Новица Ђурић

уторак, 19. октобар 2021.

МИЉАН НИКОЛИЋ: Свеприсутна ведрина Новице Ђурића

Мр Александар Ћуковић, Новица Ђурић и Миљан Николић

Како исказати пјесму, а не поништити се као пјесник, не одати њену тајну при том открићу, не подилазити читаоцу, остати с њене стране говора, у најприснијој вези с материјом ријечи и бићем изреченог?

Новица је прву књигу пјесама објавио и пр'је него ли је исписник ових редова пристигао на мјесто одакле се упућује пјесничка ријеч, у васколико царство поезије и других људских дјелатности, дакле, још давне 1973.

Књигом пјесама „Трагом Живота“, седамнаесестогодишњи искушеник орфичког завјештења, стао је на видјело својим првим покушајем да се представи и искупи, међу толиким пјесничким искуством, нараслим од почетка упамћеног пјевања и мишљења, доносећи свој начин како користити у поезији ријечи и на које се теме и која мјеста у човјеку позвати, ослонити. „Трагом живота“ била је основна полазишна тачка тог путовања. Сам живот на првом мјесту, а тек потом пјесништво као вјештина и техника говора. Осврнемо ли се се на те ране пјесме, на оно што бисмо могли назвати, примарним изразом бића пјесника, настао као одраз исконског искуства младости, наћићемо пјесника у свом природном окружју заноса и увјерења, непатвореног и чистог, управо онако како то младост може да пјева. И то наравно, под условом, да пред собом у тим раним текстовима, имамо пјесника. Времена и прилике да се докаже и оствари као пјесник, Новицао је имао у наредних десетак књига поезије за одрасле и двије књиге пјесама за дјецу.

Бити лирик у вијеку атомске технологије и неандреталске етике, како је недје натукнуто за вријеме у коме говоримо, дјелује на мах неувјерљиво, парадоксално; немогуће. Јер коме и чему себе посветити, а да перципирано остане лирска исповјест? Како се провући кроз гвоздене засторе репресивних категорија идеолошких матрица, и на иглену ушицу се изрећи, неком, с те стране ријечи, да се притом не оспе и изгуби садржина лирског говора, супстракт поезије? Није потребно уводити теорију жанрова, да би доказали што је данас узело примат у књижевној индустрији белетристике, измотавати се како је за све крива прозодија као основа организације људског говора, те и њен омиљени жанр, као подесније средство и начин казивања. Лирика није верзирана за вријеме, већ за језик и његов потенцијал обликовања, као и за сензибилитет пјесника. Новица Ђурић није бирао да своју контемплативну лирику издаје у бујицам нараслог текста, јер то би било против смисла и природе оног о чему је и на који начин говорио. Новица је лирик, јер је његово искутво управо те категорије. То није проистекло из савремених тенденција у литератури која се чита и потражује, већ литературе коју он проживљава и ствара, по нужности личног нахођења и неопходности опстанка међу ријечима.

У раним пјесничким књигама: „Узалудна врата“, „Дрво у тами“, „Кућни тамничар“, „Божја дјеца“, објављеним у периоду од 1980. , до 1996. године, из којих изабране пјесме налазимо у првој књизи под насловом Камени јахачи, трокњижја одабраних дјела (Унирекс, Подгорица, 2018.), огледа се прва фаза пјесничког стваралаштва Новице Ђурића.

Основне тематске оквире те фазе представљају превасходно реминисенције завичаја, топонима Липова, као хронотопа чији временски распон обједињује искуство и историју Ђурићевих предака, његовог српског етноса, те и мисао и трагизам косовског завјештења. Савремени свијет настанка пјесама овог периода се назире у контрасту слике породичне куће, и завичаја, те губљења континуитета у контексту с дјетињством и извором матичног бића ком пјесник по свом опредјељењу и по наслијеђеном искуству свим својим бићем и пјесничким начином поимања свог мјеста у времену припада. Савремени свијет није дат у непосредној, пластичној представи, тек га слутимо, у оним мотивима и мјестима којима као за прибјежиштем, у бијегу од буке и безумља, пјесник посеже. Индустријско друштво, обезличен бирократизовани објект с људским ликом, и модерни свјетски поредак, стоје као контрапункт природи, породичној кући, огњишту развејаном вјековима, те интимном односу с најближим сродницима, родитељима, братом и ћерком, која се јавља у каснијим пјесмама, друге фазе пјевања. Ђурић тако свјесно одабире да говори искључиво о оном што му је непосредно блиско и што добро познаје. Он, напокон свједочи о свом свијету, и тако узима поезију за средсво документовања личног, интимног искуства, као и културе и традиције свог етноса. Занимљиво је како Ђурич из перспективе пјесника који своја прва дјела ствара под утицајем модернизма у социјалистичкој заједници јужнословенских народа, постепено се приближава искуству ранијих пјесничких праваца и епоха. Он то ипак не чини под тенденцијама свог доба, под утицајем постмодерне, јер не преиспитује изворишна мјеста, покушавајући да их изнова врједнује, или оспори, већ као аутор који користи искуство претходника, пјесника, да у свом личном поетском кључу надогради оне вриједности које сматра пресудним у култури српског пјесништва. Породица је матичино упориште народа, из ње расте језик и памћење. У мајчинском завјету Ђурић памти завјет косовске мисли, у очевом начину дјеловања, оживљава и реконструише начин како се чинило и стварало у претходним епохама. То није дух романтизоване литерарне стварности, односно пука фикција, већ документован лирски исказ савременог пјесника с краја XX вијека. Камен, киљан је основа с које се препознаје нечије кућиште и чува се тако памћење црногорског човјека. Киљан је не само међаш, он је онај камен који остаје након што генерације мину, да свједочи о оном што је туда протекло, он је енергетски магнет о коме се стиче ентитет и култура једног поднебља. Ево како у пјесми то изгледа:

