Преосвештени
владико,
Породице страдалих,
Уважене даме,
господо српска !
Након пада Црне Горе у загрљај НАТО
пакта, сабрали смо се над жртвама које је ископао овај ратни савез да молимо за
праштање сени страдале дјеце Мирослава, Јулије и Оливере, као и Милке, Вукића и
Манојла, не би ли опростили нашој браћи што су нас из својих приземних и
нечасних побуда гурнули у наручје крвника НАТО пакта.
И не само сени ових жртава којима
смо се данас поклонили и за чије смо душе молитвено палили свијеће, већ и за
душе свих оних хиљада мученика из редова и нашег и других народа који су
страдали током ове незапамћене агресије силника из НАТО пакта.
Завршетак
20. вијека је обиљежила агресија на српске земље и оне гдје живи већински српски, односно православни народ.
НАТО интеграција Црне Горе, стога
није ништа друго до оснаживање зелене трансферзале, осмишљене још Берлинским
конгресом, као тампон зоне која неће дозволити братску блискост народа Црне Горе
и Србије. Та граница којој се сада диже је нови берлински зид цивилизација, али
сада између једног народа, једне културе, вјере, писма и језика.
 |
| Новица Ђурић, Мурино |
Има ли неко
коме сада дефинитивно није јасно да се бечки план из 1878. године данас
доследно спроводи из Вашингтона, као што је у једној етапи то спровођено из
Берлина и Рима, док је на челу ових држава била фашистичка солдатеска.
Каква је
награда дата нашем народу због тога што смо се супротставили империјама:
отоманској, хабзбуршкој, Хитлеровој, Мусолинијевој и ево сада, на размеђу
миленијума Новом свјетском поретку са НАТО пактом као његовој ударној,
уранијумској песници? Срби су увијек
били на страни универзалне правде, чему ће једног дана, када се човјечанство
отријезни од империјалне магле посијане да се не види истина, бити дата
заслужна мјера признања залутале људске цивилизације.
Ми који смо чували границе Европе,
данас доживљавамо понижење народа који нама имају да захвале што имају
континуитет културе, националног живота и вјере.
Поштована господо,
Улазимо у нову еру живота српског
народа на Балкану и уже у Црној Гори и треба напокон да се освијестимо и схватимо
да су узалуд наше очи упрте било гдје осим у слогу и зато, уз благослов наше цркве, као народ, а не као политичке партије, морамо осмислити дуготрају
стратегију одбране националног идентитета, односно свих права која нам по уставу
као народу и припадају.
Преостаје нам да разумијемо свој
тренутни положај и да се погледамо, ми вјерни и непоколебљиви, да се погледамо
међусобно и да поступимо мудро. Срамна одлука Скупштине Црне Горе је нови 12. јул
1941. године.
Чекајући нови 13. јул, српски народ
у Црној Гори и наша притајена браћа у новоцрногорском руху, треба да се
окренемо својим олтарима и да завапимо најгласније што можемо да нас чује небо.
Да одјекне до у небеса не би ли се нашао
брат у свијету “да пожали, ка да би помога“.
Остали
смо сами у својој муци, над својим гробовима којима се данас не можемо
приклонити без осјећања кривице што смо изгубили још једну битку.
Није до нас. Наше присуство овдје
свједочи о нашој непокорности и нашем увјерењу да „Црногорци не љубе ланце“.
Морамо бити мудри, окренути се себи
и искористити потенцијал једнотрећинске бројности у нашој Црној Гори, како би
на овом гробљу „изникло цвијеће за
далеко неко покољење“.
Искрено вјерујем у правду
Божју, да ће правда доћи када јој се најмање надамо и да ће она казна
савјести раздирати сан сваког оног ко је дао руку подршке НАТО убицама наше дјеце,
народа нашег – Српског. Побиједиће их то када се најмање надају, бане то у сну,
не куца на врата, укапи се у чашу воде, овлада душом човјека која је обезбожена
увела себе у ђавоље коло.
Нека је Покој душама страдалника из
Мурине, нека Бог опрости нашој залуталој браћи и нека нам Господ да снаге да
издржимо искушења која су пред нама.
Мурино,
30. април 2017.
/
Бесједа Новице Ђурића на осамнаестогодишњицу бомбардовања Мурина и
погибије дјеце и грађана тог краја /
Нема коментара:
Постави коментар