на људе, али кроз заједничку кривицу саме ријечи и оног ко је изриче, па аутор у равни подударне обавезе, закључује: „спорне су ријечи / спорни су људи“.

С друге стране, своје поштовање за ријеч, која је и друго име човјека, Ђурић доноси и насловом пјесме „Речи у тајнама светле“, у првој строфи, у којој својој младој кћерки поручује да ријеч може спознати тек кад одрасте: „Да речи тајнама светле / схватићеш кад не будеш дете.“. Свеприсутност ријечи у властитом пјесничком свијету аутор успјешно осликава и једном строфом из пјесме „Туга је што наша деца старе“: „Туга је, руко моја, / увезана у словима / и свака реч као млеч / тече мојим венама.“

Овај пјеснички циклус представља доказ више ауторских интересовања да се из хиљаду и једног угла сагледају личне примарне теме и мотиви.

***

У таквом богатом тематском миљеу било је и за очекивати да се Ђурић једним бројем пјесама одазове на теме и дилеме времена којем припада, трагајући истовремено за коријенима понашања данашњег човјека, завађеног с другима али и самим собом. Пјесник се ослања на архетипске слике и давно усвојене обрасце понашања и поимања стварности на овом духовном тлу. У таквом циклусу, који се препознаје као разуђен кроз друге циклусе, тема патриотизма је незаобилазна и прожета порукама о завјетној потреби измирења међу људима. Такве су пјесме „Наше кости“ и „Прецима након шестсто година“. У њима се управо и очитује став аутора да мора бити пробуђени дио народа и пјесник којег све ране свога рода боле. Зато у првој пјесми аутор полази од катастрофичне визије разбраћења у народу, и то још од памтивијека, а спас и наду проналази у Божјој промисли као посљедњем исходишту на путу спасења:

 

усташе наше кости

и Бог је са нама

уразумљује народ

мири завађену браћу

вјечну неслогу

нове неспоразуме

не би ли ишта имали осим гробова

 

Песимистички тонови осјећају се и у другој пјесми, уз хиљаду и једно пјесничко питање због чега је тако сурово избрисано историјско памћење о највећим светињама и ликовима из наше прошлости. Управо зато у пјесми „Прецима након шестсто година“ и одзвања завјетна дилема Quo vadis, уз запитаност куда иде народ који заборавља своју прошлост и коријене, и тиме затире своје архетипске слике у меморијским кодовима, чиме се губи вјера у будућност и трајање.

Због одсуства одговора на круцијална питања о паду у заборав историјских кодова, у наведеној пјесми одзвањају суморни тонови невјерице, и гриже савјести пред прецима. Осјећа се губљење пјесникове наде у перспективе и бољу будућност народа кад већ тако олако заборавља оно што се заборавити не смије: своју прошлост и своје коријене.

 

ПРЕЦИМА НАКОН ШЕСТСТО ГОДИНА

 

ноћу ми руке свезане

уоколо свети скелети

грле ме

осјећам свијетле лобање

излазе из јама

траже повратак

 

у стиду затечен страхујем

шта ако питају има ли ико од Милоша

палите ли свијећу старом Богдану

гдје је девет колијевки

утјешисте ли мајку Југовића

знате ли гдје почива царица Милица

храни ли гавран пророка Илију

ко прекопава наше гробове

руше звона и пале олтаре

гдје су наши свијетли барјаци

ко ли нашим српством барјактари

јесу ли се сестре рассестриле

јесу ли се браћа разбратила

је ли нам земља распарчана

је ли нам се свијећа угасила

да л' Србија има опет Вука

је ли силна земља Душанова

 

ни себи признати не смијем

шестсто година нема Лазара

да питаш је ли га било

 

О времену данашњем и изазовима пред народом ријеч је и у сљедећим пјесмама: „Не отварај“, „Склапам сјечиво“, „Нове харачлије“, „Тражи ме“, „Чија је то земља“, „Колективни идиот“, „Шта да забиљежи историја“, „Као у измаглици“, „Неизрецива је будућност“, „Отворене ране“, „Казна –  корак“, „И пчелица је моја била убијена“, „Крст у језику“, „Под оном крвавом“, као и у поеми „Разбијање терета“.

У пјесми „Не отварај“ одзвања упозорење да долазе времена кад треба остати свој и не проговарати, и тиме сачувати душу и срце пред, у метафоричком смислу, псима, то јест, свима онима, који су загадили свијет својим присуством, гладним лавежом и налетом на све што је хумано. И у пјесми „Склапам сјечиво“ варирана је тема о псима уз песимистичко питање: „шта ће ти нејасан пут / погрешан корак / кога то тражиш / а по повратку / долазе твоји трагачи / пси гоничи“. У пјесми „Нове харачлије“ аутор даје друго име за гониче кроз своје стихове, и протестује указујући да такви „не чекају / да им се да / кад им затреба / кад немају / и кад имају / отимају (...) и узимају / и црно / и бијело / и испод ноката / нове харачлије“. Уз ове ангажоване стихове Ђурић се изјашњава и као активан судионик времена у којем живи и ствара, пјесник који прихвата на себе обавезу да проговори у име свих оних којима је ускраћена могућност исказивања става. Указује и на раслојавања у друштву, на незасите власнике власти, одљуђене према свему и сваком у отуђењу и према својима најближима: „ми малаксали од немања / а они остали без даха / халапљиво гутају последњи залогај / прождирући и своју дјецу“. У пјесми „Тражи ме“ одзвања кафкијански осјећај апсурда и клаустрофобије главног јунака, запљуснутог сталним позивима за исљеђење. Апострофирана је позиција прогоњеног грађанина, у чијој психи доминира осјећај несигурности након глобалне обмане народа и превласти мрачних сила: „позиви редовно стижу / поштари ме траже / звоне прогоне / позив / мора бити уручен // позивају ме мрачне силе / разбојници хулигани / преваранти // толико позива и оптужби / у чије све то да стане груди“. Стога и не чуди што се аутор у пјесми „Чија је то земља“ отворено пита на којем се то, у ствари, простору лирски јунак налази, јер се јављају исконска питања: „гдје зауставити се / побости киљан / и рећи ово је земља моја / ово је света земља“. Зато је прво сљедеће питање ко то у тој и таквој земљи има право да пјева, и „коме је још до пјесме / ником није јасно / који је вијек / и чија је земља / гдје се прашта / за шљеме запаљено / и сјеме уништено // чија је земља / коју мој народ напусти / и крену“. Дакле, пјесник неће бити зачуђен и ако се деси егзодус преварених, понижених и увријеђених, што је једна од перспектива изгубљене и бесудне земље, коју аутор препознаје на нашем духовном меридијану. Зато није чудо што у стиховима пјесме „Колективни идиот“ препознајемо поруку пјесника да се народ подијелио на оне за микрофонима и оне с друге стране, изманипулисане и одбачене.

Зато се и одлучује да упути горке ријечи пријекора етносу, колективној свијести коју су моћници прекомпоновали, довели у стање хибернације и изгубљености. Тиме је цио један народ добио улогу „колективног идиота“, што представља тешке и горке ријечи разочараног пјесника, који види да све ране свога рода могу њега да боле, да он може бити пробуђени дио народа, али да ни то не води спознанију права међу људима, при чему се постојеће стање ствари своди на апсурд.

Стање изгубљености и фрустрације, као пјесников протест, очитује се и у пјесми „Шта да забиљежи историја“. Аутор у депресивном тону, губећи вјеру у промјену постојећег реда ствари, поставља питање о секвенцама историје у знаку „немања / неколико ратова / гладовања / полицијских часова / неслагања са Русима //“. А на крају се, опет у депресивном тону, пита куда су се изгубиле основне вриједности и „зашто више не / 'љубимо ближњега свога' / јесмо ли ми / народ од народа“. Ове гњевне пјесникове ријечи уздижу се и позивају на освјешћење читавог етноса, што би представљало и једино рјешење да се изађе из постојећег лавиринта ствари и система промишљања.

Побуњени пјесник у истом тону у пјесми „Као у измаглици“ поручује да је стварност постала виртуелна, и ништа није како би требало да буде, да је народ преварен: „кречимо дворе / памтимо бијеле дворе / живимо изван живота / навикнути на варке / навикнути на обећања“.

Актуелна нота ангажованог пјесника данашњице присутна је и у пјесми „Неизрецива је будућност“, гдје се коријени посрнућа налазе у прекрајању историје, о чему посебно говоре сљедећи стихови, као крик изгубљеног у пустињи времена: „нама су други градили / чак и будућност / отимали из наших књига / прекопавали наше прагове и оборе / не знајући тајну неизрецивости // осуђен на вјечну робију / умирујем себе / не би ли се пробудили и они / не би ли проговорили“.

У овом свјетлу, у пјесми „Отворене ране“, поставља се круцијално питање себи и народу, чија је историја заливена крвљу као најскупљом текућином: „у чије срце / да стане толико крви / одавно рањени / неизлечиво крваримо // наше душе отворене ране / проговарају // крв нам запекла плућа / гребе у грлу / мирише / крв нам је храна // крвљу купани / и њом задојени / крв вадимо из наших јама (...) поново рањени васкрсавамо / надолази наша крв / ми се међусобно / убијамо / каквог ли проклетства // Боже / у чије срце да стане / толико братске крви“.

Зато се из пјесме „Казна – корак“ као вапај и опомена издиже питање и протест: „Видиш ли / како овај народ бауља / зар се тако корача“...

Пјесников жал за народом и његовим вјечним робовањем, које само мијења облике кроз вјекове, уздиже се и у пјесми „И пчелица је моја била убијена“, уз патриотски набој. Али звучи и као глас вапијућег због домаћих издаја и туђих судница, уз катастрофичне визије каквима је исписивана наша прошлост. И ова пјесма, уз стилизовани ехо народне тужбалице, једна је од најуспјешнијих у Ђурићевом опусу:

 

И ПЧЕЛИЦА ЈЕ МОЈА БИЛА УБИЈЕНА

 

Дуго сам боловао без речи,

деценију коротовао распеће

у великом слому душе и тела,

ћутао покрај догореле свеће.

 

Падала тела од звери

очи као трешње презреле

гледао сам како разапињу

мојим прсима крваве стреле.

 

Ноћима бдио над ужасом,

у народу, травци и стењу,

и пчелица је моја била убијена

док мирисаше цвет на камењу.

 

Плакале мајке и дојиле тугу,

крваве сакупљаху опанке,

у црнини, као у завештању,

љубљаху крст пред растанке.

 

Стотине посадисмо крстача

у наше груди, а ми убице,

браћа нас издаше везане,

туђе нам суде суднице.

 

Опет прете,

поробљени свете.

 

О катаклизмичним временима је и пјесма „Под оном крвавом“, јер је своја земља „страдалница, препуна крви, јаука и клетве“, у знаку хајки и крика јама безданица у којима су скапавали и дједови и унуци.

И коме ће се у осјећају безнађа пјесник прије обратити него сјенима великог владике и пјесника, који би се, по Ђурићу, изненадио у шта се прометнуло вријеме и Његошев етнос не личећи више на запамћене етно-слике ловћенског тајновидца, који из свог вијека није слутио какве метаморфозе ће наступити у колективној свијести истог народа, у чије име је столовао и писао.

 

КРСТ У ЈЕЗИКУ

 

Ноћима ме неко зове

тако жустро, тако силно

чини ми се Његош уст'о

љутнуо се на мастило.

 

Миран леже, љутит уста

види Раде кућа ломна

на гувно се оно загна

гле некрста на сред трона.

 

Затече га лед ледена

камен венац зазидани

моли Бога да га пита:

Откуд ови црни дани?

 

Гледа земљу, види чуда,

нигде браће, нити воље

у језику да се крсте

и одбране од невоље.

 

Која ли је ово ура

Владика се пита, збори

никад 'вако није било

сад се зову Црногорци.

 

И пред светим крстом стаде

тражи одсјај у тој тами

Боже не дај, спаси Боже

и пореци да смо сами.

 

У циклусу патриотске поезије мјесто свакако има и поема „Разбијање терета“, у којој пјесник сугерише јунакињи да због свих уљеза мора урадити сљедеће радње, које личе на ритуал за одбрану кућног прага:

 

остави пуну кофу воде

прозор нек је отворен

упаљено огњиште

поспи га тамјаном

нек мирише

нек знају да смо ту

и да нас има

не скидај са зида свијетле лобање

 

Јунакиња мора одбранити земљу трњем и рушењем мостова, поливањем непријатеља отровним биљем да би окаменила све зле намјере освајача, лешинара и нељуди. Ђурић у својој пјесничкој поруци одбија мржњу, али је свјестан да је има све више, због чега јунакиња мора да запне отровне стријеле у одбрани земље од колективног лавежа. Пјесник у исти мах прави заокрет у духу Његошева страха од зла домаћега, јер препознаје зле људе у окружењу, и то у круговима владајућег естаблишмента: „шта ћемо са тим силним / признањима / коме ће припасти / њихове велике пензије / злато дијаманти / црни аутомобили / црна оставштина / шта ћемо // требало би / сахранити / одликовања медаље / дипломе признања / и кренути изнова“.

Оваквом конкретизацијом доминира бунт против актуелног владајућег естаблишмента, политичке елите, далеке од потреба обичних људи и грађана. У верзији Ђурића то су нове харачлије, које својим чињењем доказују како се историја понавља, само у новим формама суровости и отуђења од сопственог народа.

Овим сегментом ангажоване поезије Ђурић се јасно легитимише и као храбар и аутентичан критичар прошлости, али и тренутка у којем живимо. Његове визије и поетски коментари управо су на трагу пјесника који пише у име народа, али за себе задржава право да се критички однесе и према свом народу, да му на пјеснички начин укаже на опасност од губљења идентитета, на све погубне токове који слиједе након затирања историјског памћења, без којег нема пута у будућност. Сегмент пјесама, који смо овдје уоквирили, легитимише Ђурића и као грађанина актуелног тренутка, и као пјесника са ставом, уз довољно грађанске храбрости да проговори о болним и горућим темама времена чији је књижевни свједок и тумач.

Зато његов став у цјелини кореспондира с познатим стиховима руског писца Николаја Њекрасова, из чувене му пјесме „Пјесник и грађанин“. У њој стоји опомена да се може бити пјесником, али се мора бити и грађанином, који се неће затворити у кулу од слонове кости, него треба живјети „ради општег добра“ и излагати се бурама времена.

У пјесмама Ђурића огледа се романтичарски бунт против претварања човјека у број, у послушника власти, па су обојене и грађанском храброшћу, стремљењем да се кажу истине које не годе слуху чистунаца из круга власти.

Имајући у виду сажетак Ђурићевог пјесничког опуса у првој књизи Изабраних дјела, напомињемо да је укупан збир његових пјесама, свакако, много шири. Од важности је и чињеница да се одазвао на читав спектар тема и мотива доказујући и ширину властитих интересовања. Зато смо у широком осврту анализирали бројне сегменте поетике овог пјесника, показали да и сам одабир тема у значајној мјери може говорити о његовим укупним дометима.

У трагању за основним пјесничким погледом на свијет, боље речено, за основном емоцијом, поновићемо наш став да је ријеч о свеприсутној љубави овог пјесника, притом у бројним варијацијама. Али никад путеној, и вазда духовној, оној која моћно покреће свијет, и јавља се као снажна приврженост основним вриједностима постојања. Она се код Ђурића претаче из материје у емотивна стања, из облика у облик, од љубави према камену и каменим јахачима, домовини, родном крају и породичном дому, до транспоновања у љубав према родитељима и ближњима, према савременицима, људима из завичаја, до љубави према пјесничкој музи, жени, и, посебно, према својој дјеци, која ће носити пјесникову штафету живота кроз вријеме.

Како смо посебно показали, Ђурићеви стихови носе љубав, поштовање за историју нашег етноса, вјеру православну и њене духовнике. Пјесникове емоције су пробуђене поезијом, којој се враћа да проникне у тајну пјесничког непоновљивог чина.

У настојању да пјесничким средствима сагледа свијет око себе, Ђурић је формирао властиту филозофију живљења и стварања, о чему директно или индиректно говоре његове пјесме, филозофске контемплације у бијелом или римованом стиху. У таквом филозофском поимању сврхе људског битисања, пишући шта све човјек није, Ђурић у једној од својих пјесама, у ствари, одгонета шта све човјек јесте, и тиме прави своју, стиховану химну људском бићу:

 

НИЈЕ ЧОВЕК ПТИЦА

 

Није човек птица

па да у два маха

одлети и остави иза себе

храмове, гробове, потомке...

 

Није човек птица селица

између два сунца и снега,

да окрене главу

и скрсти руке без грумена земље.

 

Није човек птица злослутница

па да гаче, куне и проклиње

своје мраве, траву и пчеле

и да верује како је то у реду.

 

Није човек птица кукавица

и закука у невакат и из нехата

за човеком и новорођенчем

као над грешним зачећем.

 

Није човек птица зрнављица

и радосно гледа туђе поорано,

ни да кљуца у туђе оранице

не би ли зрно своје посејао.

 

Није човек птица грабљивица

у туђим амбарима и трпезама,

вечно гладан, незасит

сопствене среће и худе несреће.

 

Није човек птица тркачица

да увек први стигне

на рођења, славе и крштења

и први погине – невин.

 

Није човек туђа мрвица,

пиле, птић,

немоћан да хода и утече

пре него ли полети.

 

          Овом пјесмом Ђурића, датом за крај наше књижевне анализе његове поезије, у функцији закључка поглавља, истакли смо став да критичар мора бити и остати у функцији литературе а не обрнуто. Мада у данашњој критици често имамо управо то друго, што смо већ навели у уводној ријечи у ову студију. Овим смо жељели још једном подсјетити на познату чињеницу да се Нобелова награда и даље додјељује за књижевност, а да се и надаље не додјељује за књижевну критику.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

РОМАН ЂУРИЋА „РОМАН ТИ ПРИЧАМ“

(друга књига Изабраних дјела)

 

Ђурићева прва књига у Изабраним дјелима, збирка одабране поезије, и друга, роман „Роман ти причам“, двије су одвојене приче за себе, али истовремено и у довољно снажној корелацији да се може говорити о спектру тема и мотива који их повезују.

Како смо већ навели у дијелу о Ђурићевој поезији, аутор и у прозном сегменту наступа као човјек из народа, којем је циљ да одгонета етничке матрице завичаја, патријархалног и посвећеног вјековним вриједностима и духовним матрицама људи црногорског села на сјеверу Црне Горе. Зато и у роману Ђурић полази од истих аксиома људскости, моралних постулата на којима његов етнос темељи своје постојање и трајање. И у роману је задржао став пјесника кога „све ране свога рода боле“, који настоји да проговори душом народа враћајући и у роману властити људски дуг завичају и људима свог краја у којем је савладавао прве лекције живота.

„Роман ти причам“, као роман нестандардног наслова, као својеврсна литерарна парафраза, у којој се преплиће и ехо народне изреке „причу ти причам“, уз фини аутоиронијски став због читавог калеидоскопа збивања из живота главног јунака, представља вид фактографске прозе. Ђурић није хтио да сиже романа наглашено завије у литерарну имагинацију, па књига представља управо ретроспективу његовог одрастања на црногорском кршу, у селу Дријенак, и шире, у колашинском крају, па је ријеч о белетризованој аутобиографији са стварним елементима збивања у чијем средишту је млади јунак, ауторов алтер его, у одрастању, фамилији, сеоском и ширем окружењу. Овим романом Ђурић је на литераран начин сачинио своју оду завичају и завичајним збивањима, као одрастао се вратио пропитујући вријеме за собом. Тако је фактографску грађу пропустио кроз књижевну визуру, те и на овом мјесту вриједи поновити да на колашински крај гледа као на посебну тачку на мапи, уз опаску да је рођен на „маленој планети, званој Дријенак, или, прецизније, Кршија“ („Центар свијета“).