„ кућа

моја кућа

од зла се бранила

кроз таван

кроз димњак

клетве су ми стизале

скривен

молим гавранове

да ми јаве -

испред куће

киљан у паучини

очекује ме“

( КУЋА ЗЛА, књига пјесама “Дрво у тами“

УкЦГ, Титоград, 1986.)

Мотив куће који из једног појмовног регистра се у насловној синтагми среће с нечим што допире из тамне стране људске природе, из другачијег регистра, у пјесми је представљен кроз ток и развој такве једне обезбожене људске творевине, која постепено гаси своје обличје и нестаје. У сведеном изразу, сажетом до минималне употребе језичких средстава, без боја, звукова, епитета и илустровања пјесничког хронотопа, имамо само у наслову одредницу, односно допуну, категорију етичког вредновања простора за живот и потом, у пјесми лирско изрицање, како је напокон до тога дошло. Стигло је споља, кроз клетве, и насртаје. Ритам пјесме је успорен, говор одсјечан, кратког даха, као да се над собом у крајној изопштености, самоћи по послиједњи пут, свједочи и ламентира над мртвим, обезличеним животним простором. Кућа/моја кућа/ од зла се бранила. Мотиви су дати без зачина, елементарни, они јесу општи појмови који у себи сублимирају етичке категорије постојања, тек представљени, огољени, онако како се у свом изворном облику појављују. Након борбе, остаје камен, који пошто је живот прошао с свим спектром својих вриједности, и пошто се зло трајно настанило у кући поријекла и дому лирског субјекта, постао је киљан, међаш и гробни камен, и тако од безличне грађе постаје знак у времену, послиједњи запис и траг да је постојао живот, дом и огњиште.

Пјесма „Кућа зла“ иконички интерпретира страхове који стоје наспрам покушаја одбране традиције, и памћења пјесниковог унутарњег свијета и његовог етноса. Ова пјесма стоји наспрам све друге пјесничке грађе у којој имамо борбу и покушај да се кућа, завичај, вриједности породице, у озрачју љубави лирског субјекта сачувају. Ако кућа пресахне остаје само пјесниково срце, мотив који у поезији представља супротност камену који је спомен на мртво и нестало; срце које је основно мотивационо упориште лирског гласа. Тај мотив, тако избјегаван и проказан у модернистичком дискурску авангардних изама, погрешно представљен, сентиментално инотниран, пјесник Ђурић ипак узима храбро, недвоумећи се да га увијек гдје му је и мјесто постави, јесте управо истински киљан његовог бића, онај који постоји и подражава живот и тамо гдје нема друге материје и присутних облика. Присутан у вјечитом и у бићу поезије. И то је она ведрина која упркос свему другом опстаје. Ведрина младости и њене виталне снаге, вјере пјесникове у вриједности по којима се једино може постојати и опстати. Ведрина која се скрива у свијету обезличених односа, ђавољој вртешци индустрије забаве и самозаборава. У кућу коју су напустили ближњи, ведрина која се враћа у гласу пјесника, да изговори своју љубав према постојећем и затеченом. Иако у већини пјесама из ране фазе пјесништва превладавају тамни тонови који сјенче свијет остао након губитка изворног вида завичаја, примјетна је специфична ведрина, и нада у озрачју који крили говор пјесника, онај осмијех по коме препознајемо и памтимо Новицу Ђурућа. Ведрина љубави, посљедња објава сваког постојања, јер по злу се не постоји, по злу се нестаје, губе докази о оном што је живјело и пјевало.

Пјесме прве фазе пјевања дате су у слободном стиху, у фрагменталним пјесничким сликама, које одговарају дисперзивној слици свијета декомпонираног завичаја, онако како су навирале мисли и успомене, синтаксе прилагођене потреби да се изриче, не описује и било шта објашњава, те тако прилагођава читаоцу. То су пјесме, унутарњег, себи својственог ритма, ослобођене форме лирских облика, импулси ријечи, кардиограмски уловљени трагови бића лирског субјекта.

