КЊИГА „КОСОВО МАЈКО” НОВИЦЕ ЂУРИЋА ПРОМОВИСАНА У ПОДГОРИЦИ

Драган Алорић,Милорад Дурутовић, Будимир Дубак и Новица Ђурић

 

Поема од бола

Нова пјесничка књига ,,Косово мајко” Новице Ђурића, промовисана је пред бројном публиком у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у Подгорици.
- Кад се већ самим насловом у лику мајке и Косову, нашем духовном и националном етимону првог реда, одреди поетско и онтолошко средиште Ђурићевог пјевања, размишљање о жанру, о форми или о стилизацији намах оде у други план, јер се у том светом двојству - у мајци и Косову - остварује висок емоционално-вредносни ниво читалачког очекивања. Тако насловом наговијештена, а у тексту књиге развијена тематика не може бити вреднована искључиво естетским мјерилима, већ и етичким, већ и емоционалним – казао је проф. Милорад Дурутовић. Он је додао да аутор ,,више него задовољава крупна очекивања од савременог пјесништва”.
- Иако Ђурић посебну сугестивност постиже лирским нијансирањем косовских задужбина, па биле оне цркве, или травке, или пчеле, или божури, у његовом поступку има и хомеровског замаха. Као што је за Хомеров свијет од суштинског значаја опис, списак или каталог бродова, тако и Ђурић трага за пописом наших задужбина. У оба случаја циљ је исти, да се сачува сјећање на претке. Јер, као што бродови тону, тако, а видимо то ових година, и наше цркве тону, нестају с дечанског мора. Али та потонућа могу бити трајна само уколико ишчезне сјећање или престане косовско пјевање – казао је Дурутовић о Ђурићевој књизи.
Књижевник Будимир Дубак истиче да се Ђурић овом књигом придружује ,,импозантном списку оних српских пјесника и њихове поезије инспирисане вјечном и судбинском темом Косова и Метохије”.
- Осим Косова у наслову књиге читамо још једну свету ријеч - мајка. То двојство, тај дубински однос између Косова и мајке, артикулисан је као вапај за оним најсветијим и најдражим, које од нас траже овоземаљска сила или неумитност смрти. Пјесник не дијели ова два бола. С тога се не може разабрати да ли давори за Косовом, или за мајком. Ишчитавањем цијеле књиге долазимо до разрјешења. Пјеснички субјект истовремено и нераздвојно оплакује обоје – каже књижевник Будимир Дубак. Он додаје да ,,стварни лик мајке, чије срце подсјећа на велику косовску рану, понекад поприма безвремене, митолошке обрисе неке Косовке-мајке, коју пјеснички субјект, односно син, позива да се моли Богу, како би се призвали свијести и савјести они који нам земљу отимају”.
- Страшна је ова прича која траје вјековима, и не види јој се краја. У том кључу је и пјесник Новица Ђурић испјевао поему ,,Косово мајко”. Лични и колективни удес, уобличен је у пјесничко свједочанство о Косову као универзалној и свевременој трагедији коју пак надилази вјера у неуништивост српског народа – закључио је Дубак.
Стихове из књиге ,,Косово мајко” читао је Драган Алорић. На крају се аутор захвалио публици и прочитао фрагмент из поеме.
А.Ћ.

,,Рана ми косовских”

,,Свој израз Косова и косовског свијета Новица Ђурић проналази у личном доживљају. Доживљај почиње од једне изреке-заклетве пјесникове мајке: ,,Рана ми косовских“, па се одатле продужује у све шири комплекс косовских појмова, међу којима доминирају биљези трајања српских средњовјековних задужбина, који су оријентири живота и памћења. Гдје су манастири, ту су остали косовски међаши и симболи: божурови, Симонида, круна, крст... Посебну димензију овом наслеђу даје призвук косовског епа – најдрагоценија ријеч и мисао српске усмене књижевности“, забиљежио је књижевник Драган Лакићевић о Ђурићевој књизи.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2015-12-26&rubrika=Kultura&najdatum=2015-12-25&clanak=525611&naslov=Poema%20od%20bola

ДАН, Култура - датум: 25.12.2015.

 

КОСОВО КАО РОДИТЕЉ

Најновија књига пјесама Новице Ђурића „Косово мајко“ (Партенон, Београд, 2015

Прије више од четири деценије огласио се један седамнаестогодишњак својим пјесничким првијенцем. Био је то гимназијалац Новица Ђурић с књигом ,,Трагом живота“ 1973. године. Аутора сам упознао коју годину касније, али прије свега као новинара. Били смо потом заједно у редакцији „Омладинског покрета“, који је имао сјајне новинаре и писце, попут Драгана Барјактаревића (Исака Црногорског) и Шћепана Вуковића, који су нажалост прерано отишли, као и низ посленика у области културе и политике.

У једнопартијској и изразито догматској Црној Гори, „Омладински покрет“ је представљао авангарду у освајања слободе мисли и критичког промишљања стварности. Новица Ђурић, који је у једном периоду био и главни уредник овог, широм Југославије читаног и цијењеног листа, на плану утемељивања модерног, храброг и поштеног новинарства, дао је изузетан допринос. Друштвени ангажман, готово без остатка, потиснуо је у други план књижевну дјелатност многих, па и Новице Ђурића, који је остао вјеран новинарству до данас. И сада је у јавности присутнији као дописник београдске „Политике“ из Црне Горе, него као писац, упркос бројним домаћим и страним књижевним наградама.

Међутим, Новица Ђурић је деценијама континуирано и упоредо с новинарством стварао и објављивао књижевна дјела. Сем поезије успјешно се огледа и у прози. За књигу “Роман ти причам“ (СКЗ, 2013. г.) добио је награду Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“.

Најновија књига пјесама Новице Ђурића „Косово мајко“ (Партенон, Београд, 2015) вишеструко завређује нашу пажњу. Косово је средишња тема српске поезије, од „Зидања Раванице“, „Косовке девојке“, и „Смрти мајке Југовића“, преко патријарха Арсенија III Чарнојевића, Светог Петра Цетињскога и Његоша, до Ђуре Јакшића, Краља Николе, Алексе Шантића, Милана Ракића, Јована Дучића, Десанке Максимовић, Васка Попе, Миодрага Павловића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Момира Војводића, Ранка Јововића, Илије Лакушића, Рајка Петрова Нога, Даринке Јеврић, и многих других које је тешко побројати.

Новица Ђурић пјесничком књигом „Косово мајко“ придружује се овом импозантном списку српских пјесника и њихове поезије, инспирисане вјечном и судбинском темом Косова и Метохије. Осим Косова у наслову књиге, читамо још једну свету ријеч – мајка. То двојство, тај дубински однос између Косова и мајке, артикулисан је као вапај за оним најсветијим и најдражим, које од нас отрже овоземаљска сила или неумитност смрти. Пјесник не дијели ова два бола. Стога се често не може разабрати да ли давори за Косовом, или за мајком. Ишчитавањем цијеле књиге долазимо до одговора. Пјеснички субјект истовремено и нераздвојно оплакује обоје.

