Књижевник Новица Ђурић о несхватљивом односу власти према Марку Миљанову

Књижевник Новица Ђурић о несхватљивом односу власти према Марку Миљанову.
Прилог је емитован 11. фебруара 2015. године у оквиру емисије Културна сцена коју уређује и води Ивана Крушчић на Српској ТВ.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Нијеми зидар ријечи

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Оливера Доклестић, ШАПАТОМ...,Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2014. године/

            Шапатом, а како би другачије Оливера Доклестић проговорила но немо, баш онако како прича и њен неимар – зидар ријечи, односо записа у књизи „Шапатом...“.

            Тај тесар љутог камена које временом патина, као и мисао записана тек након поимања, односно зрења у народу буде порука која се преноси с кољена на кољено, су зрели записи Оливере Доклестић које је проциједило вријеме па наборао зуб времена, баш као и два лика исклесана на мосту који ће касније спојити обале реке Суторине.

 У причама она открива али и сугерише читаоцу да се кроз живот увијек нешто чека, ишчекује док се не дочека оно чему се нада, што се мора дочекати, као и да се увијек ка циљу ишло промишљено, одмјерено, камен по камичак до циља. Тек понекад нам из пар редова „провири“ како је аутор књиге „Шапатом...“ наговијестио и покоју заблуду којих се, најчешће, касно постајало свесно.

 Доклестић нигдје не жури док приповиједа па се њене приче и не дају читаоцу претрчати, односно пасусима и странама прелистатати, већ тјера читаоца да пажљиво чита, памти ликове и детаље како би успио да и он донесе заључак ко је заправо неимар и с ким је градио споменик себи, покољењима, односно споменик рукама мајстора, клесара и камена доброћудног. Оног камена који се само Божјој руци дао мијењати и обликовати а да притом нигдје веном не „оточи“. Ко није, као клесар у Доклестићиној причи видио и брисао траг камене сузе и не зна тајну камена. Ни зидова. Ни мостова. Ни обала. Ни кадрме...

            Судбина два јунака записа „Шаптач камену“, оца Вукана и сина му Сима, је штиво које пресијеца душу читаоца баш као и ријеч која умије да, како биљежи Оливера, посијече и без капи крви. Њихова судбина дâ се пресликати као универзална, дâ се односити на све оне Божје неимаре који су уклесали себе у непролазност. Такав је камен, таква су сачињенија од слова. А до тога циља се стиже само ако се има љубав, како записа и Мирослав Брчић, тесар из Билеће, мајстор на цркви Лазарица, маја 2013. године. Он нас уводи у занимљива казивања Доклестићкине књиге, „Камен има душу“ и казује: „У камену може да ради само онај ко за камен има љубав“.

            И списатељски вез могу „исклесати“ само заљубљеници добрих, одабраних и мудрих казивања. Можда неко и упамти.

            Истина, тако не мисли и извесни Базилијо Ђурасовић који у писму, између осталог записа:

            „Никоме није лако све да разумије... Када прође много година, нико неће знати и неће бити ни важно, ни ко сам ја, ни какво је било француско управитељство, ни ко је био Симо Вуканов и како је причао с каменом и како је страдао због људске злобе. Остаће само мост...“

Писац који мисли на своје читаоце, а таква је Оливера Доклестић, покушава да своје литерарно штиво компонује што једноставније, односно да се с лакоћом чита а надуго промишља.

Ипак, мора се рећи да се у свакој њеној причи, као и у претходној књизи „Црно бијели градови“ о којој сам такође писао, крије једна форма – прилично строга симетрија, која нуди занимљиве и вишезначне опомене које имају покоју поруку и поуку. Они који успијевају бар дјелимично ући у расположења ауторке, односно њених јунака, у ствари, разумјеће бројне мотиве казивања и разоткрити и оне којима су понешени њени јунаци у различитим приликама.

Нема ова књига мјеста, чак ни један редак, из којег би се указала досадна свакодневница с којом многи писци исписују оне дјелове књиге гдје их напусти машта, односно инспирација.