Другу фазу пјесништва Новице Ђурића, коју представљају књиге пјесама „Јави ми да сам жив“ ( 2009.), „Невјерно срце“ ( 2013.), „Бос по ријечима“ ( 2014.), Косово Мајко (2015.), те и књига пјесама у настанку „Ризница писаних доба“, карактеришу, превасходно, двије препознатљиве тенденције – његовање форме римованих катрена, најчешће неправилне риме, другог и завршног стиха строфе, те и драмска структура присутна у појединим пјесмама слободног стиха, евокација, управни говор, присуство ликова мајке Даринке, сестара Душице и Душанке, ћерке Милице, Старца Милије и других. Такође, у овом периоду стваралаштва присутна је, до тад углавном изостављана интерпункција, до чега неминовно доводи сложенија употреба језичких средстава и комбинација жанрова.

У пјесмама ове фазе, тематски пјесме остају у приближно истом кругу интересовања, но с видном развијеношћу тих тема и садржаја у правцу, ког и раније Ђурић одабире као матичну струју свог тока. Косово, антропоморфизовано, поприма лик Даринке, мајке лирског субјекта, јер напокон и његово памћење проистиче из мајчиног казивања о Косову, што јесте препознатљиво мјесто српског пјесништва. Косово је или дјевојка, која кријепи ране јунака епских пјесама, или старица мајка која преноси завијет и искуство предака. Косово као срце бића пјесништва овог тока, ослоњеног на традицију народног пјесништва српске литературе, Ђурћа обавезује на однос према тој сакрализованој грађи кроз посвећеност ангажованог аутора у улози документовања савремене тематике везане за овај мотив.

„Бос по речима“ наслов је који се неколико пута јавља у збиркама новице Ђурића. Први пут у улози пјесничког циклуса у књизи „ Јави ми да сам жив“, том приликом и као наслов појединачне пјесме у том циклусу. Други пут као наслов књиге пјесама, циклуса пјесама и пјесме састављене од три цјелине, које носи и карактерише говор при обраћању упућен пјесниковој кћери Милици. Прва пјесма с тим насловом својим карактером говора ближа је првој фази стваралаштва овог пјесника, коју би овим путем слободним избором назвао чистом лирском фазом, док бих другу препознао у хибридном укрштају жанрова као сложенијом, драмско-лирском фазом. „Бос по речима“ основна је потка и карактеристика, суштина поетског кретања и свих промјена пјесника Новице Ђурића. Новица је превасходно у свој поетски свијет приступио с намјером свједока у потрази за саговорником, као и за одговорима на питања која од постанка човјека, када је ријеч о потрази за смислом и разлогом свакојаког људског дјеловања, па тако и пјесништва прате пјеснике свих култура и језика; питање поријекла идентитета појединца и његовог етноса, питање постојања оностраног, огледано у космогонији хришћанске теологије, питање могућности истинског казивања на релацији човјека и његовог творца, питање бесмртности душе и љубави као њеног изворног облика саобраћања с другим бићима...

Мисао као рефлекс бића на искуствено у хронотопу лирског лика, јесте полазиште у начину како Ђурић себе позиционира у савременом српском пјесништву, сажимајући стилска средства на есенцијално, на бит и фрагмент, јер он свједочи, не дочарава, не слика и бојадише измаштане фигуре и свјетове, фиктивне рајеве индустријског човјека. Ђурић узима језик у његовој примарној сврси, да се обрати другоме, представи свој унутарњи простор постојања, пјевања и мишљења... Ђурић је лирик мисли који срцем, мотивом толиких мјеста у свом писму, јемчи оно виђено и доживљено. У контемплативним сверама свог путовања кроз претворбе у језику својих пјесама и кроз развој у пјесничким циклусима, књигама, срце је неотуђиво и непромјењиво мјесто опстанка свих изгубљених полазишта, мјеста на путу, ближњих и драгих лица, предака, пјесникових родитеља, уточиште његових савременика и саговорника. То је тако, јер је Ђурић освједочио своје постојање и своје успомене; он је хронотоп својих пјесама, он је лик и субјект који се обраћа у већини пјесама. Дакле, његова библиографија је његова биографија. Све што је у пјесме стало, то је његов живот и путопис језиком и свијетом човјека. Овдје се пјесничко искуство не искушава у претворбама идентитета, као и у ријетким промјенама позиције говора, чешћим у другој фази стваралаштва. Ђурић не иде за експериментом, он од њега полази ослањајући се на фрагменталност поетских слика, да би развојем своје поетске праксе дограђивао израз, обликујући у форми катрена, под утицајем поетике ранијих епоха. Нарастањем искуства о ком свједочи аутор мијења се и развија пјеснички израз. Ђурић није вјежбао у радионици великих поетика да би подражавао жанровске облике и прочитано, већ је посегнуо за елементарним у себи, огољеном ријечју и фрагментом, не цјеловитим синтаксичким дионицама, већ у језичком сусптракту дајући своје искуство свијета настојећи у покрету да улови доказе оног о чему свједочи, као и свог присуства.

Љубав опкриљује васколико постојање свијета исписаног поетиком Ђурићевог литерарног искуства. У њој је живот и човјек одрођен од свог изворишта, један сасвим обезличен свијет на услузи машинерији танатоса и разарајућих сила ентропије, позорница самоунижења цивилизације. Тај и такав свијет ипак Ђурић не даје у крупним потезима, он га наслућује у својој потреби за враћањем извору свог говора, завичају и дјетињству које не пролази у бићу лирског субјекта, само мијења облик, остаје срце дјетета у лику одрасле особе.