Није упутно превише уплитати биографију пјесника у његово дјело, али постоје књиге које се не могу ваљано разумјети без ближег одређења тих веза. Таква је и Ђурићева поема „Косово мајко“. Али, постоје и књиге истог аутора, што упућују једна на другу, и нуде кључеве за тумачење појединих слојева, који би нам без „информација“ из једних, остали магловитих значења у другим књигама.  Такав је случај са односом између Ђурићеве књиге аутобиографске прозе „Роман ти причам“ и књиге пјесама „Косово мајко“, која је такође један болан дијалог са мајком. Она је имала „златне руке“, безграничну љубав, али се није клела у своју дјецу, нити у душе браће и родитеља, већ у најдубљу и најтрајнију српску рану – Косово. Њена заклетва је гласила: “Рана ми косовских“. Ту заклетву је пјесник примио с мајчиним млијеком и клетвом Лазаревом. Из те ране је настала и књига „Косово мајко“.

Урезане су у бићу српских пјесника и ријечи Лазаревог сина Стефана, са мраморног стуба, на Газиместану: “Човече који српском земљом ступаш, / било да си дошљак или овдашњи, / ма ко да си и ма шта да си, / кад дођеш на поље ово, / које се зове Косово, / по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, / те са њима и камену природу, / мене крстозначног и као стег / видећеш како посред поља усправно стојим“.

Тај вјечни биљег, тај бескрајни стуб, та неуништива тапија, то непролазнио царство је Косово. Отимали су га силници, кроз вјекове. Али његово царство небеско никада нису освојили. Косово је неуништиво, попут небеског Јерусалима. О томе је Свети Николај Велимировић 1912. године писао: „Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила. Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила... Косовско пророчанство које нам је Бог дао, и које кроз нас испуњава даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер од почетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх“.

Дакле, Бог као вјечна љубав и правда торжествовао је над Косовом и Метохијом и у најбесуднијим временима. И данас, у доба нове бесудности и насиља над српским народом, његовом историјом, православном вјером и културом, пјесници не престају да опомињу на зло, које се чини нашем народу.

Књига „Косово мајко“ почиње дијалогом сина с мајком, која га пита: „Би ли, сине, ране ти моје, / пред зору кренуо преко Ржанице / до у Дечане“. У монолошкој форми, на постављено питање-молбу, пјесник безгласно смишља шта би мајци казао о Косову, и шта јој отуда донио “осим крста дечанскога“.  Прво пјевање се завршава извјештајем сина да су тамо његов прађед, ђед, отац, и наша дјеца. И „крв наша тамо је“.

Стварни лик мајке, чије срце подсјећа на велику косовску рану, понекад поприма безвремене, митолошке обрисе неке косовке-мајке, коју пјеснички субјект, то јест син, позива да се моли Богу, како би се призвали свијести и савјести они који нам земљу отимају, скрнаве светиње, убијају дјецу и гоне нас с огњишта, да то не чине, за њихово добро, јер  зулумима хране своју дјецу „косовском клетвом“.

Видимо пјесникову мајку, која се преселила на разбојиште завјетног поља Косова. Пјесник је пита да ли на том губилишту скупља одсјечене главе, не Лазаревих витезова, већ недужних жртава из потоњег злодоба. Каже: „Приносиш ли их Лазаревој - / да се изљубе...“

Небесима одјекује молитва за „божију јагњад, дјецу нашу, анђеле наше...“ Златоуста мајка говори из своје и колективне, незацјељиве ране о Косову „грдном судилишту“. Она позива џелате да се окане својих злодјела, јер ће их наша дјеца гледати како „сна више немају“. Обраћа се и пјесничком субјекту са „сине неутјешни“, питајући се докле ће злочинци живјети „на костима наших ђедова, / над посјеченим главама њихових предака, / међу ископаним очима...“

Пјесник се не приклања катастрофичкој визији Косова и Метохије. Својеврсном парафразом Његоша, који зна да је и немогуће могуће, и да ће на гробљу изнићи цвијеће за далека нека покољења, косовка-мајка поручује да ће доћи „једно доба у ком ће / дјеца наша порасти из сваке травке, / расцвјетати у милионе цвјетова, / замирисати, опити љепотом / и мрзитеље своје...“

Након тога се више не чује мајчин глас. Узалуд је пјесник чека да се врати отуда, гдје је на почетку овог невеселог разговора она њега молила да оде.  Пита се пјесник-син шта се догодило с њом. Најзад је угледа у друштву Симонидином. Ходају „обвидјеле / руку под руку“ по Косову. Она „можда сакупља биље, / спрема мелеме љуте, / да загаси ране косовске“.

Али, има једна непреболна пјесникова рана, за коју нема мелема, што је „Косово прекрила тама / и однијела и њу и оца нашега“. Тако пјесник породични удес везује за косовски изгуб, казујући да смо сви ми дјеца косовска. И пчеле су “кренуле мајчиним стопама, / слетјеле на Косово поље - / љубе божуре и хране их медом / што однесоше из наших кошница...“ Мајка се не враћа са „светог Косова“, али ни са уклетога Косова.

Присјећамо се једне арнаутске народне пјесме „О боју на Косову“, у којој се каже: „Гле што је учинила мајка султана Мурата / За Султана кад беше чула, / Да јој га је Милош посекао / Врло је мајци жао било / - „Хеј, Косово“ - беше рекла / што си ме без сина оставило. / Берићетом обиловало. / Нико у теби среће немао. / И никад се без крви не узело. / И умрла је“.

Страшна је ова прича, која траје вјековима, и не види јој се краја. У том кључу је и пјесник Новица Ђурић испјевао поему „Косово мајко“. Лични и колективни удес, уобличен је у пјесничко свједочанство о Косову, као универзалној и свевременој трагедији, коју ипак надилази дубока вјера у неуништивост српског народа.

Будимир Дубак

 

У Подгорици,  23.12.2015. г.                                                                          

Ђурићева „Косовка“ данас у Матици

Промоција књиге: КОСОВО МАЈКО, књижевника, публицисте и новинара Новице Ђурића биће промовисана данас, у сриједу, 23. децембра у 19.00 часова у просторијама Матице српске – Римски трг 50, Подгорица.

О Ђурићевој “Косовки” говориће писац и књижевни критичар Будимир Дубак и Милорад Дурутовић.
Стихове ће казивати Драган Алорић и аутор Новица Ђурић.

