Поетске суштине Новице Ђурића

Ових дана смо се заједно с Новицом Ђурићем радовали признањима – почасном Ордену хероја рада и медаљи „Цар – Риба“, коју додјељују Међународни културни центар и издавачка кућа „Краснојарско Васкрсење“ за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља. Разлози за радост налазе се у књижевном опусу Новице Ђурића, у књигама поезије Трагом живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986. и 1987), Кућни тамничар (1990), Божја дјеца (1996), Јави ми да сам жив (2009), за коју је 2010. године добио награду „Златно перо Русије“. Књига Невјерно срце објављена је 2013., а Бос по речима, 2014. Косово Мајко је његово најновије пјесничко остварење.

            Ђурић је аутор и прозних књига: Светлост и сенке под Ловћеном (2008), Десанка Максимовић – жена која је само волела (2008), Савиним стопама Лелејском Гором (2011), за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“. Објавио је књигу Роман ти причам (2013). Ђурићева интересовања за традицију, културу и савремени живот одводе га у разговоре с другима (Мој разговор с њима, 1990) и у публицистичке књиге, какве су Вуко – мит који се сам уздигао (2008) и књига Од обећања до испуњења, 2010.

            Из овог прегледа види се да је Новица Ђурић посвећен књижевном стварању, да поезијом говори свијет бића, а бићем тему постојања. Његово стваралаштво карактерише разноликост жанра, од краће пјесме до поеме, од говора душе до немира и побуне. Пјесник Ђурић, каже Милован Витезовић, „мисли, пева и воли“, при чему, чини се, постоји нагласак на јединству чулног и духовног у његовој лирици. За мене, вечерас, поезија Новице Ђурића је отворена књига, простор у којем налазимо поетске суштине  једног вишег, поетског начина постојања.

            У њему, тема љубави је најдоминантније обељежје Ђурићеве лирике. Љубав у његовом опусу је и трагање, и пут, и испуњење, она је немир и благостање, смирај и бол. Љубав је персонификација пуног живота, неухватљиви флуид видљив у ријечима, у стањима поетског субјекта, у структури и семантици стиха. Љубав у Ђурићевој лирици има и христолики ореол, и вертикалу између пјесника и Бога, Бога и човјека. Ђурић ослушкује говор срца, одговара на изазове душе, на питања духа. Он живи своју поезију. Живи је српским именом и језиком, симболима прошлог и овог доба, метафорама сна и јаве. Ђурићева поезија носи печат Савиних стопа и путоказе Лелејских беспућа. Он пјева живот из дубине завичајног простора, из романтичне преданости идеалу љубави, из патње као стања над којим ријечи истине превладавају коначност. Ђурић је пјесник живота, топлих сјећања, болних успомена, оног што је било и јесте у души поезије.

            Већ прва збирка поезије Трагом живота указује на хронотоп пута у његовој поезији. Својим пјесмама исповиједа муку и радост постојања, усамљеност и надахнуће, стијешњеност и бескрај, страх и стрепњу, али и наду, спасење, одуховљење. Ђурић је окренут свијету у себи и простору изван себе. Он је окренут тајни бића, онтолошки постављеној у теми рођења и смрти. Између почетка и краја, „бос по речима“ иде пјесник Новица Ђурић и, у русоовски схваћеном јединству Природе и човјека, налази симболе, ријечи са значењем: „птица“, „дрво“, „камен“, „извор“, „роса“ и други. Свијет Ђурићеве поезије је интроспективан и екстензиван, окренут ка унутрашњим садржајима подсвијести и спољашњим облицима егзистентности. Поетски субјект ове лирике је на просторима лирског и епског свијета, између душе и срца, с једне, и митске и историјске вертикале српске и словенске традиције, с друге стране.