Отуд и пјесма „Господе, човек је дете“. Свега три стиха, реторичко питање упућено Богу, из перспективе дјетета, заиграног лирског бића над пролазношћу материје и непостојаности њених облика.

Отуд и пјесма „ Туга је што наша дјеца старе“... У којој се, између осталог, каже;

„ .... Туга је, презрели цвете,

што наша деца старе

и што их ометосмо

да буду млади.“

( „Туга је што наша деца старе“,

књига пјесама „Јави ми да сам жив“,

Нови Сад, Орфеус, 2009.)

Без украса, без зачина, без надградње.... у само срце ствари, речено је оно што је виђено, односно спознато.

Новица Ђурић исказује себе и свој етнос, те с тим нема рачуна и нагодбе, трговине, да се неком буде јаснијим, пријамчљивијим, или у духу салонске литерарне продукције постморте поетских школа и курсева писања на руку помодара, доконих филолога и критике. Можда је Ружевић Т. , можда Павловић М. на самом почетку дао полазишну основу, но свакако је Новица Ђурић освануо у свом исказу и искуству на добром дијелу свог пута, одавно већ и данас овдје међу нама.

Одбрана пјесника од свијета и пјесниковог свијета од ништавила, одбрана ријечи од бешћутне бјелине назначеног простора мишљења и пјевања, то је поезија Новице Ђурића, стрмоглавце срцем поринута у вријеме, ђавољу вртешку дочарану у размјерицама танатоса и ероса, на услугу и корист силама овог свијета.

Новинар који је пјеснику позајмио искуство виђеног да свједочи и пјева о својој истини и свом поријеклу, и пјесник сусретнути у једном истом лику, у свеприсутној ведрини вјеровања у љубав творца овог и свих свјетова, данас постоје и пјевају, у угаоном зглобу два вијека, у поезији Новице Ђурића. Ријетко у српској поезији, рекао бих.

МИЉАН НИКОЛИЋ

/ Академска трибина “Савремене тенденције у књижевности Новице Ђурића”, Српски културни центр “Свети Сава” Српског националног савјета Црне Горе, Српска кућа у Подгорици, 4.јун 2021. године.

петак, 8. октобар 2021.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Стваралачко тројство Оливере Доклестић

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Оливера Доклестић, “Мисли моје на бесаност зову“, Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020. године ( Избор из поезије)/

Оливера Доклестић и Новица Ђурић

Ко осјећа љепоту постојања он је пјесник. Коме се и јави – Господ. Само су Господ и поезија бесмртни. А бесмртност јесте привилегија поезије. Зато је и одлазак сваког писца - пјесника овоземаљски губитак а дар Небески.

Свако слово које је подарено искрено, у вери утемељено, никада се неће одродити од светог духа поезије, јер пјесник се поред Светог тројства заклиње и у стваралачко тројство: Свето писмо, Свети језик и Свету вјеру.

Зато, по трећи пут сам у прилици да говорим о књигама Оливере Доклестић, дами, песничкој невести Херцег Новог.

Књигу „Мисли моје на бесаност зову“ ( збирка поезије 2009 – 2020. ) како пише у поднаслову књиге, ауторка ју је концептирала у седам поглавља : Лептир на длану, Ваш дух, ваша слава, наша је снага, Мисао као нада, Образи боје пурпура, шапат неба мора и шуме, За ратнике светлости и Епитафи. Поред предговора почивше списатељице Винке Перишић – Шаранац на крају је мини биографија пјесникиње која сведочи о њеном веома различитим књижевним жанровима – збирке приповједака „Прашине и кораци“, Софијине ћери“ и „Између камена и воде“; Путописни есеји „Црно Бијели градови“ са драмом „Бијели голуб превлачки“; збирке поезије - Кап по кап“, "Опуномоћени записи" и „А ја бих само да са тобом ћутим“. Романи - „Четврта димензија“ и „Љубав и лаж или кућа од карата“ а ту су и приређене монографије, радио драме, заступљеност у антологијама и свакако придружује им се и овај избор из поезије „Мисли моје на бесаност зову“ коју је објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе.

И каква би то била песникиња када попут велике пјесникиње Десанке Максимовић и наша песничка невеста Новог не би имала Тајну. Док Десанка моли да је никда не оставимо саму, Оливера би своју тајну поверила, али нема коме. Тако у пјесми „Тајна“ пева:

„Рекла бих некоме моју тајну

Али морам да ћутим

Ћутим, ћути“.

Зна да једино она живи стварној величин, снажној емоцији док је у њеном срцу и да само слути шта би јој се догодилио ако би је некоме повјерила. Без обзира колико је та жеља, била стварна или изграђена и узвишена у сновима, Оливера зна да би именовањем те тајне ујела за срце некога до кога јој је много стало. Можда њен разум и би, али срце је једнака варалица и непремостива препрека.

Не жели одавањем те тајне ни себе да изневјери, пристаје да „свашта дослути“ и ипак одлучује: „И зато је најбоље да ћутим. Ћутим“.

