Предговор за књигу Новице Ђурића ”Душа пред храмом”
Писац ове драгоцјене књиге стоји ”душом пред Храмом” и оним што се у храму и око храма догађало и догађа. Суочава се са личностима новије и старије Црне Горе, почевши од Светог Петра Цетињског и других Петровића, са Шћепаном Малим. Васкрсава предања о Светом Сави (”рука Светог Саве”)…
Ово су записи о савременим догађањима, а кроз њих освијетљене значајне личности прошлих времена. Та догађања су најчешће у храмовима и пред храмовима. Описивана једноставно, без сувишних ријечи… Пред нама васкрсавају стари храмови и обитељи, са драгоцјеностима које чувају и личностима које су се у њих уградиле. Јављају се и нови храмови, као на примјер храм Христовог Васкрсења у Подгорици или храм Симеона Мироточивог у Беранама. Много шта овдје описаног, сакрио је заборав, па поново почиње да живи; да нас грије својом животношћу и препорађа својом љепотом. Кроз ове повијести није ”вирнуо из земље” само скривени храм у Петровом Селу, него су заиста, ”вјекови вирнули из земље”. Љетописац ходи ”Сињајевином за Савиним стопама”.
Други одјељак ових Записа носи наслов ”Свјетлост која је спојила небо и земљу”. Он започиње дивним описом храма Христовог Васкрсења, његовог неимара, завјетника српске црквене архитектуре Предрага Ристића, говори о његовом васељенском освећењу од свих православних патријараха на челу са Васељенским Вартоломејем и Московским Кирилом (и по томе је јединствен у Европи и свијету). Као такав је заиста ”подгорички храм најљепши поклон Европи”. Писац не заборавља ни још нешто значајно за овај храм ”хиландарску лозу која је огроздила” покрај њега. Својим записом писац је запалио свијећу и у храму Светог Георгија у Момишићима, мјесту мученичког страдања двојице свештеника и четрдесет ђака мученика. Од Момишића писац стиже и до обновљених светиња на Скадарском језеру, на првом мјесту описујући ”Бешку почивало монахиња, вјере и поезије” подсјећајући на ”свијетло” доведено на острво ”у част Лазареве миљенице”. У својим биљешкама писац посебну пажњу посвећује ”Острогу - Божјој колијевци”, посебно Светом Василију ”свједоку вјечне свјетлости”, ”православном Прометеју”. Ту су описана збивања из његовог живота, до смрти и послије смрти, са избором једног броја његових чудеса (о пашиници на кољенима, колијевци у Божјем наручју, спасењу иновјераца итд.).
Записана су и ”казивања” која потврђују да ”истине никад не блиједе, ако се с кољена на кољено преносе”. Тако бива и са истином о сердару Јолу Пилетићу, који се враћа својим Пиперима и своме огњишту, бистом постављеном пред манастир Ћелију Пиперску, са Василијом - хероином Мојковачке битке, ћерком Јанка Вукотића, са часним дон Луковићем по коме су ”Црногорци обновили славу оружја”. Свак оставља - траг за собом ”а ријетко се траг даде загубити”, нарочито траг храбрих и мудрих, међу које спада и Миљан Радев Ивановић, звани Куч. Писац, памтиша људи и догађаја, посвједочује својим записом и ”печат времену” који су оставили у престоном граду ”браћа Вукчевић”. Оставио је иза себе људски траг и Перо Живков Стојановић, Цетињанин, који је ”чувао благо Петровића и гладовао”, Петровића чији ”албум нема цијену” на кога такође писац подсјећа.
Ходећи по траговима, често заборављеним од многих, наш трагач нам открива и заборављене ”Србе у Албанији - један народ у две вјере”. Ходећи преко Љеша до Фијере, путописац открива знамења Скадра и околине, подсјећајући на стотине православних храмова, несталих последњих сто година или полатињених, на досељавање Срба мухамеданаца од Новог Пазара, Сјенице и Тутина, на забораву језика српског у вријеме тираније Енвер Хоџе и његовом обнављању у наше дане. Објављује нам радосну вијест да ”Срби из Скадра траже обнову својих светиња и изградњу културног центра”, обавјештава нас о ”утамниченим Скендербеговим ћириличним списима”, о помену у луци Шинђон добровољцима потопљеним у Медови, послије сто година.
На крају овог жуборења ”душе пред храмом”, записивач памћења подсјећа нас да су нас ”сачували наши преци”, говорећи о ”братоношком храму - од свијетлих предака до часних потомака” и о томе да ”човјек не смије заборавити да се пред храмовима доноси душа”.
На крају, опет се враћа Светом Сави ”који је свом роду даровао тајне Христове”, завршавајући своје и народно памћење са Лазаревим опредјељењем да је ”земаљско за малена царство” и истином да ”не пропадају мали него заборавни народи”.
Тако, ова књига Новице Ђурића лијечи и спасава читаоца и народ од заборава, будећи памћење догађаја, личности и трагова и тиме просвећујући душу храмовном свјетлошћу истине и неизбрисивог знања.
+Митрополит Амфилохије
март 2019. љ. Г.
Нема коментара:
Постави коментар