ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: ПОЕЗИЈА КАО СУДБИНА

НОВИЦА ЂУРИЋ

  / Мирјана Александрова Рајковић, „Лирика као судбина“, ИТП Унирекс“ – Подгорица и „Фондација Мирјана А.Р.“ – Цетиње, 2017. / ( Поезија)

             Одакле ја у причи Мирјане Александрове Рајковић покушавам себи, а ево сада и вама, да одгонетнем.

            Можда је то она честица од прије четрдесетак година када је млада пјесникиња казала своје прво слово на једном јединственом пјесничком бдењу – Маратону поезије у ондашњем Титограду.

             Вјерујем, то јој глас судбине дошапну да пробуди прамен сјећања похрањен у срцу. А када са сигурношћу не можемо пронаћи одговор онда кажемо – можда, а ко истраје у трагању можда и нађе оно за чим трага.

            А Мирјана Александрова Рајковић трага за честицама судбине које устријеле човјеково срце онда када се најмање нада, па судбина онда бива она ненадна и најболнија. Али, ова списатељица тај мач судбине, ту бол, тај крик излива у стих исписујући сопствену судбину. Тако казују 42 пјесме „Лирике као судбине“.

            Обично се биљешке о новим, уопште о књигама, почињу с првим странама, али ја морам да последњу пјесму „Сапутник“ представим као уводник Мирјанине поезије јер она открива не само нарав већ и филозофију њеног живота.

             Она је путник са душом између земље и васионе и не дâ да је спутају у окове, па пјева „...не дају да мирно лебдим/ или ми то душа прави узлете“,(Сапутник).

            Можда мало ко вјерује да је човјек само честица у васиони, али ја у то искрено вјерујем и радујем се када га пјесничка братија у својим књигама похрани као богодарје.

            А човјек живи онако како сања. Пјесникиња најчешће сања „Божје баште“, као у пјесми „Не зовите ме док сањам“. И ова вечерашња промоција је само једна травка, драго камење у њеној Божјој башти.

            Та плодница и не би се тако звала да није, како пјева Мирјана „плодна за свако сјеме“ (Тако настаје плод). Ова пјесма се не да препричавати или појашњавати, већ се мора с пажњом прочитати као и пјесма „На путу до тебе“ посвећена, како је и наведено у књизи, „Вољеном оцу Александру“. У том најтоплијем, очевом загрљају, Мирјана у пјесми признаје да је Он њена оаза, сан, починак, крепкост и њено буђење.

            С правом књига нема циклусе у ком су пјесме мотивски разврстане, јер цијела књига је једна пјесма, поема – слободи, срцу и љубави.

            Љубав је за Мирјану „бисерна шкољка / која отвара могућности“ (Као бисерна шкољка) или како биљежи „Буди човјек/ и шири љубав, мир и свјесност“ (Дио поруке).

            Иако у пјесничком изразу доминира искреност и одмјереност у скоро свакој пјесми, не чуди зашто Мирјана  признаје да и оно што умије мјесечина да опрости она неће. Умије да прашта човјеку, али не и његовим слабостима, понајтеже пожуди, поручујући „само су тренуци различити“ (Пехар је пун).

            Искрено сам затечен и уједно радостан што се у библиотеку занимљивих и добрих пјесничких књига сама уврстила пјесничка књига „Лирика као судбина“ Мирјане Александрове Рајковић са Цетиња, подно узвишеног Ловћена одакле је, одмах након што се јави Господ, сијевнула искра из камена и исписала пјесму. На трагу тог писма пропјевао је Његош, а онда сви након њега скупљамо честице те муње у наше поетске и прозне записе.

            И како у предговору, насловљеном као „Пјесникињи вјечног бића“, записа проф. др Велимир Абрамовић, „Истински Бог увиђа се једино чистом поезијом“.

            Зато су пјесници увијек на Божјем трагу.