Одабрао сам ову пјесну од оних које изабрала ауторка јер ме је она одвела и увела и међу пјесме „За раднике светлости“.

Можда се неко и запита зашто не „удомише“ у оне мисане или елегичне а нудим као одговор да тајна увијек траје као што то трају и Оливерини „Ратници свјетлости“, мекани као њена ријеч с „Срцем од памука“ како то у пјесми „За ратнике свјетлости“ пјева овај субјект.

Но како се још трага за радом који је донио светлост једном народу пјесникиња Доклестић своје ратнике похрањује у пјесмама, одаје им признање што су сликарским бојама, пером, својим гласом, извојевали побједе у јединим ратовима који не бришу светове пред собом остављајући пустош, већ дограђују и оплемењују доба у ком су ратовали на страни умјетност чији су духовни команданти били, како то именује овај субјект, Прометеј, Леонардо, Кочић , Куељо... Засигурно памтиће се међу читалачком „пјешадијом“ великани: Ђура Јакшић, Милан Ракић, Милош Црњански, Иво Андрић, Десанка Максимовић... и великана који су сјенчили тренутке и Петар Лубарда, Мило Милуновић, Милош Вушковић, Мирко Кујачић и Илија Шобаји, Паја Јовановић, Сава Шумановић, Урош Предић, Надажда Петровић... Све њих и многе друге писце, пјеснике, сликаре и оне Лесове Људе и сјенке Оливера Доклестић похрањује у „предворје раја“ , вјерујући да су ту „сви мали и велики хероји свога времена“.

Ево нека и ова књига „Мисли моје на бесаност зову“, за почетак, буде у „предворју раја“.

/ Промоција књиге „Мисли моје на бесаност зову“, Оливере Доклести, Херцег Нови, 5.октобар 2021. године /

уторак, 21. септембар 2021.

ДОБРИЈА ОД ЧУДНОГ ДО ЧУДЕСНОГ

Добрије Ћира Радовића, „Сведраги ми брате Хипократе”, Светигора, Цетиње, 2019. године

Ако нешто у поезији, прози, уопште у литератури цијеним онда је то када пјесник, односно аутор у свом дјелу свједочи истину, када је препознаје, када је саопштава и када нам понуди тај свежањ ријечи...

Волим када се и моја душа пронађе у „туђим”, хоћу рећи другим књигама, јер су све књиге наше и оне постоје зарад сваког живог бића, па је то случај и са књигом „Сведраги ми брате Хипократе” Добрије Ћира Радовића.

Ово није његова прва књига поезије, јер да јесте то не би ни личило његовом загонетном духу, његовом поимању живота и сељењу слика из живота у стихове, већ је овдје ријеч о, иако првијенцу, Избору из поезије. Први се сам изабрао. Као што Господ изабира од изабраних изнимке.

Како и одакле почети причу о овој књизи – с почетка, средине, с краја...? Гдје год око пободете дочека вас прво чудна мисао која се претвара у чудесну, ванвремену, пристиглу као дио свега што живи на овом свијету. Зато и наводим једну строфу негдје сред књиге, из поеме „Наравоученије”:

„Кад извучем из мене / све што је од овог света /ништа за небеско /неће да омета...”

Из Добријиних стихова вију честице хришћанске, православне, светоотачке мудрости, огледало пред којим се душе загрију или запитају. Не вију, него варниче, искре, осветљавајући једноставност поруке везано за корен и лист подједнако.

Пјесник се предаје својим стиховима као таласима, стоички их носећи до ријечи увезених у поруку. Препушта се да га односи, као што се и он стално враћао извору, сопственом завичају од чијих је пропланака и небеског кола научио највише од оног што је сабрао у књигу „Сведраги ми брате Хипократе”, као да никада и није изашао из завичаја, из његове непресушне енергије детињства и спознавања свијета.

Није то само кућни праг, већ и Вучје, Бјеласица, Комови, Сињајевина, Верушица, свака травка и пољана са које је „сабирао цвеће”. Ова је књига стога и сабир завичајних сјећања, туга, нестајања, носталгија и покоји тренутак радости... времена босоногог дјетињства и трешања гркача. Уосталом, пјесник Добрија је окусио сву љековитост трава и њима као да је неутралисао све отрове, док је „живом ватром” запијецао оне којима није било лијека.

Не без разлога, Добрија у пјесми „Мистерија од трофеја”, пјева „Цетиње им горски престо”, дубоко свјестан вертикале и хронологије наше непресушне слободарске и слободољубиве историје, јасне слике онога што јесмо у дугом временском ланцу са Косовом у средишту, у епицентру васпитања, духа, срца, обичаја, мисије и етике.

Зато текуће преиначавање Црногорца у антицрногорца, пјесник скоро и да не примјећује, јер из њега говоре мудрости старије од њега и Црногораца и читавог свијета заједно. Добрија с миром саопштава свједочанство:

„... с Његошем смо запевали. / Та колевка никад више / неће престат да се њише!” у пјесми „Одгонети љубави лепоте”.