* * *

МАЈКА - ЗАДУЖБИНА

Косово је једна од најважнијих тема српских песника. Косово је део бића српског човека - сложени систем доживљаја и унутрашњег живота у широком распону осећања: од колективно-несвесног у дубини култа предака, преко културно-историјског и морално-психолошког, све до личног и појединачног.
Код различитих песника преовлађује различита интелектуална меморија, која утиче на различите изразе Косова.
Свој израз Косова и косовског света Новица Ђурић проналази у личном доживљају. Доживљај почиње од једне изреке-заклеве песникове мајке: Рана ми косовских, па се одатле продужује у све шири комплекс косовских појмова, међу којима доминирају белези трајања српских средњовековних задужбина, који су оријентири живота и памћења. Где су манастири, ту су остали косовски међаши и симболи: божурови, Симонида, круна, крст... Посебну димензију овом наслеђу даје призвук косовског епа – најдрагоценија реч и мисао српске усмене књижевности.
Новица Ђурић, међутим, не наглашава сјај симбола и појединости косовског света и завета. Његов доживљај Косова је лирски – пре свега зато што се остварује напоредо и преплетено са доживљајем мајке. Суочен са једном врстом губитка мајке (из овоземаљског живота) и с једном врстом губитка Косова (у историјско-политичком тренутку свога доба) – два упоришта, лична и национална, песник бележи лирска сновиђења којима дочарава сложеност и искреност доживљаја та два спојена мотива.
Новица Ђурић то остварује у форми седмоделне поеме, сачињене од микро-слика – из психо-емотивног и јзичкогкорпуса. Реторским средствима, којима доминира управни говор, једна врста дијалога између мајке и сина, песник сенчи лице и наличје косовског света у нама – светлу страну поседовања једног огромног побожног и витешког наслеђа, а с друге стране библијско страдање свог народа на светој земљи предака, коју отимају, погане и тлаче зле силе и слуге најгорих војски: „прогледаше тек кад видјеше / како гробове руше, / пале цркве и манастире, / како у огањ дјецу бацају, / житнице пале“.
Испод витешког ореола Косова чује се глас тужбалице – још једне мајке Југовића.
Мајка и син, у два гласа које поезија уплиће у венац, туже спрам Косова. Песник тужи за мајком, тако мајка поново постаје песничка задужбина. (Драган Лакићевић)

* * *

Организатор промоције о Ђурићу наводи:
Новица Ђурић, рођен 1956. године у Дријенку (Колашин).
Објавио је Књиге песама:
Трагом живота (1973.)
Узалудна врата (1980.)
Дрво у тами (1986.)
Страх од сличности (1986.) и друго издање (1987.)
Кућни тамничар (1990.)
Божја дјеца (1996.)
Јави ми да сам жив (2009.), награда „Златно перо Русије“ – сребрни лауреат, 2010.
Невјерно срце (2013.)
Бос по речима (2014.)
Косово мајко (2015.) и
Милица словарица (1999.) књига поезије за децу
Књиге прозе:
Светлост и сенке под Ловћеном (2008.)
Десанка Максимовић - Жена која је само волела (2008.)
Савиним стопама Лелејском Гором (2011.) за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“.
Роман ти причам (2013.) Српска књижевна задруга Београд за коју је добио награду Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“.
Приредио књиге:
Вуко – Мит који се сам уздигао (2008.), књига о Вукашину Вуку Вукчевићу, Од обећања до испуњења (2010.)
Књиге интервјуа:
Мој разговор с њима (1990.)
Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.
Ове године добитник је одличја “Златно перо Русије” (2015.) Савеза писаца Русије, почасног Ордена хероја рада и лауреат медаље “Цар-Риба” коју додељује Међународни културни центар и издавачка кућа "Краснојарско Васкрсење" за заслуге у области зближавања култура, уметности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана.
Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад (Награда за животно дјело УНЦГ и награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ и још неколико признања).
Предсједник је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења новинара Црне Горе.
Живи у Подгорици, новинар је „Политике“.

НАГРАДА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ УРУЧЕНА РАНКУ ЈОВОВИЋУ

Ђурић уручује награду Јововићу

 Макаријево слово Пре­сти­жна на­гра­да Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”, уру­че­на је пје­сни­ку Ран­ку Јо­во­ви­ћу за жи­вот­но дје­ло, на три­би­ни ,,Ри­јеч” у Ду­хов­ном цен­тру ,,Си­ме­он Ми­ро­то­чи­ви” у Под­го­ри­ци.
– Пје­сник Ран­ко Јо­во­вић ви­нуо се дав­но ка пје­снич­ком не­бу и још уви­јек ко­ра­ча уз­ла­зном пу­та­њом. На том пу­ту ни­је­су га спри­је­чи­ле број­не пре­пре­ке ни за­во­дљи­ве страм­пу­ти­це ма ка­ко бли­је­ште­ћи из­гле­да­ле. Не, не за­ве­до­ше га са за­цр­та­ног или до­су­ђе­ног пу­та. То су од­ред­ни­це свих об­ја­вље­них Јо­во­ви­ће­вих књи­га. У фор­мал­ном по­гле­ду ни­шта не од­у­да­ра јед­но од дру­гог јер све је то пу­но­крв­на по­е­зи­ја, ко­ја се је­ди­но раз­ли­ку­је уз­ла­зном умјет­нич­ком пу­та­њом – на­во­ди се у обра­зло­же­њу за до­дје­лу на­гра­де УКЦГ ко­је је про­чи­тао књи­жев­ник Ве­се­лин Рак­че­вић. Он је до­дао да Јо­во­ви­ће­ва по­е­зи­ја ма­гич­них ги­ба­ња и лир­ских ва­ле­ра уз­но­си чи­та­о­ца до па­три­о­ти­зма и от­по­ра све­му што при­ти­ска сло­бод­ног чо­вје­ка.
- У ње­му, у ис­тој људ­ској ко­жи као да жи­ве два Шек­спи­ро­ва ли­ка – укле­ти принц Ха­млет и Хо­ра­ци­је исти­ну да свје­до­чи. Ње­гов пје­снич­ки ло­но, кад му се про­хтје, на­пи­ше и ону пје­сму о љу­ба­ви као што је ,,Пе­не­ло­па мо­је мла­до­сти”, и ту он до­ти­че ону че­твр­ту ди­мен­зи­ју – ка­зао је Рак­че­вић.
На­гра­ду је Јо­во­ви­ћу уру­чио пред­сјед­ник УКЦГ Но­ви­ца Ђу­рић, а ла­у­ре­ат је чи­тао сво­ју по­е­зи­ју.
- Част ми је што сам до­био по­ве­љу ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”. Штам­пар Ма­ка­ри­је је чу­до као што су и Ср­би на­род мит­ске сна­ге. Чу­до ме­ђу ода­бра­ним. Би­ти ме­ђу пр­вим на­ро­ди­ма у ова­квим кул­тур­ним по­ду­хва­ти­ма као што је Обод­ска штам­па­ри­ја, то је чу­до – ка­зао је књи­жев­ник Ран­ко Јо­во­вић при­ма­ју­ћи на­гра­ду.
Књи­жев­ник Или­ја Ла­ку­шић на­гла­ша­ва да са­да већ обим­но по­ет­ско дје­ло Ран­ка Јо­во­ви­ћа је­сте јед­но од оних ко­ја нај­у­па­дљи­ви­је пул­си­ра­ју на са­вре­ме­ној по­ет­ској сце­ни срп­ског је­зи­ка.
- Чи­ни ми се да је овај пје­сник имао и не­ку вр­сту сре­ће да се са сво­јим та­лен­том и ис­трај­но­шћу по­ја­ви у ври­је­ме све­ко­ли­ких ми­је­на. Тре­ба­ло би од­мах ре­ћи да се он, ни по сво­јој во­ка­ци­ји, ни­ти по ин­тим­ном рас­по­ло­же­њу, ни­је при­кло­нио за­јед­нич­ком и оп­штем за­до­вољ­ству стре­мље­ња у ,,сви­је­тле пер­спек­ти­ве”. Био је, и то­ме ва­ља за­хва­ли­ти, упу­ћен на са­мо­га се­бе и свој су­коб са сви­је­том. Јо­во­вић је по­стао пре­во­ди­лац свог уну­тра­шњег жи­во­та, је­ди­не ори­ги­нал­не књи­ге са ко­јом се сва­ки пра­ви ства­ра­лац су­сре­ће – ка­зао је Ла­ку­шић. Он је до­дао да ,,овај аутор као да по­ка­зу­је сво­ју пје­сму, као да ње­го­ва по­е­ти­ка има сво­је фи­зич­ко об­лич­је, од­но­сно ренд­ген­ски сни­мак лич­ног емо­тив­ног и ду­хов­ног жи­во­та”.
- Јо­во­вић је свје­стан да уз по­моћ кур­то­а­зних по­ет­ских ма­ни­ра не мо­же про­би­ти та­ко­ђе кур­то­а­зне оп­не ко­је су не­про­бо­јан зид у тра­ди­ци­о­нал­ном пје­ва­њу и уста­ље­ним ше­ма­ма. За­то се он су­да­ра, ра­зи­ла­зи и су­ко­бља­ва са сво­јим ужим књи­жев­ним окру­же­њем, на­из­глед на­пу­шта је­дан свој по­ет­ски ре­зул­тат и осва­ја дру­ги – об­ја­шња­ва Ла­ку­шић.
Пје­сни­ки­ња Ми­ли­ца Краљ ка­за­ла је да обим­но Јо­во­ви­ће­во дје­ло по­ка­зу­је етич­ку до­след­ност и при­пад­ност нај­ви­шим ка­те­го­ри­ја­ма људ­ско­сти, ље­по­ти и пре­мо­ћи бо­жан­ске вје­ре.
- Ис­ка­за­на у рас­ко­шном емо­ци­о­нал­ном за­но­су Јо­во­ви­ће­ва по­е­зи­ја ра­за­сти­ре се на ши­ро­кој ска­ли за­там­ње­них то­но­ва, од оног ди­сов­ског цр­ни­ла и укле­то­сти, од дра­ин­че­ве раз­ба­ру­ше­но­сти и бун­тов­ни­штва, до оног нај­ту­жни­јег при­зо­ра за­кла­ног цр­ног ла­бу­да у Ко­си­ћу, ко­ји ис­ка­зу­је суд­би­ну и усуд чи­та­вог на­ро­да, али и фи­ло­зоф­ску ка­те­го­ри­ју жи­во­та и смр­ти, жр­тве и крв­ни­ка – ка­за­ла је Краљ.А.Ћ.

