КЊИГА КОЈА ИМПОНУЈЕ КАКО МАЛОМ, ТАКО И ОДРАСЛОМ ЧИТАОЦУ

 

/ НОВИЦА ЂУРИЋ: „СВУД МЕ ИМА, КРИШОМ ВИРИМ“

Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица, 2016. /

 

Да су дјеца људи у малом, а људи велика дјеца, најбољи показатељ је и најновија књига поезије за дјецу и одрасле о дјеци и одраслима, вишеструко потврђеног књижевног ствараоца, Новице Ђурића „Свуд ме има, кришом вирим“. Већ и сам наслов указује да је аутор заузео најљепши и најбољи угао у сагледавању дјечјег свијета, чија је основна одредница да се свуда буде, и да се кришом прати загонетни, тајновити свијет одраслих, и свијет уопште, као енигма коју дијете мора што прије одгонетнути.

            Толстој је једном давно рекао да је за књижевно дјело најважније имати угао, и да без тог угла гледања нема књижевности.

            Ауторски поглед Новице Ђурића у овој књизи поезије за дјецу не само да се одликује правилним углом гледања на мале људе, него и поштовањем према дјетету које има право да постоји, пита, уђе у свијет одраслих, и то све брже како ново вријеме и иде.

Зато у пјесмама Ђурића немамо вјештачки дјечји свијет, нити отужно ламентирање како то чине неки аутори књига пјесама за дјецу, немамо папирнате ликове, ни папирната питања. Дијете у овој књизи поезије Новица Ђурића је испоштовано у свој његовој љепоти, памети и праву да дијели свијет са одраслима. Стога у Ђурићевој визији дјетета као пјесничког јунака немамо отужно и патетично претјеривање и фантазирање неких пјесника који штанцују књиге поезије за дјецу, него озбиљан приступ, исти као кад се пише и о одраслим јунацима.

            Зато је ово књига која импонује како малом, тако и одраслом читаоцу, поштена, искрена књига поезије о дјетету као таквом, књига без сладуњавих и већ виђених рефрена, због чега и плијени и позива на читање, дружење с њом и њеним малим јунацима.

            Посебно писци, али и добри читаоци, у књизи пјесама за дјецу Новице Ђурића виде иза ведрих стихова о дјетету и мајсторство искусног ствараоца, које је у синергији са садржајима пјесама, прожима се са њима и не смета им, него их још боље приближава читаоцу. Зато аутор и користи дистих као оптималну стиховну одредницу краткоће исказа и сажимања утисака малих јунака о свијету који их окружује. Дакле, изреку међу одраслима да се нешто може довољно рећи у двије ријечи, Ђурић у књизи поезије за дјецу замјењује ставом да се дјеци најбоље може прићи, и размишљати лапидарно, кратко, у два стиха који дају ритам, на крају крајева, и ритам ходања дјетета, сигнал да се све може достићи и видјети у два обична корака.

Из књижевне радионице Новице Ђурића изронио је између корица читав мали свијет малих јунака, који већ неће да буду аутсајдери у животу, који ни за одрасле не би био такав без малишана, који су смисао нашег постојања али и поетског надахнућа.

            Да дјеца траже своје мјесто под сунцем у свијету одраслих говори и назив првог поглавља ове збирке: „И ја имам своје бриге.“ А у њему дијете већ апелује на одрасле да не жели да буде третирано као дијете, него као равноправан судионик у животу одраслих. Дјечји мимезис, опонашање, некад је ишао дотле да дијете жели да пуно личи на одрасле, а данашње дијете у визији Ђурића, као пјесника за дјецу, иде дотле да дијете жели да је у апсолутној равни са одраслима, да чита књиге одраслих, да с одраслима буде на равној нози. Отуда и избија шарм Ђурићевих малих јунака, који желе да одрасту преко ноћи и стану у строј са одраслима. Зато мали јунак за књиге одраслих и каже: „Све моје су то добрице, / од корице до корице.“

