/
Илија Лакушић, „Манастирски синови“, ЦИД, Подгорица, 2017.
године, (поезија)/
„...Но ја нешто мислим нема тога вјетра / који дува тако да угаси Петра....“
(Двије свијеће), завјетни су стихови пјесника Илије Лакушића с којима се
уклесао у завјетнике Његоша, Тајновидца Цетињског,
оног који се до Божје уре казивао као Петар Други Петровић Његош.
А Илија Лакушић, син Српског језика и писма,
укоричио је своје ново пјесничко сачињеније у књигу „Манастирски
синови“,
коју је објавио подгорички ЦИД, чији је уредник, академик, иначе председник
Црногорске академије наука и умјетности Драган К. Вукчевић.
“Манастирски синови похранили су 88 пјесама, које
су суштина човјекове вјере, коријења,
наследства... Лакушићев ДНК израстао је из из мајчинског млијека. Тако се представља
писац Мајчиног Млијека.
Остале пјесме су подијељене, условне речено, у
два неименова циклуса, онда слиједе циклуси “Мале биб личне приче” (о Божидару
и Вићенцу) и “Кроз баштине”.
Као
посебно поглавље је “Повратак у архетипу” – увод у читање пјесништва И.
Лакушића, које је написао Синиша Јелушић.
Књига “Мастирски синови” ни насловом, а тек
садржајем, не дозвољава да буде смештена међу књиге за неко касније читање,
односно да остане непрочитана затрпана новим издањима овог или других аутора.
Свеједно. Одложене књиге за касније читање најчешће и остану непрочитане. Оживе
тек ако их пробуди неки нови глас читања.
То не
дозвољава ова пјесничка књига из које сваки стих мами читаоца и тјера га да
осјети духовну вертикалу и истину онога који је први и једини забиљежио моћ,
сјај и пророчаство након што је “муња нашла искру у камену”. На вјечној
запитаности о тајнама које свијетле и вјечно инспиришу поете Лакушић покушава открити
непознато казујући га духовним стиховима истине. Оне истине која зна коријење и
којој пјесник клања као пред олтаром завјетних Његошевских казивања.
А има нешто што је Његово и Његово што прије њих
не би ничије, па “тако да нико није могао рећи:
Ово је моје ,/ осим њега који је био Он.” (Ово
је моје)
Зна Лакушић да је још увијек тајна у
баунима, зидовима, фрескопису, иконостасима о њима искушеницима, тајномудрацима
– манастирским синовима за које се зна само када их Господ свијету представи,
или када снагом пјесничке луцидости бану на врата знатижељног, Његовог
величаства – Читаоца.
Ето,
како понешто и ми ишчитавамо није ми се дало да останем по страни и да још
задуго у ветрини међу књигама гледам књигу књижевника Илије Лакушића насловљену
као „Манастирски синови“.
Синови.
Манастирски.
Синови
тамјана. Синови молитве. Синови покајања, Синови праштања. Синови радовања.
Синови стварања. Синови радости. Синови блаженства. Синови разумијевања. Синови
крстоноше.
Синови
Сина Божјег.
И
Лакушићева књига поезије одише немалим бројем моштију Манастирских Синова –
Свети Петар Цетињски, Свети Сава, Свети Симеон, Ловћенски Тајновидац... О њима
пјева Лакушић онако као то истински и очински бива у искреним казивањима пред
свијетлом колијевком гдје је зрно заметнуло клицу љубави, праштања,
прихватајући небеско умјесто земног дара. Једноставно, испевао је пјесничку
бројаницу каква је недостајала у “сабраним делима” српског пјесништва.
А како би
писао о њима, а да није, како пјева, “Читао
сам и прси надимао Ловћеном, поднебесним олтаром“, хранио се пробраним словима и подловћенским
молитвама. Лакушић пјева и „попијева“
Царев лаз, Вучји до, Фундину, Лесендро, Цетиње, Јевропу, Русију, принципа Гаврила... Божидара
Вуковића, оног који сли прва ћирилична слова „прије него ће ишта рећи“, како
пјева Лакушић.
И није једноставно
пјевати о ономе што други много пута записиваху, али Лакушићева мудрост овдје
се потврдила као дијамантска вриједност књиге најављених пјесмом “Молитва од
данас до сјутра”, гдје каже:
“Дај,
Боже,/ да сила не прекипи на ову страну/да разум изађе у ведар дан..../, да се
осуше сузе и зарасту муке/, да ме чуваш и да ми разум придржиш....”/.
Манастирски синови су печат времена
освјежен једним посебним и јединственим пјесничким рукописом каквог до сада
нијесмо срели у Лакушићевим књигама. Све је у овом чудном пјесничком штиву
Лакушић изнова родио – тематику, стил, језик остајући само вјеран писму.
А
Лакушићево писмо имало је свој препознатљив отисак у књизи поезије „Робија из
стакла“ с којом је најавио не само свој особен пјеснички таленат већ
мајсторство и богатство пјесничког записа када се ћириличник срцем исписује, у
стиху или прози, свеједно.
А помало неоправдана Лакушићева
“Робија иза стакла” спјевала
је све
књиге, након њих и ову – “Манастирски синови” у којој Лакушић записује, након
што чује, оно библијско:
“Почетак
мудрости је Страх Господњи” (Школа високе ћирилице).
Има ли за
један народ већег дара него му поклонити житије, записе о животу два Петра док
бијаху за живота свети међу људима. И када ријеч би и оста света.
Новица Ђурић
Нема коментара:
Постави коментар