От­куп са­вр­ше­ни­јег
- Јо­во­ви­ће­во пје­ва­ње, да­кле, у крај­њем ис­хо­ду ни­ка­да ни­је де­струк­тив­но, ка­ко се то по­не­кад ка­же на фо­ну по­вр­шног чи­та­ња, већ је то уви­јек от­куп уз­ви­ше­ни­јег, са­вр­ше­ни­јег. Овај аутор то го­во­ри, да та­ко ка­жем, у јед­ном да­ху, у до­број мје­ри за­не­ма­ру­ју­ћи но­во­по­год­но­сти или не­по­год­но­сти да се ка­же угод­но или не­у­год­но схва­та­ње – ка­зао је књи­жев­ник Или­ја Ла­ку­шић.

Признање за животно дјело
- По­себ­на ми је част и ра­дост да на­гра­ду ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”, за жи­вот­но дје­ло, нај­ве­ћу на­гра­ду ко­ју до­дје­љу­је Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре, уру­чим Ран­ку Јо­во­ви­ћу, ка­ко Бу­до Ду­бак ре­че, кла­си­ку, ве­ли­ка­ну срп­ске по­е­зи­је. Сма­трам да ће ова на­гра­да по­себ­но за­си­ја­ти ме­ђу оста­лим ври­јед­ним на­гра­да­ма јер му је до­дје­љу­је ње­го­во Удру­же­ње – ка­зао је пред­сјед­ник УКЦГ Но­ви­ца Ђу­рић.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2015-12-19&clanak=524670&naslov=Posebno%20sjaji%20Makarijevo%20slovo

Пети “Дани Његошеви”

Новица Ђурић говори стихове

Пета књижевна манифестација “Дани Његошеви”, одржана је 12. 12.2015. године у Парохијском дому у Никшићу.

            Овогодишњи сусрети окупили су бројне угледне ствараоце из Црне Горе, Србије и Републике Српске, који су у част великог Петра Другог Петровића Његоша говорили своје стихове.

            Предсједник Књижевног друштва „Његош“ пјесник Милутин Мићовић у име организатора поздравио је скуп док је свечану бесједу у част Његоша изговорио је председник Матице српске проф. др Драган Станић, који је поручио да је Његош оно универзално национално мјесто на којем се сви можемо огледати.

Новица Ђурић, проф. др Лидија Томић и Ранко Јововић

            У пјеснички сабор „Луча“стихове су казивали нпјесници Благоје Баковић, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Ранко Јововић, Вишња Косовић, Зоран Костић, Илија Лакушић, Андрија Радуловић, Селимир Радуловић и Игор Ремс.

Зоран Костић, Будимир Дубак, Благоје Баковић, Веселин Матовић, Новица Ђурић, Лидија Томић, Ранко Јововић и Илија Лакушић

            У Музичком дијелу програма учествовао је хор „Светог новомученика Станка“ под диригентском палицом Ленке Дуртовић,, етно појци Бојана Марковић и Слободан Богдановић, те народни гуслар Бошко Вујачић.

            Водитељ програма била је пјесникиња Милица Бакрач.

Вече Новице Ђурића у Никшићу

Ево прилога који је НОВИ ТВ ХЕРЦЕГ НОВИ емитовала са књижевне трибине "Свободијада" у Никшићу посвећене поезији књижевника и публицисте Новице Ђурића.

О његовој поезији говориле су: проф. др Лидија Томић и пјесникиња Милица Бакрач, док су Ђурићеве пјесме на руском казивале студентице са Одсјека за руски језик.
  https://www.youtube.com/watch?v=eyfdAb4asNA

Награде пронашле свог хероја

Ђурићева признања из Русије

У Амбасади Руске федерације у Подгорици, 11. новембра 2015, уручена су признања предсједнику Удружења књижевника Црне Горе Новици Ђурићу. 

Ријечи захвалности

Новица Ђурић и мр Сергеј Шчеглов из Русије

Ђурић је недавно добио награду "Златно перо Русије", а постао је и носилац почасног Ордена хероја рада, као и лауреат медаље "Цар-Риба", коју додјељује Међународни културни центар и издавачка кућа "Краснојарско Васкрсење" за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља.

Александар Кошевој предаје орден

Слово захвалности Русији, породици и пријатељима

             Награду “Златно перо Русије” Ђурићу је уручио мр Сергеј Шчеглов, члан жирија ове престижне међународне награде”Златно перо Русије”. О каквом се признању ради, најбоље свједочи податак да је Ђурићево дјело оцјењивано у конкуренцији 25.000 кандидата из 75 земаља.