У свјетлу таквог виђења Ђурићеве посвећености родном крају можемо истаћи да је ријеч о аутохтоној завичајној прози, романескној грађи, сроченој кроз седамдесет једну приповијетку, кроз седамдесет једну коцкицу мозаика о пређеном животном путу главног јунака, чијом се улогом ова згуснута збирка приповиједака, тј. животопис, претаче у роман о животу црногорског села у брдима око Колашина. Но, сам аутор овој књизи даје одредницу „Изабрана проза“ не инсистирајући на томе да је ријеч о класичном типу романа.

Заједнички мотив који наткриљује Ђурићеву прву и другу књигу, планински камен из којег црногорски сељак црпи снагу и трајање, свакако је уграђен и у роман, у слике о каменом завичају. А управо преко описа властитог поднебља, и тла на којем је растао, уз ехо историјског памћења, писац је и у роману близак теорији И. Тена, коју смо помињали пишући о особеностима Ђурићеве књиге поезије „Камени јахачи“.

          Као у књизи пјесама, аутор и у роману показује да има литерарни нерв да проговори менталитетом завичаја, људи уз које је растао и од којих је учио прве лекције живота, међу којима је једна од основних била да треба бити снажан и опирати се времену управо као сурови камен, љути крш на којем се обитава и траје, угледајући се на његово трајање и опирање ништавилу. Уз то, кроз узајамно прожимање људског бића и природе, камена и душе, менталног склопа и материјалног свијета у окружењу.

          Ђурић није прибјегао лакировци збивања која као књижевни свједок описује, него их је вјерно пресликао, притом их поетизујући уз хуманистички угао гледања на године иза себе, жељу да ода пошту многима који више нијесу с нама. Ова документарна црта романа „Роман ти причам“ свакако има и посебну вриједност дајући литерарном штиву печат свједочанства како се некад у пишчевом крају живјело, чему се стремило, како се размишљало о времену и људима. Зато се, како смо већ раније у првом дијелу студије и навели, „Роман ти причам“ и доимље као књижевни музеј, галерија сеоских слика, посебно друге половине ХХ вијека.

          На овом мјесту значајно је присјетити се и тумачења Матије Бећковића о овом роману, његових ставова да је „човек оно што памти“, те да је једна од тајни нашег идентитета то, што се „не може знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било. То је једна од тајни нашег идентитета“. Бећковић наглашава и да је Ђурић у свој роман инкорпорирао управо мотиве које не може заборавити, али које је читаоцу предочио на лирски начин. Стога је његов роман лирски обојен, а свака његова прича представља својеврсни опроштај са временом којег више нема. Бећковић је истакао да се Ђурић не угледа на било којег писца, него је стварне, истините догађаје „поверио хартији“, при чему су ти догађаји добили „нови, виши смисао. Тако се песник на најбољи начин одужује и својим најмилијима и своме животу.“

          У Поговору роману, из пера овог критичара, под називом „Роман ти причам Новице Ђурића, или, књига о одрастању“ дјело је жанровски одређено и као породични роман у више слика, јер је аутор посебно посвећен историјату своје породице, својих најдражих, уз које и са којима је растао, уз наглашен пијетет према родитељима. Притом смо, на трагу оцјене Бећковића, такође указали да је ријеч о лирском поступку у прози, због чега је управо настао роман у свјетлу сентименталног путовања кроз вријеме, уз добијени мозаик успомена. „из којег веје жал за дјетињством и одрастањем у времену, које је било много срећније, а породице биле сиромашније и сложније него данас.”

          У сагледавању Ђурићевог описа црногорског села двадесетог вијека, од помоћи могу бити приступи аутора српске реалистичке приповијетке 19. вијека, Јанка Веселиновића и Милована Глишића. Веселиновић је на свој начин идеализовао живот на селу, а Глишић истицао биједу и муку сеоског трајања. Ђурић не заступа ниједан од два наведена приступа. Он пише првенствено афирмишући људске вриједности свог родног краја, указује на вјечиту борбу горштака с изазовима негостољубиве природе, истиче добре и лоше стране живота далеко од урбане средине, у којем се морају поштовати вјековни закони природе и човјека. Уз ово, инсистира на исконском споју психе својих бројних ликова с природним окружењем у прожимању. Ако већ није близак погледима Веселиновића и Глишића, сматрамо да је близу ставу Лазе Лазаревића, једног од првих српских приповједача који су наглашавали унутрашњи свијет својих јунака. Стога се може рећи да атмосфера неких Ђурићевих сторија у роману има тонове приповијетке Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење”. Тим прије што је Лазаревић творац српске психолошке приповијетке, а Ђурић пројектује психолошке валере у свом приповједачком поступку.

          Уз то, у свом реалистичком роману о црногорском селу аутор полази од темељних постулата реализма, по којим је посебна пажња посвећена тзв. малом човјеку, лику обичног човјека из народа, са свим манама и врлинама, преко којег се очитава и матрица самог народа, његове колективне одлике на појединачном примјеру. У реалистичком поступку присутни су описи патријархалног друштва, посебно кроз породичне и глобалне друштвене прилике, и описе живота на селу и у граду. Ови елементи реализма управо су присутни у поступку Ђурића. У његовом роману се, у реалистичком маниру, осјећају и одбојност и зазирање главног јунака од урбане средине, у овом случају, колашинске, то јест, Колашина, који је из визуре села Дријенак и могао дјеловати као слика велеграда. Уосталом, кроз своје приповијетке аутор има и сижее о сукобу села и града, уз личне доживљаје, а такви садржаји су такође у оквиру реалистичког приповједачког поступка.

          Управо један од таквих налазимо у приповијеци „Дијете је човјек и по”, на тему мирољубивог сукоба села и града, што је оличено кроз одмјеравање снага главног јунака са дјечаком из града. Аутор причу започиње ставом у духу наслова: „Није се лако носити ни са дјечачком памећу. Та прва степеница са које почињемо удисати живот зна да буде веома провокативна, непредвидљива, можда и са последицама које и не слутимо, само зато што смо дјеца, непромишљена и пуна поноса на који старији заборављају и немилосрдно га газе.”

          Уз ово закључује да и дијете има право на одбрану, као једну од првих лекција живота уз сукоб сеоске и урбане средине. Овакве сцене физичког обрачуна два дјечака у стицању права на статус и самопоштовање чине опорије дјелове сеоске идиле, која је присутна у једном броју приповиједака, али неминовно зачињена и другачијим приповиједним штимунгом.

          „Роман ти причам”, као романсирана биографија самог писца, његове породице, као најужег, а потом ширих кругова фамилије, сусједа, познаника, и познатих личности колашинског краја, представља књижевни документ вриједан читања и као ауторски дуг прошлости.        

Основни утисак током читања романа је да Ђурић на књижевни начин прави емотивну и истинску апотеозу породици, као основној, како се то већ каже, ћелији друштва.

          Бројни су примјери романа свјетске, посебно, руске литературе, у којим се као једно од круцијалних питања поставља оно већ традиционално: куда иде друштво ако пропада његова породица као темељ и услов свих услова опстанка. Не треба посебно наглашавати примјере као што су романи „Браћа Карамазови” и „Ана Карењина”, који слове, између осталог, и као књижевне опомене сваком социуму и перспективама уз распад породице и породичних односа.

          „Роман ти причам” представља својеврсну књижевну химну фамилији на нашим просторима, уз слике нашег менталитета и поштовања грађанског друштва и породице у његовом средишту. Прва приповијетка, тачније, новела, и носи наслов „Породична љубав”. Писац њоме одређује основне координате, мјесто и вријеме настанка родитељског дома, који је, како Ђурић пише, „уњедрио нашу породицу”, уз поштовање свих према свима. А у срцу породичних збивања свакако су били родитељи пуна срца, о чему свједочи и цитат: „Та гордост родитеља, та непрестана брига и одбрана унучади, без обзира колико су криви и колики је њихов гријех у забрањеним радњама, рађала је и потхрањивала једну посебну, јединствену љубав – породичну љубав на селу.”

          Аутор тврди да се таква снажна љубав једино рађа у сеоској фамилији, „која има више генерација, носи се са собом, чини вас посебним, узвишеним, снажним...”. У роману се притом истиче да је у урбаној средини атмосфера бивала другачија, да су грађани „градом пратили возила и с прозора сањали да полете (...) умјесто мудрих савјета, слушали буку аутомобила.”

          Цио роман је проткан оваквом патријархалном вертикалом аутора кроз адорацију нивоа породице и њених традиционалних вриједности, у којој је, по Ђурићу „љубав лијек”, „тајна успјеха сложне породице”, па су се укућани на тај начин „не само вољели, већ и лијечили”.

          Писац поштује хронологију догађања почињући управо од сторије о свом рођењу, истичући притом црте традиционалног црногорског схватања о потреби рођења првог мушког дјетета уз пуцњаву оца и ђеда. Али је у истој новели придодата сторија о нестанку, то јест, крађи пушака, талијанки, уз жал младог јунака што због патријархалног понашања није могао, а имао је много прилика, да лопову каже да је лопов. А већ у сљедећој новели открива се умало кобна сторија о паду трудне мајке у подрум кроз непричвршћене даске пода, што се умало могло кобно завршити по њу и дијете. И у другим новелама се откривају дражи сеоског живота, па тако сазнајемо да је главни јунак романа, и аутор романа, једва избјегао трагичну смрт и због једног пада са дрвета, и балвана испод којих је умало изгубио живот; а у једној новели је описан и стварни догађај како га је био прекрио цио рој пчела које су напустиле кошницу, па такве сторије представљају натуралистички дате призоре сеоске свакодневице, у којој се живот лако може изгубити на хиљаду и један начин.

          Управо зато Ђурић у новели „Могло је бити и другачије” закључује: „Живот је буре барута. Увијек безбрижно постојиш једино док си у мајчиној утроби. Све остало је питање трена – када ће и шта експлодирати, кренути добру или се злу намјерити.”

          У даљем току Ђурићев роман се претвара у својеврсну енциклопедију сеоског живота, споменар лијепих и мање лијепих догађаја, и помало личи на чувено дјело из историје руске културе „Домострој”. Ријеч је о књизи, писаном споменику руске књижевности 16. вијека, зборнику правила, савјета и поука о начину живота руске породице. И Ђурићев роман је својеврсни црногорски „Домострој”, и то друге половине двадесетог вијека, из којег се може много научити о начину битисања каквог више нема, или га је све мање заједно са процесом одумирања села на нашем тлу.

          Из калеидоскопа новела, из којих извире жал за прошлим, сазнајемо за многе егзотичне детаље из којих провијава неко боље вријеме, у којем је постојало веће поштовање у фамилији, и више љубави међу укућанима. У маси детаља сазнајемо и како се некад ручавало у сеоској породици („Дјеца да једу”), то јест, да су родитељи, сједећи за столом, увијек прво чекали да дјеца једу. У новели „Није било за бацање” писац указује на вјечно присутну бојазан да фамилија не остане гладна уз савјете да се и мрвице чувају: „Знало се да су ту и мрвице важне. Одмалена смо научили да са мало зачинимо оно веће, или, како су то тада говорили родитељи – смочите, дјецо. У преводу, то је значило – помало, да би било и за сјутра, не просипај јер нема више, чувај јер нема другог, научи да се и од мало осјећаш сито. И заиста, били смо сити. Од мрвица су најслађе погаче.”

          Да роман представља својеврсну сагу о срећној и сложној породици доказ више је и приповијетка „Мајка је то”, у којој је дата слика мајке кроз вријеме и године, раденице и кућанице, лијепе жене, која је плаћала данак времену кроз порођаје: „Била је тако лијепа кад ју је испросио наш отац. Упамтио сам мајчино лице, бијело као снијег, косу подвијену и укроћену фркаделама, бијеле дуге прсте, танане као у пијанисткиње, права као свијећа. Кад корача, као да ти у дуго ишчекивани загрљај лети. Зуби бјељи од бисера полагано су тамњели и нестајали како је у коју трудноћу улазила. И није их жалила. Шта је то при дјеци – говорила је. Висока, али не превисока. Онако, као да је за двор рођена. Очи плаве и увијек радосне. И туга када је обузме. И смрт најближих кад је сломи. Очи, бескрајно топле, плавље од неба, умириле би се, загледане у нас, дјецу, да што мање њеног бола осјетимо. Мајка је то, може само њу да боли. Дјецу никада.”

          У новели „Златне руке” наставља се досликавање портрета мајке, златоруке плетиље, а аутор тим поводом прави успјелу метафору: „Златорука мајка није заборављала да на вријеме исплете све потребно за дјецу, као што никада у предиву није испустила ниједну нит. Од нити је ткала наше здравље, љубав, слогу... нашу будућност.”

          И по редосљеду новела у романсираној аутобиографији Ђурић показује редосљед ауторитета родног дома: на првом мјесту су новеле о мајци а одмах потом о оцу: „Очева ријеч“, „Ћутим и слушам“ и друге. У првој се истиче морална очева фигура већ у првим редовима кроз однос према задатој ријечи и људском ставу: „Отац је држао ријеч. Чак и када није у праву. Није волио да попушта. Пала је ријеч и није јој било исправке. (...) У селу, граду, гдје год је допро, знали су да држи ријеч и да се у њу могу заклети. Да је постојана, стамена, и нема јој назад.“.

У овој краткој приповијеци надовезан је синовски став о вјечном сукобу генерација, жељи да се буде паметнији од оца, уз закључак да је родитељска ријеч света и представља бакљу за којом треба ићи кроз простор и вријеме. И у новели „Ћутим и слушам“ наглашени су морални императиви патријархалне сеоске фамилије кроз савјете оца о поштењу, поштовању старијих... Писац уз то недвосмислено наглашава да сеоска дјеца увијек имају школу морала у властитој кући, у којој похађају наставу о идејама водиљама за цио живот, можда и много више него дјеца у урбаним срединама.

          Правећи кратким новелистичким скицама азбучник норми понашања у сеоској породици, писац нас враћа у прошло доба опомињући новог читаоца да се и сам преслиша на тему одгоја дјеце. Стога се Ђурићев роман доимље и не само као савремени „Домострој“, него има додирне тачке и са још једним дјелом руске литературе: у питању је чувена „Педагошка поема“ Антона Семјоновича Макаренка (1888-1939), руског педагога, писца и најугледнијег образовног теоретичара СССР-а.

          Макаренко је написао више књига управо о образовању младих истичући своја педагошка искуства и у наведеној књизи, по којој је посебно и упамћен. У „Педагошкој поеми“ пише о свом животу и раду у колонији младих запуштених генерација, на које је извршио користан утицај у њиховој ресоцијализацији.

          А управо педагошки тонови у здравој сеоској средини у роману Ђурића бивају основни фон на којем се профилише карактер сваког дјетета, при чему се стиче утисак да сеоски родитељи имају увијек скривену бојазан од градске средине и периода адаптације дјеце на урбане услове и облике понашања градске омладине, за шта дјецу треба на вријеме припремити и тиме сачувати од очекиваних фрустрација.

          Да Ђурић васпитни процес младих прихвата као обавезу свих родитеља у сваком времену, чиме се преносе позитивни обрасци понашања, доказ су и завршне реченице новеле „Ћутим и слушам“: „Сада се каже да смо тако васпитани, али мени се чини: све је у крви. Наследно. Гени су то. То што родитељи никада не чињаху, ни дјеца неће. Е, то је тако. То смо доказали и о томе нема спорења. Још само да и наша дјеца на вријеме то спознају. Да нас не застиде.“

          За неке хиперавангардне писце, новеле овакве педагошке и едукативне садржине би представљале превазиђене књижевне погледе, али у времену алијенације и дијелом поремећених друштвених вриједности приповијетке овог типа имају додатну вриједност у сучељавању два времена и позивању на већу бригу о новим генерацијама. Стога аутор ове студије и сматра да би „Роман ти причам“ или неке његове сторије требало увести у оквире школске лектире, као едукативно штиво за дјецу нових погледа, коју треба подсјећати на обавезу формирања здраве личности и у времену нових изазова и кршења моралних норми. Притом уз зависност од друштвених мрежа у које дијете без родитељског надзора може упасти као жртва махинација на интернету, али и у свакодневном животу од куће до школе.

          А у новели „Чистота за памћење, а не одијело“ аутор прави фино поређење између духовне и физичке љепоте, указује на императив сеоске породице да све мора бити чисто, испеглано и дотјерано. У средишту тог процеса опет је свемогућа мати кроз њене вјечите напоре да сваки члан фамилије мора бити уредан, да дјеца, али и она и отац морају бити за примјер осталима у кући и селу: „Вољела је да буду уредни и када подуго носаху иста одијела. Да их чистота овјери и препоручи, а не неки неважни детаљи. Знала је шта народ памти и шта дуже од одијела траје.“

          Након приповиједака о оцу и мајци слиједи и новела захвалности ђеду Нику, који ником није дозвољавао да дигне руку на унуке („Ђедова рана и медаља“: „Мало смо се дружили, али је та љубав у мени неизбрисиво урезала његов лик. Доброта и њежност изгледа да се саме не дају избрисати, да не блиједе и заувијек живе.“

          Али, правећи скицу за лик вољеног ђеда, аутор посебну пажњу свраћа на једну од многих, тзв. скриваних страница црногорске историје, уз лирски обојен став којим је прожет роман у цјелини: „Како су чудни путеви Господњи, и судбина нашег ђеда била је чудна, а људске судбине никада ничим једна другој не личе осим по тузи, бризи, патњи...“

          Кроз сторију о дједовом учешћу у ратовима, романописац је освијетлио и детаљ да је Нико „био живи свједок убиства војсковође, јунака са Вучјег дола, команданта Друге дивизије црногорске војске и команданта Зетског одреда – Блажа Бошковића“. Био је запао у немилост књаза Николе, због чега је ликвидиран под окриљем ноћи, а том приликом дјед Нико био рањен и потом добио медаљу Обилића, коју је третирао као иронијски обојени прст судбине. Новела се завршава горчином дједа-јунака, који због описаних догађаја медаљу „није држао у бауну као вриједну ствар. Обилића или Медаља за храброст! Није је ни погледао. Дао је дјеци да се играју...“

          Због оваквих секвенци роман Ђурића има и историјску тежину преко дизања застора с нерасвијетљених догађаја и мрачних збивања историје.

