Мајка и Русија

Недавно сам имала једно заиста лијепо колегијално и рецензентско искуство, писала сам и говорила о Новичиној најновијој књизи, поеми ,,Косово, мајко“, ријеч је о поезији препуној љубави, која је посвећена пјесниковим преминулим родитељима, кроз љубав према Косову и Метохији. Свака искрена пјесничка књига има своје Тројство. Као што је у пјесников дом радио пријемник унио Тројство: Теслу, Москву и Гусле,  у поеми „Косово Мајко“, Новица Ђурић, вјечити симбол православних Хришћана смешта у мајчине руке. То су: Крст Дечански, тамјан и мало соли.

Читава ова поема обиљежена је овим симболима.

Крст Дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и љековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хљеба, парче погаче, јер га доноси мајчина рука. Мајка је окренута Космету. А отац, у Ђуриђевим пјесмама посвећеним Русији: Москви, Сибиру, Русији... и ту је изњедрено Тројство, јер је отац дјецу и уљаник Истоку окретао, и учио их ,,да тамо свиће...“

Док читамо ове Ђурићеве окосовљене  стихове, нијесмо потпуно сигурни да ли су они „дијалог“ пјесников са мајком, која је ту да све чује и разумије, или његов болни „монолог“, вапај и стрепња. Док читамо стихове посвећене Русији, Јесењину, Пушкину, Источнику, Сибиру, Матушки, свјесни смо истине, да нам ниједан народ на свијету, кроз нашу историју, није уистину био већи ослонац и подршка као руски народ.

Двије су јунакиње Ђурићеве поезије: Мајка и Русија.

Обје велике жене које тихују, моле, хране, заклињу млијеком, спремају на пут своју дјецу, дочекују, самују, везу, сакупљају љековите траве, а онда одједном, бар у стиху, мајка је негде  нестала:

Што ли је нема,
да није замркла у молитвама,
на коленима пред мајком Љевишком

Иако је отишла, нестала, заспала, смрзла се, остају ријечи: „Ја се сада њених ријечи присјећам“, а ријечи су наравоученије, опомена, задужбина, храм, свјетлост која зари значење имена: Лазар, Милица, Симонида, Дечани, Пећаршија, Мајка, сестре, браћа, завичај, Русија.

Хришћанска нада је неуморна, неумрла, несаломива. Она не гасне. Мајка никад не одлази „њу је само преварио сан“ – пред љепотом ових стихова верујемо да се Симониди вид вратио и да нас она заувијек посматра са фреске. Ни Русија никад не одлази:

 Можда се само мени шапћу речи:

Русија непобедива, пробудила страже,

Па се на месечини ваздигла и сјенчи,

Педаљ по педаљ, Крсту се укаже.

Православна, пјесничка, синовљева туга је огромна, вјечна као Космет – непрегледна као Русија. Мајка је отишла, са њом и кућне пчеле, хранилице, напустиле саће, винуле се низ Косово.

Због те туге настаје и пјесма. Као молеб. Свијећа. Цвијет. Божур. Пјесма Мајци, Косовки, Црногорки, Српкињи, мученици. Пјесма као захвалност. Дуг. Поштовање. И неизмјерна љубав.

 Милица Бакрач