Александар Кошевој, представник Федералне агенције ,,Росотрудничество” уручује Ђурићу орден

Радост признања подијелио са породицом

Шчеглов предаје Ђурићу "Златно перо Русије"

              “За мене је велика част да у име Организационог одбора Руске националне књижевне награде ,,Златно перо Русије”, орден ,,Радно прегалаштво Русије” уручим предсједнику УКЦГ и Удружења новинара Црне Горе Новици Ђурићу. Пошто лауреат није био у прилици да лично присуствује церемонији у Москви, мени је драго да су ове награде ипак пронашле свог хероја", казао је Александар Кошевој, представник Федералне агенције ,,Росотрудничество”.

Мијајло и Новица Ђурић

Виолета и Новица

Душица Миловић и Новица

Милица Бакрач, Новица Ђурић и Ивана Туровић-Крушчић

Велибор Миловић и Новица Ђурић

Славиша Губеринић, Новица Ђурић и Момчило Вуксановић

Перивоје Поповић, Милица Бакрач, Јанко Јелић, проф. др Лидија Томић, Душица Миловић, Мира Ђурић, Митар Јауковић и Мијајло Ђурић

Виолета Мајић и Борис Шундић

Ђурић, Сергеј, Александар, Рајо Булатовић, Будимир Дубак, Андрија Радуловић и  Илија Лакушић

Гускова на Подгоричкој скупштини

Академик Јелена Гускова, Новица Ђурић и новинар Бранка Чуљић

Академик Јелена Гускова бесједила је на Свечаној академију поводом обиљежавања Велике Подгоричке скупштине српског народа Црне Горе 1918. г. и Дана уједињења Црне Горе и Србије, у Крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 1. децембра 2015. године.

Павле Милић, Гускова, Ђурић и Чуљић

             Организатор свечаности био је Српски национални савјет и Друштво српских домаћина Црне Горе.

Мајка и Русија

Недавно сам имала једно заиста лијепо колегијално и рецензентско искуство, писала сам и говорила о Новичиној најновијој књизи, поеми ,,Косово, мајко“, ријеч је о поезији препуној љубави, која је посвећена пјесниковим преминулим родитељима, кроз љубав према Косову и Метохији. Свака искрена пјесничка књига има своје Тројство. Као што је у пјесников дом радио пријемник унио Тројство: Теслу, Москву и Гусле,  у поеми „Косово Мајко“, Новица Ђурић, вјечити симбол православних Хришћана смешта у мајчине руке. То су: Крст Дечански, тамјан и мало соли.

Читава ова поема обиљежена је овим симболима.

Крст Дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и љековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хљеба, парче погаче, јер га доноси мајчина рука. Мајка је окренута Космету. А отац, у Ђуриђевим пјесмама посвећеним Русији: Москви, Сибиру, Русији... и ту је изњедрено Тројство, јер је отац дјецу и уљаник Истоку окретао, и учио их ,,да тамо свиће...“

Док читамо ове Ђурићеве окосовљене  стихове, нијесмо потпуно сигурни да ли су они „дијалог“ пјесников са мајком, која је ту да све чује и разумије, или његов болни „монолог“, вапај и стрепња. Док читамо стихове посвећене Русији, Јесењину, Пушкину, Источнику, Сибиру, Матушки, свјесни смо истине, да нам ниједан народ на свијету, кроз нашу историју, није уистину био већи ослонац и подршка као руски народ.

Двије су јунакиње Ђурићеве поезије: Мајка и Русија.

Обје велике жене које тихују, моле, хране, заклињу млијеком, спремају на пут своју дјецу, дочекују, самују, везу, сакупљају љековите траве, а онда одједном, бар у стиху, мајка је негде  нестала:

Што ли је нема,
да није замркла у молитвама,
на коленима пред мајком Љевишком

Иако је отишла, нестала, заспала, смрзла се, остају ријечи: „Ја се сада њених ријечи присјећам“, а ријечи су наравоученије, опомена, задужбина, храм, свјетлост која зари значење имена: Лазар, Милица, Симонида, Дечани, Пећаршија, Мајка, сестре, браћа, завичај, Русија.

Хришћанска нада је неуморна, неумрла, несаломива. Она не гасне. Мајка никад не одлази „њу је само преварио сан“ – пред љепотом ових стихова верујемо да се Симониди вид вратио и да нас она заувијек посматра са фреске. Ни Русија никад не одлази:

 Можда се само мени шапћу речи:

Русија непобедива, пробудила страже,

Па се на месечини ваздигла и сјенчи,

Педаљ по педаљ, Крсту се укаже.

Православна, пјесничка, синовљева туга је огромна, вјечна као Космет – непрегледна као Русија. Мајка је отишла, са њом и кућне пчеле, хранилице, напустиле саће, винуле се низ Косово.

Због те туге настаје и пјесма. Као молеб. Свијећа. Цвијет. Божур. Пјесма Мајци, Косовки, Црногорки, Српкињи, мученици. Пјесма као захвалност. Дуг. Поштовање. И неизмјерна љубав.

 Милица Бакрач

Поетске суштине Новице Ђурића

Ових дана смо се заједно с Новицом Ђурићем радовали признањима – почасном Ордену хероја рада и медаљи „Цар – Риба“, коју додјељују Међународни културни центар и издавачка кућа „Краснојарско Васкрсење“ за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља. Разлози за радост налазе се у књижевном опусу Новице Ђурића, у књигама поезије Трагом живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986. и 1987), Кућни тамничар (1990), Божја дјеца (1996), Јави ми да сам жив (2009), за коју је 2010. године добио награду „Златно перо Русије“. Књига Невјерно срце објављена је 2013., а Бос по речима, 2014. Косово Мајко је његово најновије пјесничко остварење.

            Ђурић је аутор и прозних књига: Светлост и сенке под Ловћеном (2008), Десанка Максимовић – жена која је само волела (2008), Савиним стопама Лелејском Гором (2011), за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“. Објавио је књигу Роман ти причам (2013). Ђурићева интересовања за традицију, културу и савремени живот одводе га у разговоре с другима (Мој разговор с њима, 1990) и у публицистичке књиге, какве су Вуко – мит који се сам уздигао (2008) и књига Од обећања до испуњења, 2010.

            Из овог прегледа види се да је Новица Ђурић посвећен књижевном стварању, да поезијом говори свијет бића, а бићем тему постојања. Његово стваралаштво карактерише разноликост жанра, од краће пјесме до поеме, од говора душе до немира и побуне. Пјесник Ђурић, каже Милован Витезовић, „мисли, пева и воли“, при чему, чини се, постоји нагласак на јединству чулног и духовног у његовој лирици. За мене, вечерас, поезија Новице Ђурића је отворена књига, простор у којем налазимо поетске суштине  једног вишег, поетског начина постојања.

