НАГРАДА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ УРУЧЕНА РАНКУ ЈОВОВИЋУ

Ђурић уручује награду Јововићу

 Макаријево слово Пре­сти­жна на­гра­да Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”, уру­че­на је пје­сни­ку Ран­ку Јо­во­ви­ћу за жи­вот­но дје­ло, на три­би­ни ,,Ри­јеч” у Ду­хов­ном цен­тру ,,Си­ме­он Ми­ро­то­чи­ви” у Под­го­ри­ци.
– Пје­сник Ран­ко Јо­во­вић ви­нуо се дав­но ка пје­снич­ком не­бу и још уви­јек ко­ра­ча уз­ла­зном пу­та­њом. На том пу­ту ни­је­су га спри­је­чи­ле број­не пре­пре­ке ни за­во­дљи­ве страм­пу­ти­це ма ка­ко бли­је­ште­ћи из­гле­да­ле. Не, не за­ве­до­ше га са за­цр­та­ног или до­су­ђе­ног пу­та. То су од­ред­ни­це свих об­ја­вље­них Јо­во­ви­ће­вих књи­га. У фор­мал­ном по­гле­ду ни­шта не од­у­да­ра јед­но од дру­гог јер све је то пу­но­крв­на по­е­зи­ја, ко­ја се је­ди­но раз­ли­ку­је уз­ла­зном умјет­нич­ком пу­та­њом – на­во­ди се у обра­зло­же­њу за до­дје­лу на­гра­де УКЦГ ко­је је про­чи­тао књи­жев­ник Ве­се­лин Рак­че­вић. Он је до­дао да Јо­во­ви­ће­ва по­е­зи­ја ма­гич­них ги­ба­ња и лир­ских ва­ле­ра уз­но­си чи­та­о­ца до па­три­о­ти­зма и от­по­ра све­му што при­ти­ска сло­бод­ног чо­вје­ка.
- У ње­му, у ис­тој људ­ској ко­жи као да жи­ве два Шек­спи­ро­ва ли­ка – укле­ти принц Ха­млет и Хо­ра­ци­је исти­ну да свје­до­чи. Ње­гов пје­снич­ки ло­но, кад му се про­хтје, на­пи­ше и ону пје­сму о љу­ба­ви као што је ,,Пе­не­ло­па мо­је мла­до­сти”, и ту он до­ти­че ону че­твр­ту ди­мен­зи­ју – ка­зао је Рак­че­вић.
На­гра­ду је Јо­во­ви­ћу уру­чио пред­сјед­ник УКЦГ Но­ви­ца Ђу­рић, а ла­у­ре­ат је чи­тао сво­ју по­е­зи­ју.
- Част ми је што сам до­био по­ве­љу ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”. Штам­пар Ма­ка­ри­је је чу­до као што су и Ср­би на­род мит­ске сна­ге. Чу­до ме­ђу ода­бра­ним. Би­ти ме­ђу пр­вим на­ро­ди­ма у ова­квим кул­тур­ним по­ду­хва­ти­ма као што је Обод­ска штам­па­ри­ја, то је чу­до – ка­зао је књи­жев­ник Ран­ко Јо­во­вић при­ма­ју­ћи на­гра­ду.
Књи­жев­ник Или­ја Ла­ку­шић на­гла­ша­ва да са­да већ обим­но по­ет­ско дје­ло Ран­ка Јо­во­ви­ћа је­сте јед­но од оних ко­ја нај­у­па­дљи­ви­је пул­си­ра­ју на са­вре­ме­ној по­ет­ској сце­ни срп­ског је­зи­ка.
- Чи­ни ми се да је овај пје­сник имао и не­ку вр­сту сре­ће да се са сво­јим та­лен­том и ис­трај­но­шћу по­ја­ви у ври­је­ме све­ко­ли­ких ми­је­на. Тре­ба­ло би од­мах ре­ћи да се он, ни по сво­јој во­ка­ци­ји, ни­ти по ин­тим­ном рас­по­ло­же­њу, ни­је при­кло­нио за­јед­нич­ком и оп­штем за­до­вољ­ству стре­мље­ња у ,,сви­је­тле пер­спек­ти­ве”. Био је, и то­ме ва­ља за­хва­ли­ти, упу­ћен на са­мо­га се­бе и свој су­коб са сви­је­том. Јо­во­вић је по­стао пре­во­ди­лац свог уну­тра­шњег жи­во­та, је­ди­не ори­ги­нал­не књи­ге са ко­јом се сва­ки пра­ви ства­ра­лац су­сре­ће – ка­зао је Ла­ку­шић. Он је до­дао да ,,овај аутор као да по­ка­зу­је сво­ју пје­сму, као да ње­го­ва по­е­ти­ка има сво­је фи­зич­ко об­лич­је, од­но­сно ренд­ген­ски сни­мак лич­ног емо­тив­ног и ду­хов­ног жи­во­та”.
- Јо­во­вић је свје­стан да уз по­моћ кур­то­а­зних по­ет­ских ма­ни­ра не мо­же про­би­ти та­ко­ђе кур­то­а­зне оп­не ко­је су не­про­бо­јан зид у тра­ди­ци­о­нал­ном пје­ва­њу и уста­ље­ним ше­ма­ма. За­то се он су­да­ра, ра­зи­ла­зи и су­ко­бља­ва са сво­јим ужим књи­жев­ним окру­же­њем, на­из­глед на­пу­шта је­дан свој по­ет­ски ре­зул­тат и осва­ја дру­ги – об­ја­шња­ва Ла­ку­шић.
Пје­сни­ки­ња Ми­ли­ца Краљ ка­за­ла је да обим­но Јо­во­ви­ће­во дје­ло по­ка­зу­је етич­ку до­след­ност и при­пад­ност нај­ви­шим ка­те­го­ри­ја­ма људ­ско­сти, ље­по­ти и пре­мо­ћи бо­жан­ске вје­ре.
- Ис­ка­за­на у рас­ко­шном емо­ци­о­нал­ном за­но­су Јо­во­ви­ће­ва по­е­зи­ја ра­за­сти­ре се на ши­ро­кој ска­ли за­там­ње­них то­но­ва, од оног ди­сов­ског цр­ни­ла и укле­то­сти, од дра­ин­че­ве раз­ба­ру­ше­но­сти и бун­тов­ни­штва, до оног нај­ту­жни­јег при­зо­ра за­кла­ног цр­ног ла­бу­да у Ко­си­ћу, ко­ји ис­ка­зу­је суд­би­ну и усуд чи­та­вог на­ро­да, али и фи­ло­зоф­ску ка­те­го­ри­ју жи­во­та и смр­ти, жр­тве и крв­ни­ка – ка­за­ла је Краљ.А.Ћ.

