ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Ћилимара традиције, обичаја и вјеровања

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

 

/ Милица Краљ, “Чр­нил­ни­ца”, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2016. (Изабране и нове пјесме) /

Све је почело и почиње негдје прије но што нам се јави. Тако је и са стихоказјем пјесникиње Милице Краљ.

            Нијесам ја то тек онако забиљежио ову прву реченицу. Нијесам је ни смишљао. Једноставно, посве тачно, записа се тек што вирнух у књи­гу иза­бра­них и но­вих пје­са­ма Ми­ли­це Краљ „Чр­нил­ни­ца”.

            Вјерујем како не треба поезији гледати у вријеме, нити је сврставати у “старе” или “нове” књижевне правце већ јој треба гледати у душу. Јер пјесма без душе, пркоса, варничења, пламена и блаженствене њености и није пјесма. Или, није она за коју се може казати да припада поезији.

            То је основни разлог због којег у ниједан запис о књигама писаца нијесам унио књижевну одредницу којем књижевном правцу и припада. Важно је да се уселила и опстала међу најбољом пјесничком породицом. С тога ни о поезији Милице Краљ не пишем из те књижевно-теоретске визуре, мада држим до тога да је теорија за друга и широка исписивања, најчешће се користи кад се не схвата душа књиге. Но, не мора да буде тако.

            Има још неколико разлога зашто они који пишу о књигама, без обзира да ли је поезија или проза, чине све, улажу цијело знање до последњег слова, да покажу како су савладали материју теорије књижевности, а тиме избјегли да говоре, односно пишу о суштини књиге.

            Но, књига се чита и она сама одабира и одлази тамо гдје и припада.

Ова “Чрнилница” Милице Краљ је симболика туге, патње, страдања, трагике, људске пролазности из којих су се излили стихови – свједочанство, али и вјера у молитви да ће човјеку вратити оно што му и потоњу свијећу угаси подно трошног шљемена.

            Скоро да сам затечен сазнањем како је пјесникиња Краљ кроз досадашње стваралашто које се може у значајној мјери сагледати овом књигом, јер је “Чрнилница”  избор из поезије уз двадесетак нових пјесама, именовала вез као симбол непролазности, јер оно што човјек срцем извезе, како га год вријеме циједило, остаје на површини да свједочи и свијетли. Истина, има Милица и онај други вез гдје “Удева црни конац и сплиће дневи века / У гробно платно покрова...” (Гињенички вез).

             Пјесникињин вез није њено тренутно стање већ онај “црни конац” с којим продијева бол, тугу, спаја наслаге чемера и страдања, кајање и опрост.       

            Оно што интригира у овом пјесничком опусу Милице Краљ јесте поетика и фи­ло­зо­фи­ја пје­сни­киње која је снажно изражена у ранијим књигама које су скоро у цјелости уврштене у овај избор. У но­вим пје­сма­ма „Чр­нил­ни­це”, 34 пјесме, ко­је су могле бити и посебна књига, ова списатељица у великој мјери прави отклон од свих претходних рукописа, односно начина казивања којим на језичке и естетске “муке ставља” све претходне књиге и доноси један нову сјајну нит у дивни ћилим српског пјесништва.

             У “новим” пјесмама Краљ скоро да је избјегла све језичке замке којима се читалац упућује на накнадна појашњења, као рецимо рутвица, ендзије, мним, спим, срмена, хараскал, брокату, дрозду, сабахом, мирнеса и илфета, дзенина и земира, броката...

            У томе предњачи њена књига “Момачка грана” густо прожета неологизама и ријечи из усменог, лирског насљеђа и времена Оног, али не тако давног.

            “Све то, са једне стране, појачава експресивност и асоцијативност пјесничког језика. Са друге стране, то знатно смањује семантичку прозрачност и комуникативност ове књиге. Наравно, то није мана, већ врлина ове поезије”, записао је Милорад Дурутовић о поезији ове пјесникиње.

            “Чрнилница” је најупечатљивије пјесникињино остварење, суштина и оно вјечно трагање за свјетлошћу поезије, нијема мастионица из које се излило ово књижевно остварење, перница која ће испитати још много њених књига.

            Овдје с посебном радошћу уносим, исповијест, исказ пјесникињине душе коју у бескрају и плаветнилу, у животу и смрти, у патњи и страдању, у љепоти писања увијек води ријеч, пјесничка, пркосна и болна. Зато нека и овдје остане записана њена исповијест коју није унијела ни у једну књигу:

            “Ово је моја пјесма, моје судње ријечи из осаме сажете у несамјериви збир чији је коначни резултат пјесма. Ово је моја родна мелодија, заумни глас обредног пјесничког тајанства; трудим се да језик моје пјесме сачува златно, драгоцјено ризничарско обиље српског језика. Поезија је и моја опсесија, сваки њен звук, њен одјек, њен слог, њен призив искони и одзив неизразивог у смјеру је мог властитог захтјева за исписивањем апсолутне пјесме. Поезија је мој пут нановог рођења и бивања кроз ријечи, пут узлета златоносних ријечи које попут саћа праве – граде уточиште за све губитке и поразе, за све недаће и болове.

            Жудња за смислом, жудња за откривалачким предјелима и земног и небног свијета, за оживљавањем свевремених чудеса – то јесте мој глас из осаме, мој глас кроз осаму, мој глас који се разастире кроз тмину и свјетлост, кроз облак, листић, пијесак, иње и мастило… мој глас кроз вријеме који дозива вас”.

            Да, поезија Милице Краљ је духовна мастионица сабрана у “Чрнилници” која је похранила све њене претходне књиге, “Двери”, “Од свјетлости свјетлост”, “Људско месо”, “Небом расла бела црква”, “Засејах лан”, “Икона Грдана”, “Лепи Јован”, “Момачка грана” и нове пјесме “Чрнилница”.

            Ову пјесничку породицу, на почетку књиге, представио је пјесник Ђорђе Брујић уводником “Тематско-мотивски кругови и религијски фрагменти у поезији Милице Краљ”.

            Брујић је записао да су “неријешености из формула у поезији Милице Краљ поновно пробуђене, те да она не жели да дâ јасан одговор, да експлицитно саопшти своје ставове о тим вјечним непознаницама, него да дискретно, било мишљу или мелодијом, упућује гдје би, ако би уопште требало, потражити рјешење, које опет није за сва временна и није за сваког”.

            “Прихватање оваквих начела”, пише Брујић, “примјетно је у свим периодима стваралаштва Милице Краљ. Она је њен поетски правац, заједнички садржатељ и оса око које се издвајају најфинији кристали ове лирике.

            Емпиријску раван народног наслеђа, народног вјеровања и казивања, пјесникиња је пренијела у текст, у ауторско дјело, у пјесму”.

            Као да сам неким чудом приморан записујем и дајем одговор на Миличину последњу пјесму “што и то записала ниси” и циједим одговор из прве пјесме “Латицом до слеза” гдје пјесникиња пјева:

            “Ловиштем паука/ Нити смрти снује/ Грешна ова рука / Док Ријеч исписује/”.

            И у поезији ријеч је увијек била прва и потоња. Почетак и крај. Безгрешна, свакако.