Пише: Новица ЂУРИЋ
РИЈЕЧ У КОЈОЈ СЕ ЖИВОТ
ЗГУСНЕ
/ Иван Негришорац, МАТИЧНИ
МЛЕЧ, Орфеус, Нови Сад, 2016.
године /
Још није доказано ко је
више излечио људских душа – поезија или пчелиња, матична млијеч. Није се можда том
статистиком нико ни бавио, али они који су разумјели како је то једно од другог
неодвојиво онда су срцу нашли лијека.
А
у сну се онима који вјерују то и прикаже. Вјеруј и биће овако:
„Куда
си кренула“, пита дјечак пчелињу матицу док се одмараше на његовој руци.
„Идем
човјеку“, одговори она.
„А шта ћеш тамо“, поново ће дјечак.
„Да
му нађем лијека“, појасни матица.
„Лијека“,
зачуђено ће дјечак.
„Да,
лијека, ако тамо буде који стих“, појасни пчела.
„Добро.
Идем и ја да потражим одговор на ту чудну причу“, каза дјечак.
Одлеће
матица срцу. Човјековом. Продужи и дјечак.
И
док покушаваше да разумије шта му то прича пчела дјечак чује како неко говори:
„Можда се топли рој - смири !“
Кад младе роји
Луда олуја, тад нам запоје сви немири! /
Осјећа
како се зло ћутњом сни.
И
док „Матица мајка кроз смрт вири...не
зна да то пјева, да се сама испјева пјесма Ивана
Негришорца из најновије књиге „Матични млеч“.
И разумијем како и он мора
за пчелом. Зна гдје је то срце коме је потребан мелем.
И отрча. Тамо матица зачиња лијек. Види
„То се са смрћу душа бори“ а ипак дарује Негришорчевим благословљем: зрно полена, медене проје, све против смртног грипа.
Тако се дјечак стиховима уз пчелињу матичну млијеч претвара у видарицу, у
оног одраслог дјечака Ивана који разумије како је млеч силина, мед страст биља, кап спаса од биља, који зна зашто пјева:
„Одбацићемо трут–несоје / Учинићемо / Сложно,
силно, Земља и Небо да се споје.“/( Цеде се у мед што нас пљусне).
И
осјећа како „Дар је од Свете Тројице – Троје“,
јер све то доноси из једног сна гдје
му се приказује како „то Бог спасава силе
своје!“
Како је поодрасли дјечак брзо схватио
да су медо и прах два ткива која трају пре и после човјековог битисања онда овај,
сада одрасли момак, човјек, писац, особени интелектуалац, универзитетски професор,
предсједник Матице Српске из Новог Сада и бројних важних функција и звања, окићен
угледним књижевним и друштвеним наградама, сваки циклус пјесама у књизи „Матични
млеч“, с разлогом, „везује“ управо циклусом Мед
и прах.
Медом и прахом Негришорац је спојио десет пута пјесничке цјелине, да би задњим
поглављем Прах праха нашего пјевао о оним
Људима у небесима где време не постоји.
А тим нераскидивим везивом Негришорац нераскидиво „везива“ пјесничке цјелине:
Бацајте семе, Избијају клице, Муке са калемима,
Потерале стабљике, Ширење засада, Разговори с маскама, Елементарне непогоде, Светлосни
плодови, Зрење и сласт и онај који поменусмо Прах праха нашего.
С
првим циклусом Бацајте семе, Негришорац
потврђује нашу ранију спознају из његових књига да је пјесник тачних историјских
чињеница и да би се на основу његових пјесама могла, рецимо, исписати историја оне
Старе Црне Горе, али и схватити ова Нова – пролазна Црна Гора – крштена као Монтенегро.
Не
само први циклус, већ цијела књига, је хронолошки спјев о „Матичарима“, онима људима
достојним не само пјевања и пјесме већ институције која се увијек прва представи
интелектуалном свијету, која посебно зрачи каква је Матица српска из Новог Сада.
Можда није прави термин, али ми је тешко сетити се прикладнијег, да је Негришорац
на достојан начин испјевао оду(е) онима након чијег се упокојења чу – достојни!
Тако
се цијела једна епоха мудраца и чинитеља, доброчинитеља вјере, културе, писма и
језика Српскога код Негришорца почела С јесени
1813. године, Митрополит Стефан Стратимировић, у молитви призива слике силних избјеглица,
а завршила се као дар од Свете Тројице!