И у овој пјесми смењују се слике из живота и она породична правила у „борби непрестаној” која су нас кроз вјекове духовно хранила да истрајемо у слободарској мисији и прегнућу читавог народа. Пјесник препознаје Европу као „злоћу” у којој је оно покућство попут натре, игле и преслице надгледане и брањене од затирања молитвом наших монаха, као и оне „свештене су фреске лица / што сликаше спектра крви”, и све мрвице из живота су сабране у једну погачу, оне мрвице мрвица с којима се у животу пажљиво причешћујемо. Пјесник тако и гради следећу строфу: „Хљеб са плоча да присмоча, / О небески трисвет Оче, / услишени Србоцрногорче, / од слободе свет источе!”

Не без разлога Добрија ниже ниску о Црној Гори, ређа доба и родоначелнике, кликује о оном добу у ком су владике, и онај јединствени – Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош, који је пропјевао језиком народа, на кога се спустила Божја свјетлост и озарила све генерације после њега до оне побједничке, оне за коју „ће изнићи цвијеће”.

Његош – То је непобједива Армија. Цетиње – светачки трон.

Митрополита Амфилохија довољно не разумјесмо, као ни сјенку дугопламтећег кандила у нашем манастиру, записе, поруке, пјесме, писма, световно-даровна слова. Добрија Радовић записује и у пјесми „Мистерија од трофеја” биљежи, даје свој печат ономе што вјековима траје као мјесто молитве, светаца, људи и јунака: „Цетиње им горски престо, / Колач славе, квасац, тесто...”

Пјесме су његове молитве, писане као за Божје службе као пјесма „Повеља тапија” у којој иза сваког „поја” слиједи припјев, као: „Оци свети, Мати свемилости, лепотом дај нам славе окрилности”.

Пјесник Добрија медоносно стихује, слика и црта поруке, али умјесто боја мијеша контрасте сласти и опорости, кичицу умаче у искуство и вјеру сопствене душе, јер „чаша жучи иште чашу меда„. Ови стихови су достојни Игумана Стефана, па с разлогом сумњамо да је „из главе цијела народа„, оног народа који Добрија памти и вјерује да јесу Црногорци и да јесу Брђани. Зато из пјесника проговара душа овог народа:

„Нема цвета без с неба убрана / Нит путира без причесна вина / Славе нема без Голготских рана / Светог Духа, без Оца и Сина!”

Добрија је све пјесме посветио небесима и онима за које верује да су у поднебесју завриједили Христово причесно вино па је, између осталог пјевао о Упокојењу Патријарха Гаврила Дожића Меденице (1938–1950), митрополиту Амфилохију, бројним свијетлим мјестима, храмовима од Јерусалима до Свете Горе и свудје гдје су његова нога и ум допрли.

Понајвише је стиховима „китио” Морачу („Ој Морачо мати, Колашине оче”) или у другој пјесми „...певам као што Морачани су исписани на небесима / певам као што је окићена моја домовина манастирима дедама...”, опјевао је сваку травчицу, стабљику, цвијет, и ону јединствене лепоте јагорчевину као и месташце „Јагорчевине” од Ђурђевине уз Баре, око кућа и јазова до воденице, морачке златоусте пјеснике: Матију Бећковића, Момира Војводића и друге који су златописали са папратних лазина, Славка Живковића, и онога који у наставцима исписује морачке „породичне” албуме – књижевника, уредника Српске књижевне задруге у Београду, Драгана Лакићевића.

А када се из малог месташца допре у Биоград, онај бијели град Београд, гдје је Добрија добровао, стопао свако предворје, слагао мозаик душе, означио је као „Сусрет са светом”, иако се прије тога бијелог свијета нагледао.

У пјесми „Сусрет са светом (1965 – Београд)”, Добрија у маниру пјесничких мајстора казује: „Излазим у једном граду као у свом оделу / Ово је страшно виђење на делу /Као да се спремам на неко путовање / Сунце над мојом главом врши усековање...”, или у пјесми „Јагорчевине”, која је по мом осјећају препуна бисера којих се не би постидела ни једна антологија.

А за такав лични суд, дајем најбољи доказ, Добријине стихове:

„Тај капут који сам носио место завичаја

Док пијем свој зној сам и очајан

Тај капут што сам кроз главу провукао

Мој самогласник са којим сам се обукао

Тај капут који ће једном постати сунце

Кад га обучем кроз вечне кладенце

Док ми лице као восак у сновима

Ћути! Песмо записана где нећу успети

Ни сам да прочитам кад ме зову петли

Једно сунце ћу речима да навучем

Да не буде данас где је било јуче

И док се пењем уз стене мог ума

Месечар би мого стићи до лагума

Берем печурке у новом издању

Кад ноћ не уме да наиђе дању

Капут би могао једанпут да букне

И да се претвори у црвени букет

Док сам ногама у једноме граду

Главу завичајем носим као браду

У мом капуту ћу светом да претрчим

Док почне свест водама да мрчи

Небо је моја сјајна очевина

Од капи што се у лицу јагорчевина

Своја уста ћу да расцепим

Ужареним клином што за стрелом трепти

Песмо извучена мој просторе слепи

Смрт ће једино животом умрети

Академик Матија Бећковић је у предговору ове књиге, именованом као „Добрија Божји човек”, навео ријечи из неколико сусрета с Добријом, које потврђују мудост казивања овог морачког Богодарника, а мени се уреза дистих „Када се сузе / као пчеле роје / То Бог, ја и сузе / шетамо утроје”.

