 | |
| Новица Ђурић на требињском научном скупу |
НОВИЦА ЂУРИЋ,
књижевник
Предсједник Удружења књижевника
Црне Горе
Још за вријеме комунизма, у Црној Гори је почело осмишљавање
и тиха замјена ћириличног са латиничним писмом. Био је то период "велике
љубави" братских народа у брозоморној Југославији па се та "искрена и
неодољива љубав" пренијела на писмо у вријеме када је Црна Гора била
најћириличнија република у тадашњој Југославији. А како љубав не зна за
границе, а неријетко се и одриче било какве одговорности за учињено, тако је
латиница полагано, пољубац по пољубац, инфицирала вирусом нестанка ћирилицу,
све док је није протјерала у Његошевој Црној Гори, земљи у којој је штампана
прва ћирилична књига код Јужних Словена, и гдје су се вјекови поносили
Мирослављевим јеванђељем а данас њима ките истребљивачи чириличног писма и
српског језика у Црној Гори.
Мирослављево јеванђеље, намјерно
подсјећам, Унеско је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“
чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска
цивилизација. И да се не заборави, Унеско није Мирослављево јеванђеље уврстио у
свјетску породицу најзначајнијих остварења цивилизације као латинични већ
ћирилични вез. Златовез, за сваку цивилизацију која разумије и чува трајне и
непроцјењиве вриједности.
И као такво писмо, рукопис који се до
1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу
приликом његове посјете Атосу, лично га је уручио чешки монах и један од тада
најученијих људи у манастиру Сава Хиландарац. Данас се чува у Народном музеју у
Београду, а један лист у народној библиотеци у Санкт Петербургу.
И, гле чуда, нико у Црној Гори дуже од пет
деценија не помиње да су у Мирослављевом јеванђељу упоредо заступљена два
правописа: зетско-хумски и рашки.
Промотери и устоличитељи дукљанске,
односно монтенегријске културе у држави Монтенегро најрадије би из свих архива
избрисали да је Зета прва српска држава али и чињенице, да је Мирослављево
јеванђеље настао по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог
жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе
цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза
Мирослава, која је касније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске
православне цркве.
Како
би најћириличнија обиљежја, непроцјењива и у свјетској културној баштини,
Мирослављево јеванђеље и “Октоих”, законодавно поробила нова
државна-монтенегријска власт је након закона из 2007. године, 21. децембра
2010. године донијела нови Закон о Државним наградама који је објављен у
“Сл. листу РЦГ”, бр. 38 од 22. јуна 2007, и
“Сл. листу Црне Горе”, бр. 75 од 21. децембра 2010. године.
Овим
законом државним награда су проглашене:
Тринаестојулска награда, Његошева награда, Награда Петар Лубарда, Награда
Мирослављево јеванђеље и Награда Октоих.
Награда Мирослављево јеванђеље додјељује се сваке друге године аутору из Црне Горе за књижевно, историографско, етнографско или публицистичко дјело објављено у Црној Гори у претходне три године.
Награда Мирослављево јеванђеље додјељује се сваке друге године аутору из Црне Горе за књижевно, историографско, етнографско или публицистичко дјело објављено у Црној Гори у претходне три године.
Оно што сада наводим најрадије бих
прећутао, али морам казати да се државна награда Мирослављево јеванђеље
додјељује само политички подобним, чак и осредње талентованим, “пјевунима и
прозунима” како је то говорио пјесник Момир Војводић. Но, и то би било лакше
прогутати да се овим великим бисером ћириличне писмености не награђују књижице
штампане ћирилицом чији су аутори противници свега српског у Црној Гори.
И
она друга светиња, прва штампана књига “Октоих” првогласник штампана је на
Цетињу и била је то уједно прва српска штампарија на Цетињу која је штампала
прву књигу на српском језику – „Октоих првогласник“ Ђурђа Црнојевића и штампара
Макарија. Штампарија је позната као Штампарија Црнојевића, прва јужнословенска
ћирилична штампарија и прва државна штампарија у свету.