          У сљедећој приповијеци „Отац је створио рад“ аутор се враћа лику оца, вјечитог трудбеника: „Отац је створио рад. Нико то није прије њега. То сам мислио као дјечак, то мислим и сада као средовјечан раб Божји.“

          А, свјестан могуће пренаглашености таквог исказа, писац своју тврдњу документује читавим низом очевих прегнућа на селу, иза којих се, у ствари, као посебна вриједност открива драгоцјен цио спектар сеоских, данас добрим дијелом заборављених послова, као што се и црногорско село лагано предаје забораву, а куће остају пусте и закључане као музеји:

          „Знам, то могу да помисле само они који га нијесу добро познавали и они који никад нијесу са њим косили хектаре ливада, копали и окопавали кукуруз и кромпир, орали, пластили цијела пространства покошеног сијена, ђенули по десетак стогова сијена а неријетко и по три дневно, сјекли балване и ручно их у два наврата стурали како би их коњи могло до куће повући; ограђивали имање, вадили шикаре са коријењем, зидали, камен ломили, воду са ријеке у бурадима догонили, коње поткивали, коњским колима управљали, стоку хранили, ђубриво односили, снијег чистили, куће и бројне сувоте подизали, канале за воду копали, изворе каптирали, рукама леденицу кротили, сметове по Сињавини покривали, дивљаке калемили, борове, смрче, јеле и воћке садили, окопавали и ђубрили, даску петицу ручно блањали и шиповали, греде и рогове брали и тесали, кућу даском и тиглом покривали, бунар копали, бетон мијешали, бетонске плоче изливали, косу откивали, лужину крчили, ријеку кротили и одвртали, ливаду и поље тријебили, кречану од девет лаката зготовили и сагорели, живи креч гасили, километре пута насипали, трговином се бавили...“

          Овом једном дугом реченицом, којом се диже застор са горког сеоског начина живљења у борби за голи опстанак, бачен је заокружен поглед и на тегобну судбину сељака на сјеверу Црне Горе, прегаоца који је живот видио у даноноћном раду и борби. Али сељака, који је у исти мах код своје дјеце развијао љубав према раду, колико год то дјеци тешко падало, па и самом главном јунаку романа. Писац притом у очевој посвећености раду пред свитање проналази и нешто мистично и поетско, уз закључак: „Увијек прије изласка сунца, започињао би с радом. Као да је желио да све што уради сунчевим зрацима изнесе на крштење. И увијек је тако радио. Насмијан. Срећан што ради.“

          Оваквим реченицама, које представљају својеврсну лирску химну раду, Ђурић истовремено разбија предрасуде о нашим људима. Али се данашњи читалац, након пасуса из Ђурићеве приповијетке несумњиво мора запитати кад је црногорски сељак из прошлог вијека уопште стизао да живи од толико послова којима се данима, годинама и деценијама подвргавао од зрака до мрака у борби за очување породице и каквог таквог бољитка.

          Наравно, у овом роману, као породичном албуму, своје посебно мјесто заузима и баба, поносна Васојевка, Блага, која је достигла и девету деценију живота, вазда крепка и орна да укућане у рану зору зове на посао, о чему аутор на крају новеле „Устајте, мрче“ записује: „Вољела је да у пољу и на имању буде све на вријеме урађено. Када би којем послу стизало вријеме – косидба, пластидба, огртање или вађење кромпира, баба би устајала рано – да испрати ноћ, а дочека дан. Тек се разданило. Недуго затим будила би оца и мајку. (...) Устали бисмо и ми, а сат би показивао једва око шест изјутра. Ни росу сунце не бијаше огрануло, а камоли покупило. И заиста, касно сване ономе ко се на вријеме не пробуди. Други му у посао гледају – у њиве, воћњаке, штале, сјенике, амбаре, качаре, сушаре...“

          И овај пасус можемо придодати мноштву пасуса и страница Ђурићевог романа на којима доминира богата лексика, као лексикон старих ријечи које лагано падају у заборав, као и вријеме које их је породило, па књига има и ту етнографску вриједност, као својеврсна Нојева језичка барка спашених ријечи од потопа интернета, као пребогато налазиште лексичког фонда на умору.

          У роману, споменару најљепших година дјетињства писца, својеврсној енциклопедији сеоског начина живљења, своје мјесто свакако је нашла и новела о очевој љубави према пчелама („Очева крбура као невјеста“), о чему аутор закључује: „Не би било краја причама о пчелама и много бих морао да напишем страна да изразим тај чудни осјећај пажње према пчелама. О томе се и не пише. Једноставно, не да се то ни исказати. То је, ипак, љубав.“

          У истом тону Ђурић пише о пчелињем роју, који је отац сакупио из стабла букве, а за коју је говорио: „Ово је срећна пчела. Талична ми је. Она мора да буде жива и за моје унуке.“

          Крај новеле је дат уз лирске тонове: „И јесте. И ми се тако односимо према њој. Пред њом се сједи. С њом се разговара. Она се објашњава. Она се роји. На десетине је нових ројева изројила. Она је увијек била пчеларски понос нашег оца. И сада је пази и дотјерује. Као лијепу дјевојку, невјесту за удају.“

          Али лијепи послови са пчелом могу бити потенцијално смртоносни, о чему се говори већ у сљедећој новели „Срећна је то пчела“: тијело малог јунака, који је крај уљаника сједио у шорцу и без мајице, једном је прекрио читав рој пчела, али га је спасио отац мирним савјетима да се не смије помјерити, па су пчеле отишле у кошницу не направивши ниједан убод.

          У приповијеци „Једним метком три овце“ описана је љубав оца према лову, који је за крзно једне кунице куповао три овце, али се кроз закључак о доласку новог доба, гдје и крзна губе вриједност, исказује жал самог писца „што губи цијену све што је вјековима било вриједно. Што и човјек одлази ка бесцијењу.“

          Да је Ђурић у свом роману остао пасионирани сакупљач сеоских слика и детаља показује и новела „Туширање у копањи“, уз помало комичан опис купања у кориту, након чега су дјеца са села имала и свој специјални „фен“, гурајући главу у пекару шпорета, или се надвијајући изнад ужарене плоче. И ова прича се на лијеп начин уткала у читаву галерију претходних и сљедећих новела којима се освјетљава вријеме које тамни пред савременим читаоцем.

          Наравно, у роману, као и у животу, морало је да буде мјеста и за опис дјечјих болести („Центар свијета“), али у хумористичком тону, јер је мали јунак и уз болест и температуру био фасциниран двијема погачама, које му је донијела учитељица Зора Шуковић, мајчина рођака, па је, не могавши да гута тврду храну, замолио мајку да погаче стави изнад чивилука, да их бар гледа и ужива у њиховој бјелини.

          Цио први дио романа, виђен очима дјетета, поприма посебне тонове, слично као у Чеховљевој приповијеци „Степа“ у којој мали Јегорушка путује степом као књижевни свједок степских збивања преточених оком дјечака у посебно искрене импресије.

          Да је живот дјетета увијек и неочекивано повезан са могућим смртним исходима показује и приповијетка „Умало кобно брање трешања“, у којој је описан пад малог јунака с трешње, и срећа што замало није разбио главу о оштро камење, али провиђење најчешће чува дјецу, па је то учинило и тога пута. Прича се завршава продуховљеним закључком, као доказом да се аутор романа у дјетињству и раној младости посебно школовао на народној мудрости, која у његовим литерарним размишљањима остаје као стални ехо: „Касније ми је пало на памет како сам зарад црних трешања могао породици да приредим црни петак. Тај бол и страх натјерао ме да никада више не погледам те трешње, а камоли да се поново уз њих верем и берем њихове плодове. Неке крупне, најслађе плодове, треба и избјегавати ако је пут до њиховог брања опасан по живот. Јер, има плодова чија се сласт за трен претвори у чемер. Има нешто што је ипак доступно само птицама. Не покушавај да летиш.“

           Но, ако се већ није могло летјети, мали јунаци са села су, као у новели „Ловци на птице“, вољели да хватају промрзле врапце у клопку са концем и дашчицом, да их мазе док родитељи не стигну кући, а онда птичице с тугом пусте кроз прозор. И ова новела послужила је аутору за лирски коментар на крају који надилази дати садржај: „Дуго потом гледали бисмо хоће ли се вратити гост невољни. Чини ми се да су увијек друге птице долазиле. Оне које једном изгубе слободу, а потом се њој врате, тешко бивају поново преварене. Слобода је ипак у лету. У крилима. Небесима. Избору.“

          И због оваквог лирског осврта, уобичајеног коментара на крају новела, кратких форми, можемо повући фину паралелу са збирком кратких прича И. С. Тургењева „Пјесме у прози“. Ријеч је о одломцима из живота руског класика, који је пред крај стварања и живота писао кратке, лирски обојене прозне саставе, и збирци насловом дао свој старосни печат: „Senilia“. Али је издавач овим знаковима поред пута Тургењева дао наслом „Пјесме у прози“, и тако је и до данас остало.

          Ђурић у виђењу времена прошлог редовно, као свој особени литерарни манир, оставља завршни простор у новелама, у оквиру цијелог романа, за лирске осврте, који дају посебан тон и вриједност књизи. Тиме се показује да роман пише аутор који је и пјесник, спреман да своје прозне саставе обоји поетским дахом на крају као посебном вриједношћу књижевног свеукупног угођаја.

          На сличан начин завршена је и приповијетка „Како смо капитулирали“. У њој је сажето описана још једна сцена када се мали јунак романа умало још једном тешко повриједио преко наизглед бенигне игре дјеце стријелом и луком. На крају слиједи закључак који надилази основну садржину приче: „У главама заувијек избрисасмо сваки рат. Једино су Божје стријеле крстиле небеса. Од тада непрестано видим божју свјетлост, огњене стријеле... Њима смо се клањали и у вријеме посљедњег рата. Њима смо и данас наклоњени.“

          Да би приближио вријеме, аутор често прави хуморне паралеле с данашњим, као у новели с насловом који носи фини прираштај значења „Ријека која је прала рубље“: „А једина проточна веш машина, испраница веша, понајвише сукненог, нашој мајци и женама из околних села била је ледена ријека“. Надаље слиједи оригиналан опис доношења рубља на ријеку и прања уз ложење ватре крај ријеке, гријање воде у казану, откувавање рубља, ударање пратљачама по рубљу у ријечном току, до снијежне бјелине свега опраног. Благодати таквог прања писац приказује уз кратак осврт: „Не знам да ли су сестре Душица и Душанка више трљале веш или руке које су се од прања у ријеци модреле од хладноће, а прсти остајали укочени.“

          Процедуру прања на ријеци, веш машини, писац завршава колоритном сликом: „Помагао бих им при ширењу испраних крпара, губера, декица, постељине... Ширили смо је по сувом камењу, по гранама врба, јова, трна, жбуња... Када би све изложили сунцу, дрвета су уоколо била окићена као новогодишње јелке“.

          Из свих, па и овог описа година дјетињства избија ауторов присутни жал за данима одрастања уз родитеље, меланхолични тонови за годинама које се вратити неће, и представљају најљепше успомене. Али истовремено и ова кратка прича је још једна коцкица у Ђурићевом мозаику живота села као доказ више колико је роман драгоцјено штиво и због тога што систематично чува прошло вријеме и слике села на сто начина.

          Ђурићеве новеле, груписане у оквиру романа, на овај начин представљају фактографску, документарну прозу посебне вриједности.

          Таква је и приповијетка „Срне утамничиле ловца“, у којој се откривају и забрањене радње оца фамилије, страственог ловца, који је због успјешног лова на срне доспио у затвор, а молбе мајке и очеве сестре се умало завршиле тиме да и оне буду ухапшене, али је услиједио хепиенд у знак тога да нема ничег новог под капом небеском. Игром случаја, у кућу Ђурића је навратио пријатељ, заслужни борац, Љубиша Милачић, по којем је Лалић у „Свадби“ и створио лик Тадије Чемеркића. Епилог приче био је: шеф полиције изрибан од Милачића, па је касније чак „аванзовао“ до чистача улица, а отац смјеста пуштен из затвора...

          На ову приповијетку надовезује се идилична сторија у духу пасторале, која слави љубав, живот и природу села и сеоских пејзажа, далеко од живота у урбаној средини „Колиба која је грлила срећу“. Аутор се враћа у Коврчки катун, пред оронулу и порушену породичну колибу, и у мислима сагледава два времена уз сентиментални закључак о потреби повратка природи и људскости. Док на каменим плочама колибе препознаје давно уклесане иницијале имена и презимена чланова фамилије, ређају се мисли:

„И док прстима дотичем камење, обнављам иницијале, ређају се слике из дјетињства, доба у ком смо сви око бабине погаче били безбрижни и срећни. Била је то колиба која је грлила сестре, браћу, родитеље, пријатеље... Била је то колиба која је грлила срећу. Срећа увијек станује подно крова, иза прага, око огњишта и никад не напушта човјека, већ је човјек напустио колибу.“

          И овај продуховљени коментар спада у оне цитате, тренутне а снажне импресије, за којима трагамо по збирци, обично на крају приповиједака, који љепотом и ширином могу стајати и засебно у некој новој збирци, у форми Дучићевих записа из „Блага цара Радована“, или Андрићевих „Знакова поред пута“. Овакве Ђурићеве записе свакако ћемо и надаље нотирати.

          Као наставак позива у русоовском стилу да се враћамо мајци природи, након описа како се рубље прало на ријеци, слиједи и новела „Леденица низ мајчина леђа“, као још један илустративан примјер како се живјело на селу у дослуху са природом и њеним даровима. Уз ријечи којих више нема, уз своје кованице с богатим значењем, као што је, на примјер, ријеч за безводну Сињајевину, „водожељница“, Ђурић описује како су се сељаци по катунима сналазили за воду чувајући заостале сметове снијега, покривајући их у вртачама „лишћем и шумом“, да би после сјекирама ломили комаде леда, пртили их на рамена, као и мајка писца, и односили пред колибе, гдје би их топили у дрвеним коритима.

          „Кад год се сјетим тих сметова, – пише Ђурић у свом препознатљивом маниру – мајчиног бремена, воде леденице, док гледам остарјелу мајку како је мучи костобоља, а како ноћу ока не склапа – не питам, ћутим, знам да је то и од оне леденице из вртача подно Коврчког катуна на Сињавини. Знам од чега су јој прсти повијени, што по сву ноћ свија несаницу, што јој неријетко мисли одлутају до снијежнице, што су јој ноћу ноге као из јаме леденице... што јој воде на имању, прво бунар, потом извори, вратише сјај у очима. И данас тим сјајем свјетлуцају све капи нашим имањем.“

          И овом новелом показује се да је аутор остао тек привидно становник урбане средине, а да његове мисли и жал за младим данима и даље остају у родном крају изнад Колашина. У новеле, којима се скида застор са прошлог времена и сеоских догодовштина, спада и новела „Сламчице за карлице“, у којој се описује дјечји несташлук како се помоћу сламчица пробија дебели слој кајмака на површини карлице да би се пила ледена вареника, а да све то родитељи на примијете. А додатни прилог оцјени да роман Ђурића припада жанру документарне прозе представља и приповијетка „Несрећа је велика, сине мој“, у којој се описује трагични догађај из маја 1962. године, рушење моста у изградњи, на Пјенавцу, кад је изгинуло више мјештана, чије су смрти завиле село у црно. О томе слиједи пишчев емотивни осврт из данашњег времена: „Исповиједам се након толико деценија, иако сам много пута то чинио са мајком Даринком и бабом Даницом. Понављам сцене, причам људима о догађају како ни потомство не би заборавило мјесто гдје се младост уградила у вјечност и непролазност. Да они трају, да их и по писаном трагу памтимо, зашто не и препознамо.“

           Хуманистички тонови Ђурићевог романа непрекидно су присутни и претачу се кроз низове новела, а примјер налазимо и у „Првом калему“, уз причу о посвећености сељака племенитом послу калемљења. Одужујући се и овом темом успомени на родни крај, дјетињство и младост, аутор и овој новели даје на крају посебан тон продуховљеним освртом, у којем се издиже мисао о садејству човјека и природе: „И биљка је, било да је ријеч о дивљаки или питомој, исто као и човјек. Хоће да је пазиш. Храниш. Даће рода ако је родница. Биће пожељна ако није гркача. Зато је и калемимо, оплемењујемо, како би била дар човјеку. Како би и њу човјек пажњом даривао.“

          У новели „Наставница чија пртина свјетлуца“ од заборава је сачуван и лик племените Круне Вуковић, која је дужином пута од десетак километара свакодневно пробијала сметове пред ђацима са села до школе у Колашину. И помно пазила да које дијете не замогне у путу у опасној зимској идили, а притом је од уморније дјеце преузимала торбу с књигама.

          Уз ову забиљежену истиниту сторију успјело звучи и лирски коментар на крају, као један од Ђурићевих знакова поред пута, прича за себе у причи, у исти мах и моћна свевремена метафора:

          „Дјеца из мог завичаја су с првим књигама већ разумјела да она имају само књиге и књиге њих. Да су зиме дуге и хладне. Да ће их сметови увијек пратити гдје год била. Да ће једино с књигом утабати најбољу пртину живота. Да је живот вјечна пртина. Зато су премрзла дјеца, дјеца пјешаци, дјеца чобани, дјеца сијачи, дјеца орачи, дјеца копачи, дјеца пластиоци, дјеца косци, дјеца чобани, дјеца свирачи, дјеца берачи, сви ти мали људи великих занимања, пртине распртили, сметове отопили и у пртини живота сустигли и престигли учитељицу. Тако сада и њена срећа свјетлуца, јер све што није видио човјек, видио је Бог.“     

У новели „Зоркине препуне руке“ писац се с поштовањем присјећа и ујне Зоре, која је живјела у Колашину, близу школе, па је њега, брата Микија и сестре, Душанку и Душицу, често заустављала да код ње ноћивају да се не би излагали опасностима снијежних пртина до села. Зато је и крај ове приче оплемењен закључком о људској доброти:

          „То што живот затвори једну књигу и отвори ново поглавље, криви смо ми што ишчитавамо и пишемо своје животе. Сусретима, причама, препричавањем, порукама, поздравима и на крају сви стигнемо на опрост. На опрост пред човјеком. За опроштај од Господа.“

          Да је роман Ђурића, како смо навели у наслову нашег Поговора, књига о одрастању, а овдје ћемо додати и: књига о мукотрпном одрастању, доказ је и новела „Жива ограда наших руку“, у којој се описује брига за имање, као алтер его сваког сељака, уз плетење плотова и, како Ђурић пише, „бербу“ трња. Коментар писца је да вријеме пролази, а трнова ограда остаје да и у новом времену чува имање од нежељених гостију.

          Наравно, у колоплету новела документарног типа о животу на селу није могла промаћи ни сторија о томе како је мајка припремала сир и млијеко за продају на колашинској пијаци понедјељком, а дјеца са њом морала пажљиво носити лонце и по снијегу од пола метра. Због оваквих слика сеоска „идила“ пута до Колашина нарушавана је до бола и у прстима, што аутор описује натуралистички: „Неподношљиво је било у данима великих смрзлица, посебно је тешко када за метално вријесло, како се звала метална ручка од лонца, прсти остану као да су срасли. Ниске температуре и до двадесет испод нуле скоро да су укочиле зглобове на руци. У тим тренуцима помислиш како прсти никада неће моћи да се одвоје од вријесла.“

          Уз причу о ношењу лонаца, као ледене „штафете“, писац додаје аутентичан опис тржнице, мјеста на којем се и нехотично препознају разни карактери купаца и двојност личности: „Тржница је институција. Могло би се рећи сељачки колеџ. На тржници се карактери најбоље препознају. Није мало људи са два карактера. Мајка је таквима продавала по дупло већој цијени. Препознавала је многе, а немали број њих још на брабоњке мирише. Узјогуниле се, нафрискале, накарминисале, уштиклиле, па хоће прст у лонац да ставе како би оцијениле каквог је квалитета. То моја старица није дозвољавала. Пијацу су редовно, пазарним даном, посјећивале оне праве даме, отмене, образоване, достојанствене, и мајка их је све по имену знала. Радија је била њима неки од производа и поклонити него трпјети примитивизам премигуша док носове у лонце убадају, кроз прсте сир прште и трун у јајету траже. И у одјељење кад уђем, препознајем неке моје другаре по мајкама са тржнице.“

          У роману се нижу и друге секвенце из живота, на примјер у новелама „Рибе у опанку“, „Мајчине медне ране“...  У романсираној биографији аутор не пропушта да укаже и на цивилизацијске продоре у колашинска села, при чему је најспектакуларнији био појава радија на селу. Читава сторија дата је у хумористичком тону („Како је у нашу кућу стигао Никола Тесла“). Уз фине ефекте пародије Ђурић приповиједа о радију, који се, као чудо невиђено, коначно чуо и у чукама изнад Колашина, и био душевна храна сељанима.

