ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ
Пише: Новица ЂУРИЋ
 |
| Пјесници: Новица Ђурић, Милица Бакрач, Будимир Дубак и глумац Спасоје Томић |
Ево пјесника без утјехе
из оне дивне књиге „Човјек без утјехе“ (1988.) у којој је Будимир Дубак пјесму у
прози, неки кажу фантастични роман у приповјеткама, то мисли и аутор,
оставио у плачу, а ријеч пресрео надомак распећа. Одиста је то била
гротеска, проза о имагинарном граду али о стварним човјекождерцима који и без пишчеве
маште доспијевају у апсурд гдје им генијална машта Дубака даје тон љепоте како
би и читалац више уважио него замјерио, док у збирци поезије „Христ у аду” бива оно како је суђено,
како је пророк пјеснику диктирао док је исписивао овај пјеснички рукопис.
Не могу а да не поменем како
се већ четири деценије дружим са аутором бројних књига поезије, прозе, драма, есејистике и да се радујем
што ми је суђено да будем добровољно у том заробљеништву и што знам с коликом озбиљношћу,
студиозношћу Дубак гради његову, а и нашу кућу књиге.
„Христ у аду“ осим истоимене уводне пјесме садржи још 63 пјесме, подијељене
у четири тематска циклуса, а опет су неодвојива цјелина. А те тематске цјелине су „Сјај Тавора“, „Азазeлови сватови“, „Лов“ и „Одгон смрти“. Ову
недавно награђену књигу признањем „Миодраг Ћупић“ објавила је Књижевна задруга Српског
народног вијећа из Подгорице.
И у овој као и у претходним књигама, односно
њиховим пјесмама, Дубак не умије без да буде пјесничко госпоче, стилом, исказом,
смјерним и одабраним ријечима што се легитимише као особена, можда јединствена култура
стиха и мајстор израза. А шта је пјесничка форма, костур, или љепотом окићена дјевојка, награђена
радословницама, најљепшим ријечима, добрим словом, чак и о оном што је лична пјесникова
трагика уколико “...побједа прождире смрт”, како то изнова, на почетку Дубакове
књиге, поручује Апостол Павле.
Ево сада књига “Христ у аду”, тај непрестани
вртлог Дубакових избављења, свијетлих завјештања, ставља тачку
на дилему – има ли за богогрешника, ако не и опроста, излаза из лавиринта, односно да ли “цар таме” и његови зaлудјели следбеници
вјерују да су умакли оној потоњој, како пјева пјесник, “у какве забасасте шуме”, “у
које шпиље безданице”, како би и тамо “скрили лице” /Излаз из лавиринта/.
Ова
пјесма је последња у књизи “Христ у аду”, али то је она јединствена и препознатљива пјесникова зидарица
да све је проткано и најчешће се судбински завршава
како је и почело.
Дубакова књига и почиње пјесмом по којој
је насловио ову књигу, гдје пјева да се Христ “на земљу” спусти “да свјетлост из таме
избави”. Од тога трена човјек је спознао како је Божја светлост свијет спасила,
а онај неустрашиви, непобједиви богокопљаник, Свети Аранђео у лед окова проклетог,
самопроглашеног цара
таме и у тој пјесми, могу слободно казати и без претјеривања, мини драми, Дубак стихује:
“Свети Аранђео / на крилима златним /
Небеском Цару/ сунце однесе” (Свети Аранђео и цар Дукљанин) – по Вуку Караџићу.
А ово сунце што даривано би и што Он дарива
свијет ореолом свјетлости обавио је и Светог Саву чија
светлост у обезбоженој Рибници, тамо гдје је заплакао, поново се врати
Свети Сава и “у земљу проклетог цара Дукљанина” види “како рушитељи Немањина града
/ с крвавом пјеном на жвалама” (Свети Сава у Дукљи) – по народној причи, пјесма
која је посвећена Владици Јоаникију (Мићовићу), пијуцима и ћускијама руше, покушавају избрисати
Њега, Симеона, писмо, језик
– вјеру православну.
