Пише: Новица ЂУРИЋ
/Игор Мировић, „Повратак у Логос”, Прометеј, Нови Сад, 2020. године (Поезија)/
Пратећи одређене текстове и тренутна стремљења у књижевним кружоцима чини се да је можда управо неразумијевање нека нова вриједност критичке мисли у литератури. Упркос томе, овим малим теоријским зачкољицама нека се баве позванији. Ја сам, ипак, само упорни читалац, пјесник који пјева пјеснике.
Читам и радујем се што упознајем пјесника Игора Мировића чија ми се књига „Повратак логосу” јавну из завежљаја ријечи с којима се скрила мисао од спознаје до неразумијевања. Није спорно да је у ријечи логос похрањена она пјесничка ризница и непресушно врело из ког аутор пажљиво бира мисао која траје и говори да враћати се значи „бити тамо”, или да је пјесник увијек на трагу Божје мисли.
И није важно којим предјелима пјесник ходи, већ да је то онај његов духовни простор, оно сазвјежђе ријечи с којима исказује своју емоцију и не предаје се ништавилу нити митове нуди као излаз из безизлазја. Мит као повод, као додир инспирације свакако пјеснику добро послужи и да боље препозна доба у ком ствара. Чини се да пјесник вјерује у тренутак нестанка тек „час када куцне” увјерен да све нестаје ако се то догоди „са лица и са наличја” („Нестати”).
Када се то догоди, увијек остане онај траг и откуцај мајчиног срца у „черноземки”, она топлина с којом је пјесник „прешао праг свијета“ и тамо тек схватио како је тешко препознати Човјека, осјетити горчину да, како пјесник пјева, „више нисам био у стању да се препознам“. За утјеху му је сазнање да има вододјелницу између „куколиченог жита и немирне земље“ и да се у повратак једном од два добра може стићи „златном подморницом“ („Сећам се дана”).
Ако је од земље и на њој све створено, а почело ријечима, њена суштина бива приказана с наличја што јасно предочава пјесник Мировић и нерадо признаје како „временом остаје сам” па ће га та самоћа, у најбољем случају, природна селекција, поново прихватити као у пјесми „Црна земљо мати”/ „На крају ћу пута/ Мајци да се вратим”. Враћати се значи живјети за повратак, јер над земљом је само бескрајно плаветнило и Воља Господња.
Вјерујем, можда погрешно, а читаоцу је дато и да гријеши, да је код Мировића чернозема само метафора која се мајсторски комбинује кроз сјај и таму пјесничког казивања. Чернозем је колијевка мајчиног срца, њеног порода, лијек, бијеле груди, вјечно почивалиште, крвава бразда, „прах минулог”, хранитељ, тама без огледала, рањена без јаука, отисак човјековог стопала и „војничких чизама“, многи потопљени дани и вјекови и непознати талог прошлости. Вез живота.
И треба вјеровати пјеснику како му није „лако певати” („Тајна зеленог лишћа”), јер не пјева птица нити лист на гори који се пјеснику повјерава „како му није лако” и не скрива „како смо прљави, а пси су потпуно чисти”, јер травчице најприје задеси „брза смрт у откосу”. Како пјевати, а не умријети у чистоти духа, одабраних ријечи бјежећи од свега што није његова духована дивота, Господња башта чистоте, радости ријечи и пчелињег савршенства.
Мировић је пјесник који пјева човјеку кога би радо вратио ивици непролазности и да му подари Божију честицу спаса. Свакодневно види разна, позната страшила гдје и у њима препознаје главу човјека. С разлогом, јер само страшилом човјека може учинити његова глава. Дочарава их у пјесми као говор опомене, као споменик људског нестајања. Смјестити се у пјесми значи заувијек живјети. Зато су пјесници непролазни, јер њихову поезију преносе бесмртни анђели.
Када пјесник осјети унутрашњи мир - њиме друге дарује. Када пјева „жубори” како не би таласао, да таласа не буде већ да се испод сваке капљице удахне она свјежа мисао која раздваја свијет таме и свјетлости. И пјесник жели једино видјети „светло” јер је оно „његов отац светионик” („Светионик у равници”).
У Мировићевим пјесмама разумијем како је живот „пас”, „вук из дивљине”, „диносаурус из праскозорја” да бих „његово право лице”, схватио као пријатеља. Онај којега градимо као посебну блискост на крају се представи као „обичан човек обичан живот обичан дан” („Човеков пријатељ”).
Пријатеља је увијек рађао завичај, ријетко туђина. Томе се научио и овај пјесник који у костима праотаца препознаје завјетну пјесму „Из мора око Крфа, из камена око Книна“ („Кости праотаца”). И пјесник не би био то што јесте да не осјећа сваку ноту која се чује из дубине постојбине, зна сваку кост „пробране кроз руке и све у погачу” и не жали да и они послије њега плачу и тим сузама од давнина заливају ово и свако друго вијеме у ком не смију заборавити те кости, пјесме, руке и окамењене родитељске погаче.
У циклусу „Светионици” којем припада и претходна пјесма, пјесник Игор Мировић завјештава своја слова Ђурђу Црнојевићу, Данилу и Арсенију, Деоситеју из Чакова, Старом броду, Последњем Змајевом погледу низ Дунав са каменичке обале, Говору Јаше Томић, Сведочанству о Јакову Томићу и Кнезу Војводине.
Да често пјесници у књизи, можда несвјесно, почињу писање нове књиге увјерава нас и циклус „Светионик” којим се ова књига не затвара, већ наставља као посебна и вјероватно будућа. Мировић с овим циклусом исијава посветом праху прошлости из чијих се дубина мудро проговара, пјева нови пјесник, васкрсава она душа лирика који оживљава љепотом додира и топлином ријечи све што га је инспирисало. Пјесмом „Стари брод” пјесник је свјестан да се најсигурније уздати у себе и своје стихове. Како се силно радујем испјеваној истини да „све у новом дану за мене је било јуче/ Туђе сам ране лечио а своје болова/ („Последњи Змајев поглед низ Дунав”) и скоро да нема пјесника који свој чемер није лијечио покрај ријеке: неко низ Дунав, неко низ Плашницу... Свеједно, чемери се опет у саставцима споје, похране у једну слику. Слику, као и књигу свједочанства. Она ће питати - „да ли смо сви достојни њеног имена”.
/Подгорица, 2021. године/
Нема коментара:
Постави коментар