Но, уз причу о радију, аутор описује и, за данашње прилике, скоро непојмљиву животну сторију свог оца, његов мукотрпни пут у Београд, гдје му је даљња рођака залупила врата пред носом, а он спавао по парковима и вагонима да би се школовао. Писац надаље на дирљив начин описује први сусрет дјетета и радија: „Тако, негдје на половини очевог школовања, у нашу кућу стигао је Никола Тесла. Нијесам знао ни ко је то, ни шта је то, али сам га загрлио и нијесам се од њега ни за трен одвојио. Лежао је ту покрај мене на кревету. Никола Тесла. Најбољи и најљепши радио на свијету.“

Кад би се овај роман филмовао, сцене дјетета које спава грлећи радио биле би достојне најбољих филмова Кустурице, Живка Николића и других мајстора седме умјетности. А и цио роман заиста заслужује екранизацију. У финалу новеле, у фином хуморном тону, дат је комични опис укључивања радија, што је више личило на свечани ритуал, за који се ваљало припремити и психички: „Дуго смо се канили да га укључимо у струју. Кад то учинисмо, као да одједном проговори хиљаду људи. Без антене није могао ухватити ни једну радио станицу. Кад се отац вратио са дипломом најбољег у класи, донио је око тридесетак метара, можда и много више, танке жице коју смо инсталирали до крова а одатле на Мали крш.“

Приповијетка се завршава вијешћу, на основу које данашњи читалац може схватити епохални догађај на селу, који се може поредити још, можда, једино са полијетањем на Мјесец: „Са Малог крша хватале су се све станице. Оцу је најважније било да чује Титоград, Београд и Москву. Када се са радија чуо снажни мушки глас: Говорит Москва, сви у кући су од тог тренутка морали да ћуте. Москва говори, а то је не само за нашу кућу, већ и за братство, било најважније. Захваљујући Николи Тесли, у нашем дому грмјела је Москва. Чуле су се гусле. Три велике задужбине – Тесла, Москва и Гусле. Све је то и данас Наше.“

На овај начин писац, уз радио који говори, проговара и о неким нашим вјечним темама, али не и дилемама, о посвећености и припадности великог дијела народа духовним, националним и културним оријентирима, према којима су исти путеви водили, а и данас воде, у новом времену.

Да је овај роман енциклопедија сеоског живота али и емотивно обојени споменар доказ је и новела „Балвани за дуге зиме“, у којој је дат детаљан опис мукотрпне сјече стабала и допремања балвана, уз бројне невоље из којих извиру слике тежачког живота.

Описи живота на селу, пренесени документаристички, дају за право да се присјетимо и поеме Њекрасова, са знаком питања у наслову: „Ко у Русији добро живи?“. И над Ђурићевим романом надвија се слично питање, при чему је одговор песимистичан као и код руског пјесника.

Једна од новела у ведријем тону је „Бунар који је позлатио чаше“, уз увјерљив опис довијања сељака да пронађу воду у безводном крају, у чему је Ђурићевом оцу помогао извјесни Њемац са необичним механизмом, којим је детектовао воду на дубини, а отац потом прионуо да копа. Писац о томе, у свом препознатљивом маниру, даје лирски коментар како је откриће воде код добра и издашна домаћина значило корист не само за његову фамилију, него и за сваког ко би дошао на бунар: „Носили су је сви који су хтјели да утоле жеђ. Зидари, тесари, пластиоци, орачи, копачи, косци, обољели од стомачних болести... Вода је увијек исте температуре. Нико наискап није могао из њега попити већу чашу воде. Колико год да је била хладна, никада за грло није хватала, чак ни на гладан стомак није падала. За нас је била спас и понос, дар, мелем и лијек. Част.“

И приповијетка „Вода из бунара“ посвећена је извору живота на очевом имању, уз егзотичне детаље о начину вађења са велике дубине, уз опасности да коноп са кофом не повуче дијете за собом у дубину. Своје приповиједање о бунару аутор завршава коментаром који баца посебно свјетло на године дјечаштва у којима је на стотине и стотине пута морао вадити бунарску воду:

„Можда неко и помисли како је то било лако и једноставно. Можда јесте за оне који никада нијесу били у прилици да извуку са дубине од тринаест метара стотине литара воде кантицом од пет литара. Знам, и сад као да бол осјећам, како су леђа пуцала када сам мајци, за прања и разне потрепштине, вадио велике количине воде. Свака нова канта воде, и она за госте, била је некако најтежа јер би подсјећала да ћемо то, већ сјутра, поново морати да радимо. Некада и подсјећање на оно што не волите да радите буде теже од најтежег посла. Кротити воде, мијењати њихов ток, вадити из дубина, можда је једино било мјерљиво мајчиним помодрелим рукама док је испирала рубље подно бунара.“

Да „Роман ти причам“ представља драгоцјени музеј изложених година села двадесетог вијека доказ више је и приповијетка „Зекушине последње ноте“, уз хуморни тон како добро и послушно кљусе домаћину више ваља него људи тзв. полусвијета:

          „Некада се добро кљусе дуже памтило у нашем крају неголи покоји шпијунчић УДБЕ, лажов, преварант или она врста живог створа за коју се некад није говорило ни живо биће, ни не дај Боже човјек, већ исан. А исан је био нико и од никога. Такви су још за живота били мртви. Свугдје и на сваком мјесту били су сјенке. И једино си их могао уочити иза другог човјека, иза дрвета, жбуна, плотине, у сјенци друге сјенке, само не међу добрим људима и тамо гдје се добром дарива, гдје се мобом жури да кућа комшији што прије буде завршена, покошено и покупљено сијено, посијан усјев, опрашен кромпир, пожњевено жито, исцијепана дрва...“

          У свјетлу поменутог Ђурићевог манира, андрићевског типа, да пише кратке коментаре о времену и људима у оквиру својих новела, и овај цитат говори о високом нивоу његових литерарних опсервација. Уз сагледавање прошлости аутор и надаље прави успјешне лирске, филозофски интониране коментаре о прошлости, исписујући на тај начин можда и најбоље дјелове својих новела. Такви осврти су и до самог краја романа у функцији редовног литерарног еха, обавезне поенте, укомпоноване у штиво, а могу стајати и засебно.

Један од тих примјера налазимо већ у сљедећој приповијеци „Вунени ђаци у сингавим одијелима“. Уз опис снијежне олује, у којој је „тешко било разлучити да ли пахуљице падају ка земљи или вјетар оне са површине земље покушава да врати небу“, писац се враћа у шездесете године прошлог вијека, освјежава слике дјетињства како су родитељи дјецу, „вунене ђаке“, облачили у својеврсне зимске скафандре, вунене џемпере, стављали им капуљаче, шалове, рукавице... И на ту тему на крају новеле, у истом фином маниру закључује: „Слика дјеце, обучене претежно у вунене униформе, испуњава ме поносом, јер је све то била наша одјећа, наша и од нашег – родитељског рада. И не покушавам да је упоредим са било којом другом. Она је у историји постојања и опстанка човјека имала веома важну улогу, па се стога није могла назвати било којим именом јер је, без изузетка, и данас у основи сваког парчета гардеробе. То није бренд наших старих, јер се људско наслеђе, његово потомство, не брендира већ оплемењује, надограђује, спознаје и открива оне вриједности од јуче зарад оних сјутра.“

У новели „Голман за батине“ описана је и љубав сеоског дјетета према фудбалу, због чега је данак код куће плаћан у батинама, јер отац није дозвољавао играње лоптом науштрб оцјена у школи: „Ни данас, када зна да се за поједине фудбалере у свијету даје и на десетине милиона долара, отац не би промијенио мишљење о фудбалу. За њега је, без расправе, памет увијек у глави а не у ногама.“

Из приповијетке „Кречана и давања“ читалац може до у детаље стећи увид у то како је вршен данас скоро заборављени процес добијања креча из камена, што и на овом примјеру легитимише Ђурићев роман као музеј похрањених драгоцјених слика, али и информација о прошлости, о старим занатима. Уз детаљан опис прављења кречане, навођење потребних радњи да се камен загаси уз високе температуре од наложених грабових и других грана, сачуван је од заборава конкретан начин прављења креча, уз дочарану атмосферу, која поприма митске размјере: „А камен се лако не претвара, ни ватри се лако не предаје, као да нерадо хоће да буде креч. Девет дана и толико ноћи без престанка морала се ложити ватра истим интензитетом како би се камен преобразио у креч. Живи огањ (неподношљива температура) једино га у прах претвараше.“

На крају су описани напори горштака да након девет дана и ноћи загасе креч великом количином воде, уз довијања како воду зајазити и довести до кречане. И тај коментар вриједи цитирати због љепоте исказа и интонације библијског звучања: „И прође девет дана и девет ноћи. Затворише се врата. Кречана тада гасне. Догоријева од сопствене топлоте. Тако ћути, чека. Ћути и отац, и чека. Гледа у небо, чека кишу. Кише ниоткуда. (...) И водом се могло управљати. Оним капима што бијаху на земљи. Оним из небеса Бог је једино управљао. Онако, на Божји начин, кад процијени, да не погријеши. И да утули кад затреба. И живи креч да загаси када то Он оцијени да треба. А Господу се не жури као човјеку. Не жури, па не гријеши.“

У новели „Син није изневјерио мајчину заклетву“ издиже се жеља писца да ода признање још неким личностима из колашинског краја, осим већ раније поменуте учитељице, које су учиниле толико добра народу, да их, како каже „пресели на странице књиге“. Такав је био и доктор Милисав Мишо Ђуровић, човјек из народа за народ, који је увијек поштовао овакав мајчин завјет, добијен пред ступање на посао: „Сине, с муком сам те подигла и ишколовала. Били смо сиротиња. Зато, сине, хоћу данас да те закунем у ову дојку, која те исхранила да никада ником љекарске услуге не наплатиш, а ако би се то догодило, Боже те губало моје млијеко.“

Овакви примјери чојства, који су добрим дијелом нестали са временом, и додатно илуструју прошло доба, и сам роман као документ о некој другој моралној планети. Наводе читаоца на сагледавање лика љекара некад и сад, при чему међу данашњим има и оних које је, изгледа, мајка заклела да своје љекарске услуге наплате увијек, свугдје и сваком.

У тону одавања почасти својим савременицима из дјетињства и чувања ликова од заборава је и новела „Сузом сачувала брата“, о Љубици Радовић, која је ради браће и њихове будућности своју младост ставила у други план и остала доживотно сама: „Љубица – дјевојка која је руке браћи подарила, а много понуђено прстење одбила. Љубица – човјек који је заборављен јер се упокојила као добар човјек. Нека, на заборав никада Љубица није мислила. Нићи ће то, знала је, прије или касније. Казаће се само.“

Овом лирски интонираном цитату треба додати још један у истом тону: „Љубица је у срцу носила и неизрециву тајну и неизрециви бол. Прво је вјешто скривала, а о другом ником није говорила. Сада, када провирим у сјећање, поново видим ту слику – у оку јој туга, а накрај суза скамењена и тешко да примијетиш ако јој се у очи не загледаш. (...) На уснама јој се увијек осмијех назире. Благ, онако потајан као да само она зна зашто је увијек ту и зашто се често не покаже. Осмијех – тајна... А ако човјека не издају очи, одаће га, прије или касније, усне.“ 

А у новели „Ми и Турци“ описана је вјечна борба човјека и природе, шуме да новим изданцима преплави очево имање, и очев отпор позивањем групе вјештих Турака да искрче простор. Овај заплет послужио је аутору да оком дјетета опише необичне обичаје новодошлих, али и да покаже како се људи различитих вјера добро разумију кад се поштено договоре око сваког посла.

Поред великог броја новела, којима се разоткрива некадашњи живот на селу, и тиме од романа прави ризница збивања која тону у заборав, од значаја је и посебан сегмент цијелог романа: његово лексичко богатство. Аутор романа с великим задовољством користи бројне архаизме, ријечи на издисају. „Роман ти причам“ је зато постао старинарница патинираних појмова, мјесто на којем се архаичне језичке јединице чувају од заборава. Таква је и краћа новела „Само је хтио да буде зец“, као још једна скица живота на селу о томе како сељаци зими хране овце сијеном просијецајући снијежне намете.

Свијет сеоског дјетета је апострофиран и у новели индикативног назива „Дијете је човјек и по“ уз описе како је малог, главног јунака романа, дијете са села, напао насртљиви дјечак из града, и добио добру лекцију у дјечачкој тучи јер сеоско дијете, навикло на веће напоре и невоље, има већу снагу. Из ове приче, у којој се апострофира стварни и вјечити сукоб дјеце села и града, издваја се сљедећи коментар: „Није се лако носити са дјечачком памећу. Та прва степеница са које почињемо удисати живот зна да буде веома провокативна, непредвидљива, можда и са последицама које и не слутимо, само зато што смо дјеца, непромишљена и пуна поноса на који старији заборављају и немилосрдно га газе. (...) Одбранити се мора и дијете. Никада не помисли – напао сам дијете, већ човјека. Поносног и одлучног. Човјек је дијете, а дијете је човјек и по. Када се одбрани главом, онда је човјек.“

И новела „Лишњак за овце на броју“ представља један од литерарних каменчића за мозаик тегобног живота на селу, о томе како је стока зими, у недостатку сијена, прехрањивана брањем и садијевањем „листа“ у стогове, о чему слиједи ауторски коментар кроз ријечи оца фамилије: „Нема варкања са природом и њеним ћудима. Њено је да одреди када ће шта на земљу пасти и до када. На човјеку је да разумије природу и њену ћуд и томе се прилагоди. Једино тако човјек може лакше да живи и преживи.“

Онако како је раније у роману у хуморном тону описао долазак радија на село, аутор у истом тону даје и опис сусрета својих сељана, и себе међу њима, с првим телевизором („Телевизори и синови очева“). Кроз сцену гледања ТВ-програма, у којем је приказивана циркуска представа, а кроз психу дјетета, писац даје успио хумористички осврт на комичну слику и прве утиске гледалаца у фискултурној сали школе: „У сали као да је страх ушао у наша тијела и блокирао сваки дамар. Као да нико не дише. крв се следила у венама. Мислим, ако ноћас одавде живу главу изнесем, никада ме нико више неће ни пушком натјерати да гледам телевизор.“

У другом дијелу новеле вриједан пажње је коментар о продору фотографског апарата на село, који је такође представљао егзотичну новост за сеоске прилике, али и статусни симбол, средство престижа за оне с више новца у џепу. И из ове теме писац извлачи успјешан закључак, као животни став и наравоученије: „Фотографисали су себе у свим приликама, вјерујући да је то дио историје, али у породичним албумима нијесу преживјели ни код своје дјеце. Дјеца су научила да цијене што и очеви, паре, само паре, богатство... а фотографије – какву оне тек имају цијену?“

И новела „Захваљујући Божјој и очевој руци“ представља скицу за шире платно о сталним опасностима по живот дјетета на селу, о томе како је мали јунак случајно избјегао смрт под балванима. Притом и у овој причи постоји обавезни ауторски коментар ширег значења: „Дође та ура када човјек не повјерује да је то Он, да Он то може, да то Он уради без обзира да ли је прије тога то било признато човјеку да може. А човјек и не би био Божји угодник, а Бог не би био Бог, да човјеку не подари када се најмање нада, када остане без даха, када повјерова: готово је, када осјети да је крај и тек шта ће отац рећи: 'Боже, гдје си...', кад схвати да га никада није ни напустио. (...) Рука судбине те или помази, или сахрани. Мој живот спасиле су – очева и рука судбине. Носим их на раменима. Снаже ме, прате, уздижу и не дају да клонем – рука судбине и очева рука.“

Овај роман, као енциклопедија живота села, не би био комплетан да у њему не постоји и опис Бадње вечери („За Благе дане“), уз размишљања аутора о вјери и њеном значају за вјерника. Али ни на ову тему не изостаје есенцијални и критички коментар писца и вјерника истовремено, чиме се баца посебно свјетло на вјеру прадједовску: „Од нашег претка па до мене, сви смо крштени. Божјих заповијести држао се како је коме одговарало. Готово сви Црногорци, односно већина њих, једино су признавали ону вјеру коју су они обликовали и прилагодили својим ћудима и прохтјевима. Стога скоро да никада нијесам чуо Црногорца, који ми каза како се Богу исповиједио.“

На ову новелу надовезује се и „Тајна никољданског губера“, о слављењу Бадњег дана и Божића, уз бројне детаље о брању бадњака, о томе да се на Бадњи дан не ставља губер на прозор, а за Никољдан увијек ставља, да би мистерија тог питања била тек касније разријешена, након што су дјеца завршила основну школу а отац процијенио да могу чути и сачувати тајну. Ријеч је о губеру, симболу тзв. вунених времена, комунистичке репресије и обрачуна с вјерницима, при чему су редовно коришћени подобни жбири и шпијуни. Ђурић исмијава негативне јунаке уз сатиричне тонове о испраним мозговима режимских послушника, каквих је на нашим просторима увијек било и биће: „То вријеме губера звало се – доба комунизма. А они летачи по сеоским кућама и около њих звали су се, као вазда, сеоски кодоши, односно шпијунчићи. Удба, ондашња милиција, имала је за свако село најмање једног кодоша, а неријетко и само за једну кућу. Тај сеоски жбир, како моји зваху кодоше, имао је задатак да региструје сваког доносиоца бадњака и оне који славе крсне славе а уз то пале славску свијећу и моле се Богу. Пробисвијет би обилазио куће у вријеме слава, гледао да ли горе свијеће, ко се крсти, ко долази, колико се задржава, о чему се прича, куди ли ко Тита и партију, или, не дај Боже, неког из локалне власти, и све тако до танчина би снимио и односио у колашинску Удбу. Да би онемогућили сеоским кодошима да несметано и без муке имају увид у породичну славу, губер је био непрозирна брана, па су били приморани да повише куће у снијегу с ноге на ногу скакућу, зубима цвокоћу, не би ли бар видјели ко ће доћи и када ће отићи, и слично. То што је нешто мирисало личило им је на мирис печења, а не тамјана којим је мајка кадила кућу. Да су препознали мирис, вјероватно би и тамјан био пријављен полицијској испостави. (...) Тако су били ревносни да је један у жару доказивања пријавио свог оца да слави славу и свијећу пали. Имао је, узалуд, на прозору губер, али је заборавио да нема сина. Први пут сам схватио да није само дијете сироче, већ како је страшно када родитељ бива сироче. Дјецу издатог оца наша мајка називаше ниједна вјера.“

Ова импресивна слика времена из пера Ђурића подсјећа на филмске кадрове највећег редитеља црногорске кинематографије, Живка Николића, који је у својим филмовима, „У име народа“, и другим, моћном сатиром сагледавао домете и схватања нашег друштва из периода комунистичког благостања.