Када је од Митрополита тражио да му нешто учини, наводи Бећковић, напоменуо је да је и он за њега нешто учинио. А на питање шта то, Добрија је одговорио:„За тебе сам се молио!”

Драган Лакићевић је забиљежио многа казивања Добријина, а једно је у причи „Сновиђелице Добрије Радовића”, која је за мене била „упутство” којим сам се руководио на путу разумијевања Добријине поезије. Пјесник је штап красио, као буквар а код Лакићевића, његовог Морачанина, похранио је многе листице, папириће с порукама. Једном од њих завршавам свој скромни запис о овој, по много чему, јединственој книзи:

„Ево сам ти, Драле, донео један запис – поруку у поруци – по руци... Шаљем речи. Не знам хоћеш ли моћи да прочиташ. Наслов: „Ево опет дошли дани – Господ Христос да се брани“. Ти прочитај па некоме дај...”

Ја прочитах па вама даривам ниску лирских записа, боема, пјесника поема Добрије Ћира Радовића, молитве Господу за човјека.

Морача /Баре, 2019. године

понедељак, 20. септембар 2021.

Награда „Мирко Бањевић“ за поезију Новици Ђурићу

У складу са Статутом Књижевне заједнице „Мирко Бањевић“ из Никшића, Жири у саставу: проф. др Живко Ђурковић – предсједник, мр Радоје Фемић – члан и књижевник Радислав Гардашевић – члан, на сједници одржаној у Никшићу 16. 12. 2019. једногласно је донио сљедеће одлуке:

У категорији за прозно стваралаштво, према пропозицијама конкурса, награђује се књига Александра Ћуковића „Кад скидају крила“, Унирекс, Подгорица, 2018.

У категорији пјесничких рукописа награђују се двије књиге: збирка изабраних пјесама Новице Ђурића, „Камени јахачи“, Унирекс, Подгорица, 2018. и збирка Милована Лаловића, „Васионик“, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2018.

С циљем подстицања стваралаштва, Жири је на предлог КЗ „Мирко Бањевић“ установио посебну награду за прву објављену књигу, па награђује пјеснички рукопис ауторке Данијеле Неле Јовановић „Ивицом понора“ (УКЦГ, Подгорица, 2019).

Поетском збирком „Камени јахачи“ Новица Ђурић је извршио својеврсну рекапитулацију и евалуацију сопствене пјесничке еволуције. Кроз готово четири десетљећа живе литерарне активности, Ђурић је кондензовао упоришне тачке сопствене поетике у ново, реафирмисано обличје. Кровна метафора, наговијештена насловном синтагмом – Камени јахачи, своје отјелотворење налази у тематско-мотивским круговима различите усмјерености. Слика свијета почива на предапокалиптичном осјећању које условљава повишен емоционални ангажман лирског субјекта. Присуство у трошном животу пјесник артикулише мотивом камена, као елементарним симболом трајности у времену. Ђурићева поезија, уз унутрашњу симболичку дисперзију, почива на логоцентричној визији бића, која рачуна на лојалност основним културним и духовним координатама, на које се поетска имагинација врло спретно калеми.

среда, 15. септембар 2021.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Мировићева чернозема без живота

Пише: Новица ЂУРИЋ

/Игор Мировић, „Повратак у Логос”, Прометеј, Нови Сад, 2020. године (Поезија)/

Пратећи одређене текстове и тренутна стремљења у књижевним кружоцима чини се да је можда управо неразумијевање нека нова вриједност критичке мисли у литератури. Упркос томе, овим малим теоријским зачкољицама нека се баве позванији. Ја сам, ипак, само упорни читалац, пјесник који пјева пјеснике.

Читам и радујем се што упознајем пјесника Игора Мировића чија ми се књига „Повратак логосу” јавну из завежљаја ријечи с којима се скрила мисао од спознаје до неразумијевања. Није спорно да је у ријечи логос похрањена она пјесничка ризница и непресушно врело из ког аутор пажљиво бира мисао која траје и говори да враћати се значи „бити тамо”, или да је пјесник увијек на трагу Божје мисли.

И није важно којим предјелима пјесник ходи, већ да је то онај његов духовни простор, оно сазвјежђе ријечи с којима исказује своју емоцију и не предаје се ништавилу нити митове нуди као излаз из безизлазја. Мит као повод, као додир инспирације свакако пјеснику добро послужи и да боље препозна доба у ком ствара. Чини се да пјесник вјерује у тренутак нестанка тек „час када куцне” увјерен да све нестаје ако се то догоди „са лица и са наличја” („Нестати”).

Када се то догоди, увијек остане онај траг и откуцај мајчиног срца у „черноземки”, она топлина с којом је пјесник „прешао праг свијета“ и тамо тек схватио како је тешко препознати Човјека, осјетити горчину да, како пјесник пјева, „више нисам био у стању да се препознам“. За утјеху му је сазнање да има вододјелницу између „куколиченог жита и немирне земље“ и да се у повратак једном од два добра може стићи „златном подморницом“ („Сећам се дана”).

