ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ - КОЈА ЈЕ ПЕТА ЗАПОВИЈЕД БОЖЈА

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Протојереј–ставрофор Обрен Јовановић, „Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918.“, ИИУ „Светигора“, Цетиње, 2017. године /( Проза )

            „Која је пета заповијед Божја?“ Да ли је важно то питање?

            Човјеку не. Свеједно му је да ли пита Господ или човјек. Важно је да дјеца знају, да памте и оплођавају како одрастају, да пренесе и онима након њих. Зато и ја овом приликом цитирам:

            „Поштуј оца твога и мајку твоју, да срећан будеш и дуго поживиш на земљи“.

            То је та пета и прва и увијек би могла да барјачи подједнако и дјеци, ђацима, студентима, а и одраслима.

             Тако некако разумијем док, скоро у једном даху, ишчитавам књигу, подсјетник, буквар „Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918.“ протојереја–ставрофора Обрена Јовановића, један од свештеника,

којим се поноси не само Митрополија црногорско-приморска, већ вјерујући народ у Његошевој Црној Гори.

Вјерујући у руку која је исписивала ову књигу, односно историју вјеронауке, писац у мантији о. Обрен је привилегован, јер док крстом благодари он осваја нове странице из манастирске ризнице, „прелиставајући“ вријеме успијева да на свјетлост узнесе најбољи „школски рад“, књигу „Православна вјеронаука“, из времена митрополита – Петра Првога, Петра Другога, књаза Данила, књаза и краља Николе као и како је у тај вакат, за разлику од овог, била законима прописана вјеронаука у школама.

            Зато и књига о. Обрена напаја изнова наше памћење вјећним и непресушним извором – вјером православном.

            Гдје је зрно вјере клицу заметнуло није једино питање ове вриједне књиге, већ гдје је то спасоносно зрно вјере проклијало?

            На ово питање свако дијете мора знати одговор како би разумјели ко су, куда и којим путем да крену. А на добром путу је свако ко корача стопама Господа.

            Пише то и има одговор за све оно што се тражи и за чим се трага у Књизи над књигама, у Светој књизи – Библији. Но, Библија се „тешко“ чита, а још теже разумије. Треба за њу много знања, образовања, Божјег наклона и промишљања, поновних читања... и када помислиш – разумјех, опет читаш.

             Дјеца православна, изданци крстоноша у Црној Гори, преко 60 година нијесу била у прилици да у школама сазнају за свете тајне те никада ишчитане књиге, Библије наше завјетнице с којом се Хришћанство издигло, опстаје, свијетли и не гасне.

            Тако се и наше православље приљубило Створитељу и свједочи Његову живу ријеч. Свијетли и вјечно траје. Обасјава, зато нијесмо залутали народ. Истина, има етапа када се међусобно загубимо, али се опет пред нашим црквама и храмовима вратимо путу нашем – Светосавском.

            То што се воли с тим се и живи. Ко још не воли вјеру своју? Ко је против казивања истине о човјеку? Животу, који се гради на примјерима чојства и јунаштва. Па, вјера је одбрана свега што се с тим коси. Када је тако, зашто онда у нашим школама нема вјеронауке?!

            „Један од главних разлога противљења увођења вјеронауке у школе јесте мишљење да би то била 'Принуда' за дјецу“, написао је у предговору ове књиге Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

            Митрополит овако објашњава – шта значи за неки предмет да је принудан?

            „Нијесу ли су сви предмети у школи принудног карактера“, пита се Митрополит.

            „Присуство вјеронауке у школама није угрожавање слободе ђака или наставника, него управо – давање могућности избора...“, пише митрополит Амфилохије. „Изабрати се само може оно што се истински познаје, чему је равноправан доступ кроз систем образовања и достојанственог врједновања. Наметање својих идеолошких ‘богова’ и насилно потискивање Имена Божјег и свега онога што је везано за вјеру, нарочито хришћанску, не само што је била принудна над саборном свијешћу народа, него и присилно лишавање читавих покољења могућности слободног и равноправног доступа свеукупности људског историјског искуства. А све у име ‘неутралне школе’.“

            Шта је село без школе, кућа без крова, школа без вјере, јер „вјера је“, како записа Митрополит, „за етику оно што је коријен за стабло и плод“. Неријетко стабло остане без плода али кад би остало без коријена ту би му био крај. Али вјера Божја не да се искоријенити. Она дише првим дашком сваког новорођенчета па је ваља с зријевањем снажити и продирати у њене тајне.

            Вјера је тајна душе. У души сваког живог, људског бића, она је Христова честица која га одржава у памет и међу свјесна бића. Бити свјестан није што и бити привржен, крштен, вјерски образован, етичан, о чему свједоче бројни примјери кроз нашу нимало обожену историју, вријеме страдања када је невјера покушала да пресијече крст и наше православне светиње претвори у радионице невјере, а поништи писмо, језик, све док не би створили роботвора.

            А шта је човјек без вјере, односно ђак без православног буквара, деценијама се нико није питао, осим наше цркве православне, није ни покушавао да дâ одговор, нити је то кога забрињавало. И ми који смо вјерујући не смијемо да судимо.

            Те поуке и благодарја сазнала су дјеца у Црној Гори од 1834. до 1918. године учећи православну вјеронауку у основним школама у Црној Гори.

            Бројна предавања, пожутјели наставничко-свештенички подсјетници, биљежнице, казују с којим благотворним нервом су вјероучитељи прилазили и обучавали дјецу, откривали им и упућивали их у тајне православне вјере.

            Тако, рецимо, на 137. страни почиње поглавље „Читанка за други разред основније школа“ штампана 1897. године на Цетињу, у једној од лекција која је назначена као „Савјет“, дјецу су учили да „треба добро чинити, а зла се клонити“. Одмах им се даје и одговор шта је добро, а шта је зло и на 154. страни ове књиге одговор гласи:

            „Дјецо! Наш је судија у нама самима. Тај судија ћути, његову пресуду чујемо ми.

            У срцу онога, који је учинио зло, велики је немир, и стид му се види на лицу: свагда је у страху, и боји се једнако срамоте....“

            Ова књига, коју је с Божјом промишљу приредио и даривао нам отац Обрен Јовановић, можда би могла бити сажета у једној реченици, у оној из Закона Божјег: „Љуби Бога и ближњега свога и чини добра дјела“.

            Није ништа непознато који су мотиви што деценијама у Црној Гори власт не дозвољава да се вјеронаука уведе у образовни систем, али пред тим бедемом сулудности не треба застати. Та вјештачка грађевина без морала није оправдање разуму човјековом да гдје год да је крст похранио ту се моли, јер свако мјесто над којим је крст стављен је завјетно обожено, као што је, дубоко вјерујем, вјеронаука у крилу ђеда и наручју баке. Вјеронука је у мајчином загрљају. Вјеронаука је у  славском колачу. Вјеронаука је причест. Вјеронаука је у родитељској љубави. Вјеронаука је слобода, право на избор.

            Ако није тако, је ли онда узалудно казана ова мудрост:

            „Ко благо изгуби – није пропао; ко наду изгуби – упола је пропао; а ко душу изгуби – сасвим је пропао“.

            Народ, који је не вјерује – како се зове?!

         

            / Podgorica 2017 /