Пише: Новица
Ђурић
/ Радојица
Рајо Ф. Булатовић, “Видовдански календар”, ИТП Унирекс” Подгорица – Београд, 2016. године /
(Поезија)
Када пјевам о Косову знам да сам проговорио
душом мојих предака. Док записујем само ређам слова што ми се шапућу.
Тај
шапат осјећам да је издиктирао пјесничку забиљешку крштену као “Видовдански календар”
пјеснику Рају Булатовићу.
Он
је пјесник који зна да нема пјесме без бола као што нема слободе без жртве. А слобода
наша је жртва свеколика и нема јој равне осим оне коју је Господ поднио како би
спасио људски род. И не само њега.
Шта
након такве жртве да раде пјесници? Чему да се надају? О чему да пјевају? Пјевати
мора таман као што је уз гусле пропјевао слијепи гуслар. Онај слијепи – Косовац.
И овај Ровачки, мора допјевавати како би се слово започето наставило. Да траје.
Да се ниже као косовски ђердан. И да свако ново слово буде онај ђердан који кад,
онда, паде у крв косовских јунака никада се више не
разниза док
је и једног пјесника под Крстом Божјим. Зато пјесници морају па пишу, пјевају и
плачу.
Па
и Радојица пјева, а болује. Пише, а плаче. Зида, позиђује
обурдане зидове куле и двора Лазаревог, сриче, јечи набрајајући све до
једног са Лазареве вечере. Жели да их изнова окупи за Лазаревом трпезом, јер док
свијетли Лазарева глава, док се Срби окупљају за том светом трпезом Косово ће остати
завјетна ријеч, темељ нашег постанка и тврђава нашег опстанка.
 | |
|
“Видовдански
календар” похранио је све пјесникове сузе, Косовске, Видовданске, од 1998. до 2016. године
када је и објављена ова књига. Двадесет пјесама предводи увијек она једна и једина
пјесма “Косово”. То је пјесникова тужбалица за погубљеним најмлађим осветницима
– дјецом косовском
с којима су
све наше славе “крвави пост”. Булатовић признаје да његовим, нашим косовским ранама
нема лијека. Он је као сваки косовски завјетник, остао “ко сињи кукавац”,
дозива и разговара “лелекањем умјесто пјевањем”.
Не
случајно, Булатовић као последњу пјесму објављује “Косовку” коју је исписао 1965. године
када и тада у сновима “нашао се опет са љепотом”, како аутор пјева, и у Косовско поље провирује и види Симониду, Лазарицу,
Грачаницу, Девич, Дечане, Грачаницу, Пећаршију, Бањску,
Влашку цркву,
Сопоћане... У том Божјем сазвежђу схвата да су тамом закривена она
“чаробна сванућа”, гдје нестаде она љепота – Косовка дјевојка што га много пута
у сну вином заливаше. Пјесник Рајо Булатовић се овом пјесмом придружује
Косовском венцу, оној Пјесми која траје од оног судбоносног Видовдана 1389.
године не мијењајући
свој значењски, свој народни, свој васкрсни код до времена данашњег.
Све
су пјесме у Булатовићевој Видовданској свесци Молитва. Косовска Молитва. А о њој
се ни пред страшним судом не проговара осим што јој се принесе покоје обожено словце.
У тој молитвеној
тузи, као у пјесми “Жеља”, Булатовић пјева ”Грачаницу видим ко робињу/ сва у црном обучена руху”/ и види Косовом и Метохијом
како су богомоље “разагнате” питајући “да ли има већег ископања / но што ове свете
мученице / кроз голготе пролазе и пате “/. Овим стихова Рајо Булатовић се повезује
у пјеснички Косовски вијенац одабраних стихова и у сагласју са пјесницима
претходницима означава стихом симбол – датум, јединствен, обиљежен трајним Словом и Пјесмом
трајања.
Стиховима
какви су у пјесми “Молитва” пјесник пресликава стварност, слику таме, мрака и страха
над сваком кућом православном. Записује да “цркве наше / самују и чамују / ко сужњи/
опкољени аветима / и камама”/.
А
да није Косовских рана како би смо писали – питање с којим као да се завршава свака
Рајова пјесма.
У
овој косовској пјесничкој читанци нијесам “гледао” у стихове, односно
строфе, како бих одабрао најбоље, нити оне које можда оговарају друге,
већ ређао искрена, топла, људска осјећања преточена у стих Радојице
Раја Ф. Булатовића, онако како већ умије срце да проговори. И да
изда, ако се често с њим варакамо.
Био
бих неправичан према овој књизи ако не бих записао да је она добила посебну
љепоту мајсторских руку које су осликале косовске светиње баш онако као се и следило
око наших срца када оно Свето мјесто поста наше “грдно судилиште”. За љепоту тог
мрака, исписану цртежима и илустрацијама заслуга, захвалност и
признање припада њенима ауторима Огњену и Дражену Булатовићу, синовима овог Ровачког
мученика.
/ Подгорица,
2017./
|
Нема коментара:
Постави коментар