ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Књига људских страдања – свједочанство једне епохе

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Милош К. Војиновић и Тадија Б. Бошковић, „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941 – 1942. године“Митрополија Црногорско-приморска, НИУ „Светигора“ Цетиње, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и НВО „Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату“ – Колашин, Колашин 2017. године. (Документа) /

            Оно за чим трагамо и нађемо. Некада случајно, а најчешће има рука која пода и оно што је скривено у „стотине јама“.      

            Једина тајна скровишта, разних одлука, фотографија, записа, судских пресуда полицијских докумената деценијима су, у неким случајевима и вјековима, скривана у пећинама и јамама безданицама. А и гдје би друго када у народу сваки други „елемент“ једним оком гледа у комшију, а другим у удбу. Онако како је то опјевао морачки поклисар, пјесник Момир Војводић, у књизи „Муке са ушима“.

            Значи, ријеч је о времену, односно временима када није било архива гдје је сваки папир пролазио кроз филтере партијске и властодржавске савјести.

            Из таквих архива, пећина, јама, па и гробница, истраживачима су вирнули подебљи и потежи завежљаји које су хронолошким редом укоричили у књизи „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941 – 1942. године“, упорни и марљиви сакупљачи докумената о минулим временима, Милош К. Војиновић и Тадија Б. Бошковић.

            Издавачи књиге страдања су Митрополија Црногорско-приморска, НИУ „Светигора“ Цетиње, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и НВО „Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату“ – Колашин.

            Поред назнаке да је књига штампана „с благословом Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија“, у близу 700 страна уводи нас народна пословица: „Не памти се злочин да би се злочин враћао, већ се злочин памти да се не би понављао!“.

            А као она Божја честица, оно савршеније и најпрецизније перо записује сваки трен на Овом и Оном свијету исто тако непогрешиво записује свако добро и лоше чињење човеково.

             Када тама надвлада људски ум, када му се разум претвори у људожерство, и то бива записано посебним словима у књигу човјековог страдања. Ова мисао није ми се тек реда ради казала како бих ову књигу уздигао или унизио, већ да саопштавајући истину одагнам лажи и безбожност. 

Говорећи о страдањима, о људима, о људској историји, о свим људским покољењима, о људском животу, о људској судбини на земљи, о Светој ријечи, како је казао Господ, митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић изговорио је испред цркве Св. Николе у Граховцу, 22.10.1994. године, између осталог, следеће:

            „Велика је срећа, за човјека, за људе, што последња ријеч о људима, о људској историји, о људској судбини не припада ни анђелима, ни људима, него припада живоме и вјечноме Богу, који је Бог живота, а не Бог мртвих. Суд о људима и људској историји Бог је узео у своје руке... Није Бог препустио људима да коначни суд буде у њиховим рукама, нити је Бог препустио људима да њихова правда буде коначна правда овдје на земљи, гдје је давно рекао пророк Божји да је правда људска као прљава крпа којом жена очисти своју нечистоћу, па је онда баци на ђубриште. Таква је правда људска, такви су, нажалост, и судови људски...“

            Није ми намјера да ни ја било чему у овој книзи судим, пресуђујем, сумњичим, већ да посвијетлим које слово тиме што трагам за изворима сваког зла, мотивима који човјека тјерају да суди и пресуди човјеку. У сваком свом чињењу и слова гледам да прислоним Правди Божјој.

            Клицу суровости људи у времену комунизма на просторима Црне Горе, Србије, Херцеговине, Његова светост, патријарх српски Варнава, у посланици за 1936. годину, својеврсном уводнику ове вриједне књиге је, између осталог, овако појаснио:

            „Многи се распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно сјеме комунистичке струје! А не питају зашто, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одјећу... Главни извор комунистчких превара налази се у безбожништву , у материјалистичком разумијевању самог човека, света и живота уопште... Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж...“

            Војиновић и Бошковић унели су у књигу, прије документа о ратним пресудама и ликвидацијама, два посебна документа: Међународно ратно право (изводе) и Међународну повељу о правима човјека“, као и друга документа Савјета Европе, вјероватно како би у наредних неколико стотина страница докумената читалац разумио, како су навели, да је ријеч, о „ратном злочину с обзиром на то да је ратни сукоб у Црној Гори и Херцеговини 1941-1945. имао сва обиљежја грађанског рата...“

            Онако како су аутори казали тако и треба прилазити читању „ове студије“ у којој су, кажу, „прикупили грађу и утврдили чињенице које стављају на увид историчарима и грађанима, како би могли разумјети догађаје који су до данашњих дана оставили трага, безмало на свакој породици у Црној Гори“.

            По наводима аутора ове књиге заснованим на стотинама докумената, судских пресуда, записника са ислеђивања, изјава, фотографија, није само било пресуђено некомунистима већ и њиховим породицима уколико чланови ликвидираних породица нису били спремни да се одрекну најближих и прихвате комунистичке ликвидаторе као „род рођени“.

            Ову књигу разумијем као опомену да брат никада не удари на брата, на ближњег свога, на доброг човјека вјерујући у исказану искреност аутора када кажу: „Истина је пут до помирења“.

            Зато ни моја маленкост нема права да суди и изриче пресуде, већ само препоручује ову књигу као свједочанство једне епохе у којој су руке биле крваве од братске крви, да најавим нову свјетлост која из таме износи пред Божје лице страдалнике и оне који су знали и нијесу знали шта чине. А Божји суд је последњи, чега су свјесни и аутори који пишу како је „о осуди злочина комуниста у Црној Гори илузорно говорити...“

            Тек како је беспредметно било шта рећи да се човјеку судило само зато што није хтио да буде оно у шта није вјеровао, односно какво је сурово сазнање да су наводне пресуде, како то пишу аутори ове збирке документа, “доношене углавном тајно, у најужем руководству“.

            Поред вриједних и вјеродостојних докумената објављених на страницама овог, ја га крстим као – зборник архивске грађе, не треба занемарити ни чињеницу да је на 638 страна уписана 2751 фуснота, што довољно говори гдје су све завирили аутори књиге и којим су се изворима користили и консултовали.

            А деценије још увијек циједе оно вријеме у којем су човјека славили само зато што је био против човјека. Брат против брата. Отац и син на супротстављеним странама. Вријеме у којем су нож и пиштољ пресуђивали различитим политичким увјерењима, односно опредјељењима. Оно доба које се има чиме похвалити, али има се због чега и постидити.