И данас та,
једна од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви, у
Црној Гори се додјељује као државна Награда Октоих. Законом је прецизирано да
се додјељује “грађанину Црне Горе или правном лицу које има сједиште на
територији Црне Горе, за остварене изузетне резултате у области васпитања и
образовања, као и ученичког и студентског стандарда...”.
Бисер штампарства, чије је штампање и
украшавање извело седам монаха под будним оком јеромонаха додјељује преко двије
деценије учитељском и наставно-професорском кадру који су своја знања стекли на
српском језику и ћириличном писму и који су се у новонасталој држави Монтенегро
одрекли свега онога што су стекли на српском језику и ћириличним писмом, а
недавно и азбуке – уводећи у школске дневнике абецеду.
Та света професија учитеља и
професора пристала је да буде марионета у полугама једне националистичке
образовно-културне политике у Црној Гори учећи своје ђаке свему ономе што њих
нијесу учили њихови учитељи, наставници и професори. Октоих се додјељује
васпитачима и свима који учествују у образовању онима који стварају, како је то
власт у више наврата јавно саопштила, новог човјека, хоће рећи ђака и њихових
васпитача. А тај нови Монтенегрин, одшколован по новој црногорској азбуци,
односно писму, који је стицао знања на црногорском језику за чије је насилно
устоличење, разумије се квази научно, узета као основа језика подгоричких муслимана,
мора бити промотер дукљанско-монтенегријске и националистичке
образовно-културне политике.
Уосталом,
протеривањем ћирилице из школа, ђачких књижица и осталих докумената, црногорска
власт жели да има образоване Монтенегрине и квазиобразоване грађанине, хоће
рећи Србе које немају свој језик, писмо, вјеру, ништа што би их означило као,
не дај Боже, светосавски народ. Таквим обученим ђутурумима издата је наредба о
обавезном и једино дозвољеном коришћењу црногорског рјечника за који стручњаци
кажу да је фалсификат фалсификованих рјечника, хрватског, односно српског.
О Његошевој награди нећу рећи ни
једну ријеч. Али ни о Награди Петар Лубарда. Надам се да вам је познато да су и
оне у протеклој деценији додијељене писцима грађанске, проевропске
провијенције. Свима, само да немају ништа са Српством.
И прва дневна новина у Црној Гори,
“Побједа”, након 50 година међу читаоцима се појавила на латиничном писму.
Национална, државна новина, најупорнија у негирању српског националног
идентитета у Црној Гори, промјеном писма промијенила је и концепцију. Прво је
била револуционарна, па комунистички инструирана и пакосно погана, затим
умировљена две до три године, да би данас била латинично опако против свега што
је српки језик, ћирилично писмо и културна баштина српског народа у Црној Гори.
Узгред, само да поменем да је овај
режимски записничар протјерао српске писце и они се могу једино наћи на
страницама означеним као помени и читуље.
Поред “Побједе”, на ћириличном писму
излазила је и градска новина “Титиградска трибина”, неколико радничких
часописа, сви ликални – листови општина, лист Синдиката Црне Горе, лист
универзитета “Универзитетска ријеч”, Омладински покрет”, затим прва ревија у
колору “Покрет” да би сви они престали да излазе крајем деведесетих година
прошлог вијека. Тада на читалачку сцену ступа недељник “Монитор” као и дневне
новине “Вијести”, обоје штампани латиницом. Недавно, прије двије године,
придружиле су им се и “Дневне новине” и заједно са порталом, званичним електронским
медијом Скупштине Црне Горе који је први увео два новотворена знака црногорске
абецеде, Црна Гора бива латинично информативно поробљена.
Црна Гора била најћириличнија
република у бившој Југославији, све до почетка 90-их година прошлог вијека. Сви
листови и часописи који су излазили у Црној Гори до почетка 90-их година 20.