            У њему, тема љубави је најдоминантније обељежје Ђурићеве лирике. Љубав у његовом опусу је и трагање, и пут, и испуњење, она је немир и благостање, смирај и бол. Љубав је персонификација пуног живота, неухватљиви флуид видљив у ријечима, у стањима поетског субјекта, у структури и семантици стиха. Љубав у Ђурићевој лирици има и христолики ореол, и вертикалу између пјесника и Бога, Бога и човјека. Ђурић ослушкује говор срца, одговара на изазове душе, на питања духа. Он живи своју поезију. Живи је српским именом и језиком, симболима прошлог и овог доба, метафорама сна и јаве. Ђурићева поезија носи печат Савиних стопа и путоказе Лелејских беспућа. Он пјева живот из дубине завичајног простора, из романтичне преданости идеалу љубави, из патње као стања над којим ријечи истине превладавају коначност. Ђурић је пјесник живота, топлих сјећања, болних успомена, оног што је било и јесте у души поезије.

            Већ прва збирка поезије Трагом живота указује на хронотоп пута у његовој поезији. Својим пјесмама исповиједа муку и радост постојања, усамљеност и надахнуће, стијешњеност и бескрај, страх и стрепњу, али и наду, спасење, одуховљење. Ђурић је окренут свијету у себи и простору изван себе. Он је окренут тајни бића, онтолошки постављеној у теми рођења и смрти. Између почетка и краја, „бос по речима“ иде пјесник Новица Ђурић и, у русоовски схваћеном јединству Природе и човјека, налази симболе, ријечи са значењем: „птица“, „дрво“, „камен“, „извор“, „роса“ и други. Свијет Ђурићеве поезије је интроспективан и екстензиван, окренут ка унутрашњим садржајима подсвијести и спољашњим облицима егзистентности. Поетски субјект ове лирике је на просторима лирског и епског свијета, између душе и срца, с једне, и митске и историјске вертикале српске и словенске традиције, с друге стране.

            У првој, темом љубави, као поетској биографији, у структуру пјесничких књига уноси исповијест себе „у грудима и крви“. Љубав развија бол („Моја драга, / болан стих / у песми, / у бескрају без сенке“), инспирише стварање, отвара божанске и бескрајне видике. Пјесма оглашава љубав, а љубав пјесму, јер се љубављу потврђује постојање. Пјесник каже „Јави ми да сам жив“, дајући љубави моћ над пропадљивошћу и нестајањем. На симболичкој равни, поетска историја љубавних тема говори људску судбину, од првих сазнања постојања до људских искушења и изазова. Ђурићев свијет гради лирска инстанца широко постављених паралелизама – патње и молитве, вјерности и издаје, истине и привида, сна и јаве. Свијет стварности усељава се у поетску зиданицу ријечи, у доживљај и експресију успомена, у сновидовну и грубу реалност једног Ја. Он је и овдје, у видљивом оквиру завичаја, и тамо, у бескрајној даљини васељене, у низу везаних и слободних стихова, у пјесничкој игри крста и језика, људских завештања и поетских васкрсења. Живот бића огледа се у ритму симбола, а ритам пјесме у темама добра и зла. Добро персонификује „птица“, а зло „змија“, којима се, заправо, развија још један паралелизам, лирски, између свјетлости и таме. Ђурић је окренут истини добра, Богу, и истини језика, с доминантним осјећањем ријечи као средством. Истина је да Ђурић исповиједа драму бића у драми времена, било да је ријеч о евокацији успомена и сјећања, било тренутака спознаје и откровења. У његовој поезији се налази синтагма „милосна ћутња“ која у метафоричкој отворености спаја искуство стишане емоције и побуне. Ђурићева поезија је жива, јер је његов поетски глас сагласан идеји да је „човек тамновање / и заблуда“. Пред стањем немоћи стоји бесмртност поезије, као што пред вишим смислом постојања стоји пјесничка ријеч о снази љубави. У њој се налази вјера и нада, налази се пјесник између људске патње и надахнућа. Од ријечи „безнађа“ и „безречја“ нарастају тамни тонови ове лирике, а од ријечи праштања и утјехе, свјетлосни дијапазон љубавне тематике. Говор поезије, садржан у пјесниковом стиху: „хтио бих да говорим / да кренем // не препознају ми рану / ни људи / ни љубав“, у пјесми „Невјерно срце“, открива да поезија наткриљује искуство постојања. Она је метафизички схваћена истина, трајно „писмо“ радости и суза, самоће, пролазности, гријеха, вишег смисла патње у којој, катарзом, сваки читалац пронађе себе. Ђурић вјерује да је мисао „... трен само / покрет немира / победа речи / пораз разума“. Пјесничким трагањем варира значења симбола и проширује њихов смисао: „Љубав ли то / нејав, пркос, бес / Љубав ли /самоћа, тишина, ћутња / повратак, одлазак...“.

            Ђурићеве пјесме имају самосвојну путању која се гради изнутра, из  погледа на муку и љепоту постојања. Ђурић вјерује у пјесму, у њену моћ. И када су најтамнијег расположења, без наде, уз крик и очај, Ђурићеве пјесме носе енергију непредавања: „Издржи срце, идемо даље, / знам траву која лечи / једнако звер и човек / пред њом у болу клечи“.

            Тема страдања и тема наде, обједињене љубављу, два су тежишта Ђурићевог пјесничког дневника. У њему је, рецимо још једном, завичај, али и породица, по дубини симболизације, у мотивима „прага и таванице“, „земље и неба“, једном ријечју, земаљског и небеског оквира бића. Материја и дух егзистенције ујединили су се у теми вјечности, у оном што не нестаје, већ нараста у значењу ријечи („Умрети загледан / у шуме и пашњаке / планинске врхове / орла под облаком...“, у пјесми „И није лоше умријети“).

            Књижевне теме Ђурићеве поезије преплићу индивидуални и национални статус хришћанско-православне традиције. Одуховљеност Ђурићеве лирике пропорционална је  евокацији српског језика и епској ширини словенске саборности. Вертикала Липова, своје колијевке и Црне Горе, у ширим размјерама Косова и Русије, дала је родољубиви ток његовој лирици. Он се универзализује темом страдања и спасења, једном врстом обједињене духовности, угрожене стањима насиља, празнине и отуђења. Ђурићева мисао о „божјој деци“ асоцира тему  гријеха („грех је што си грешан“) и тему људских слабости, али се оне конкретизују у сасвим одређеном контексту. У пјесми „Крст у језику“ налазимо мотив нововјековног „беспоретка“ или огрешења о српску традицију у Црној Гори. Ђурић пјеснички изгара српску драму, свијетлећи над откровењима „путева Господњих“. Он је пјесник романтичног заноса, али и реалистичког импулса да искаже истину страдалне драме. Из ње, Ђурићев човјек постаје снажнији за отпор злу. И сам обнавља предјеле ријечи, називајући их „божјим сазвежђима“. У поеми „Косово Мајко“, нпр., сабирају се „Дечани, Грачаница, Љевишка, / свети Арханђели, Бањска / Божја ризница Пећка патријаршија“, сабирају се „патње и праштање, / невјера и издајства“, „чемери и мелеми“. За Новицу Ђурића, Косово је „задужбина“ и вјечно огњиште, свјетлост обасјана памћењем у времену. Чини се да сваки стих ове поеме враћа читаоца себи и свом односу према традицији. Уз то, у обухватности поетске структуре, и пјесничке мисли, уочавамо да је Ђурић пјесник суптилне и изразите емоције и да су његове поетске контемплације, у ствари, поетске визије човјека у теми пролазности и вјечности.