Новела „Зорка о томе ни слова“ такође представља један од примјера по којим се Ђурићева књига жанровски може одредити као портретни роман. У средишту приче је фино извајани лик честите савременице пишчевог оца, шефице кухиње хотела „Бјеласица“, Зорке, супруге чувеног Вука Бећковића из Роваца.

Новелом „Прве брескве“ описана је прекретница у животу главног јунака, његов долазак у Подгорицу уз прве утиске о велеградској средини, а у „Путовању до Веље воде“ илустрован даљи цивилизацијски помак: одлазак  на море, у Бијелу, уз чежњу за завичајем и ријеком Плашницом. О првом сусрету с морском водом, и пливању, аутор формира вишезначни закључак у већ опробаном стилу пуном знаковности: „Мој страх је имао и ону другу – спознајну страну, како су воде увијек помамне ако их покушамо укротити и њима владати. Оне увијек негдје процуре, тамо гдје се најмање надамо. Надођу и крену. Ријеке и мора не узнемиравај, буди само сидро у тој највећој барци. Једино ћеш тако спознати све обале. Једино тако.“

А новелом „Премрзле тигле за топли дом“ направљена је копча између Колашина и Подгорице кроз сторију како је породица Ђурића у Подгорицу пребацила старе и трошне тигле за кров куће, умало уз невољу да камион прегази пишчевог брата, Микија: „С нама су са Циглане нестали последњи комади опеке, премрзле, ледене, препечене и једва печене, трошне и претврде... за коју су људи изреда говорили 'чему тај отпад'. Нијесу знали, нијесу вјеровали да су руке, добре руке, умјешне руке, спретне руке, руке које вијенце плету, кадре сазидати кулу чврсту као бедем. И саградили су ти комади опеке од Микијевих стопа са Циглане до куће у Маслинама пут који Бог благослови. Изнова се кућаху родитељи. Сакупљаху мрвице, латице, пчелице, травчице... Милош и Даринка, тако се казује наше добро. Наше богатство.“

Горчину преласка у тадашњи Титоград аутор открива причом „Одлазак за Титоград, плач покрај бунара“ уз носталгична сјећања на духовно сјечење врпце с једним временом и родним крајем: „Сеобе, те проклете сеобе. Цијели живот у сеобама. Сеобе тијела, сеобе душе. Сеобе. У једном тренутку схватио сам да сеоба тијела и није ништа све док твоја мисао и дух остану ту гдје твоје срце воли.“

О атмосфери привикавања на велеград говоре новеле „Лопта која пјева радост и срећу“ и „Шампите за побједе“ уз описе бављења кошарком, а као скица привикавања на нови стил живота уз неумитне промашаје појединаца битна је и прича „Села су наше академије“: „А неуспјех је најчешће био отрежњење. Поновни прасак свјетлости над затамњеном стварношћу. Једино што им је преостало било је да се сјете одакле одоше, кога оставише, и да умију да се врате огњишту, ливадама, травама, пчелама... Да пољубе руку која их храни и да затраже опрост.“

Писац не пропушта да укаже и на судбину бројних људи са села који су се снашли у велеграду и притом увијек памтили ко су и одакле су: „Највише сам познавао оних који су, захваљујући том чаробном узгоју и васпитању, љубави на селу, успјели, ма гдје год да су пошли – изван свога града, државе, или у Бијели свијет. Није им засметало да се са бројним звањима и признањима казују по родитељима и завичају. Разумјели су, образовани су, сој од соја су, зато су знали колико је важно да се представе ко су и од кога су. Да подсјећају себе и друге како су до полетишта у свијет умјетности, науке и технологије основне вриједности прво стекли гријући се и учећи прва слова око огњишта у нашим селима. Села су наша обданишта, основне и средње школе. Наши факултети. Академије наше. Села су наша безгрешна дјетињства.“

Овом новелом и цитатом је најбоље и завршити овај подужи осврт на роман Ђурића, на читав калеидоскоп збивања у животу главног и осталих јунака, на бројне сторије о одрастању и животу на црногорском кршу, на селу из којег се на крају стигло у град уз носталгична сјећања на завичај и младе године. И уз осјећај неумитног протока времена, које брише успомене, а које је Ђурић у свом аутобиографском штиву сачувао од заборава.

Својим романом је снажно подсјетио на обавезу, која је код писаца постмодерниста, боље речено, квазипостмодерниста, занемарена као реликт прошлости, на обавезу да писац мора настојати да буде књижевни духовник, да у основи свог дјела шаље хуманистичке поруке читаоцу, посебно млађим генерацијама. У роману, као и свом пјесничком опусу, Ђурић се снажно држи људских и умјетничких постулата, најуспјешније очитованих у стиховима великана руске књижевности, А. С. Пушкина, који је саопштио и свој људски и стваралачки кредо рекавши: „И дуго ћу ја бити драг народу / тиме што сам чувства добра пјесничком лиром будио / што сам у мом суровом вијеку прославио Слободу / и милост за пале призивао.“

Ђурић у својој прози и поезији увијек помно заступа морална начела, и из тог хуманог угла освјетљава дјела, људе, карактере и догађаје, исконски повезане са суровом природом, која умије бити милосрдна само за оне који је русоовски добро познају, сједињавају се са њом у светом двојству, као њен одухотворени дио, врх и највиши домет уз разумијевање неписаних закона.

И управо на трагу још једног Пушкиновог стиха, по којем је глас овог великана представљао „ехо руског народа“, Ђурић у својим дјелима настоји да препозна и што вјерније пренесе колективни дух родног краја, људи свог поднебља, да покаже да су они васпитани на аксиомима патријархалног друштва и високих моралних норми. Притом је, свакако, кроз свој роман приказао и ону тзв. скривану страницу историје, освијетлио и неке негативне појаве и јунаке, да не би створио једнобојну и једнострану слику времена у родном крају. Цио спектар тема и мотива, у духу моралних начела и погледа Ђурића, читаоцу даје могућност да кроз књижевни мозаик на увјерљив начин сагледа епоху која је за нама, однос и сукоб села и града, старог и новог, перспективе уз носталгију и жал аутора за прошлим временом, које је у свом романескном мозаику сачувао од заборава.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

КРИТИЧКИ РАДОВИ О ПОЕТИЦИ ЂУРИЋА, „ТРИ ЛИЦА ЉУБАВИ“

(трећа књига Изабраних дјела)

 

Како смо већ навели у уводном дијелу наше студије, Ђурић не припада некој партијској групацији, што му даје за право да објективније сагледава друштвене прилике и заузима грађански и књижевни став. Критичари, који су досад писали о његовој поетици, уочили су позицију самосталног писца, чија основна начела имају хуманистичку визију и објективно виђење времена у којем живимо, уз покушаје да се одгонетну и неке свевремене координате.

Овакав угао Ђурић је задржао не само у књижевности, него и својим публицистичким и новинарским прилозима, у знак обавезе да писац треба да буде и непосредни учесник и коментатор актуелног тренутка, о чему, како смо већ истакли, свједоче и признања у области новинарства.

Треба још једном апострофирати чињеницу да је о Ђурићевим бројним књигама разних жанрова (поезија, проза, поезија за дјецу, публицистика), писало више од тридесет критичара и духовника, чија имена смо већ навели у почетном дијелу студије. И овдје вриједи истаћи став Милована Витезовића о Ђурићу да је преко награда награђен и за властити карактер, истинољубивост и храброст. Вриједи се подсјетити и става А. Ћуковића да је Ђурић дуже од четири деценије активан судионик у нашим књижевним токовима. Од значаја је и већ цитирана лепеза ставова о Ђурићевој поетици мр Радоја Фемића уз препознавање ауторове хуманистичке потке која се провлачи кроз сва његова књижевна остварења.

У свом опусу Ђурић је надахнуто писао и о нашим највишим духовним оцима. Тако је у књизи „Светлости и сенке” направио портрете Светог Саве, Светог Василија Острошког, Владике Данила, Светог Петра Цетињског, Владике Рада и мајке му Иване... Стихом је опјевао и Патријарха Павла и Митрополита Амфилохија, који о наведеној књизи пише: „Љепота људских ликова у овој књизи не би могла бити тако лијепа, миомирна и здрава, да нису осликани и описани кратким и изворним народним словом, и реченицом без претјераних украса и сувишних 'плетенија словес'. Ова књига Новице Ђурића се пије 'наискап' као вода с планинских извора, кријепећи вјеру у неуништивост божанске доброте и љепоте у човјеку и свијету.”

А Матија Бећковић указује на поетско звучање Ђурићеве прозе, романа „Роман ти причам”, у којем препознаје жанровска прожимања и Ђурићеву пјесничку вокацију као основицу књижевног исказа: „Када бисмо реченице у овим медаљонима преломили као стихове било би очигледније да је реч о песмама, а и без тога видно је да су то својеврсне песме у прози. Поезија остаје насушна, а говор о поезији сувишан, готово као вид скрнављења, као додатак који поезија избегава. У време у којем се говори о крају књиге, кад се више гледа и слуша него чита, кад језик није ни 'кућа бића' ни 'кућа народа', него само средство комуникације, Новица Ђурић свој глас надодаје на гласове песника који су му претходили, остајући непоколебљиви верник поезије, одан песничком братству и позвању (...). А вера у поезију је већ победа поезије и поезија сама по себи.”

На трагу оваквих размишљања о коријенима Ђурићевог исказа је и Драган Лакићевић уз закључак суштинског карактера: „Новица Ђурић мисли у стиховима. (...) Листу живота одговара – припада лист поезије. Ђурићеве песме су емпиријски тренуци. Оно што је доживео, схватио, закључио, помислио – наш песник бележи у форми лирске песме – непосредно, нађено, препознато у свом унутрашњем свету. Исказ унутрашњег света у поезији постаје лирски солилоквијум.”

Лакићевић зналачки указује и на сегменте Ђурићеве поезије и њихова прожимања: „Ђурићева лирска материја садржи три области: религијску, породичну, љубавну. На емотивном плану, ове области се не могу раздвојити. Песникова обраћања Богу су лична, непосредна, 'домаћа'. Бог је, исто, род, близак као остале песничке иконе – светитеља и родитеља, владика и историјских фигура из вере као врсте завичаја. Интонација Ђурићевих песама благо је осенчена мислима нашег савременика патријарха Павла, у којима бруји благослов претходника и потомака.”

А о вези објективне стварности и субјективног доживљаја у Ђурићевом пјевању Лакићевић износи есенцијални став: „Конкретни свет има своје наличје у унутрашњем животу. Осетљивост на свет који га окружује, лирски субјекат црпе из свог унутрашњег сензибилитета. Загледа се у стварност, а тежи надстварности – тајни стварности.”

Треба истаћи и да се већина прилога о Ђурићевом опусу односи управо на његов пјеснички опус, то јест, да је у књижевној јавности препознат првенствено као успјешан пјесник, а у прозном исказу као аутор, како то Бећковић уочава, тзв. „пјесама у прози”, то јест, лирски интониране прозе.

М. Витезовић у поезији Ђурића истиче императив искрености, без којег не постоји ни умјетничко дјело, посебно кад су у питању љубавни мотиви: „Шта је живот ако није љубав?! (...) Зато је и љубав која се сања велика, ако постане песма која кипти од искрености. Новица Ђурић зна да без потпуне искрености не треба и не сме се певати о љубави. (...) Љубав је питање постања и опстајања света.” 

          Витезовић указује и на осјећај љубави, моћне покретачке снаге, која се претаче и тиме обнавља у времену: „Новица Ђурић пева љубав по животним приликама. Враћа му се љубав у завичају у свим лепотама и опасностима. (...) Испевао је пун пут љубави, од слутњи, сусрета, остварености када се узајамно једно другом дају на чување. Најзад, када се љубав преноси на потомство.”

          Витезовић претпоставља да су „песници горштачког порекла веома одани наслеђу, колико поносни, толико срамежљиви”, али оцјењује да се                                                                              Новица Ђурић „усудио да крене између сна и јаве. Ту храброст он, више као захвалност, мање као изговор, или некакву одбрану, приписује срцу.”

У осврту о Ђурићевој пјесничкој, родољубивој збирци „Косово мајко” Будимир Дубак указује на већ помињана жанровска и тематска прожимања конкретно кроз митску визију косовске мајке, уз претакање њеног лика у лик пјесникове мајке, уз наглашен однос синовског поштовања у књизи пјесама „Косово мајко”  и роману „Роман ти причам”. 

Истичући да је Косово „средишња тема српске поезије” почев од „Зидања Раванице” па кроз вјекове до данашњих дана, наводећи бројна имена великих пјесника који су се бавили косовском историјом, почев од патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, преко Светог Петра Цетињскога, Његоша, Шантића, Ракића, Дучића, Бећковића и других, Дубак наглашава: „Новица Ђурић пјесничком књигом 'Косово мајко' придружује се овом импозантном списку српских пјесника и њихове поезије, инспирисане вјечном и судбинском темом Косова и Метохије.”

Критичар истовремено указује и на данашњи тренутак у којем такође траје бол за Косовом, и наглашава актуелност теме и у Ђурићевој књизи: „Дакле, Бог као вјечна љубав и правда торжествовао је над Косовом и Метохијом и у најбесуднијим временима. И данас, у доба нове бесудности и насиља над српским народом, његовом историјом, православном вјером и културом, пјесници не престају да опомињу на зло, које се чини нашем народу.”

Драган Лакићевић у приказу „Мајка - задужбина” такође пише о Ђурићевој збирци „Косово мајко”, и такође као и Дубак истиче значај косовске теме у којој се очитава судбина читавог српског етноса: „Косово је једна од најважнијих тема српских песника. Косово је део бића српског човека – сложени систем доживљаја и унутрашњег живота у широком распону осећања: од колективно-несвесног у дубини култа предака, преко културно-историјског и морално-психолошког, све до личног и појединачног. (...) Свој израз Косова и косовског света Новица Ђурић проналази у личном доживљају. (...) Ђурић, међутим, не наглашава сјај симбола и појединости косовског света и завета. Његов доживљај Косова је лирски – пре свега зато што се остварује напоредо и преплетено са доживљајем мајке. Суочен са једном врстом губитка мајке (из овоземаљског живота) и с једном врстом губитка Косова (у историјско-политичком тренутку свога доба) – два упоришта, лична и национална, песник бележи лирска сновиђења којима дочарава сложеност и искреност доживљаја та два спојена мотива.”

У тексту „Шапат историје” Милан Мишић пише о посвећености Ђурића да и у свом публицистичком и новинарском раду преко репортажа освјетљава и затамњене странице историје Црне Горе. А то је, по нама, само и додатна чињеница која иде у прилог ставу да је Ђурић прави ангажовани пјесник, који се не затвара у свете вртове поезије потискујући историјске и актуелне проблеме свог народа, него се бави њима у покушају да одгонетне њихове коријене и помогне савременицима да заузму што јаснији друштвени став о садашњем тренутку и нашој прошлости.

И Веселин Лазаревић пише осврт, као и Мишић, о Ђурићевој збирци „Светлост и сенке под Ловћеном”, о књизи прича/репортажа, заснованих на фактографској грађи из црногорске историје. Лазаревић оцјењује да је ријеч о „истинском бисеру новинарства” и притом наглашава: „Све Ђурићеве приче-репортаже посједују литерарна обиљежја, што праве репортаже и захтијевају. Оне, дакле, говоре аутентично и садрже одговоре на питања: ко, гдје, када, шта, зашто, како? У њима нема литерарне фикције, али има репортерског, психолошког, социолошког, филозофског надграђивања. То је неизбјежно код одговора на питање како, а нарочито зашто.”

          Ђорђе Брујић такође има ваљана запажања о концепту књиге „Светлост и сенке под Ловћеном”. У тексту „Јединствени стил казивања”, оцјењујући да је аутор „прекорачио ону вјечну жанровску, а прије свега стилску границу која се успоставља између два дискурса, двије различите форме – књижевног и новинарског израза”, критичар с правом закључује да је Ђурић „као искусан књижевник, ову врсту знања и заната вјешто и сасвим намјерно превео у жељене оквире, створивши несвакидашњи књижевни вијенац, у којем је документ постао предложак за формирање умјетничког израза, али опет тако да није изгубио на аутентичности и фактографији. Гдје престаје документ као свједочанство, односно историјска категорија, а гдје је он употријебљен као помоћ у формирању књижевноумјетничког исказа, у репортажама и записима Новице Ђурића није, чини се, тешко разлучити. Управо у том се и огледа мајсторство казивања – комбиновања актуелности, духовитости, информисаности, и свега онога што подразумијева новинарско приповиједање у овим формама, са фикционалношћу и стилизацијама, какве подразумијевају романи или приповијетке.”

Пажњу проф. др Радојке Вукчевић посебно заокупљају есенцијална начела поезије Ђурића, очитована кроз синтезу религиозног и филозофског: „Новица Ђурић ствара у вријеме бројних избора од којих је многе одбацио: да убије религију уз помоћ науке или порекне Бога (...). Умјесто тога он је прихватио и једно и друго: чињеницу и интуицију, чула и искуство, тако да његова поезија личи на носталгично сјећање са призвуцима нечег могућег у будућности. Због тога ће се поезија Новице Ђурића читати, али не само због тога што су у њеној основи природа и филозофска питања, запитаност над својим временом, већ зато што се обраћа човјеку. И зато што говори о човјеку.”

          Милица Краљ кроз анализу Ђурићеве књиге изабраних пјесама „Божја дјеца” такође сагледава суштинске одреднице позиције пјесника као тумача савременог тренутка, спремног да укаже на црне тачке актуелног пута. Зато је наведена књига поезије и настала „у кругу повишене реторике, повишеног емоционалног заноса, у кругу обнове отаџбинског завета крви, тла и вере, у кругу који је изгнани колектив заточио у посебну врсту самице.”

          Милица Краљ закључује да се Ђурићева збирка, обогаћена са тридесет нових пјесама, „чита као поуздан и уверљив траг о несигурности колективне тачке ослонца у бурним временима; спознавши све врсте ужаса и невоља које се од давних времена продужавају кроз смртни натпев будућности, Ђурић песмом дефинише разбратство и растемељење, самопотирање у кругу трулежне, пропадљиве и тамне збиље под разарајућим дејством идеолошких наслага; казује нам и о монструозности новог доба, о царству безбожника и безбожништва, о змијском пакленом семену, и у завршном градацијском заносу о души изабране божје деце чији се молитвени шапат кроз процеп векова уздиже пут небеса.”

          Краљ у својој успјелој анализи прецизно дефинише и крајњу одредницу пјесниковог обраћања времену и човјеку, која може стајати и као мото Ђурићевог цјелокупног поетског опуса: „Очигледно да је најснажнији мотив Ђурићевог интересовања судбина национа чији се трагизам изнова и изнова рефлектује на судбину јединке и судбину песника док промишља национални удес. Следствено томе, силазни ход од замишљаног а никад спознатог раја огледа се кроз непрекинути ток пропадања и личног и колективног, до понорних незаустављивих тачака, као коначан расплет историје идеолошке болести која је изазвала и изазива несреће и распад.”

          Ставови Милице Краљ о одредницама Ђурићевог пјевања и мишљења у сагласју су с оцјеном Перивоја Поповића да је „пјесник пронашао искру човјечности, зраке живог свјетла, могућност богоспознања у библијском одјеку, у јавки на библијску силну јеку људскости, у одзиву на Божански призив далеко од материјалног, далеко од мистичног на самој граници метафизичког”. А о мјесту лирског субјекта у данашњем времену, онако како га Ђурић сагледава, Поповић има сугестиван и прецизан став: „Бачен је данас човјек у цијелом поднебесју, а на овом нашем суром и посном камену, нарочито, под тешку гомилу свјетског етичког суноврата. Потреба да помири човјека и човјечност у стању привременог безизлаза – основни је мотив који подстиче поетску намјеру Новице Ђурића.”

