Најновија књига пјесама Новице Ђурића „Косово мајко“ (Партенон, Београд, 2015
Прије више од четири деценије огласио се један седамнаестогодишњак
својим пјесничким првијенцем. Био је то гимназијалац Новица Ђурић с књигом
,,Трагом живота“ 1973. године. Аутора сам упознао коју годину касније, али
прије свега као новинара. Били смо потом заједно у редакцији „Омладинског
покрета“, који је имао сјајне новинаре и писце, попут Драгана Барјактаревића
(Исака Црногорског) и Шћепана Вуковића, који су нажалост прерано отишли, као и
низ посленика у области културе и политике.
У једнопартијској и изразито догматској Црној Гори, „Омладински покрет“
је представљао авангарду у освајања слободе мисли и критичког промишљања
стварности. Новица Ђурић, који је у једном периоду био и главни уредник овог,
широм Југославије читаног и цијењеног листа, на плану утемељивања модерног,
храброг и поштеног новинарства, дао је изузетан допринос. Друштвени ангажман,
готово без остатка, потиснуо је у други план књижевну дјелатност многих, па и
Новице Ђурића, који је остао вјеран новинарству до данас. И сада је у јавности
присутнији као дописник београдске „Политике“ из Црне Горе, него као писац,
упркос бројним домаћим и страним књижевним наградама.
Међутим, Новица Ђурић је деценијама континуирано и упоредо с
новинарством стварао и објављивао књижевна дјела. Сем поезије успјешно се
огледа и у прози. За књигу “Роман ти причам“ (СКЗ, 2013. г.) добио је награду
Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“.
Најновија књига пјесама Новице Ђурића „Косово мајко“ (Партенон,
Београд, 2015) вишеструко завређује нашу пажњу. Косово је средишња тема српске
поезије, од „Зидања Раванице“, „Косовке девојке“, и „Смрти мајке Југовића“, преко
патријарха Арсенија III
Чарнојевића, Светог Петра Цетињскога и Његоша, до Ђуре
Јакшића, Краља Николе, Алексе Шантића, Милана Ракића, Јована Дучића, Десанке
Максимовић, Васка Попе, Миодрага Павловића, Матије Бећковића, Љубомира
Симовића, Момира Војводића, Ранка Јововића, Илије Лакушића, Рајка Петрова Нога,
Даринке Јеврић, и многих других које је тешко побројати.
Новица Ђурић пјесничком књигом „Косово мајко“ придружује се овом
импозантном списку српских пјесника и њихове поезије, инспирисане вјечном и
судбинском темом Косова и Метохије. Осим Косова у наслову књиге, читамо још
једну свету ријеч – мајка. То двојство, тај дубински однос између Косова и
мајке, артикулисан је као вапај за оним најсветијим и најдражим, које од нас
отрже овоземаљска сила или неумитност смрти. Пјесник не дијели ова два бола. Стога
се често не може разабрати да ли давори за Косовом, или за мајком. Ишчитавањем
цијеле књиге долазимо до одговора. Пјеснички субјект истовремено и нераздвојно
оплакује обоје.
Није упутно превише уплитати биографију пјесника у његово дјело, али
постоје књиге које се не могу ваљано разумјети без ближег одређења тих веза.
Таква је и Ђурићева поема „Косово мајко“. Али, постоје и књиге истог аутора,
што упућују једна на другу, и нуде кључеве за тумачење појединих слојева, који
би нам без „информација“ из једних, остали магловитих значења у другим
књигама. Такав је случај са односом
између Ђурићеве књиге аутобиографске прозе „Роман ти причам“ и књиге пјесама
„Косово мајко“, која је такође један болан дијалог са мајком. Она је имала
„златне руке“, безграничну љубав, али се није клела у своју дјецу, нити у душе
браће и родитеља, већ у најдубљу и најтрајнију српску рану – Косово. Њена
заклетва је гласила: “Рана ми косовских“. Ту заклетву је пјесник примио с мајчиним
млијеком и клетвом Лазаревом. Из те ране је настала и књига „Косово мајко“.
Урезане су у бићу српских пјесника и ријечи Лазаревог сина Стефана, са
мраморног стуба, на Газиместану: “Човече који српском земљом ступаш, / било да
си дошљак или овдашњи, / ма ко да си и ма шта да си, / кад дођеш на поље ово, /
које се зове Косово, / по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, / те са њима
и камену природу, / мене крстозначног и као стег / видећеш како посред поља
усправно стојим“.