У Никшићу,                                        Проф. др Лидија Томић

30. 11. 2015.

                               

Књижевно веће посвећено ауторском дјелу књижевника Новице Ђурића

Удружење књижевника Црне Горе (УКЦГ) и Друштво црногорско-руског пријатељства ,,Свети Георгије” – Никшић синоћ су(30. новембра, 2015.  ) у Никшићу на Трибини  УКЦГ ,,Свободијада“ организовали књижевно веће посвећено ауторском дјелу књижевника Новице Ђурића, добитника три вриједна одличја: ,,Златно перо Русије", почасног Ордена хероја рада и медаље ,,Цар-Риба", коју додјељује Међународни културни центар и издавачка кућа ,,Краснојарско Васкрсење" за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана.

          О стваралаштву Новице Ђурића говорили су проф. др Лидија Томић и    уредникТрибине УКЦГ   ,,Свободијада”, пјесникиња Милица Бакрач.

           Ђурићеву поезију на руском језику казивали су студенти са Одсјека за руски језик са Филозофског факилтета у Никшићу: Милена Пићурић, Андријана Жижић и Милева Кадић.

          Књижевно вече је одржно у сали Друштва црногорско-руског пријатељства ,,Свети Ђорђе“ у Никшићу која је била премала за бројне љубитеље који су дошли да ћују слово о Ђурићевом стваралаштву и његову поезију.

          Како је незахвално одабирати цитатате из научних штива одлучили смо се да у наставку текста објавио излагања излагања проф. др Лидије Томић и пјесникиња Милице Бакрач.

                                                                       Текст и фотографије: Г. Ћетковић

Поетске суштине Новице Ђурића

Проф. др Лидија Томић

Ових дана смо се заједно с Новицом Ђурићем радовали признањима – почасном Ордену хероја рада и медаљи „Цар – Риба“, коју додјељују Међународни културни центар и издавачка кућа „Краснојарско Васкрсење“ за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља. Разлози за радост налазе се у књижевном опусу Новице Ђурића, у књигама поезије Трагом живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986. и 1987), Кућни тамничар (1990), Божја дјеца (1996), Јави ми да сам жив (2009), за коју је 2010. године добио награду „Златно перо Русије“. Књига Невјерно срце објављена је 2013., а Бос по речима, 2014. Косово Мајко је његово најновије пјесничко остварење.
Ђурић је аутор и прозних књига: Светлост и сенке под Ловћеном (2008), Десанка Максимовић – жена која је само волела (2008), Савиним стопама Лелејском Гором (2011), за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“. Објавио је књигу Роман ти причам (2013). Ђурићева интересовања за традицију, културу и савремени живот одводе га у разговоре с другима (Мој разговор с њима, 1990) и у публицистичке књиге, какве су Вуко – мит који се сам уздигао (2008) и књига Од обећања до испуњења, 2010.
Из овог прегледа види се да је Новица Ђурић посвећен књижевном стварању, да поезијом говори свијет бића, а бићем тему постојања. Његово стваралаштво карактерише разноликост жанра, од краће пјесме до поеме, од говора душе до немира и побуне. Пјесник Ђурић, каже Милован Витезовић, „мисли, пева и воли“, при чему, чини се, постоји нагласак на јединству чулног и духовног у његовој лирици. За мене, вечерас, поезија Новице Ђурића је отворена књига, простор у којем налазимо поетске суштине једног вишег, поетског начина постојања.
У њему, тема љубави је најдоминантније обељежје Ђурићеве лирике. Љубав у његовом опусу је и трагање, и пут, и испуњење, она је немир и благостање, смирај и бол. Љубав је персонификација пуног живота, неухватљиви флуид видљив у ријечима, у стањима поетског субјекта, у структури и семантици стиха. Љубав у Ђурићевој лирици има и христолики ореол, и вертикалу између пјесника и Бога, Бога и човјека. Ђурић ослушкује говор срца, одговара на изазове душе, на питања духа. Он живи своју поезију. Живи је српским именом и језиком, симболима прошлог и овог доба, метафорама сна и јаве. Ђурићева поезија носи печат Савиних стопа и путоказе Лелејских беспућа. Он пјева живот из дубине завичајног простора, из романтичне преданости идеалу љубави, из патње као стања над којим ријечи истине превладавају коначност. Ђурић је пјесник живота, топлих сјећања, болних успомена, оног што је било и јесте у души поезије.
Већ прва збирка поезије Трагом живота указује на хронотоп пута у његовој поезији. Својим пјесмама исповиједа муку и радост постојања, усамљеност и надахнуће, стијешњеност и бескрај, страх и стрепњу, али и наду, спасење, одуховљење. Ђурић је окренут свијету у себи и простору изван себе. Он је окренут тајни бића, онтолошки постављеној у теми рођења и смрти. Између почетка и краја, „бос по речима“ иде пјесник Новица Ђурић и, у русоовски схваћеном јединству Природе и човјека, налази симболе, ријечи са значењем: „птица“, „дрво“, „камен“, „извор“, „роса“ и други. Свијет Ђурићеве поезије је интроспективан и екстензиван, окренут ка унутрашњим садржајима подсвијести и спољашњим облицима егзистентности. Поетски субјект ове лирике је на просторима лирског и епског свијета, између душе и срца, с једне, и митске и историјске вертикале српске и словенске традиције, с друге стране.
У првој, темом љубави, као поетској биографији, у структуру пјесничких књига уноси исповијест себе „у грудима и крви“. Љубав развија бол („Моја драга, / болан стих / у песми, / у бескрају без сенке“), инспирише стварање, отвара божанске и бескрајне видике. Пјесма оглашава љубав, а љубав пјесму, јер се љубављу потврђује постојање. Пјесник каже „Јави ми да сам жив“, дајући љубави моћ над пропадљивошћу и нестајањем. На симболичкој равни, поетска историја љубавних тема говори људску судбину, од првих сазнања постојања до људских искушења и изазова. Ђурићев свијет гради лирска инстанца широко постављених паралелизама – патње и молитве, вјерности и издаје, истине и привида, сна и јаве. Свијет стварности усељава се у поетску зиданицу ријечи, у доживљај и експресију успомена, у сновидовну и грубу реалност једног Ја. Он је и овдје, у видљивом оквиру завичаја, и тамо, у бескрајној даљини васељене, у низу везаних и слободних стихова, у пјесничкој игри крста и језика, људских завештања и поетских васкрсења. Живот бића огледа се у ритму симбола, а ритам пјесме у темама добра и зла. Добро персонификује „птица“, а зло „змија“, којима се, заправо, развија још један паралелизам, лирски, између свјетлости и таме. Ђурић је окренут истини добра, Богу, и истини језика, с доминантним осјећањем ријечи као средством. Истина је да Ђурић исповиједа драму бића у драми времена, било да је ријеч о евокацији успомена и сјећања, било тренутака спознаје и откровења. У његовој поезији се налази синтагма „милосна ћутња“ која у метафоричкој отворености спаја искуство стишане емоције и побуне. Ђурићева поезија је жива, јер је његов поетски глас сагласан идеји да је „човек тамновање / и заблуда“. Пред стањем немоћи стоји бесмртност поезије, као што пред вишим смислом постојања стоји пјесничка ријеч о снази љубави. У њој се налази вјера и нада, налази се пјесник између људске патње и надахнућа. Од ријечи „безнађа“ и „безречја“ нарастају тамни тонови ове лирике, а од ријечи праштања и утјехе, свјетлосни дијапазон љубавне тематике. Говор поезије, садржан у пјесниковом стиху: „хтио бих да говорим / да кренем // не препознају ми рану / ни људи / ни љубав“, у пјесми „Невјерно срце“, открива да поезија наткриљује искуство постојања. Она је метафизички схваћена истина, трајно „писмо“ радости и суза, самоће, пролазности, гријеха, вишег смисла патње у којој, катарзом, сваки читалац пронађе себе. Ђурић вјерује да је мисао „... трен само / покрет немира / победа речи / пораз разума“. Пјесничким трагањем варира значења симбола и проширује њихов смисао: „Љубав ли то / нејав, пркос, бес / Љубав ли /самоћа, тишина, ћутња / повратак, одлазак...“.
Ђурићеве пјесме имају самосвојну путању која се гради изнутра, из погледа на муку и љепоту постојања. Ђурић вјерује у пјесму, у њену моћ. И када су најтамнијег расположења, без наде, уз крик и очај, Ђурићеве пјесме носе енергију непредавања: „Издржи срце, идемо даље, / знам траву која лечи / једнако звер и човек / пред њом у болу клечи“.
Тема страдања и тема наде, обједињене љубављу, два су тежишта Ђурићевог пјесничког дневника. У њему је, рецимо још једном, завичај, али и породица, по дубини симболизације, у мотивима „прага и таванице“, „земље и неба“, једном ријечју, земаљског и небеског оквира бића. Материја и дух егзистенције ујединили су се у теми вјечности, у оном што не нестаје, већ нараста у значењу ријечи („Умрети загледан / у шуме и пашњаке / планинске врхове / орла под облаком...“, у пјесми „И није лоше умријети“).
Књижевне теме Ђурићеве поезије преплићу индивидуални и национални статус хришћанско-православне традиције. Одуховљеност Ђурићеве лирике пропорционална је евокацији српског језика и епској ширини словенске саборности. Вертикала Липова, своје колијевке и Црне Горе, у ширим размјерама Косова и Русије, дала је родољубиви ток његовој лирици. Он се универзализује темом страдања и спасења, једном врстом обједињене духовности, угрожене стањима насиља, празнине и отуђења. Ђурићева мисао о „божјој деци“ асоцира тему гријеха („грех је што си грешан“) и тему људских слабости, али се оне конкретизују у сасвим одређеном контексту. У пјесми „Крст у језику“ налазимо мотив нововјековног „беспоретка“ или огрешења о српску традицију у Црној Гори. Ђурић пјеснички изгара српску драму, свијетлећи над откровењима „путева Господњих“. Он је пјесник романтичног заноса, али и реалистичког импулса да искаже истину страдалне драме. Из ње, Ђурићев човјек постаје снажнији за отпор злу. И сам обнавља предјеле ријечи, називајући их „божјим сазвежђима“. У поеми „Косово Мајко“, нпр., сабирају се „Дечани, Грачаница, Љевишка, / свети Арханђели, Бањска / Божја ризница Пећка патријаршија“, сабирају се „патње и праштање, / невјера и издајства“, „чемери и мелеми“. За Новицу Ђурића, Косово је „задужбина“ и вјечно огњиште, свјетлост обасјана памћењем у времену. Чини се да сваки стих ове поеме враћа читаоца себи и свом односу према традицији. Уз то, у обухватности поетске структуре, и пјесничке мисли, уочавамо да је Ђурић пјесник суптилне и изразите емоције и да су његове поетске контемплације, у ствари, поетске визије човјека у теми пролазности и вјечности.
У Никшићу, 30. 11. 2015.