            Мали јунак у пјесми „Није вртић да се спава“ већ мудро процјењује да вртић није кућна приватна просторија, и да му је прва намјена та што „Вртић тражи нешто боље, / да се деца друже, воле.“ А у пјесми „Избјегавам разне варке“ ставља дефинитивно до знања да му је циљ да личи на тату у свему, све до ношења капе и кравате. Из таквих дјечјих аспирација избија фини, скривени ауторски хумор, којим је, као моћним средством, и обојена цијела књига. У пјесми „Сви се нешто праве важни“ мала јунакиња се сучељава са свијетом одраслих у дилеми да ли да протестује или их воли такве какви су, понекад и груби према дјетету. У сљедећој пјесми мала јунакиња бива свјесна да се њен компактни свијет помало урушава доласком на свијет млађе сестре, што, како то и сами знамо, може дјеловати трауматично на дијете кад схвати да оно није центар универзума, него да макар постоје два центра, и разлог за прве трауме дјетињства. А тим прије што постоји кревет као сабирни центар за несташно дијете, који оно и прихвата као робију и разлог за сукоб с татом и мамом.

У пјесми „Свуд ме има, кришом вирим“, по којој књига и носи наслов, доминира ријеч „волим“, то јест, аутор наводи читаву палету дјечјих жеља, подсјећајући нас да је дјечје доба и заиста у знаку жеља, остварених и неостварених, и да морамо бити много пажљивији према малим људима да бисмо их сачували од траума дјетињства, које их скривено потом прате цијелог живота у разним маскираним реакцијама на дешавања. Зато је мали јунак Ђурића спреман да у знак протеста ломи телефоне, не пристаје на круте норме одраслих, да буде љубоморан на татин лаптоп, који одвлачи оца од дјетета.

Али када почне период љубави према школи, писању, цртању и бојању, тада се дијете уздиже у неслућене висине, заволи школу, жели да и оно научи да пише, уз закључак: „Ви не знате шта је ово, / моје прво, прво слово. / А оно се тако зове, / најмилије слово моје.“ 

            Али мали мудри јунак у овој збирци о дјеци на крају долази до соломонског рјешења путем срца, уз закључак да је најважније вољети и тату и маму, који су дјетету центар универзума и постојања.

            На овај начин Ђурићева збирка носи читав дијапазон стања, осјећања, ситуација и разрјешења, указујући првенствено на богатство свијета дјетета као таквог.

            У поглављу „Кашика је справа чудна“ аутор с правом указује на чињеницу да се дијете малтене суочава са читавим једним новим свијетом, свијетом хране око дјетета, у чијем центру се налази кашика. Притом пчеле зује производећи мед, кукурузни хљеб се воли, на обични џем од шљива се треба привикавати након кремића, а киндер-јаје се може за невољу замијенити обичним куваним јајетом за Васкрс... А и чај је добар кад се треба заштитити од прехладе и ињекција. У пјесми „Тако је крштена Матеа“ аутор је забиљежио и како је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије миропомазао Матеу Ђурић при чину крштења, а за њом, у другој пјесми, Леу.

            У поглављу „Низ ливаду покрај луга“ осликане су жеље малог јунака да постане птица, као доказ колико икаровска прича станује и у мислима малих људи увијек изнова атрактивна. А у пјесми „Несташна је куца Аска“ Ђурић користи формат дјечје пјесме, сагледане оком дјетета, али да искаже неке више истине, као на примјер у посљедњем дистиху: „Није лако у ланцима / ни људима а ни псима.“

            У пјесми „Дижем глас против ловца“ исказан је дјечји протест и жеља да се сачувају животи дивљих животиња, које су на нишану човјека.

            Оваквим читавим дијапазоном дјечјих тема и дилема аутор је обогатио ово штиво за дјецу, указао на спектар дјечјих жеља, недоумица, надања, показао колико је богат и разнообразан често скривени дјечји свијет, бацио траг свјетла на свијет који је у нама и поред нас, на дјецу која куцају на врата одраслих с пуним правом, у чему им треба од срца помоћи.

            Напоменућемо на крају: књига је испунила не само умјетнички,  него и едукативни, педагошки циљ и задатак, и не само стиховима него и богатим илустрацијама Мирка Марјановића Мариа, сигурно потребним малом читаоцу за већи степен уживљавања у ово успјело штиво за дјецу и старије, те је укупни визуелни угођај заокружен и на овај начин, а пут до срца дјетета постао и сликовно ближи и непосреднији.

 

                                                  Проф. др др Драган Копривица