Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ
КО СМРТ ДОЧЕКА ЧЕКАЈУЋИ ХРИСТА ИМАО
СЕ РАШТА РОДИТИ
/
Предраг Вукић, „Чекајући Христа“, Институт за српску културу, Никшић, 2017.
године, (поезија)/
Ништа
није записано када све негдје пише. Кад пише и прочитаће се.
Можда
у овом једнорјечју је и идеја, односно суштина, па
и мотиви зашто се историчар Предраг Вукић
одлучио да се исповиједи пјесми. Да се пјесмом исповиједи Господу.
И
овај моја забиљешка о пјесмама је моја исповијест Господу, кроз слова о свијету
Вукићеве поезије не претендујући да изричем очекивани суд, јер бих на тај начин
пресуђивао Божјим порукама, казивањима које су основа
свих Вукићевих казивања.
Ето,
ја читам и биљежим читајући шездестак пјесама које пјесник испјевава у славу чистоте,
за мир и Божје даре, за вјеру, наду и онај мали, а тако велики залогај правде.
И пјесник не жали зарад тога и себе разапати на светом крсту с којега се даље чује,
с којега је глас ближи одакле Вукић кличе: “Гдје
си Оче, гдје си Боже мој“ /Завапих ти господе/.
Онако како истински вјерује
у „живот вјечни“ пјесник вјерује да ће васкрснути свако обожено слово и вакрснути
и оно и „разапети прогнани род“. И тај прогон једног народа, покушај урушавања његове
цркве, језика, писма, литературе, Вукић вјерује да ће пјесмом извезеном
болом, тихујући у болу, стићи на крају „до Христа Пастира“.
Зна пјесник
да су узалудне све молитве које не изговори срце, зато он и пјева молитву срцу.
И моли – посвети, просвети, помилуј, злу не дај, сабери, прибери у вјери, узнеси,
васкрсни... Зна да би и било више богодарја
да је у човјеку више искреног вјеродарја.
Због
таквог човјека, чије маловјерје Вукић не проклиње, он тражи опрост и спас од Оца
Светога. И сања и призива Божје угоднике и види како Богомајка радост приноси.
Како
се овај рукопис исчитава, пјесме не дозвољавају појединачно
„тумачење“ већ се представља као једна пјесма, поема. Исповијест
Христу.
И
када се човјеку учини да га је милост Његова мимоишла, када посумња, онда
је спас у Молитви Острошкој. И Вукић „вјером Свеца Острошког“ и утјехом Петра Цетињског
тражи помиловање, избављење од свих српских светаца оног тренутка када човјеку студи
подједнако у очима и души.
Ако
гријешим, а само је Господ безгрешан, Вукићев живот, или боље рећи
спознаја живота, је санта леда. Човјек, Раб Божји, „студеном у очима“ и „јауком
у души“ испија сопствене сузе за дом порушени. А човјек увијек наискреније
плаче на кућном прагу. И не да се поразити, већ „с руком на
камену“ као Божји ратник, попут Архангела пробада све лажне пророке како би се увијек
изнова „Земља Небу молила“.
И
Вукић моли: „Христе Боже, учини ме бољим“, и свакако оно најважније, у
молитви је пјесникова молба да га пјесмом узнесе и посвети и усправи па ту пјевницу
записује у Острогу као „Крик Христа“.
Оно
што се у многим стиховима, односно пјесмама Предрага Вукића сусријеће, односно оно
што из њих извире као искрен крик је његова молитва, вапај раба Божјег да не буде
предат злу, тлу, камену и пламену. То се посебно исказује у пјесми „Не дај ме злу“
гдје пјева: „Не дај ме муци / у сиротој руци. Не дај ме болу / на трновом кољу“.
Само је трептај раздаљина између
таме и свјетлости. Вукић, затечен у очају, тами у живом
огњу, као да искушава оно мало зрнце соли с којим је
Христос зачинио укусним цио свијет. Зна пјесник да се тешко може избавити кад је
већ „Заробљени камен“ /Руина сам/ и под том
леденом плочом остао је „пламен, знамен, прамен“ па и не чуди
што као последње негдје „на камену вјере/ молитву узносимо“.
Тако како
је Вукић јекнуо, лелекнуо, примило се и у „кам и у дрво“. Тог
тренутка спознаје бол свештенства, „Лелек монаха/ лелек из дома/
Лелек са Крста/ Разапетог Српства“ у пјесми „Лелек“. Ту није крај Вукићевом
трагању и признању да лутајући особењак у лутању није нашао
оно што касно спозна да је изгубио – себе, и записује: „Сабрах се у духу
/ и не нађох на себе“.
За
разлику од велике поетесе, можда највеће у српском пјесништву, Десанке Максимовић,
за коју је срећа лијепа само док се чека, цетињски самотњак Предраг
Вукић вјерује како у чекању нема добра. У пјесми „Вјечно
чекајући“ он записује како „Чекајући добро/ дочекамо зло. Чекајући љубав / дочекамо
бол“, поручујући да је једино извјесна
смрт.
Ко
смрт дочека Чекајући Христа имао се рашта родити, као што
Предраг Вукић зна зашто је скоро све пјесме записао, на неки од светих дана, у Манастиру
Острог.
Знам
да и ова слова, брижљиво одабрана, само су се слила с Острошких греда и да светлуцају
Прахом Његовим. Хвала ти Господе.
Подгорица, 2017
Нема коментара:
Постави коментар