          Поводом збирке поезије „Божја дјеца” надахнут осврт је дао и један од највећих савремених пјесника Црне Горе, Ранко Јововић, наглашавајући да су „Божја дјеца” „страшна поема о Нама. Страшна ура. У страшном свијету – најстрашнијем и најусамљенијем од свих свјетова који су постојали. У елегантној, боље рећи у добро скројеној форми, језиком брђанске, српске несанице, премора, прекора и покоре... и све тако и у том правцу и смислу, без правца и, Боже мој, без смисла. Оволико пусте невоље у једној души, у једној Пјесми.”

          Из осврта Јововића такође је вриједно издвојити ставове о моралним начелима некад и сад, као доказ више да се Ђурић још једном у књижевној форми латио беспоштедне анализе цивилизацијског сумрака у којем трајемо и помјерених традиционалних вриједности: „Чини се (...) да само они преци наши имаху етику. (...) Новица Ђурић је исписао једну Књигу о општем болу, несналажењу, ужасу. Оно о чему многи, или скоро сви причају – Ђурић је поезијом саопштио врхове те несреће. (...) Можда ћемо једног дана изаћи из овог пакла, Боже. Ђурићева књига је пјесничко свједочанство које не вара. Говори истину, коју Поезија говори. У томе је вриједност пјесничког језика, који је највиталнији од свих других, многобројних језика на овоме свијету.”    

У критици постоји више приступа Ђурићевој поетици из различитих углова, мање или више компатибилних с темом о Ђурићу као ангажованом пјеснику. Проф. др Лидија Томић, на примјер, апострофира свеприсутне тонове љубави као доминантну одредницу поезије аутора: „Поезија Новице Ђурића је отворена књига, простор у којем налазимо поетске суштине једног вишег, поетског начина постојања. У њему, тема љубави је најдоминантније обељежје Ђурићеве лирике. Љубав у његовом опусу је и трагање, и пут, и испуњење, она је немир и благостање, смирај и бол. Љубав је персонификација пуног живота, неухватљиви флуид видљив у ријечима, у стањима поетског субјекта, у структури и семантици стиха. Љубав у Ђурићевој лирици има и христолики ореол, и вертикалу између пјесника и Бога, Бога и човјека. Ђурић ослушкује говор срца, одговара на изазове душе, на питања духа. Он живи своју поезију. Живи је српским именом и језиком, симболима прошлог и овог доба, метафорама сна и јаве.”

          О свеприсутности мотива љубави у опусу Ђурића свједочи и текст Будимира Дубака управо под насловом „Три лица љубави”, по којем је и дат наслов књизи сабраних текстова коју анализирамо. Дубак управо у овом контексту пише да код Ђурића мотив љубави има више нивоа, од љубави човјека према Богу, до љубави према историји, породици, дјетету...

          Ђорђе Брујић такође апострофира присутност оваквог мотива у поезији Ђурића у цјелини, посебно у збирци „Бос по речима”: „У овој књизи, као уосталом и укупној поетици Новице Ђурића, издвајају се три кључна сегмента, три основне пјесничке преокупације – Бог, љубав и породица, односно традиција. Отварањем ове три категорије пјесник отвара и смисао цјеловитости тог тројства, односно хришћанска пространства у којима је и троједини смисао човјека, као тајна над тајнама.”

Уз мотив љубави Лидија Томић апострофира и свеприсутни оптимизам пјесника, као његов кредо, поглед на трајање и стварање: „Ђурићеве пјесме имају самосвојну путању која се гради изнутра, из погледа на муку и љепоту постојања. Ђурић вјерује у пјесму, у њену моћ. И када су најтамнијег расположења, без наде, уз крик и очај, Ђурићеве пјесме носе енергију непредавања.”

          На овај круцијални став надовезује се и битан закључак Томићеве да „у обухватности поетске структуре, и пјесничке мисли, уочавамо да је Ђурић пјесник суптилне и изразите емоције и да су његове поетске контемплације, у ствари, поетске визије човјека у теми пролазности и вјечности.”

          Од значаја је и став проф. др Зорице Радуловић о односу Ђурића према питању пролазности, уз посвећеност пјесника магичној снази тренутка у ком је садржана есенција времена. Радуловићева зато указује на људски обојени страх пјесника, човјека и ствараоца, од пролазности: „Зато он хоће да се врати. Чини му се, можда, да је прилично закорачио, да исувише брзо живи овај живот, да ће исувише брзо тај исти живот и њега испити. Зато би он да се врати, да би имао времена, да би имао нову шансу. Вратио би се (...), али прошлост га гледа. Управо због те бојазни од пролазности и варљивости свега људског, он хоће све да иживи у једном тренутку, управо због тога је он у сталном грчу и страху да неће стићи. Отуда за њега и постоје само тренуци.“

          Овај закључак З. Радуловић истовремено потврђује и нашу оцјену о Ђурићевој импресионистичкој пјесничкој техници, његовом маниру да, на примјер, као Александар Лесо Ивановић, након тренутне импресије, формира пјесничку слику и преточи је непосредно у стихове. Да на основу објективног доживљаја пјесмом искаже свој субјективни, опоетизовани, лирски став.

          Поводом објављивања књиге „Божја дјеца“ (1996), Момир Војводић такође истиче хуманистичку позицију аутора, уз закључак да је у питању „лирски еп о свијету и пјеснику у чијем се пјесничком исказу нашао згуснут у кристале лирског говора, драматичног дијалога пјесниковог са животом у времену несигурном и суровом (...) нарочито за лиричаре, који упозорава да 'ријеч племениту нико више не изговара' и да 'нико више не разговара / ријечи одлазе у празно'.“

          Војводић истовремено не пропушта да укаже и на патриотске тонове у Ђурићевој збирци, преко којих пјесник и патриота потврђује синергију своје поетике и родољубља, у трагању за својим стилом, дакле, управо у духу већ помињане у овој студији синтагме да пјесник мора бити „пробуђени глас народа“. Војводић, на себи својствен и препознатљив, маестралан начин, и сам врстан пјесник, професор и мудрац из народа, доноси о овоме круцијални закључак: „Није лако доћи до свога текста, до своје мелодије, до сигурности свога гласа у пјесничком многогласју, а подвиг је досегнути до свог згласја, а лиричар Новица Ђурић је то досегао у свом лирском словоплету од осамдесет седам пјесама именованом 'Божја дјеца', у ком говоре сва времена српског језика: давна и садашња, митска и историјска, тадашњица и садашњица, витешка и издајничка, и њихова и људства и нељудства, сојско и несојско, Обилићи и Бранковићи, сви што их је живот сијао и смрт жњела, јер су сва времена језиком именована и повезана.“ 

          Оваква трагања Ђурића за властитим углом гледања на стварност и пјеснички занат препознао је још 1981. године и угледни црногорски пјесник Мирослав Ђуровић у тексту индикативног наслова „Одговорно поимање умјетничког заната“. Ђуровић је истакао да се у збирци „Узалудна врата“ препознаје пјесник од талента и фокусираног оријентира: „Ови записи илуструју савладан пјеснички занат, друкчије схватање поезије, нови пјеснички свијет, избор тежег пута и друкчији приступ пјесничком чину. Млади пјесник завређује пажњу за одговорно поимање умјетничког заната и да стихом и мишљу погоди у срце проблема.“

          У књизи прилога о Ђурићевој поетици, „Три лица љубави” објављена су и четири текста Ђорђа Брујића: „Бог, љубав и породица”, „Преноси дух или душу из једног у друго вријеме”, „Јединствени стил казивања” и „Не спавај док ја сањам, треба ми сведок”.

          Уз већ навођени цитат из првог Брујићевог текста, „Бог, љубав и породица”, у којем критичар апострофира значај љубавног мотива као начина пјесниковог погледа на свијет, издваја се и закључак о документарности поетског штива Ђурића у збирци „Бос по речима”: „И типолошки приступ овом дјелу проналази везе међу догађајима, сликама, алегоријама или параболама, а посебно су, чини се, значајне такве везе међу догађајима и ликовима у различитим временским тачкама. Тако се у овом смислу филозофски или егзистенцијални приступ неком феномену препознаје у неколико различитих нивоа. Мијешају се елементи, уводе се пресјеци у пјевању, а књига, кроз посебан систем поетских интервенција, одједном, на изненађење читаоца, постаје документ.”

          О Ђурићевој збирци „Бос по речима” Брујић пише и у прилогу „Преноси дух или душу из једног у друго вријеме”, који представља сажетак претходног, ширег приказа. Трећи његов текст, „Јединствени стил казивања”, односи се на књигу записа и прича „Светлост и сенке под Ловћеном”, у којима је аутор синтетисао литерарне, публицистичке и новинарске ставове и погледе. Брујићеви закључци су углавном на фону сличних о овој књизи какве заузимају и Веселин Лазаревић и Милан Мишић, а један од њих смо претходно већ навели.

          У свом четвртом тексту под насловом „Не спавај док ја сањам, треба ми сведок” Брујић анализира Ђурићеву пјесничку збирку „Јави ми да сам жив” посебно наглашавајући морални кодекс пјесника: „Не сме се заборавити ни дубока моралност која стоји као врховни закон и човека и поезије и њихових односа. И у овим стиховима се види да се смисао људског живота исказује у конфликтима, јер човек припада двама световима – космосу и хаосу, да је неизбежна антиномија између онога што човек јест и онога што треба да буде. Извесно је, дакле, да се највећи конфликти јављају у уметности, што чини и да се велике уметности утемељују управо на том феномену, који песник може да изрази јасније и целовитије од философа.”

          А, у свјетлу тематске стране књиге поезије, Брујић, као и други критичари, наглашава снагу завичајних слика, које пјеснику увијек на нов начин дају антејску снагу да се издигне изнад сивила свакодневице: „Завичај не постоји без људи, завичај не постоји без мита, не постоји без сећања на слободу... И зашто је, онда, у томе важна песничка реч? Управо нова књига поезије 'Јави ми да сам жив' Новице Ђурића даје једним делом одговор на ово питање, макар одговор песника на непознанице постојбине и оно што га је на известан начин учинило и човеком, и песником, и бићем емоције. Зато не треба бежати од речи да је ова књига – књига исповести, књига аутобиографије, колико год то у некој крајности зазвучало као парадокс, као апсурд”.

          Као што смо већ уочили, број текстова о Ђурићевом прозном опусу је несразмјерно мањи, што представља и додатни доказ да је овај аутор у нашој култури и шире препознат првенствено као пјесник.

О хуманистичкој интонацији Ђурићевих приповиједака, уз ауторски наглашено осјећање љубави према човјеку и друштву, пише Ивана Туровић у тексту „Ђурићева ријеч која пјева” поводом књиге „Савиним стопама Лелејском гором”. Запажајући да није ријеч о измишљеним причама, Туровићева такође прецизно дефинише угао ауторског гледања на стварност: „Приче Новице Ђурића, са свјежим мислима и мирисима времена у коме живимо, испуњене су жељама да људима буде боље и да људи раде оно што и сами могу: да буду бољи. Писане су великим срцем и са пуно љубави, оплемењују најљепшим врлинама, блистају саме од себе. И свијетле са људском поруком: не заборавите свој језик, родно огњиште и град у коме сте живјели и радили. И имајте снаге да опростите. Јер, ко опрашта – побјеђује, ко даје – добија и постаје још богатији у својој души. А Новица Ђурић је уз ову књигу, сигурно, много, много богатији.”

          У тексту већином дескриптивног карактера „Књига искри Ђурићевском философијом живота”, др Мирко Јаковљевић поводом објављивања Ђурићевог романа „Роман ти причам” такође апострофира списатељску посвећеност неком бољем свијету, обиљеженом свеприсутном љубављу: „Ријечи одишу породичном љубављу, светосавским усађеним животним дамарима сеоске породице у сваком трену испуњеном љубављу као једином лијеку на животним рецептима. Књига искри 'ђурићевском' философијом живота.”

          Кад у цјелини сагледамо оцјене књижевне критике о Ђурићевом пјесничком и прозном опусу, намеће се заокружен закључак да је основе своје поетике, у ствари, понио још из младих дана, из родитељског дома и најближег окружења. Прве животне лекције биле су учење на моралан однос према својим најближима и свима у свом окружењу. Родитељски савјети о уважавању другога, разумијевању туђег бола, о помоћи слабом и нејаком, о правичности увијек и свугдје, о љубави према ближњима и према човјеку уопште, према људском раду и напорима да се стигне до бољег квалитета живота и међуљудских односа, све то је Ђурић и подсвјесно поставио као књижевну вертикалу поетике, доказујући хуманистичку потку литературе, као и да је још у родитељском дому успио научити да књижевност, као и сам живот, мора имати хуманистичке поруке. Тиме је у литератури показао какав све значај за њега имају прве, најважније лекције из његове породичне школе, његовог сеоског универзитета.

Управо онакве какве су прокламовали великани пера, да треба штитити човјека у човјеку, одати му признање због суочавања с пролазношћу, слати му поруке о праведности, као лучи микрокозми која обасјава вријеме.

И на овом мјесту треба навести констатацију претходно изречену у овој студији да је Ђурић у задатку писца и пјесника препознао мисију духовника, који с књижевног олтара шаље поруке човјечности, позива на љубав према људима и свепраштање, при чему су постулати Марка Миљанова, чување себе од другога, и чување другога од себе, као окосница уткани у настајање и трајање Ђурићевог погледа на живот и умјетност.

          На крају треба истаћи да су бројни критичари, писци и духовници, афирмативно указали на специфичне одлике Ђурићеве поетике, прецизно и свеобухватно сагледали заокружен спектар тема и мотива његовог пјесничког и прозног исказа, доказали да креативна и аналитичка критика представља саставни и неотуђиви дио опуса писца. И да ријеч критике садржи идентичне постулате живота и књижевности у заједничком настојању да се докаже како је белетристика својеврсна религија, а књижевно дјело олтар са којег се шаљу поруке људскости.

 

 

ПОЕЗИЈА ЗА ДЈЕЦУ НОВИЦЕ ЂУРИЋА

(анекс за тумачење Ђурићеве поетике)

 

          Ђурићева поезија за дјецу представља карику која недостаје у његовим Изабраним дјелима, јер је двијема успјешним збиркама за најмлађе дао свој лијеп допринос и овом, по много чему специфичном и захтјевном жанру. Његово пјевање за дјецу није у рангу наглашеног бављења овим жанром, као што су се својим опусом декларисали, на примјер, Љубивоје Ршумовић или Драган Радуловић. Ђурић је у спектру својих жанровских интересовања ближи углу Енеса Кишевића, Рајка Петрова Нога и Тодеа Николетића, који су демонстрирали умијеће огледања у различитим пјесничким жанровима, и у том спектру се исказали и као врсни познаваоци свијета најмлађих, они који знају да неизвјештачено проговоре и душом дјетета.

          Тако се у свом богатом жанровском разногласју Ђурић легитимисао и као пјесник који умије да разумије најмлађе, и из угла младих нараштаја, оних који долазе, сагледа и прошло, и вријеме у којем живимо. Временски распон између његове двије збирке поезије за најмлађе износи скоро двије деценије. Прва, „Милица Словарица“, објављена је 1999. у издању „Октоиха“ из Подгорице, а другу „Свуд ме има, кришом вирим“ објавила је Књижевна задруга Српског националног савјета у Подгорици 2016. године.

          По више основа и једна и друга збирка задовољавају критеријуме кад је ријеч о поезији за дјецу и првенствено су биле и остале интересантно штиво за најмлађе. „Милица Словарица“, као пригодан пјеснички буквар за дјецу, је и раскошно опремљена збирка кратких пјесама у форми четверостишја, и у исти мах духовитих епиграма за младу генерацију. Тиме је пјесник остварио први императив концизности поетских порука, на тај начин пријемчивих првенствено за полетарце, у духу размишљања дјетета, што за све пјеснике увијек представља посебан изазов.

          Књига је и „отворена“ и „затворена“, то јест инвентивно осликана и на почетку и крају дјетињом руком, цртежима пјесникове кћерке, Милице, којој он, и иначе, у поезији у цјелини посвећује бројне емотивне строфе.

          А кроз цијелу књигу, као илустративни пратиоци Ђурићевих строфа, слиједе маштовите креације, сјајне илустрације Дарка Дрљевића, те је на тај опробани начин пјесник сачинио спој сликовнице и збирке пјесама за дјецу. Тиме је остварен двоструки визуелни и садржајни угођај за младе читаоце, а преко тридесет пјесама, које осмишљавају тридесет слова ћирилице, остварен је и едукативни циљ у пјесничком буквару. Ђурићев азбучник на тај начин задовољава нужне критеријуме синтезе продуховљених стихова, едукативног момента и финих илустрација.

          Умијећем да проговори душом дјетета, Ђурић је у поетски паноптикум за најмлађе окупио бројне интересантне теме и дјечје визије у тумачењу стварности која интригира. Значајно је истаћи да кроз своје пјесме поштује најмлађе читаоце и тиме што његови стихови не дјелују сладуњаво, већ се у њима редовно исказује поштовање према дјетету, афирмише домишљатост најмлађих, њихово другачије тумачење свијета који их окружава. Ђурић поштује продуховљеност, својствену само дјеци, онај други угао, какав кроз искреност и спонтанитет промишљања краси свако дјетињство.

          У пјесмама, управо по редосљеду азбуке, а у славу ћирилице, аутор из визуре дјетета и дјечје психе тумачи пригодно одабране елементе и појмове из стварности, као што су: Авион, Брод, Воз, Грожђе, Дворац, Ђак, Ексер, Жаба, Зец, Игла, Јаје, Капа, Лула, Љуљашка, Миш, Наочари, Њушка, Оловка, Прозор, Рука, Сова, Топ, Ћурка, Уво, Фењер, Хљеб, Ципела, Чекић, Џак и Шал.

