Новица ЂУРИЋ, о књизи „Праху оца поезије“ академика Матије Бећковића приликом уручења награде „Марко Миљанов"

Ваше Високопреосвештенство, господине Митрополите,

часно свештенство,

пјесничка сабраћо,

даме и господо,

господине Бећковићу,

нити веће части, ни већег страха, да данас овдје испред гласовитог кучког војводе Марка Поповића Миљанова, свијетлог владике Амфилохија, и овдје присутних најзначајних пјесника Црне Горе, Србије, Републике Српске, кажем које слово о награђеној књизи Праху оца поезије, пјесника и академика Матије Бећковића коју је прошле године објавила београдска Српска књижевна задруга.

        Посебно желим да са овог древног мјеста гдје су рођени и још одјекују примјери чојштва и јунаштва, упутим вама поздраве и извињење предсједника жирија Рајка Петрова Нога. Наиме, након што смо донијели одлуку о награди, Ного је морао на операцију и зато није данас овдје са нама. 

Драган Алорић, Новица Ђурић казује бесједу о Бећковићевој поезији

         А ово што сам намјеран рећи унасловио сам као Ријеч о Оцу и Сину Поезије.

        Слово, Ријеч. Човјек. Све има свог наследника. Онога ко дође након нас, односно Њих. И увијек је један Отац. Отац који је Отац свих отаца.

         Чини ми се да је то тако од тренутка када се онај што је проговорио представи да је човјек. Односно, онај који први пропјева каза да је пјесник. А онај који то записа, ето могло би се рећи да је први описмењени човјек-пјесник. Јер, они што смишљаху и пјеваху помињу се као усмени приповједачи. Усмени, а писмени.

        А Овај кога Бог рукоположи да буде Пјесник је од Оног и Оног. Од Оног који дарива Господа и од Оног – пјесника над свим пјесницима Петра Другог Петровића Његоша је Матија Вука Бећковића. Матија од Вука.

        Управо ми се чини да је у ових претходних пар реченица скривена тајна, не само најновије књиге поезије „Праху оца поезије“ пјесника Матије Бећковића, коју је недавно објавила Српска књижевна задруга из Београда.

        Праху оца поезије крстио је Бећковић свој пјеснички тестамент, у ком се свака од 46 цјелина завршава стихом „Небесима осијан пјесниче“. Знавенима је јасно да се Бећковић рефреном послужио из Луче, али и реториком која је препознатљива у овом јединственом пјесничком остварењу.

        Луча је задужбина, и Његошу смо сви дужни.

        Бећковић је дужан још од када се појави с првом пјесмом. Од тада до овог пјесничког тестамента Бећковић је све чинио не би ли се одужио Ловћенском тајновидцу. То Бећковић чини јер зна да су Он и Његош „Синови једног сина свих језика“.

        Овај Бећковићев завјет оцу поезије могли би крстити као Књигу велике оданости.

         Као што је и човјеку необјашњиво зашто је баш Господ Његоша издвојио, као што ће доћи то вријеме у ком ће се писци, филозофи, разни теоретичари, верујуће душе питати зашто је Матију „Господ издвојио“.

        А Бећковић и Његош су се издвојили по „хљебу и језику“, по мисаоности, естетици и богатству језика у народу знаном, свијету непознатом.

        У језичко каменовање, клесање у вријеме непролазности, Бећковић ставља тачку у горски вијенац, тамо гдје се језик „не шће у ланце везати“, већ се „окатуни у каменом скиту“, тамо гдје је и Његошева искра пронашла муњу у камену.

        И док се ту језик исписао, али не укаменио, Бећковић примјећује, саопштава велику истину да ће се језик понајприје од „света одрицати“, али да се неће, како ниже, предати, одустати, преименовати, наморити, изглибати... нити да ће „издајом себе своју главу спасти“ и на крају твори:

        „А да је језик чоека створио /, Нико није први то изговорио“.

Чедо Поповић, Матија Бећковић, Новица Ђурић и Стефан Ђурић

         Матија је први пјесник који се у богослужби исповиједио Његошевом Цетињу пјевајући: „Знам и да је Цетиње цедило / Кроз које се небо процедило...“ и то онога трена кад се испод „грдила пепела“ српски језик „сажижио у једну варницу“, у „једну перницу“ као вјечна зубља за „пјесника – јединца“.

        Након ових стихова код читаоца, бар овог скромног, јави се, односно потврђује се увјерење да су све ријечи Његоша и Бећковића имале свог творца који је из њих пропјевао.

         „Да ниси рекао то што си рекао / Творац би се свога дела одрекао“, пјесникова је порука и увјерење да, ако би којим чудом нестало „нашег национа“, тамо смо гдје све једино и вјечно траје, у васиони. Доље на земљи светлост Луче би нам „образ осветлала“.

        Ни Матија не спори да је Његош пропјевао након што би изабраник Господа и да је од тада до данашњих дана највећи „син српског језика“ с којим су окићена овоземаљска Кршија

        Промишљајући суштину живљења, тајну човјека, смисао свега што је била тајна Његоша и Матије, обраћајући се небесима осијаном пјеснику, казао је: „ А суштина је у тајни човека / А тајна човеку човек је довека“/.

        И све од Његоша наовамо преобразило се, па тако у стиховима Бећковића ни памћење није оно што је било „Већ оно у шта се све преобразило“. И у таквом потирању свих биљега по којима се један народ и његови пјесници препознају јесте језик у ком се Његош скрио и његов „саздатељ“, „родна кућа и колијевка“, док је пјесник „знаније свештено“ а поезија „И овог и оног света створитељка“.

        Све је по Бећковићу у језику који постоји увијек за разлику од људи, народа и све је у једноме, у једно, од једног...

        На том трагу Бећковић пјева: „Од једног песника сви су постали песници/ Од једног језика сви други језици/............../ Једна књига је родила остале / А које није нису постојале“/.

        Бећковић не жели до краја разоткрити зашто је и Његош, не мало деценија и сам аутор ове књиге, у земљи својих предака „и себе од себе скрио“ стварајући највеће пјесничко племе које не зна шта ће с њима а и без њих, али зна да обурдава вјечно пјесниково почивалиште, како не би били оно што једнио и јесу – Његошев народ. Управо Владика Раде је за свој народ „Учинио највише после Свемочнога / И због тога греха морао си знати / Да ти ни гроб не може остати/ Да се ниси на Ловћен копао/ Један од нас би лакше претекао“/.

        Нема сумње и нећу претјерати ако забиљежим да је и Његоша и Матију упутила једна родитељка, док Бећковић вјерује да нема другог који би Његош био „А ко си зна онај који те створио“.   

        Док промишља живот, Бећковић зна како бијасмо велики све док његов народ није туђе ријечи куповао, позајмљивао и док се на својим ријечима подизао „И једино се од речи бојао / Без ништа могао и тако опстао“/.

        Тај и такав Његош за Бећковића је „Песмовођа“ и троименик. У име Оца, Сина и Поезије.   

        Сада прије Биљешке о писцу, питам себе: Ко је овдје кога родио?

        Отац Сина или Син оца.

        И једно и друго, треба вјеровати. Од истог претка.

        И би што вјеровасмо да бити не може!

/ Новица ЂУРИЋ,(извод из есеја) о књизи „Праху оца поезије“ академика Матије Бећковића приликом уручења награде „Марко Миљанов“ Удружења књижевника Црне Горе на Медуну, 7. маја 2017. године /