А
мени, као скромном читаоцу, казује се да је Негришорац у пјесничкој молитви призвао: Саву Вуковића, Павела Јозефа Шафраника, Шафринка Искијава,
Епископа Горњокарловачког Лукијана Мушицког, Вука Караџића, Јосифа Миловука, Гаврила
Бозитовца, Јована Демировића, Јована Хаџића, Милоша Стевића, Андрије Розмировића,
Георгија Станковића, Петра Рајића, архимандрита Герасима Зелића, епископа Венедикта
Краљевића, Георгија Магаршевића, Анастасија Стојковића, Теодора Павловића, Бранка
Радичевића, Ђуру Даничића, Павла Стаменковића, Симеона Шићара, Јована Накоа, Петра
Другог Петровића Његоша, Јосифа Рајачића, Саву Текилија, Петра Чарнојевића, Михаила
Обреновића, Александра Карађорђевића, Суботу Младеновића, Павла Којића, Софију и
Новака Голупски, Јована Суботића, Марија Трандафила, Светозара Милетића, Јакова
Игњатовића, Мишу Димритијевића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, ЂорђаНатошевића,,
Јована Ђорђевића, Тихомира Остојића, Антонија Хаџића, Милана Савића, Радивоја Врховца,
Јашу Томића, Васу Стајића, Николу Милутиновића, Жарка Васиљевића, Марка Малетина,
Јована Цвијића, Михаила Пупина, Тодора Манојловића, Косту Милутиновића, Уроша Предића,
Вељка Петровића, Николу Теслу, Радомира Радујкова, Миливоја Николајевића, Живана
Милицавца, Душана Попова, Бошка Петровића, Васка Попу, Александра Тишму, Младена
Лесковца, Георгија Магарашевића, Чедомира Попова, Божидара Ковачека..., великане
који су цивилизацији оставили добар дио темеља на чему почива и данас.
А
у пјесничкој књизи „Матични млеч“, коју је објавио новосадски „Орфеус“, на преко
250 страна, њен аутор није бринуо о редоследу, не мјерећи значај и заслуге већ се
у њој појављују оног тренутка када му се и јављају, неријетко како и датуми диктирају.
Управо, поучен казивањем Књаза Александра Карађорђевића пјесник Негришорац призвао
је сва имена и са циљем да буду поново у једној књизи похрањена како би и њему Матица
била чувар драгоцености.
Негришорац, као у забиљешци „Диптих о мостовима“, може се рећи исповиједној
пјесми, премоштава море мехурова у које нит да заплива, нити да га преплива док
не заборави самога себе па као његов
„јунак“ остаје негде између две обале:
Пливах уз струју, спустих се низ / Струју,
али ми свака обала недовољна / Беше. Мало ми на једну да избијем страну,/ Ја бих
увек обе обале са обе руке да обгрлим.../ Од две ствари Траба изабрати обе! (Диптих о мостовима).
Није
непрецизно ако кажем да је књига Матични млеч
вјерна забиљешка догађаја и личности кроз историју Матице, можда најзначајније
културне институције у историји Срба, историја испјевана у стиху. Уосталом, има
ли богатије и вредније историје од оне спјеване у народним пјсмама и осталим сачињенијима
из оних доба. Ова Негришорчева пјева и казује, вријеме, мјесто и именује „главне
јунаке“ у овој књизи која у себи има и драмских елемената.
Тек
негдје при крају књиге схватам да је Негришорца у стварању ове, изузетно вриједне,
књиге водила мудрост Бошка Петровића коју, вјероватно, казива Иву Андрићу и Младену
Лесковцу док чамцем пловише Дунавом, да за писање Важно је да осетиш струју која те Низводно носи...
А оно што Петровић каза, пјесник разумије као мудрост,
односно како се језик пчела разумети мора, јер језик
нико До савршенства не зна.
А
живот је језик. Језик је бисер и ријека у којој Не може се, никад, двапут окупати (страна 203).
С
познајом да заиста ни живот два пута не можемо поновити Негришорац затвара овај
историјски еп с циклусом – пјесмом Дах пчелињи,
последњи у којој му мртве речи сад болују
верујући како у духу кошнице цеди
се мед, дар од Свете Тројице.
Ипак, пјесник признаје: И у кап се млеча живот згусне.
Мед
за живота. Прах... Праху.
За живота спознао сам да нијесмо мед, али засигурно јесмо прах и дах што
у васиони приносимо – Духу светом.
http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/49840-zapisi-dok-citas-rijec-u-kojoj-se-zivot-zgusne
Нема коментара:
Постави коментар