Тај вјечни биљег, тај бескрајни стуб, та неуништива тапија, то
непролазнио царство је Косово. Отимали су га силници, кроз вјекове. Али његово
царство небеско никада нису освојили. Косово је неуништиво, попут небеског
Јерусалима. О томе је Свети Николај Велимировић 1912. године писао: „Тирани, ми
смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила. Ми
смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви
велика сила... Косовско пророчанство које нам је Бог дао, и које кроз нас
испуњава даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи
религиозни карактер од почетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама
је страх“.
Дакле, Бог као вјечна љубав и правда торжествовао је над Косовом и
Метохијом и у најбесуднијим временима. И данас, у доба нове бесудности и насиља
над српским народом, његовом историјом, православном вјером и културом,
пјесници не престају да опомињу на зло, које се чини нашем народу.
Књига „Косово мајко“ почиње дијалогом сина с мајком, која га пита: „Би
ли, сине, ране ти моје, / пред зору кренуо преко Ржанице / до у Дечане“. У
монолошкој форми, на постављено питање-молбу, пјесник безгласно смишља шта би
мајци казао о Косову, и шта јој отуда донио “осим крста дечанскога“. Прво пјевање се завршава извјештајем сина да
су тамо његов прађед, ђед, отац, и наша дјеца. И „крв наша тамо је“.
Стварни лик мајке, чије срце подсјећа на велику косовску рану, понекад
поприма безвремене, митолошке обрисе неке косовке-мајке, коју пјеснички
субјект, то јест син, позива да се моли Богу, како би се призвали свијести и
савјести они који нам земљу отимају, скрнаве светиње, убијају дјецу и гоне нас
с огњишта, да то не чине, за њихово добро, јер
зулумима хране своју дјецу „косовском клетвом“.
Видимо пјесникову мајку, која се преселила на разбојиште завјетног поља
Косова. Пјесник је пита да ли на том губилишту скупља одсјечене главе, не
Лазаревих витезова, већ недужних жртава из потоњег злодоба. Каже: „Приносиш ли
их Лазаревој - / да се изљубе...“
Небесима одјекује молитва за „божију јагњад, дјецу нашу, анђеле
наше...“ Златоуста мајка говори из своје и колективне, незацјељиве ране о
Косову „грдном судилишту“. Она позива џелате да се окане својих злодјела, јер
ће их наша дјеца гледати како „сна више немају“. Обраћа се и пјесничком
субјекту са „сине неутјешни“, питајући се докле ће злочинци живјети „на костима
наших ђедова, / над посјеченим главама њихових предака, / међу ископаним
очима...“
Пјесник се не приклања катастрофичкој визији Косова и Метохије.
Својеврсном парафразом Његоша, који зна да је и немогуће могуће, и да ће на
гробљу изнићи цвијеће за далека нека покољења, косовка-мајка поручује да ће
доћи „једно доба у ком ће / дјеца наша порасти из сваке травке, / расцвјетати у
милионе цвјетова, / замирисати, опити љепотом / и мрзитеље своје...“
Након тога се више не чује мајчин глас. Узалуд је пјесник чека да се
врати отуда, гдје је на почетку овог невеселог разговора она њега молила да
оде. Пита се пјесник-син шта се догодило
с њом. Најзад је угледа у друштву Симонидином. Ходају „обвидјеле / руку под
руку“ по Косову. Она „можда сакупља биље, / спрема мелеме љуте, / да загаси
ране косовске“.
Али, има једна непреболна пјесникова рана, за коју нема мелема, што је
„Косово прекрила тама / и однијела и њу и оца нашега“. Тако пјесник породични
удес везује за косовски изгуб, казујући да смо сви ми дјеца косовска. И пчеле
су “кренуле мајчиним стопама, / слетјеле на Косово поље - / љубе божуре и хране
их медом / што однесоше из наших кошница...“ Мајка се не враћа са „светог
Косова“, али ни са уклетога Косова.
Присјећамо се једне арнаутске народне пјесме „О боју на Косову“, у
којој се каже: „Гле што је учинила мајка султана Мурата / За Султана кад беше
чула, / Да јој га је Милош посекао / Врло је мајци жао било / - „Хеј, Косово“ -
беше рекла / што си ме без сина оставило. / Берићетом обиловало. / Нико у теби
среће немао. / И никад се без крви не узело. / И умрла је“.
Страшна је ова прича, која траје вјековима, и не види јој се краја. У
том кључу је и пјесник Новица Ђурић испјевао поему „Косово мајко“. Лични и
колективни удес, уобличен је у пјесничко свједочанство о Косову, као
универзалној и свевременој трагедији, коју ипак надилази дубока вјера у
неуништивост српског народа.
Будимир
Дубак
У
Подгорици, 23.12.2015.
г.
Нема коментара:
Постави коментар