Пише: Новица Ђурић
/ Радомир Стојановић, НЕБЕСКА
ТРПЕЗА, НИЈП „Панорама“, 2013. године /
Шта је Небеска трпеза?
Наследство, Духа светога. Породица у вјери. Вјера у Породици. Трпеза са мирисом
кандила. Зрно соли и кап вина. Пост. Љубав ближњег свог. Дар руке која дарива добро.
Топло. Трајно. И увијек изнова. Тако се обнавља увијек оно што је благородно.
Трпеза,
можда је то оно миље са трпезе што га наше мајке хеклаху с нераскидивим нитима љубави.
А „Небеска трпеза“ особеног лиричара
Радомира Стојановића је и мјесец који се спустио, с којим га мајка дарива као са
оним златним, кукурузним хљебом чији мирис, гдје год да је, остаје трајан и низбрисив.
Ако је овај скромни читач поезије у праву онда вјерујем да је Стојановић из тих
разлога и посветио књигу, збирку поезије „ПОРОДИЦИ“,
како записа „Средишту мога поетског неба“.
Земља
коју воли пјесник је и говор, и пламени пољубац и камен које пјесник оживљава и
даје им нову димензију, снагу, знајући да увијек човјек изнова мора да пјева земљи.
И
уводна пјесма Пјевам земљу, затим циклус
Коже земље и Санолика земља, чине са пјесмама: Кожа земље, Младеж земље, Сан земље, Трпеза
од земље, вијенац омеђених снова.
А
земља је неописива природа, дар Божји, па је с тога не само неисцрпна инспирација
пјесницима, већ и сјечиво које ће посјећи све оне који зналачки не опјевавају дар
природе. Пјевајући о природи пјесник је увијек у прилици да за трен у огњу изгори
уколико није тумач оне њене најљепше стране, оно што је обнавља, што јој даје живот,
љепоту, оно што изнутра протиче кроз њене вене. Јер земља шта је без коријења, вена,
цвјетова, праха, полена, сјемена, капи росе, кишних залива, извора и ријека и та
симфонија тихости земље и радости настајања на њеној кори је највеличанственија
симфонија – дар поезије какав се представља читаоцу Стојановићеве књиге поезије
Небеска трпеза.
Тешко је од шездесет пјесама из ове срцем и болом подарене књиге издвајати
оне за које би смо хтјели рећи да су најбоље. Из густо и тврдо истканог пјесничког
губера од одабраних ријечи са тананим нитима, духом који извире из сваког стиха
и не може се другачије.
И
није ми намјера да издвојим, већ да предочим оно што ми не даде мира. Како у човјеку,
а човјек јесте, не мирују преци, патње, немаштине, страдања, све црнине наше и оних
прије нас, џара ме пјесма „Са литице“.
И док пјесник покушава да свеже таму
и свануће, одазивају му се кости док разговоре
воде, каже воде, јер као да жели бити дио тог „небеског“ посијела. А само се
ријетким пјесницима дâ да му из оловке излијећу
птице које, како пјева Стојановић, и опомињу како убица, ено, пресвлачи одору и у таквом недобу му кљују ријечи.
Но,
пјесник се нада, на трен и вјерује у „Шапат
времена“ да ће онај прах поново у цвијет преобразити и сачувати сан којега мрав сазида и наравно стабло што дише надом унука и оца.
А Сан земљи сажет у једној сузи
док у завичајној пјесми Трпеза од земље он
увијек оживљава и рађа оно чега нема, што се потире зарад ништа. Ипак, пјесник својом
луцидношћу у загрљају неба, у топлини завичаја, за оном „трпезом од земље“ окупља санолике
претке. И пјесник не би био лирски завичајац, а да У башти не исписује дивне стихове:
„Наша је мајка у башти / оставила своју сјенку
/ и сваког пролећа / пресађује биље / у наше очи/.
И
да се не би изгубили у пјесмама, на земљи и води, треба вјеровати Стојановићевој
опомени у пјесми Нагађање о могућем –
да прах чудеса што у тајне води, а спашен
онај што је спреман да по води ходи.
Скоро да никада ни у чему не треба тврдити
да је оно што кажемо тако и никако другачије, али ми се чини да се Стојановић затекао
у ситуацији гдје пјева слободним стихом, римом у дистисима са појавом једног, само
једног римованог катрена у којој ми тренутак диктира како ће бити испевана песма.
Како ће бити одевена та песничка невеста – слободно као распуштена и проскитана
ријеч, окована у класичну риму, љепушкасто одевана у сонетима или преосталим и ријетким
катреном као лирским рухом.
Нема коментара:
Постави коментар