          На овај начин аутор „дорађује“ монотони ђачки буквар на свој поетски начин, уз пригодну едукативну функцију и педагошки приступ учењу, које обично и бива најбоље кроз игру, а збирка пјесама за дјецу првенствено и носи тај печат. Ђурић у виђење свијета очима младих, што даје печат збирци, укључује другачије виђење појавних елемената у дјечјем окружењу, слави право дјетета да другачије мисли и закључује. Зато већ у првој пјесми дијете-коментатор спољашњег свијета „коригује“ став одраслих, то јест, оца, који мисли да је протумачио стварност за све узрасте, а дијете и по питању првог слова азбуке „исправља“ тату да Авион није авион, него „само аутобус који лети“. У очима дјевојчице, лирског јунака, Брод се, пловећи морима, „прави важан“ „онако велик и снажан“, а Воз се понаша као „гвоздени див“, који на „танким ногама“ пролази као на санкама. У пјесми „Грожђе“ млада јунакиња се налази у дилеми како прићи овом воћу, које јој је „кисјело“ једино онда кад „није надохват руке“, а пјесма „Дворац“ не пролази без помињања успаване принцезе, принца и кочија љубави. У пјесми „Ђак“ апострофирана је вјечита чежња дјеце предшколског узраста да ће и она једног дана поћи у школу, јер је титула ђака првака толико примамљива за све предшколце. У „Ексеру“ се указује на природну везу ексера и чекића, у „Жаби“ описује становница баре, а у пјесми „Зец“ мала јунакиња, у знак живота у урбаној средини, далеко од природе, истиче да јој је од свих зечева најближи јунак цртаних филмова, Душко Дугоушко. У „Игли“ се шаље упозорење дјетету да се чува од убода игле, а пјесма „Јаје“ садржи хумористичко дјечије тумачење настајања пилића из јаја: „Кока нам свакодневно / дарује по једно ЈАЈЕ, / а кад их негдје скрије / онда нам пилиће даје.“; у пјесми „Капа“ присутан је афористички начин размишљања у духу парадокса, јер дјевојчица захвално констатује: „Мојој Капи КАПУ скидам / и поклањам оба ува, / од сјеверца што ме брани / и од хладног снијега чува.“

          У „Лули“ је у фокусу драги дјед и дједова лула, а пјеснички азбучник није могао проћи без љуљашке, за чије понашање јунакиња исказује чуђење: „Њише се кад је сама, / стала је кад сам сјела, / та непослушна ЉУЉАШКА / успават' ме није хтјела.“

          У пјесми „Миш“ апострофирано је тајно пријатељство „малих бројева“, између мале јунакиње и малог миша: „Ноћу, да мама не види, / малог МИШИЋА храним, / ставим му парче сира / и од маце га браним.“. Малој Милици у пјесми „Наочари“ није јасно зашто дјечак Стефан шмрца на нос, јер нос, по њеном тумачењу, служи само у практичне сврхе: „нос је само за људе старе / да им придржи наочаре“. У пјесми „Пушка“ Милица пјева о дједовој пушци, а слово О свакако је морало бити „резервисано“ за ријеч Оловка, која је свемоћна, којом се све може, па и да се савлада простор:

 

Кад нешто лијепо смислим

          у помоћ позовем слова,

          узмем татину ОЛОВКУ

          и пишем од пода до крова.

         

Радост живота дјевојчице очитује се у пјесми „Прозор“, у којој се велича појам саме ријечи, као симбола дневног свјетла:

         

Највише волим кад ми

          на ПРОЗОР закуца зора

          и граном брезе махне

          смијешећи се са прозора.

         

У четири стиха пјесме „Рука“, кроз начин размишљања дјетета, испјевана је права дјечја химна руци: „Рукује се и умива / и лијева и десна, / много тога зна / ова рука чудесна.“. У пјесми „Сова“ остаје питање гдје спава ноћна птица, а пјесма „Топ“ разоткрива дјечје снове о гусарима, ратовима и топовима, који плаше добру дјецу. У четверостишју „Ћурка“ говори се о неписмености и глупости као о нежељеним плодовима учења, а уво („Уво“), по мишљењу јунакиње књиге, и алтер-ега аутора, представља сувишни орган код дјеце, као објекат за чупање. Дјевојчица у пјесми „Фењер“ „зналачки“ разграничава функције петролеја и свјетлости: „У ФЕЊЕР се разумијем, / хоћу да ме свако чује, / петролеј у њему спава / а свјетлост – она станује.“

          Значај хљеба Милица Словарица истиче у пјесми „Хљеб“, а у „Ципели“ пјева о себи као татиној принцези која носи лаковане ципеле да би за њом дјечаци уздисали. Пјесма „Чекић“ је асоцира на дједово село, наковањ и поткивање коња; џак, у пјесми под истим називом, зна се, има посебну функцију, за паковање досадних играчака, а шал у посљедњој пјесми асоцира на зиму, снијег и Снешка Бијелића.

          О збирци су надахнуте ретке написали и угледни пјесници, Милован Витезовић и Драгомир Брајковић. Наша размишљања управо су на трагу размишљања Витезовића, који с правом запажа да: „песништво за децу има и своје васпитне и спознајне задатке. А прва од свих задатих тема јесте срицање буквара“. Уз ово, Витезовић истиче и круцијални закључак о дјечјој поезији као специфичном жанру, у којем „песник има више искушења, а највеће је да остане у теми и да буде свој, односно да његово певање издржи поређења са свима који су се огласили на исту тему. Песник Новица Ђурић је прошао сва та и друга искушења. Његов буквар је стварни допринос и песништву и педагогији, нарочито у проналажењу других, небуквалних значења појединих појмова.“

          Драгомир Брајковић, као такође велико име српске књижевности, пјесник и књижевни критичар из Црне Горе, оцјењује: „Испевао је Новица Ђурић особену а, за дечји узраст, примерену словарицу. Опевао је слова уводећи истовремено дете међу ствари и појаве. Објашњавајући слова он је осветљавао пут ка суштини, ка имену, пореклу и значењу, ка смислу и намени. То је својеврсни појмовник остварен маштом и размахом инвентивности.“

          Ђурић је збиром својих тема кроз стиховане минијатуре за дјецу заиста исписао цио један разиграни буквар, пријемчивији за младе, за сву дјецу која воле исто, а на другачији, креативнији начин. А управо то „другачије“ краси ову књигу за дјецу уз едукативне ефекте, вишеструко садржане и окупљене на страницама „Милице Словарице“. На задњој корици је усликана Милица, у више лица, од којег је у крупном плану дато оно замишљено, у запитаности пред изазовима које пред њу и сву дјецу свијета поставља свијет одраслих.

          И друга збирка открива читав мали универзум дјетета, дјечје тумачење стварности из више углова, и уклања застор испред душа малих јунака, баца изворно свјетло на психу дјетета, неизвјештачено и неусиљено. Поетско-дидактичке поруке су зато присутне и у другој књизи, „Свуд ме има, кришом вирим“, гдје се кроз дјечје поимање и тумачења стварности сучељавају свијет малих и одраслих. Ова књига такође је у знаку јунакиње Милице и њених портрета, које је урадио Мирко Марјановић Марио. Уз њих је надахнуто осликао цијелу књигу, која је постала и шармантна, привлачна сликовница, спој два умјетничка израза, чиме се на већ опробан начин боље привлачи дјечја пажња.

          У циљу одређења основне атмосфере коју собом носи и ова, као и прва књига, најбоље је цитирати наслов аутора Предговора, др Душка Бабића: „Педагогија љубави“. И заиста, Ђурић на страницама и ове књиге за дјецу заступа љубав као право осјећање за сву дјецу свијета. Љубав је, по њему, звијезда водиља за све младе нараштаје како би остали своји, и преносили љубав на неку другу, нову дјецу, као штафету и бакљу дјетињства, која никад не смије утрнути на животној стази.

          У свом Предговору Бабић с правом указује на опасности савременог, потрошачког друштва, у којем се са свих страна, и свих екрана, промовишу квазивриједности, као опасност за чистоту душе човјека и дјетета: „Културни обрасци нашег времена угрозили су многе традиционалне вредности у које смо доскора веровали и уз њих одрастали. Неприметно смо се одрекли многих лепота, које су – како на једном месту рече Симо Матавуљ – могле да нам 'оросе душу'. Куповање и трошење, банални хедонизам, концепт слободе без моралних координата, затварање у 'интернетски рај', замена разговора чатовањем и стварних пријатеља виртуелним... Тако смо се нашли у ријалити-царству простаклука и бенављења, гурнути у 'забаве' које унижавају све што је људско и лепо у човеку. У таквом свету сви смо на губитку, а највише деца и детињство.“

          Имајући у виду овакве опасности по развитак здравог друштва и здравог дјетета, Бабић излаз проналази управо у писању књига за дјецу, које треба да оплемене и сачувају младе од пошасти лажне културе. Зато, по Бабићу, књиге за дјецу, и то у што већем броју, представљају свијетлу страну медаље у процесу одрастања: „Зато је данас, више него икад, важно да се пишу књиге за децу које ће следити природне импулсе и потребе детињства, чији је извор – љубав. А где је љубав ту мора бити живо оно што се воли, оно што је достојно да се воли – породица, кућа, народ, отаџбина, Бог, истина, правда, књиге, јунаци, знања, врлине...“

          А управо на овим и оваквим духовним координатама и садржајима и почива Ђурићева књига пјесама за дјецу, поводом које Бабић апострофира узајамну реакцију дјетета и пјесника, а ми бисмо рекли: реакцију одраслог пјесника и дјетета у пјеснику, које тражи ријеч због друге, нове дјеце.

          И Бабић указује на значај љубави као основног здравог осјећања на којем се морају васпитавати младе генерације, а што је и за пјесника, уз праву интеракцију с дјететом и дјечијом душом, „поуздан знак да је певање дошло из чистог извора, из љубави схваћене на начин апостола Павла – као силе која свему људском даје снагу и смисао“.

          Мала велика Милица постала је представник сваког дјетета гледајући истим очима на свијет одраслих. Она је мали Колумбо свијета који истражује на хиљаду и један начин, иза чега остају Ђурићеве строфе, којима је успио да аутентично проникне у психологију и доживљај дјетета. У томе је и посебан квалитет и друге књиге уз присутан педагошки тон и едукативне моменте поетске школице за најмлађе.

          Бабић о овоме пише: „Слободније речено, читава књига конципирана је као 'дневник радозналости' несташне дјевојчице, која стварима и појавама око себе не дозвољава да буду само оно што су им наменили одрасли. Њени увиди у стварност говоре да све може бити слободније, лепше, распеваније...“

Критичар закључује да је управо то „оквир у који су смештене све песме у књизи, сви њени мотиви и теме. У том простору налазе се четири циклуса – тематска круга, у којима су песме груписане по сличности питања и менталног односа према њима.“

          Бабић запажа да Ђурић описује јунакињу не само у једном одређеном тренутку него као дјевојчицу у развојној линији одрастања, те и сам истиче синтезу духовности два бића у свијету „у којем се проналазе дете и песник“. Притом апострофира значај наслова књиге по цјелокупну атмосферу на њеним страницама, јер дијете све вријеме ослушкује, гледа и прати како то живе одрасли, радозналост дјетета и покреће цио свијет, а то стање трагања за кључевима постојања, одгонетање сврхе одрастања и јесте Ђурићев кредо на којем почива и његово трагање за дјецом око себе и дјететом у самом себи.

          У процесу „придруживања“ свијету одраслих, Ђурићева мала јунакиња је спремна и на изазове животне трке, и као свако дијете увјерена да има пуно право да о одраслима доноси своје судове. Зато је у Ђурићевој визији дата као „мала бунтовница с разлогом“, нестрпљива да стане раме уз раме с одраслима, али ипак свјесна да је за тако нешто потребно и одређено вријеме. Стога је и нестрпљива и дивна у свом пркосу према свијету одраслих, чија правила мора прихватати, али уз чврсто увјерење да и дијете има право на став.

          А тај став, поглед и сучељавање са свијетом одраслих представља и једну од основних мотивационих тачака за рађање пјесама о свијету дјеце, који јесте свијет за себе, својеврсна земља непозната, Terra incognita, у коју пјесник залази тражећи Аријаднину нит и путеве одгонетања дјечје душе и погледа на свијет и вријеме. Наравно, породица, као основна ћелија друштва, и за дијете је центар Универзума, око којег се све окреће, али и центар који дијете у својој жељи мора да сагледа из хиљаду и једног угла, и заузме став према њему тражећи љубав, али и поштовање. Наравно, управо из пјесникове породице главној јунакињи се придружују сестре, Матеа и Леа, па, за разлику од тзв. породичног романа, имамо породичну збирку поезије о одрастању.

          Бабић је запазио и пјесников грађански став да је развој породице условљен традиционалним вриједностима православља, које се не смију занемарити и под налетом нових чуда савремене цивилизације, јер губљење коријена представља и опасност по идентитет породице, а тиме и опасност пред питањем куда иде савремено и, могуће, алијенирано друштво. Критичар је с правом уочио и да пјесник истовремено, у начелу, није против мозаика симбола новог времена, али да свему треба дати значај и мјесто по заслузи. О синтези старог и новог, старих вриједности и нових знамења времена у Ђурићевој збирци, Бабић на крају даје коментар од суштинског значаја:

          „У овој књизи видимо да је могуће живети у свету компјутера, са свим његовим чудесним могућностима, и бити обасјан радошћу тајне крштења, да се могу у исто време волети ускршња и киндер-јаја. Технолошке новине – тако опасне ако им сасвим препустимо децу – могу бити 'део тима' ако у тиму, тј. у породици, живе и неке старије вредности: љубав, искреност, оданост.“

          На овај начин двије Ђурићеве збирке поезије за дјецу, као и други жанровски сегменти његовог пјевања и мишљења, носе избалансирану црту спајања два времена, кроз која се укрштају и карактери малих јунака.

          На моменат компјутеризације наше ере и очување дјечје душе у поезији Ђурића указује и Ђорђе Брујић у свом Поговору истој књизи. У продуховљеном осврту „Нова игра ствара нове свјетове“ истиче императив чувања дјечје духовности у времену садашњем, пуном електронских изазова: „У времену свеопште компјутеризације виртуелне стварности и видео игрица, књиге, а посебно оне намијењене најмлађима, гурнуте су у непреглед полица, престале су да буду дјелови очуђења у дјечјим животима, тако да само ријетки, и писци и њихови читаоци, проналазе нови смисао у новом писању и новом читању.“. Брујић притом указује на чињеницу да је аутор, након прве књиге поезије за најмлађе, пристајући да по други пут буде „човјек игре“, успио да „поново уђе у свијет дјечје маште, стварности и доживљаја, страхова и радости, у све оно што чини дијете човјеком, слабим и незаштићеним, приспјелим у свијет пун снова, али и изненађења, често непријатних“. Брујић уз то с правом указује на специфичан проблем који се поставља пред писце који залазе у свијет малих јунака, сигурно и због тога што је мали број оних пјесника који се баве искључиво, или макар и дијелом, поезијом за дјецу: „Давно је речено да је најтеже писати за дјецу, и то не само због психолошких или педагошких захтјева, него управо због маште, због оног унутрашњег дјечјег свијета, који би књигом требало допунити и доградити, који би требало да постане додатно осмишљење недоумицама и измаштаним сликама. Зато с правом можемо рећи да су данас у Црној Гори веома ријетке књиге намијењене дјеци, тако да нови рукопис Новице Ђурића Свуд ме има, кришом вирим представља право освјежење, још један поетски круг који прати најбољу традицију писања за дјецу, од Змаја, Десанке Максимовић, Драгана Лукића, Душка Радовића, Гвида Тартаље, па до Љубивоја Ршумовића, Николе Вујчића, Добрице Ерића...“

          У датом контексту критичар истиче значај Ђурићевих пјесама у овој збирци: „Кашика је справа чудна“, „Ево меда, то је здраво“, „Маму, тату ипак волим“ и „И ја имам своје бриге“ указујући на теме које су у исти мах „и необичне и свакодневне“, и наглашава умијеће пјесника да „улази у простор дјечје психе и емоција“.

          Брујић истовремено подсјећа да „За доживљавање поезије нису битне ни године ни границе, па ни одређивања времена, свако полази од оне опште енергије прихватања и од нивоа сазнања, од спознаје која све границе чини промјенљивима и релативнима.“. Спецификујући угао писања Ђурића у овом жанру, критичар указује на разногласје у самој дефиницији таквог типа пјевања: „У новој књизи поезије Новице Ђурића можда најбоље долази до изражаја терминолошко разликовање унутар ове врсте умјетничког стваралаштва – дјечје књижевности, књижевности за дјецу и књижевности о дјеци, при чему бисмо могли оцијенити да је аутор свјесно или не нови рукопис формализовао управо у складу са трећом дефиницијом, односно створио такав поетски текст који је прије свега књижевност о дјетету у најреалнијем смислу претпостављене конструкције.“

          Критичар у Поговору апострофира питање свих питања када је ријеч о поезији за најмлађе, подсјећа да писци морају задовољити основни критеријум при залажењу у свијет младих, који за одраслог пјесника никад није постао земља непозната, или земља заборављена: „У дјечјој пјесми од пјесника се тражи оно што и јесте најтеже – да се не удаљи од дјетета и његовог свијета, она треба да буде слободна, а њена суштина и изворни потенцијал требало би, како је већ речено, да буде игра. Упркос томе, мали број писаца за дјецу код нас успијева да постигне претпостављене ефекте, да пјесма за дјецу буде дјечја, па, избјегавајући нарацију и фабулу, усмјеравају је ка херметичности, потирући на тај начин основна начела дјечјег схватања слободе.“

          Овакви есенцијални закључци Брујића о поезији Ђурића свакако иду у ред темељних одредница суштине писања за дјецу, и говоре о томе колико је критичар сагледао одреднице пјесниковог окретања ка свијету, којем је и сам некад припадао, али који није спалио мостове ка златним данима дјетињства, због чега и успијева проговорити душом дјетета, па такве пјесме истовремено немају вјештачко звучање.

          Од значаја је навести и завршне ријечи из Брујићевог Поговора, којима се треба враћати у пропитивању поетике савременог пјесништва за дјецу: „Малобројни модерни пјесници за дјецу у нас, а међу њима је свакако и Новица Ђурић, посежу за оним суштинским творачким језгром због чега пјесма постаје блиска дјетету, упркос на моменте ирационалним рјешењима, која, без обзира на извјесну затвореност, ипак проналазе пут до дјечје свијести и постају прихватљива њиховој логици. Нема сумње да је у поезији за дјецу најтеже постићи тај корак уназад, повратак у чаробни, бајковити свијет у којем је све могуће, што је Новица Ђурић у потпуности успио. То је у стању само пјесник, односно човјек који у себи носи разиграну дјечју машту. Дјечја поезија, како смо већ рекли, има своје захтјеве и правила који одговарају доби и развоју дјетета, али прије свега пјесме, намијењене дјеци, морају бити занимљиве. Оне морају да обогате унутрашњи свијет, дјеца на друго неће пристати.“

          Након оваквих есенцијалних закључака аутора Предговора и Поговора за књигу Ђурићеве поезије за дјецу „Свуд ме има, кришом вирим“, др Душка Бабића и Ђорђа Брујића, стиче се утисак да је тешко доћи до закључака који би могли бацити јаче свјетло на жанровске особености поезије за дјецу и одлике Ђурићевог пјевања у овом жанру. Али вриједи на одређеном броју примјера указати и на садржајно и тематско богатство које наведена књига носи уз конкретизовање тема и мотива, као кључева збирке, над којом се надвија наслов Бабићевог предговора „Педагогија љубави“.

Спецификум писања поезије за дјецу може се сагледати и у односу писања за одрасле: док при обраћању тој „циљној групи“ пјесник треба да буде „пробуђени глас народа“, и говори „из главе цијела народа“, пјесник за дјецу мора говорити управо „из главе дјетета“. А такав угао гледања на стварност за многе представља камен спотицања, који води већ познатој извјештачености, патетици и шаблонској визији свијета најмлађих. Ђурић је својим углом гледања на тај свијет избјегао замке и написао аутентичне строфе из духовне опције и начина размишљања дјетета. То је постигао системом емпатије, снажног уживљавања у начин размишљања дјеце о свијету малих и великих, желећи и сам да се врати властитом дјетињству и упореди начин одрастања малих јунака у прошлом и овом времену.

Да би допринио једноставности, лаконичности исказа пјесама за дјецу аутор нимало случајно одабира дистих. То, свакако, није изворни дистих из грчке књижевности са елегијским тоновима, и више је стваран на темељу епиграма у форми дистиха, у циљу језгровитости исказа и погодне дужине какву дјеца најлакше усвајају.

