ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Тајна код пјесничког Крста

Пише: Новица Ђурић

/ Милица Бакрач,“Вуковање", Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2017. године / (Поезија)

Преточила је себе у стихове. Исциједила. Она – њежна, пркосна, вучје ћуди када брани дјецу своју, праг свој прађедовски, писмо и језик њен Српски.

            Све је у њеној пјесми пјевљиво и све се да пјевушити, отакати емоцијом као у  њеним љубавним пјесмама. Ево се присјећам пјесме „Снени Сонет“ гдје је пјесникиња „стопалима босим“ у њедрима пјесму стиснула док „на уснама модрим” његов „пољубац носим“.

            Она је пјесникиња која све што више пјева све дубље и дубље скрива тајну, како је други не би разоткрили – наизглед, а вјерујем да ни сама не жели да је спозна.

            „Кошуља ће бела само тајну знати!/ Да си шапутао држећ ме за руку:/ Убраћу те некад , себи, ко јабуку...“

            Да је тајна велико бреме под којим су и снажнији пали и приморавала на предају, то пјесникиња зна, зато у пјесми „Последњи сонет – Теби“ то бреме, ту тајну вриједну патње – оставља оном кога воли, или коме вјерује. И не било гдје, што изражава стихом: „Остављам ти тајну код песничког Крста!” То је та судбина коју покушавам изнијети на свјетлост како би сваки човјек спознао како је тајна најбруталнији убица човјека која пријети и пјесникињи Бакрач, која је тог „погубљења” свјесна и стиху се исповиједа:

             „Да л сте чули некад Вучицу да рида?!/ Ако нисте? Ево! Вучица је мртва!”.

            Лијепословље можда је ријеч која најбоље изражава, представља, а тиме и презентује суштину, мелодичност и лакоћу Миличине поезије, прије свега њеног сонетског веза.

            Рима је вражја ствар, лијепо звучи, пјевљива је, с посебном емоцијом, лако се стихови памте, али је она вражја само зато што је то у пјесништву најтања, микронска нит која те уписује или исписује из антологије озбиљног, зрелог, а тиме и мисаоног пјевања.

             Рима је Милици диктат душе и ту се нема шта замјерити или додати. Свако пјева како му емоција диктира, па и овој пјесникињи, само што је код ње, можда, још тања нит она између пољупца и мача, баш као да је то она граница која сонетовање дијели од сонета с којим се изражавају само зналци ове пјесничке форме.

             У поезији, у књигама пјесника из Црне Горе, Србије, Републике Српске има велемајстора стиха, антологијских пјесама, цијелих књига, али значајан је број оних који вјерују како је све пјесма што уђену у стих, па и кад је то најобичнији запис, репортажа, биљешка и остали изрази који се ни по чему не могу сврстати у поезију и таквом пјесничком маниру, све присутнијем и у поезији која се презентује у Црној Гори, не припада Милица Бакрач. Она је чистунац у изразу, форми стиха, њеног сонета, и ту нема оне сувишности коју би могли одбацити или казати да не припада пјесми.

            Њен сонет је пјесничка цјелина у којој се ни за пола ноте не губи ритам, односно она мелодичност. Она сонетом најбоље разумије сва страдања њеног Српског језика и најузвишеније, а тим и најболније, брани Вукову азбуку, слова с којима се уписасмо међу писменим свијетом. Њено „вуковање” није само пјесничка фикција, а понајмање фраза, јер она даје потпуни смисао, вриједност, трајање и продубљује смисао постојања, али и одлучност да брани своју вучју домовину утемељену словима и покривену сонетима.

            И онај који нас је први увео у писмо, онај Најсветији међу Свијетлима, Свети Сава, није без разлога био заштитник вукова. Зато је и Он данас заштитник наш вучје, православне, многољудне породице. Није случајно што Бакрач своје пјесничко казивање суче око огњишта, односно око три рођена вучића. Утемељена у православном поимању живота, разумије се и смрти, Милица зна да је вучји трио она тачка гдје се увијек стапају и наша три прста молећи Господа за спас, опрост и васкрсење.

            Можда неко посумња, можда и не разумије, можда зна, а не да му се да призна, да је књига за дјецу „Вуковање”, Милице Бакрач, прожета свим оним крснорадосницама које су у бити православља и које су извезле и исказале, од првих стихова у пјесми „Вучиндан” до последње пјесме „Умјесто закључка (за крај)”, најдубљу, скоро задивљујућу љубав према православљу у ком су вучице, хајдучице, што у горама родише и хајдуке, памте своје пра-пра претке, али и умножавају свој „вучји чопор” који, не само да одлучно брани пјесничко вуковање, већ и пјева једну нову и посебну пјесму којој још нијесу једино написане ноте.

            Из бауна пјесничких форми Милица је одабрала сонет и с њиме се прстеновала и окитила националом љубављу која извире из њеног вуковања, од Светог Саве до Његоша, од њега до Вука, од Вука до Марка Миљанова, а од њега до Матије, али и од Цетиња до Пећи, и даље до Москве, и поново се враћа, као у пјесми „Не скрећи с пута!!!” гдје каже: „Дођи да пијеш с дугиног врела!!!”. Сонетна дуга Милице Бакрач није само повезала свако свето име и мјесто, већ су они њен духовни вез са оним је била и јесте духовна баштина њеног народа. 

            Сонет је најљепша посвета, љубав, молитва, чистота стиха, искрен и бисерни начин стиховања који даје снагу пјеснику и смисао, али не и право да с њим „бурдикује“ на салонским свечаностима и за дрхтај срца угледних званица. Сонет је господин који кроз вјекове постојања није мијењао ћуд, ко год да га је и како мјерио, појашњавао, хвалио или оспоравао, он је непрестано доказивао своју раздраганост. То чини и Милица Бакрач и овом књигом као и свим претходним књигама: „Нек ме птице криком буде“, „Жиг“, „Сонети и писма“, „Од злата јабука“, „Азбучник“, „Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима“, „Жена“, „Одбрана Азбучника“ и „Књига староставна“.

            Читајући поезију Милице Бакрач као да ишчитавам тестамент о сонету, језику и писму, а књига „Вуковање“ није поема о вуку нити новина у историји српског пјевања, али свакако јесте прва Вучица која је утоплила своје вучиће усред доба у ком се следило српском језику и ћирилици, гдје год се она вјековима уписивала, исписивала и читала као прво и најсавршеније писмо. Тако се и Милици вук јавио у сонету, а она га учини потребним, мудрим, желећи да пренесе сва његова казивања – о себи и његовом свијету знајући да се пјесник памти по ономе што нам је поручио, трудећи се да свако казивање утапа у непролазну мудрост која ће касније сама себе цитирати како би њеног аутора надживјела. Баш онако како су то чинили и бројни пјесници чији стихови нијесу дали да се позија потре, а бројни пјесници оду у заборав. И у „Вуковању“ Милица Бакрач је у снијегу оставила вукопој, препознатљив траг... Вјерујем трајан. Јер, од сад и „И вуци имају своје Вучиндане,/ Своје вучје славе! Своје свете часе / и кандила вучја! И иконостасе!”. 

Подгорица, 2017.