 Мајка и Русија
Милица Бакрач

Недавно сам имала једно заиста лијепо колегијално и рецензентско искуство, писала сам и говорила о Новичиној најновијој књизи, поеми ,,Косово, мајко“, ријеч је о поезији препуној љубави, која је посвећена пјесниковим преминулим родитељима, кроз љубав према Косову и Метохији. Свака искрена пјесничка књига има своје Тројство. Као што је у пјесников дом радио пријемник унио Тројство: Теслу, Москву и Гусле, у поеми „Косово Мајко“, Новица Ђурић, вјечити симбол православних Хришћана смешта у мајчине руке. То су: Крст Дечански, тамјан и мало соли.
Читава ова поема обиљежена је овим симболима.
Крст Дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и љековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хљеба, парче погаче, јер га доноси мајчина рука. Мајка је окренута Космету. А отац, у Ђуриђевим пјесмама посвећеним Русији: Москви, Сибиру, Русији... и ту је изњедрено Тројство, јер је отац дјецу и уљаник Истоку окретао, и учио их ,,да тамо свиће...“
Док читамо ове Ђурићеве окосовљене стихове, нијесмо потпуно сигурни да ли су они „дијалог“ пјесников са мајком, која је ту да све чује и разумије, или његов болни „монолог“, вапај и стрепња. Док читамо стихове посвећене Русији, Јесењину, Пушкину, Источнику, Сибиру, Матушки, свјесни смо истине, да нам ниједан народ на свијету, кроз нашу историју, није уистину био већи ослонац и подршка као руски народ.
Двије су јунакиње Ђурићеве поезије: Мајка и Русија.
Обје велике жене које тихују, моле, хране, заклињу млијеком, спремају на пут своју дјецу, дочекују, самују, везу, сакупљају љековите траве, а онда одједном, бар у стиху, мајка је негде нестала:
Што ли је нема,
да није замркла у молитвама,
на коленима пред мајком Љевишком
Иако је отишла, нестала, заспала, смрзла се, остају ријечи: „Ја се сада њених ријечи присјећам“, а ријечи су наравоученије, опомена, задужбина, храм, свјетлост која зари значење имена: Лазар, Милица, Симонида, Дечани, Пећаршија, Мајка, сестре, браћа, завичај, Русија.
Хришћанска нада је неуморна, неумрла, несаломива. Она не гасне. Мајка никад не одлази „њу је само преварио сан“ – пред љепотом ових стихова верујемо да се Симониди вид вратио и да нас она заувијек посматра са фреске. Ни Русија никад не одлази:
Можда се само мени шапћу речи:
Русија непобедива, пробудила страже,
Па се на месечини ваздигла и сјенчи,
Педаљ по педаљ, Крсту се укаже.
Православна, пјесничка, синовљева туга је огромна, вјечна као Космет – непрегледна као Русија. Мајка је отишла, са њом и кућне пчеле, хранилице, напустиле саће, винуле се низ Косово.
Због те туге настаје и пјесма. Као молеб. Свијећа. Цвијет. Божур. Пјесма Мајци, Косовки, Црногорки, Српкињи, мученици. Пјесма као захвалност. Дуг. Поштовање. И неизмјерна љубав.
http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/36636-novica-djuric-knjizevno-vece-41