Ако је од земље и на њој све створено, а почело ријечима, њена суштина бива приказана с наличја што јасно предочава пјесник Мировић и нерадо признаје како „временом остаје сам” па ће га та самоћа, у најбољем случају, природна селекција, поново прихватити као у пјесми „Црна земљо мати”/ „На крају ћу пута/ Мајци да се вратим”. Враћати се значи живјети за повратак, јер над земљом је само бескрајно плаветнило и Воља Господња.

Вјерујем, можда погрешно, а читаоцу је дато и да гријеши, да је код Мировића чернозема само метафора која се мајсторски комбинује кроз сјај и таму пјесничког казивања. Чернозем је колијевка мајчиног срца, њеног порода, лијек, бијеле груди, вјечно почивалиште, крвава бразда, „прах минулог”, хранитељ, тама без огледала, рањена без јаука, отисак човјековог стопала и „војничких чизама“, многи потопљени дани и вјекови и непознати талог прошлости. Вез живота.

И треба вјеровати пјеснику како му није „лако певати” („Тајна зеленог лишћа”), јер не пјева птица нити лист на гори који се пјеснику повјерава „како му није лако” и не скрива „како смо прљави, а пси су потпуно чисти”, јер травчице најприје задеси „брза смрт у откосу”. Како пјевати, а не умријети у чистоти духа, одабраних ријечи бјежећи од свега што није његова духована дивота, Господња башта чистоте, радости ријечи и пчелињег савршенства.

Мировић је пјесник који пјева човјеку кога би радо вратио ивици непролазности и да му подари Божију честицу спаса. Свакодневно види разна, позната страшила гдје и у њима препознаје главу човјека. С разлогом, јер само страшилом човјека може учинити његова глава. Дочарава их у пјесми као говор опомене, као споменик људског нестајања. Смјестити се у пјесми значи заувијек живјети. Зато су пјесници непролазни, јер њихову поезију преносе бесмртни анђели.

Када пјесник осјети унутрашњи мир - њиме друге дарује. Када пјева „жубори” како не би таласао, да таласа не буде већ да се испод сваке капљице удахне она свјежа мисао која раздваја свијет таме и свјетлости. И пјесник жели једино видјети „светло” јер је оно „његов отац светионик” („Светионик у равници”).

У Мировићевим пјесмама разумијем како је живот „пас”, „вук из дивљине”, „диносаурус из праскозорја” да бих „његово право лице”, схватио као пријатеља. Онај којега градимо као посебну блискост на крају се представи као „обичан човек обичан живот обичан дан” („Човеков пријатељ”).

Пријатеља је увијек рађао завичај, ријетко туђина. Томе се научио и овај пјесник који у костима праотаца препознаје завјетну пјесму „Из мора око Крфа, из камена око Книна“ („Кости праотаца”). И пјесник не би био то што јесте да не осјећа сваку ноту која се чује из дубине постојбине, зна сваку кост „пробране кроз руке и све у погачу” и не жали да и они послије њега плачу и тим сузама од давнина заливају ово и свако друго вијеме у ком не смију заборавити те кости, пјесме, руке и окамењене родитељске погаче.

У циклусу „Светионици” којем припада и претходна пјесма, пјесник Игор Мировић завјештава своја слова Ђурђу Црнојевићу, Данилу и Арсенију, Деоситеју из Чакова, Старом броду, Последњем Змајевом погледу низ Дунав са каменичке обале, Говору Јаше Томић, Сведочанству о Јакову Томићу и Кнезу Војводине.

Да често пјесници у књизи, можда несвјесно, почињу писање нове књиге увјерава нас и циклус „Светионик” којим се ова књига не затвара, већ наставља као посебна и вјероватно будућа. Мировић с овим циклусом исијава посветом праху прошлости из чијих се дубина мудро проговара, пјева нови пјесник, васкрсава она душа лирика који оживљава љепотом додира и топлином ријечи све што га је инспирисало. Пјесмом „Стари брод” пјесник је свјестан да се најсигурније уздати у себе и своје стихове. Како се силно радујем испјеваној истини да „све у новом дану за мене је било јуче/ Туђе сам ране лечио а своје болова/ („Последњи Змајев поглед низ Дунав”) и скоро да нема пјесника који свој чемер није лијечио покрај ријеке: неко низ Дунав, неко низ Плашницу... Свеједно, чемери се опет у саставцима споје, похране у једну слику. Слику, као и књигу свједочанства. Она ће питати - „да ли смо сви достојни њеног имена”.

/Подгорица, 2021. године/

понедељак, 13. септембар 2021.

Памћење кроз фотографије - промоције књига УКЦГ

Новица Ђурић, Милица Краљ и мр Радоје Феми У оквиру Трибине „Ријеч” Удружења књижевника црне Горе, у Духовном центру „Симеон Мироточиви” на Немањиној обали, у Подгорици промовисане књиге чкланова УКЦГ. О њима су говорили писци и аутори а сведоци су фотографије које објављујем.