ДОБРИЈА ОД ЧУДНОГ ДО ЧУДЕСНОГ

 

Добрије Ћира Радовића, „Сведраги ми брате Хипократе”, Светигора, Цетиње, 2019. године

 Ако нешто у поезији, прози, уопште у литератури цијеним онда је то када пјесник, односно аутор у свом дјелу свједочи истину, када је препознаје, када је саопштава и када нам понуди тај свежањ ријечи...

Волим када се и моја душа пронађе у „туђим”, хоћу рећи другим књигама, јер су све књиге наше и оне постоје зарад сваког живог бића, па је то случај и са књигом „Сведраги ми брате Хипократе” Добрије Ћира Радовића. 

Ово није његова прва књига поезије, јер да јесте то не би ни личило његовом загонетном духу, његовом поимању живота и сељењу слика из живота у стихове, већ је овдје ријеч о, иако првијенцу, Избору из поезије. Први се сам изабрао. Као што Господ изабира од изабраних изнимке.

Како и одакле почети причу о овој књизи – с почетка, средине, с краја...? Гдје год око пободете дочека вас прво чудна мисао која се претвара у чудесну, ванвремену, пристиглу као дио свега што живи на овом свијету. Зато и наводим једну строфу негдје сред књиге, из поеме „Наравоученије”:

„Кад извучем из мене / све што је од овог света /ништа за небеско /неће да омета...”

Из Добријиних стихова вију честице хришћанске, православне, светоотачке мудрости, огледало пред којим се душе загрију или запитају. Не вију, него варниче, искре, осветљавајући једноставност поруке везано за корен и лист подједнако.

Пјесник се предаје својим стиховима као таласима, стоички их носећи до ријечи увезених у поруку. Препушта се да га односи, као што се и он стално враћао извору, сопственом завичају од чијих је пропланака и небеског кола научио највише од оног што је сабрао у књигу „Сведраги ми брате Хипократе”, као да никада и није изашао из завичаја, из његове непресушне енергије детињства и спознавања свијета.

Није то само кућни праг, већ и Вучје, Бјеласица, Комови, Сињајевина, Верушица, свака травка и пољана са које је „сабирао цвеће”. Ова је књига стога и сабир завичајних сјећања, туга, нестајања, носталгија и покоји тренутак радости... времена босоногог дјетињства и трешања гркача. Уосталом, пјесник Добрија је окусио сву љековитост трава и њима као да је неутралисао све отрове, док је „живом ватром” запијецао оне којима није било лијека.

Не без разлога, Добрија у пјесми „Мистерија од трофеја”, пјева „Цетиње им горски престо”, дубоко свјестан вертикале и хронологије наше непресушне слободарске и слободољубиве историје, јасне слике онога што јесмо у дугом временском ланцу са Косовом у средишту, у епицентру васпитања, духа, срца, обичаја, мисије и етике.

Зато текуће преиначавање Црногорца у антицрногорца, пјесник скоро и да не примјећује, јер из њега говоре мудрости старије од њега и Црногораца и читавог свијета заједно. Добрија с миром саопштава свједочанство:

„... с Његошем смо запевали. / Та колевка никад више / неће престат да се њише!” у пјесми „Одгонети љубави лепоте”.

И у овој пјесми смењују се слике из живота и она породична правила у „борби непрестаној” која су нас кроз вјекове духовно хранила да истрајемо у слободарској мисији и прегнућу читавог народа. Пјесник препознаје Европу као „злоћу” у којој је оно покућство попут натре, игле и преслице надгледане и брањене од затирања молитвом наших монаха, као и оне „свештене су фреске лица / што сликаше спектра крви”, и све мрвице из живота су сабране у једну погачу, оне мрвице мрвица с којима се у животу пажљиво причешћујемо. Пјесник тако и гради следећу строфу: „Хљеб са плоча да присмоча, / О небески трисвет Оче, / услишени Србоцрногорче, / од слободе свет источе!”

Не без разлога Добрија ниже ниску о Црној Гори, ређа доба и родоначелнике, кликује о оном добу у ком су владике, и онај јединствени – Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош, који је пропјевао језиком народа, на кога се спустила Божја свјетлост и озарила све генерације после њега до оне побједничке, оне за коју „ће изнићи цвијеће”.

Његош – То је непобједива Армија. Цетиње – светачки трон.

Митрополита Амфилохија довољно не разумјесмо, као ни сјенку дугопламтећег кандила у нашем манастиру, записе, поруке, пјесме, писма, световно-даровна слова. Добрија Радовић записује и у пјесми „Мистерија од трофеја” биљежи, даје свој печат ономе што вјековима траје као мјесто молитве, светаца, људи и јунака: „Цетиње им горски престо, / Колач славе, квасац, тесто...”

Пјесме су његове молитве, писане као за Божје службе као пјесма „Повеља тапија” у којој иза сваког „поја” слиједи припјев, као: „Оци свети, Мати свемилости, лепотом дај нам славе окрилности”.