вијека, штампани су ћирилицом: “Побједа”, “Глас Црногорца”, “Стварање”,
“Овдје”, “Историјски записи”, “Омладински покрет”, “Просвјетни рад”, “Васпитање
и образовање”, “Универзитетска ријеч”, локалне новине: “Титоградска трибина”,
“Никшићке новине”, “Приморске новине”, “Пљеваљске новине”, “Бјелопољске
новине”, “Барске новине”; све новине радних организација и све новине
организација друштвених дјелатности; сви годишњаци Црногорске академије наука и
умјетности; сви уџбеници и ђачке лектире у издању Завода за издавање уџбеника. У
то вријеме сва издања „Побједе“, међу њима и едиција „Луча“, и сва издања цетињског
„Обода“ и „Универзитетске ријечи“, касније „Унирекса“, као главних издавача у
тадашњој Црној Гори, такође су штампана ћирилицом.
Латиницом су се у том времену
штампали само “Гласник” лист Републичког завода за заштиту природе, “Служба
божија”, лист Которске бискупије и лист РО “Агросазнање”.
Оба писма била су присутна у
часописима “Мостови”, “Одзиви” и “Споне” и листовима “Пољопривреда и
шумарство”, “Бока” и “Титов пионир”. Латиницом се штампало све што је
излазило на албанском језику.
О
осмишљеном културоциду над обиљежјима српског идентитета од стране Монтенегрина
у држави Монтенегро свједочи и чињеница да је и државни правни регистар
именован као Службени лист Црне Горе осамостаљењем од ћириличне, Његошеве Црне
Горе, и њеним проглашењем за државу Монтенегро дјелимично су укинули ћирилицу,
управо оно писмо којим су исписани сви закони, правни прописи писмене и духовне
Црне Горе, и као такви објављени ћириличним писмом. Сада се Службени лист
штампа латиницом, али се поједини прописи и закони штампају и даље ћирилицом.
Ова шароликост писама у Службеном листу свједочи да је некада у државним
органима Црне Горе ћирилица била основно писмо. Нажалост, данас је протјерана
из свих тих државних институција.
Једини и храбри бранитељи ћирилице у
Црној Гори су ћирилична новина дневник ДАН, магазин “Српске новине”, часопис
Стварање”, “Слово”, као и “Октоих” – часопис Матице српске – Друштва чланова у
Црној Гори.
А “Побједа” била је и издавачка кућа
која је имала у онај земан занимљиве и вриједне едиције попут “Луче” које су
штампане шездесетих, односно седамдесетих година прошлог вијека ћирилицом и,
разумије се, на тада званичном и стандардизованом српско-хрватском језику,
језику који је и тада био глогов колац у српску писменост и културу. Луча је у
то вријеме поред Петра Другог Петровића Његоша, Михаила Лалића, Бране Шћепановића,
штампала и књиге писаца српским језиком и ћирилицом да би се ти исти као
неверне бебе комунизма престројили у антисрпску армаду за прогон и потирање
свих постулата српског идентитета у Црној Гори. Управо они су се прво одрекли
предака, ћириличних крстача, српског језика и ћириличног писма, цркве (мада им
је то најлакше пало јер никада у цркву и нијесу улазили) и своје књиге изнова
објавили на црногорском језику, разумије се, латиницом. Одрекли су се свега
осим што се никада нијесу одрекли књига које су штампане на српском ћирилицом,
српских издавача и понеких награда добијених у Србији.
А у одрицању од српског језика и
ћирилице у штампаним медијима и издавачкој дјелатности извршитељи тог културног
геноцида имају подршку не малог броја писаца, новинара, сликара, једном ријечју
образованог свијета из Србије. Таква подршка је најподлија и најопаснија по
опстанак Српског народа у Црној Гори и њиховог образовања и културе.
НОВИЦА ЂУРИЋ, књижевник
Предсједник Удружења књижевника Црне Горе
Требиње, 4. март 2017.г.
Научни скуп “ГОВОРИ СРПСКИ - ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ”
Нема коментара:
Постави коментар