Писац у књизи прати ликове кроз шапат, чини се намјерно, а ја се не могу отети утиску да то чини схвативши како је и то доба и ово у нечему исто – ћути да добро не одаш, јер више неће бити ни добра. Да би саопштила ову и неке сличне истине из времена о којем приповиједа, Доклестић као да неким новом приповједачком енергијом и стилом наглашава поједине пасусе како суштина не би остала скривена. Како би одјекнуле снажно. Како би оживјеле пред читаоцем.

            Ова списатељица као да не жели да код читаоца остави свевремени немир и очај, патње, бол, већ снажним ритмом емоције претвара у вредоносне критеријуме који су оковани искреним емоцијама. С тога, у овој књизи нијесам осјетио било коју алузију које би довеле у питање вредоносни критеријум Оног доба у ком су живјели њени јунаци.

            Можда је док читам и записујем покоје слово најприкладније овај поглед на књигу Оливере Доклестић завршити из „Вапаја мале ријеке“, молбом: „Ја гутам што сте ми дали и гушим се. И молим да се у памет дате...“

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31615-olivera-doklestic-sapatom

Фото запис: Језик и писмо чувари српског идентитета

О српском језику и ћирилици

У конгресној сали хотела Подгорица, 17. и 18. октобра 2014. одржан је научни скуп „Српски језик и ћирилица основе српског идентитета“ у организацији Српског националног савјета Црне Горе.

На научном скупу Митрополит Амфилохије

            На скупу је говорило 26 академика, професора, писаца и осталих истакнутих интелектуалаца и научних радника из Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Академик Љубомир Зуковић, мр Момчило Крајишник, књижевник Новица Ђурић и др Драго Перовић; иза: академик Војислав Максимовић

            Књижевна задруга Српског народног вијећа објавила је недавно све радове учесника скупа у посебној публикацији.

Предсједник Српског националног савјета др Момчило Вуксановић, новинар Бранка Чуљић, Миланка Ђурђевац и Новица Ђурић

Новинар и писац Новица Ђурић и председник Матице српске у ЦГ др Драго Перовић

Новица Ђурић, Симон Ђуретић и Бранка Чуљић

Новинари, Тихомир Бурзановић, Н.Ђурић и Ивана Крушчић

Миланка Ђурђевац, Новица Ђурић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и Бранка Чуљић

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Гусле, дико рода мога

Нове књиге

 Пише: Новица ЂУРИЋ

 

/ ГУСЛЕ У СТИХОВИМА СРПСКИХ ПЕСНИКА, сабрао Дејан Томић,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2014. /

Још нико није успио да докаже да су гусле и дрво јаворово вршњаци. Ко је дан старији – нигдје у списима није остало записано. Чини ми се да је бар годину старији Јавор од кога су истесане гусле које су касније проговориле гласом народног пјевања и прогледале очима слијепог гуслара. Тако некако деценијама убјеђујем себе да је Бог прво посадио Јавор а потом од њега саградио гусле. Затим је народ пропјевао, а слијепи гуслар пјевао и допјевавао.

            Гусле су памтише које најдуже памте. Биљеже вјекове. Сачувале су од заборава побједе и поразе. Опјевале јунаке и витешке ране. Сачувале пјесму, језик, говор... Увијек проговарале када је то другима било забрањено.

            Гусле су у српском роду слободарице. Претходнице. Проходнице. Прве стопе, затим пртине и путељци, а онда су се винуле у небеса. Гусле су наш видокруг. Наше бројанице. Амајлија.

            Гуслама се није дало да нешто прећуте. И да су нешто и хтјеле скрити, премућене гудалом, гусле су циједиле и последње слово истине. Зато су и проглашене истиноговорницама. У њима су похрањени они најузвишенији, Они изнад Оних. Они јединствени и непоновљиви, младари, перјанице рода и племена. Зато и тако сјаје, с почетка књиге „Гусле у стиховима српских песника“, стихови „Гусле моје дико рода мога“ митрополита Амфилохија Радовића.