            У првој, темом љубави, као поетској биографији, у структуру пјесничких књига уноси исповијест себе „у грудима и крви“. Љубав развија бол („Моја драга, / болан стих / у песми, / у бескрају без сенке“), инспирише стварање, отвара божанске и бескрајне видике. Пјесма оглашава љубав, а љубав пјесму, јер се љубављу потврђује постојање. Пјесник каже „Јави ми да сам жив“, дајући љубави моћ над пропадљивошћу и нестајањем. На симболичкој равни, поетска историја љубавних тема говори људску судбину, од првих сазнања постојања до људских искушења и изазова. Ђурићев свијет гради лирска инстанца широко постављених паралелизама – патње и молитве, вјерности и издаје, истине и привида, сна и јаве. Свијет стварности усељава се у поетску зиданицу ријечи, у доживљај и експресију успомена, у сновидовну и грубу реалност једног Ја. Он је и овдје, у видљивом оквиру завичаја, и тамо, у бескрајној даљини васељене, у низу везаних и слободних стихова, у пјесничкој игри крста и језика, људских завештања и поетских васкрсења. Живот бића огледа се у ритму симбола, а ритам пјесме у темама добра и зла. Добро персонификује „птица“, а зло „змија“, којима се, заправо, развија још један паралелизам, лирски, између свјетлости и таме. Ђурић је окренут истини добра, Богу, и истини језика, с доминантним осјећањем ријечи као средством. Истина је да Ђурић исповиједа драму бића у драми времена, било да је ријеч о евокацији успомена и сјећања, било тренутака спознаје и откровења. У његовој поезији се налази синтагма „милосна ћутња“ која у метафоричкој отворености спаја искуство стишане емоције и побуне. Ђурићева поезија је жива, јер је његов поетски глас сагласан идеји да је „човек тамновање / и заблуда“. Пред стањем немоћи стоји бесмртност поезије, као што пред вишим смислом постојања стоји пјесничка ријеч о снази љубави. У њој се налази вјера и нада, налази се пјесник између људске патње и надахнућа. Од ријечи „безнађа“ и „безречја“ нарастају тамни тонови ове лирике, а од ријечи праштања и утјехе, свјетлосни дијапазон љубавне тематике. Говор поезије, садржан у пјесниковом стиху: „хтио бих да говорим / да кренем // не препознају ми рану / ни људи / ни љубав“, у пјесми „Невјерно срце“, открива да поезија наткриљује искуство постојања. Она је метафизички схваћена истина, трајно „писмо“ радости и суза, самоће, пролазности, гријеха, вишег смисла патње у којој, катарзом, сваки читалац пронађе себе. Ђурић вјерује да је мисао „... трен само / покрет немира / победа речи / пораз разума“. Пјесничким трагањем варира значења симбола и проширује њихов смисао: „Љубав ли то / нејав, пркос, бес / Љубав ли /самоћа, тишина, ћутња / повратак, одлазак...“.

            Ђурићеве пјесме имају самосвојну путању која се гради изнутра, из  погледа на муку и љепоту постојања. Ђурић вјерује у пјесму, у њену моћ. И када су најтамнијег расположења, без наде, уз крик и очај, Ђурићеве пјесме носе енергију непредавања: „Издржи срце, идемо даље, / знам траву која лечи / једнако звер и човек / пред њом у болу клечи“.

            Тема страдања и тема наде, обједињене љубављу, два су тежишта Ђурићевог пјесничког дневника. У њему је, рецимо још једном, завичај, али и породица, по дубини симболизације, у мотивима „прага и таванице“, „земље и неба“, једном ријечју, земаљског и небеског оквира бића. Материја и дух егзистенције ујединили су се у теми вјечности, у оном што не нестаје, већ нараста у значењу ријечи („Умрети загледан / у шуме и пашњаке / планинске врхове / орла под облаком...“, у пјесми „И није лоше умријети“).

            Књижевне теме Ђурићеве поезије преплићу индивидуални и национални статус хришћанско-православне традиције. Одуховљеност Ђурићеве лирике пропорционална је  евокацији српског језика и епској ширини словенске саборности. Вертикала Липова, своје колијевке и Црне Горе, у ширим размјерама Косова и Русије, дала је родољубиви ток његовој лирици. Он се универзализује темом страдања и спасења, једном врстом обједињене духовности, угрожене стањима насиља, празнине и отуђења. Ђурићева мисао о „божјој деци“ асоцира тему  гријеха („грех је што си грешан“) и тему људских слабости, али се оне конкретизују у сасвим одређеном контексту. У пјесми „Крст у језику“ налазимо мотив нововјековног „беспоретка“ или огрешења о српску традицију у Црној Гори. Ђурић пјеснички изгара српску драму, свијетлећи над откровењима „путева Господњих“. Он је пјесник романтичног заноса, али и реалистичког импулса да искаже истину страдалне драме. Из ње, Ђурићев човјек постаје снажнији за отпор злу. И сам обнавља предјеле ријечи, називајући их „божјим сазвежђима“. У поеми „Косово Мајко“, нпр., сабирају се „Дечани, Грачаница, Љевишка, / свети Арханђели, Бањска / Божја ризница Пећка патријаршија“, сабирају се „патње и праштање, / невјера и издајства“, „чемери и мелеми“. За Новицу Ђурића, Косово је „задужбина“ и вјечно огњиште, свјетлост обасјана памћењем у времену. Чини се да сваки стих ове поеме враћа читаоца себи и свом односу према традицији. Уз то, у обухватности поетске структуре, и пјесничке мисли, уочавамо да је Ђурић пјесник суптилне и изразите емоције и да су његове поетске контемплације, у ствари, поетске визије човјека у теми пролазности и вјечности.

У Никшићу,                                        Проф. др Лидија Томић

30. 11. 2015.