          Из периода Старе руске књижевности датира необично књижевно дјело великог кнеза Кијевске Русије, Владимира Мономаха, на прелазу из једанаестог у дванаести вијек, а ријеч је о својеврсној старинској педагошкој поеми, зборнику савјета младим генерацијама, под називом „Поучение чадом“ / „Поука дјеци“. Књига Ђурића представља својеврсни савремени ехо таквог типа поучне књиге, с тим што се пјесник обраћа оној најмлађој популацији, која је спознала свијет уз хиљаду и једно зашто, жељу да се све протумачи и извуку поуке. А и сам назив збирке Ђурића индикативно говори о томе да млада јунакиња књиге „Свуд ме има, кришом вирим“ поручује да ће се увијек појавити гдје год то буде жељела, да је увијек спремна да завири у свијет одраслих. Радозналост је кључна ријеч која води дјевојчицу, јунакињу, у такав свијет. Осјећај снажне жеље да се све види и спозна психом дјетета, уосталом, и јесте основна идеја водиља пјесника у креирању збирке са четири циклуса: „И ја имам своје бриге“, „Бацам ствари и лудујем“, „Кашика је справа чудна“ и „Низ ливаду покрај пута“.

          Индикативне су теме окупљене у циклусима: у првом су сагледане основне импресије дјетета о киши и кијању („Могу ја и испод сунца / кад сипи киша и светлуца“), о жељи дјетета да и оно добије у своје руке велике књиге које тата има у својим рукама, али уз помирљив закључак: „Све моје су то добрице / од корице до корице“; дијете пјева химну свом вртићу уз оцјену да је главно то што „Вртић тражи нешто боље / да се деца друже, воле“; дјевојчица, јунакиња књиге, жели по сваку цијену да личи на свог тату („Носим капу и кравату / и ја личим на мог тату.“); у пјесми „Сви се нешто праве важни“ одјекује својеврсна „побуна дјетета“ према одраслима уз жељу да се одрасте преко ноћи. Исти став о том „сукобу“  очитује се и у пјесми „Сви би хтјели да их слушам“ уз оцјену  јунакиње да сви од ње очекују све, и да их љуби, и да је мазе, и да је послушна, али је она истовремено и, рекли бисмо: „дијете са ставом“. То јест, дијете које „зна како са одраслима“, и на тај начин ступа у живот и свијет мама и очева. У пјесми „Узалуд ми сви протести“ дјевојчица исказује бунт због кревета као кавеза и затвора за живахну јунакињу, а у пјесми „Мрак је страшни неваљалко“ присутна је тема о вјечном страху дјеце од мрака, али уз охрабрујући закључак на крају пјесме, гледано из старијих година: „ја не знадох јер сам мала, / мрак је само глупа шала.“. У пјесми, по којој збирка и носи назив, дијете исказује списак жеља и поступака осталих према њој, који је радују и чине вриједном у властитим очима, све уз доминацију ријечи „волим“, уз шармантан закључак изњедрен из дјечје психе: „Волим сестре, браћу, стрица, / тетке, стрине и колица. // Волим све вас, руке ширим, / свуд ме има, кришом вирим.“

          У другом поглављу, „Бацам ствари и лудујем“ већ се очитује став младе бунтовнице, ријешене да мијења уобичајени редосљед ствари у животу одраслих уз оцјену: „Неправда је на све стране, / само мени траже мане.“; у пјесми „Цртам, чувам, пишем слова“ наглашен је дивни тренутак у животу сваког дјетета, моменат кад дијете и напише и спозна да је написало своје прво слово, што по Ђурићу представља прекретницу у животу сваког дјетета: „Ви не знате шта је ово, / моје прво, прво слово. // А оно се тако зове, / најмилије слово моје.“

          Наравно, ни у овој пјесничкој збирци за дјецу није могао бити заобиђен мобилни телефон, као знамење или покора овог вијека („Мобилни је дио тима“), а слиједи и пјесма посвећена лап-топу („Нека чудна справа нова“). У пјесми „Купио ми тата бојице“ заступљена је и вјечита прича о бојицама и папиру, а у пјесми „Вуњена је капа грешка“ исказан је бунт против вунених капа које муче дјечицу. Али, наравно, финале и овог циклуса се своди на љубав и помирење („Маму, тату ипак волим“) јер је љубав у овој  збирци „финални производ“ промишљања дјетета у свијету одраслих, сукобљеног са њим, али и спремног на љубав као крајњу емоцију.

          У сљедећем циклусу пјесама, „Кашика је справа чудна“ млада јунакиња указује на проблеме одрастања још од учења како се служи кашиком, затим се у сљедећој пјесми указује на користи од меда, на љубав према кукурузном хљебу, у пјесми „Џем од шљива с наших њива“ порука је да се треба вратити здравој храни, а иста порука је садржана и у пјесми „Јаје радост сваког лица“, уз прављење разлике између природног и киндер-јајета. Потом је у спектру интересовања пијење чаја, обавеза да се не иде боса по кући. У пјесми „Тако је крштена Матеа“ још једном се потврђује чињеница да је ријеч о збирци за дјецу, која је и породична збирка, хроника одрастања у пјесниковом дому, уз разна дешавања која су обиљежила вријеме одрастања. Једно од таквих је и чин крштења („Тако је крштена Матеа“), и садржи фактографске моменте, јер је мала Матеа крштена у Цркви Света Тројица (Липово, блатина) 29. јуна 2013. године, а миропомазао је Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско приморски Амфилохије, а кумовао сликар Предраг Пеђа Драговић. А у сљедећој пјесми „...Потом је крштена Леа“: „Митрополит каза: Као Матеу / првог марта крстићу Леу. (...) Свети причест даће моја рука, / ја, кум и заштитник Свети Лука“.

          Посљедњи циклус „Низ ливаду покрај пута“ почиње дјечјом чежњом да се постане птицом, да се поистовјети са њом: „Хоћу да сам и ја птица, / моћна мала летјелица. // Ипак то је можда глупо, / а можда ме кошта скупо. / Видим птицу па се сјетим / како и ја летим, летим.“

          У пјесми „Несташна је куца Аска“ закључак је да „Није лако у ланцима / ни људима а ни псима.“, а у пјесми „Дижем глас против ловца“ издиже се протест против ловаца који убијају дивље животиње: „Како смију да убију / меда, вука, златну лију. // Објављујем рат свима, / ловци нису дио тима. // Нека шуме све пјевају / то ловаца сад немају.“

          У истом циклусу је и пјесма „Са братом се кућа кити“, гдје млада јунакиња жели брата и није љубоморна што више она сама неће бити маза, јер је са братом све боље, или, како пјесник каже: „Ја се мислим шта ми каза, / можда нијесам више маза. // Није важно шта ћу бити, / са братом се кућа кити. // Хоћу да ме стално брани / и на мојој да је страни.“

          Ова пјесма о љубави међу дјецом у фамилији и заслужује да се њоме и заврши ова збирка поезије Ђурића, а њени помирљиви тонови и одсуство дјечје љубоморе указују на вриједности породице и однос према дјетету које мора бити уважено да би доносило и важне одлуке припремајући се за свијет који га очекује ван породичног дома.

          Вриједан пажње је осврт др Мирка Јаковљевића управо на збирку „Свуд ме има, кришом вирим“. Критичар апострофира чињеницу да је Ђурић „успео да проникне и у суштину простора дечје психе. (...) Збирка обилује дечјом знатижељом, питањима, и свим оним радозналим искрицама које утичу на одрастање. Посебно, на правилну спознају светих тајни духовног и овоземаљског. Управо се у тим стиховима види упечатљив песников однос према вери и нескривеној исконској потреби да афирмише хришћанске породичне вредности.“

          У палети ставова о поезији за дјецу Ђурића, о ауторском педагошком приступу овом жанру доказ више је и шира, есенцијална оцјена Марије Јањушевић у осврту на исту збирку поезије, због чега њеном ставу треба дати и више простора на овом мјесту: „У дјечјој књижевности је и те како важна, можда и најважнија, педагошка функција коју посједује. Поред педагошке, присутна је и естетска, а она која је такође значајна јесте и лудичка. У збирци Новице Ђурића наилазимо на елементе све три функције, стога не треба да чуди што је и предговор књизи комбинација двије, а он је насловљен као Педагогија игре. Иако је писана за дјецу 21. вијека, ова збирка пјесама у себи носи веома дуг низ оних помало заборављених вриједности. Књига на такорећи једноставан начин оживљава традиционални дух нашег народа, гдје свакако спадају – љубав према породици, према животињама, природи и свакако љубав сестре према брату, која је увијек нарочито истицана, како у нашој, тако и у свјетској књижевности. Уопште, кроз дјечји свијет и њихов доживљај тог свијета, пјесник рефлектује заправо сву смисленост живота. Кроз готово сваку пјесму је проткана нека важна порука и идеја, све оно што је неизоставно при одрастању дјетета и његовом васпитању, па било да је то љубав према животињама, према храни, према породици и уопште према људима.“

          Марија Јањушевић такође указује на питање свих питања у бављењу дјечјом књижевношћу – обавезу дубоког познавања психологије дјетета, уз стављање аутора у дјечју перспективу, притом и уз обавезу да мали читалац не смије бити потцијењен, при чему педагошке поруке морају бити присутне и фино дозиране.

На крају нашег прилога о Ђурићевој поезији за дјецу, уз навођење палете ставова критичара о његовим дометима у овом жанру, несумњиво се намеће закључак да се Ђурић исказао као успјешан пјесник/аналитичар дјечје душе, пјесник-педагог, пјесник-родитељ, трагалац за дјечјим малим/великим жељама, темама и дилемама. Умио је да помно ослушкује психу дјетета новог доба и направи паралеле са властитим годинама дјетињства. У томе је посебна вриједност ове књиге за најмлађе, који су научили да говоре и опште са одраслима, да чују пјесме као коментаре њихових првих животних корака. Зато су такве збирке едукативне с циљаним типом читалаца, и употпуњују опсег дјечјих интересовања у стихованој, пријемчивој форми у равни игре.

          Сегмент поезије за дјецу у цјелокупном опусу Новице Ђурића очито има запажено мјесто, и говори о опсегу његовог талента, од приповједача и романописца, до пјесника за одрасле, али и најмлађе, уз очекивања да ће се у наредном периоду читалачкој публици представити и неким својим драмским штивом. Ово тим прије што његов роман „Роман ти причам“ и представља велики број драмолета, кратких драма у форми приповиједака, те цио роман представља изузетно богато штиво за прављење филмског сценарија, како су то запазили и други критичари, а све управо захваљујући драмском моменту, присутном кроз цио роман о одрастању у колашинском крају, селу Дријенак, које у Ђурићевој визији поприма и митске размјере мјеста из којег је отишао, и којем се увијек враћа.  

           

 

 

БИО-БИБЛИОГРАФИЈА

 

 

У најкраћем доноси преглед селективне биографије и библиографије писца Новице Ђурића закључнo са овим рукописoм.

Новица Ђурић, пјесник, писац и новинар, рођен је 1956. године у Дријенку, код Колашина (Црна Гора). Предсједник је Удружења књижевника Црне Горе (2015- ), а био је и предсједник Удружења новинара Црне Горе (2010-2016). Његово стваралаштво превођено је на италијански, руски, бугарски, шведски и македонски језик. Поред поезије и прозе, Ђурић се бави и писањем есеја и критике.

Био је главни и одговорни уредник ,,Омладинског покрета”, Прве црногорске илустроване ревије ,,Покрет”, дневника ,,Глас Црногорца”, ТВ ВНС, први главни и одговорни уредник дневних новина ,,Дан”. Обављао је дужност шефа дописништва новосадског ,,Дневника” за Црну Гору, новинара ,,Вечерњих новости”, ,,Политике”... Живи и ствара у Подгорици, гдје ради као новинар ,,Политике“.

 

Објавио је књиге:

·         ,,Трагом живота“ (1973) - поезија – Клуб, Бијело Поље;

·         ,,Узалудна врата“ (1980) - поезија – Књижевна омладина Црне Горе, Титоград;

·         ,,Дрво у тами“ (1986) - поезија – Удружење књижевника Црне Горе, Титоград;

·         ,,Страх од сличности“ (1986) - поезија (прво издање) – Универзитетска ријеч, Титоград;

·         ,,Страх од сличности“ (1987) - поезија (друго издање) – Универзитетска ријеч, Титоград;

·         ,,Кућни тамничар“ (1990) - поезија – Универзитетска ријеч, Титоград;

·         ,,Божја дјеца“ (1996) - поезија – Ободско слово, Ријека Црнојевића;

·         ,,Милица словарица“ (1999) - књига поезије за дјецу – Октоих, Подгорица;

·         ,,Мој разговор с њима“ (1990) - књига интервјуа – НИП Унирекс, Никшић;

·         ,,Свјетлост и сјенке под Ловћеном“ (2008) - проза – Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица;

·         ,,Десанка Максимовић - Жена која је само вољела“ (2008) - проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица;

·         ,,Вуко – Мит који се сам уздигао“ (2008) - проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица;

·         ,,Од обећања до испуњења“ (2009) - проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица;

·         ,,Јави ми да сам жив“ (2009) - поезија – Орфеус, Нови Сад;

·         ,,Савиним стопама Лелејском Гором“ (2011) - проза – Књижевна задруга СНВ, Подгорица;

·         ,,Невјерно срце“ (2013) - поезија – Књижевна задруга СНВ, Подгорица;

·         ,,Роман ти причам“ (2013) - проза – Српска књижевна задруга, Београд;

·         ,,Бос по ријечима“ (2014) - поезија – МС Издавачки центар, Подгорица;

·         ,,Косово Мајко“ (2015) - поезија – Партенон, Београд;

·         ,,Свуд ме има, кришом вирим“ (2016) - књига поезије за дјецу – Књижевна задруга СНС, Подгорица.

*        ИЗАБРАНА ДЈЕЛА ( 2018 )  ИТП Унирекс, Подгорица:

      1. Камени јахачи - изабране пјесме

      2. Роман ти при, изабрана проза – изабрана проза

     3. Три лица љубави / Ријеч критике о дјелу Новице Ђурића/ приредили мр Радоје     Фемић и мр Александар Ћуковић, –ИТП Унирекс, Подгорица.

 

. “Књига о писцу Новици Ђурићу” (2020) – о Изабраним дјелима Новице Ђурића, („Унирекс“ – Подгорица – Београд, „Unireks grup“ – Подгорица, 2018./

аутор проф. др Драган Копривица

 

У штампи 2020. године:

·         У тебе се уздам I– есеји;

·         У тебе се уздам II – есеји;

·         Душа пред храмом – проза – ИИУ Светигора, Цетиње;

·         Тајна Христове честице – роман;

·         Буле под Острогом - непознати Миодраг Блатовић, проза;

·         Ризница писаних доба, поезија;

Заступљен је у антологијама:

·         „Нови Јенисејски писци“, Москва (2016);

·         „Дарови европске приче“ Бања Лука (2016);

·         ,,Атлас европске лирике”, Бања Лука (2013);

·         ,,Антологија Унирексове љубавне поезије”, Београд (1999);

·         ,,Антологија - Стварања” (2008);

·         ,,Антологија - Писмо” (2008);

·         ,,Антологија - Језерски врх” (2012/2013);

·         ,,Антологија - Боже правде”, Подгорица (2006);

·         ,,Антологија - Књига радости”, Москва (2012);

·         ,,Антологија савременог стваралаштва за дјецу”, Београд (2015);

·         ,,Моја љубавна пјесма”, Загреб (2012);

·         ,,Прошетала царица Милица”, Београд (2015);

·         ,,Боготражитељи”, Београд (2002).

 

Добитник је књижевних награда:

·         Друга награда на „Гимназијади '76.“, 1976. године;

·         Друга награда ,,Мајска руковања”, југословенски фестивал поезије, Подгорица, 1983. године;

·         Национална награда Савеза писаца Русије „Златно перо Русије“ – сребрни лауреат, за књигу ,,Јави ми да сам жив“, 2010. године;

·         Унирексова награда за прозу „Душан Костић“, за књигу ,,Савиним стопама Лелејском Гором“, 2012. године;

·         Награда Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“ за књигу ,,Роман ти причам“, 2014. године;

·         Национална награда Савеза писаца Русије „Златно перо Русије” (златни лауерат), 2015. године;

·         Почасни Орден хероја рада Савеза писаца Русије за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана, 2015. године;

·         Медаља ,,Цар-Риба” за поезију, Међународни културни центар и издавачка кућа ,,Краснојарско Васкрсење“ – Русија 2016. године;

·          Књижевна награда „Миодраг Ћупић“ за књигу поезије „Камени јахачи“ (Подгорица, 2018.) ;

·         Књижевна награда „Мирко Бањевић“ за 2019. за књигу поезије „Камени јахачи“ (Подгорица, 2018.) .

 

Добитник је награда за новинарство:

·         Награда за животно дјело Савеза новинара Србије и Црне Горе, 2016. године;

·         Награда за животно дјело ,,Вељко Влаховић” Удружења новинара Црне Горе, 2010. године;

·         Награда Удружења новинара Црне Горе за репортажу „Бошко Пушоњић“, 1996. године;

·         Прва награда Удружења новинара Црне Горе, 1988. године;

·         Друга награда Удружења новинара Црне Горе, 1994. године;

·         Прва награда Дневне новине ,,Дневник”, Нови Сад, 1997. године;

·         Награда за новинарство новосадског ,,Дневника”, 1994. године;

 

Учесник је научних скупова:         

·         ,,Медији у Црној Гори: Политичка и културна оријентација”, Подмајине, 2–23. август 2003. године;

·         ,,Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори”, Подгорица, 7–8. мај 2008. године;

·         ,,Заштита идентитета српског народа у Црној Гори – Срби и попис становништва у     Црној Гори”, Подгорица, 25–26. јануар 2011. године;

·         ,,Гусле у српској традицији и култури”, Подгорица, 1. децембар 2016. године;

·         ,,Пјесништво Момира Војводића – језик и поступак”, Подгорица, 2016. године;

·         ,,Говори српски – пиши ћирилицом”, Требиње, 4. март 2017. године;

·         ,,Заштита српског идентитета од пројектоване асимилације”, Подгорица, 14. октобар 2017. године.

 

Биографија аутора Студије о Ђурићу

 

Драган Копривица је рођен 1953. године у Никшићу. На Филолошком факултету у Београду је магистрирао на Чехову, а на Филозофском факултету у Никшићу докторирао на Леонову. Из области руске књижевности објавио је и студију „Руски писци нобеловци“ (Подгорица, 2005), превео драму Чехова „Три сестре“ (1989) и роман „Гост“ (2018) највећег савременог руског писца, А. Проханова. Редовни је професор универзитета, предаје руску књижевност и руски језик на Филолошком факултету у Никшићу. Био је посланик Савезне скупштине СРЈ и Скупштине Црне Горе. Живи у Подгорици.

Копривица је афирмисани прозни и драмски писац, ТВ-сценариста, пјесник, афористичар, књижевни и позоришни критичар и есејист. Режирао је више од двадесет драмских пројеката. Представе су му игране на екс-ју простору, као и у Чешкој (Праг), Египту (Каиро)...

Сценариста је серије „Ориђинали“ у режији Живка Николића, а двије драме су му екранизоване на РТЦГ. Добитник је више књижевних признања: „Бранко Ћопић“, „Ристо Ратковић“, „Доситејева повеља“, „Марко Миљанов“, „Душан Костић“, „Радоје Домановић“... Објавио је преко десет књига (проза, поезија, драме, афоризми, путопис, есеји, књижевна критика).

Ради на новим књигама афоризама и поезије, и драмским пројектима.

Top of Fп