            Звучи скоро невероватно да је неко успио да сабере све пјесме у којима су опјеване гусле, док се не „прелиста“ оно што је Дејан Томић сабрао у књизи „Гусле у стиховима српских песника“.

            Пред гуслама је занијемио и Фидрих Први Барбароса када га је у Нишу још у 12. вијеку дочекао Стефан Немања.

            „Барбароса је био удивљен мистиком гусала и певањем“, биљежи у предговору књиге Ненад Грујичић. „Гусле нису само предмет, већ пре свега медиј преко кога су саопштавани и опевани важни догађаји из српске историје...“

            Оно што скоро да задивљује читаоца јесте Томићева истражитељска истрајност и студиозност која му је помогла да нас изненади прилозима, односно стиховима које су уз гусле пјевали Срби мухамеданске вјере.
            „У прилозима проналазимо гусле у стиховима Омер-бега Сулејманпашића (1870 - ?), Авде Карабеговића (1875 - 1908), Ћазима Ћатића (1878 - 1915) и Османа Ђикића (1879 - 1912). То су аутори из времена када није постојала муслиманска нација створена у Југославији комунистичким декретом после Другог светског рата. Из певања ових аутора види се да су, кроз гусле, свесни свога српског порекла и да се, уствари, тако изјашњавају – као Срби мухамеданске вере“, записао је Грујичић. „Осман Ђикић своју песму насловљава: „Пјесма Србина мухамеданца Црној Гори“. А Ћазим Ћатић каже: „Ја сам Србин - гусле имам,/ уз њих ти опијевам,/и љубављу према Српству/своје пјесме загријевам./ Славим Марка и Милоша,/ славим храброг Ђерзелеза:/ имам њину успомену,/ бритки ханџар оштра реза“. Свјесни једног и другог, попут Меше Селимовића много касније: „Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин“.

            Неко можда и помисли како су гусле, пред налетом еводисциплиновања, торовања народа и њихових култура, ретроградне, и не треба да забрињава тако размишљање, јер оно прије умре него ли пријене за народ, зато гусле пјевају своју пјесму. Вјековима, без престанка.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31472-novica-djuric-dejan-tomic-gusle-u-stihovima-srpskih-pesnika 

http://cirilizovano.blogspot.com/2015/02/2014.html

Ђурић: Умијмо сопствено лице како не бисмо упрљали туђе

ИЗЈАВА ПРЕДСЈЕДНИКА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ, НОВИЦЕ ЂУРИЋА, дневном листу ДАН
                                        Пред­сјед­ник Удру­же­ња но­ви­на­ра Цр­не Го­ре Но­ви­ца Ђу­рић оци­је­нио је да цр­но­гор­ски но­ви­на­ри из го­ди­не у го­ди­ну све те­же жи­ве и да су у све те­жем ма­те­ри­јал­ном по­ло­жа­ју.
– Но­ви­на­ри­ма је све го­ре јер су по­ста­ли по­слу­га по­је­ди­нач­них ин­те­ре­са и по­ли­тич­ких пар­ти­ја. По­што су се­бе до­ве­ли у та­кав по­ло­жај, њи­хо­ва ци­је­на из го­ди­не у го­ди­ну знат­но па­да. За­то но­ви­на­ри да­нас мо­ра­ју да се са­бе­ру, да се удру­же и да ста­ну у од­бра­ну исти­не. Бра­не­ћи исти­ну, од­бра­ни­ће и про­фе­си­ју, а у сва­ком дру­гом слу­ча­ју но­ви­на­ри­ма ће би­ти све те­же и до­ћи ће у си­ту­а­ци­ју да их са пор­тир­ни­ца и пор­ти­ри вра­ћа­ју и да их би­ју и да им па­ле и до­мо­ве у ко­ји­ма ста­ну­ју. То ће се де­си­ти уко­ли­ко се не удру­же и оку­пе око стру­ков­не асо­ци­ја­ци­је, да удру­же­но дје­лу­ју и ука­жу на сво­је про­бле­ме – ка­зао је Ђу­рић за „Дан“.
Он ис­ти­че да ме­диј­ски рад­ни­ци не би тре­ба­ло да се сје­те про­бле­ма са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју са­мо за Дан но­ви­на­ра. 