Па “Силазак у Метохију” је увијек свијећњак
над свим свијећњацима, одакле се види Цетињски манастир и Владика
Раде, Тарабош, Скадар, Бардањол и она дуга што их повија док, како пјева Дубак,
“Сами себе носе / у наручјима” (Савиндан у Враки). И није у овој пјесми Дубак по
први пут ад повио, већ
се тај усуд јавља у скоро свим Дубаковим књигама, како он записа “из ада/ најниже
низине”, (Узвођење).
Није
сјеме ада проклијало само у овој чудесној књизи поезије “Христ у аду”, већ је “зрно
клицу заметнуло” у роману “Астраријум” у ком се најавио чудесан улазак у лавиринт, односно
вртлог у ком се непрестано клизи и ком се не види краја.
И Његошу се свијет претварао
у ад и потајно је страховао да се оно не догоди цијелом народу. А Ловћенски Тајновидац је
знао да они који су над Христом адовали да ће у ад претворити и његов народ. И онај
Христов, Његошев и овај Дубаков ад су изникли из истог коријена и оплодили се код
истог народа, једнородног, а сада представљеног као двоглавог.
Како се тада пјесник
прибојавао да ће им бити суђено, да ће морати у изгнаство, да ће се
потуцати од јатака до јатака, то се и обистини и бива сада у пјесми „Хајка на
але“, гдје „Хајкачи јашу крилате атe“.
И овај ад Будимира и пророчаство
Светог Петра Цетињског и Ловћенског Тајновидца који оставише
аманет као тврду вјеру Аврамову да ће свијет бити пред понором ако се раскрстимо,
ако на своје свеце заборавимо, ако по који каменчић
не додамо на камену гомилу проклетог Цара Дукљанина,
ако Косову окренемо леђа, ако Светог Саву подједнако као пријатељe издамо, на њих заборавимо, ако се не добродарујемо и не похрањујемо ријечи златокриле
с којима би и они након нас били кадри умаћи аду.
И није ад колективна несрећа,
тамновање , распеће цијелог народа, већ и када „паклени духови“ дјеци живот одузимају.
Када мајке и у смрт крилатају, а најболније је Дубаково свједочење
у пјесми „Лет Анђела“, пјесми коју је крилатим анђелима подарило Дубаково срце, а
Божја свјетлост тај ужас, усуд, ад претворило
у снагу, у ону невидљиву честицу што увијек бане када клоне душа човјекова. А „Лет
Анђела“ је она голема туга, јаук, бол који је раздробио и најтврђе људско срце,
оно из којег као из суве дреновине суза кане када, да не би усташе додирнуле анђелска тијела, мајка је, с руба јаме у Пребиловцима, прије скока са својом дјецом у њу, рекла:
'“Хајде да летимо / будући анђели...'“
Ето,
тако ова и све наше мајке мученице
из јама васкрсавају, а ми са оним једним јединим спасоносним
зрном соли, вјерујемо
да ћемо и ми у овом прогону вјере наше, писма златовезног, језика вјекогласног из
усуда свенародног васкрснути. Знам да хоћемо, то су зрна, стрепња, надања,
брашно и сузе с којима су наше мајке погаче мијесиле, што је Дубак
похранио у пјесми “Мајчина погача”.
Како
писац све што биљежи, записује, у књиге сабира, везе један ћилим живота,
тако се мора рећи да Дубак
најпрефињенијим, одабраним, господственим
нитима продијева реченице од прве које подари читаоцу до ове књиге, нити страдања,
проклетства, туге, големе и неизрециве,
због прогона и страдања, али и оне која се као усуд надвила над његовим
народом још од Христа и ево се одржало до овог дивним стиховима истканог
у књизи “Христ у аду”.
На крају, иако крају још нико краја није видио, у
пјесми „Раздање у Пећкој патријаршији“, Будимир Дубак пјева:
„У
цик зоре / монахиње се Богу моле
... / Патријарх Арсеније јавља /
да Господ није заспао“.
/ Новица Ђурић о књизи „Христ у Аду”, Будимира
Дубака, на промоцији у Никшићу, 29.маја 2017. године /
Нема коментара:
Постави коментар