Пјесник Добрија медоносно стихује, слика и црта поруке, али умјесто боја мијеша контрасте сласти и опорости, кичицу умаче у искуство и вјеру сопствене душе, јер „чаша жучи иште чашу меда„. Ови стихови су достојни Игумана Стефана, па с разлогом сумњамо да је „из главе цијела народа„, оног народа који Добрија памти и вјерује да јесу Црногорци и да јесу Брђани. Зато из пјесника проговара душа овог народа:

„Нема цвета без с неба убрана / Нит путира без причесна вина / Славе нема без Голготских рана / Светог Духа, без Оца и Сина!”

Добрија је све пјесме посветио небесима и онима за које верује да су у поднебесју завриједили Христово причесно вино па је, између осталог пјевао о Упокојењу Патријарха Гаврила Дожића Меденице (1938–1950), митрополиту Амфилохију, бројним свијетлим мјестима, храмовима од Јерусалима до Свете Горе и свудје гдје су његова нога и ум допрли.

Понајвише је стиховима „китио” Морачу („Ој Морачо мати, Колашине оче”) или у другој пјесми „...певам као што Морачани су исписани на небесима / певам као што је окићена моја домовина манастирима дедама...”, опјевао је сваку травчицу, стабљику, цвијет, и ону јединствене лепоте јагорчевину као и месташце „Јагорчевине” од Ђурђевине уз Баре, око кућа и јазова до воденице, морачке златоусте пјеснике: Матију Бећковића, Момира Војводића и друге који су златописали са папратних лазина, Славка Живковића, и онога који у наставцима исписује морачке „породичне” албуме – књижевника, уредника Српске књижевне задруге у Београду, Драгана Лакићевића.

А када се из малог месташца допре у Биоград, онај бијели град Београд, гдје је Добрија добровао, стопао свако предворје, слагао мозаик душе, означио је као „Сусрет са светом”, иако се прије тога бијелог свијета нагледао.

У пјесми „Сусрет са светом (1965 – Београд)”, Добрија у маниру пјесничких мајстора казује: „Излазим у једном граду као у свом оделу / Ово је страшно виђење на делу /Као да се спремам на неко путовање / Сунце над мојом главом врши усековање...”, или у пјесми „Јагорчевине”, која је по мом осјећају препуна бисера којих се не би постидела ни једна антологија.

А за такав лични суд, дајем најбољи доказ, Добријине стихове:

„Тај капут који сам носио место завичаја

Док пијем свој зној сам и очајан

Тај капут што сам кроз главу провукао

Мој самогласник са којим сам се обукао

 

Тај капут који ће једном постати сунце

Кад га обучем кроз вечне кладенце

Док ми лице као восак у сновима

Ћути! Песмо записана где нећу успети

Ни сам да прочитам кад ме зову петли

 

Једно сунце ћу речима да навучем

Да не буде данас где је било јуче

И док се пењем уз стене мог ума

Месечар би мого стићи до лагума

Берем печурке у новом издању

Кад ноћ не уме да наиђе дању

Капут би могао једанпут да букне

И да се претвори у црвени букет

Док сам ногама у једноме граду

Главу завичајем носим као браду

У мом капуту ћу светом да претрчим

Док почне свест водама да мрчи

 

Небо је моја сјајна очевина

 

Од капи што се у лицу јагорчевина

 

Своја уста ћу да расцепим

Ужареним клином што за стрелом трепти

Песмо извучена мој просторе слепи

Смрт ће једино животом умрети

 Академик Матија Бећковић је у предговору ове књиге, именованом као „Добрија Божји човек”, навео ријечи из неколико сусрета с Добријом, које потврђују мудост казивања овог морачког Богодарника, а мени се уреза дистих „Када се сузе / као пчеле роје / То Бог, ја и сузе / шетамо утроје”.

Када је од Митрополита тражио да му нешто учини, наводи Бећковић, напоменуо је да је и он за њега нешто учинио. А на питање шта то, Добрија је одговорио:„За тебе сам се молио!”

Драган Лакићевић је забиљежио многа казивања Добријина, а једно је у причи „Сновиђелице Добрије Радовића”, која је за мене била „упутство” којим сам се руководио на путу разумијевања Добријине поезије. Пјесник је штап красио, као буквар а код Лакићевића, његовог Морачанина, похранио је многе листице, папириће с порукама. Једном од њих завршавам свој скромни запис о овој, по много чему, јединственој книзи:

„Ево сам ти, Драле, донео један запис – поруку у поруци – по руци... Шаљем речи. Не знам хоћеш ли моћи да прочиташ. Наслов: „Ево опет дошли дани – Господ Христос да се брани“. Ти прочитај па некоме дај...”

Ја прочитах па вама даривам ниску лирских записа, боема, пјесника поема Добрије Ћира Радовића, молитве Господу за човјека.

 Морача /Баре, 2019. године