От­куп са­вр­ше­ни­јег
- Јо­во­ви­ће­во пје­ва­ње, да­кле, у крај­њем ис­хо­ду ни­ка­да ни­је де­струк­тив­но, ка­ко се то по­не­кад ка­же на фо­ну по­вр­шног чи­та­ња, већ је то уви­јек от­куп уз­ви­ше­ни­јег, са­вр­ше­ни­јег. Овај аутор то го­во­ри, да та­ко ка­жем, у јед­ном да­ху, у до­број мје­ри за­не­ма­ру­ју­ћи но­во­по­год­но­сти или не­по­год­но­сти да се ка­же угод­но или не­у­год­но схва­та­ње – ка­зао је књи­жев­ник Или­ја Ла­ку­шић.

Признање за животно дјело
- По­себ­на ми је част и ра­дост да на­гра­ду ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”, за жи­вот­но дје­ло, нај­ве­ћу на­гра­ду ко­ју до­дје­љу­је Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре, уру­чим Ран­ку Јо­во­ви­ћу, ка­ко Бу­до Ду­бак ре­че, кла­си­ку, ве­ли­ка­ну срп­ске по­е­зи­је. Сма­трам да ће ова на­гра­да по­себ­но за­си­ја­ти ме­ђу оста­лим ври­јед­ним на­гра­да­ма јер му је до­дје­љу­је ње­го­во Удру­же­ње – ка­зао је пред­сјед­ник УКЦГ Но­ви­ца Ђу­рић.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2015-12-19&clanak=524670&naslov=Posebno%20sjaji%20Makarijevo%20slovo