Са додјеле награда УНЦГ (извјештај ТВ Српска)

–Свих 365 да­на док пи­шу сво­је тек­сто­ве тре­ба да ра­зу­ми­ју ка­ко пи­шу исти­ну, а да дру­ги­ма ша­љу по­ру­ку ка­ко у Цр­ној Го­ри мо­же по­сто­ја­ти са­мо јед­на вр­ста ауто­цен­зу­ре. Ауто­цен­зу­ра је, ка­ко то ја ра­зу­ми­јем, уми­ва­ње соп­стве­ног ли­ца ка­ко не би­смо упр­ља­ли ту­ђе. За­то је мно­го ва­жно да нам исти­на бу­де во­ди­ља и да се бо­ри­мо свим мо­гу­ћим прав­ним сред­стви­ма у окви­ру др­жа­ве Цр­не Го­ре. Ако то не ус­пи­је, а ло­ше успи­је­ва, то тре­ба чи­ни­ти пред ме­ђу­на­род­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма. Уви­јек сам за то да ства­ри пр­во ри­је­ши­мо у вла­сти­тој ку­ћи, јер је ло­ше, ру­жно и пр­ља­во сво­је про­бле­ме рје­ша­ва­ти у ту­ђем до­му, а пре­ско­чи­ти свој праг. Вје­ру­јем да но­ви­на­ри сво­је про­бле­ме пр­во тре­ба да ри­је­ше ов­дје, а ако не мо­гу, то мо­ра­ју рје­ша­ва­ти пред ре­ле­вант­ним ме­ђу­на­род­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма – на­во­ди Ђу­рић.
Он ука­зу­је да но­ви­на­ри да­нас го­ре жи­ве не­го ра­ни­је јер су ко­ле­ге у по­је­ди­ним ре­дак­ци­ја­ма не­за­шти­ће­не, па мно­ги од њих не­ма­ју здрав­стве­но и со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње и одав­но им се не упла­ћу­је рад­ни стаж.
–Због на­чи­на жи­во­та, тем­па и стре­со­ва, но­ви­на­ри све кра­ће жи­ве. Но­ви­на­ри би мо­гли да по­пра­ве мно­го то­га, не че­ка­ју­ћи дру­ге, а сва­ки дан тре­ба да ука­зу­ју да су им про­бле­ми не­ри­је­ше­ни, а не са­мо за Дан но­ви­на­ра – по­ру­чио је Ђу­рић.

ДАН, Друштво, 22.јануар 2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2015-01-24&rubrika=Drustvo&najdatum=2015-01-23&clanak=472743&naslov=Mediji%20na%20udaru%20politike%20i%20kriminala

Уручене награде УНЦГ најбољим новинарима за 2014.

   

Гојко Кнежевић, Горица Милошевић,Горан Ћетковић,Љиљана Челебић, Новица Ђурић, Сенка Поповић, Ранко Павичевић и Ђорђе Брујић

 У просторијама Удружења новинара Црне Горе у Подгорици данас је уприличена свечаност на којој су додијељене традиционалне награде најбољим новинарима у 2014. години.

Сагласно дан раније донијетој одлуци жирија, који је одлучивао у саставу Гојко Кнежевић (предсједник), Горан Бјелановић и Раде Вукићевић (чланови), награда за животно дјело „Вељко Влаховић“ додијељена је Горици Милошевић, дугогодишњој  новинарки и уредници Радија Црне Горе.  Њој је признање уручио предсједник Удружења новинара Новица Ђурић.

  Предсједник жирија за додјелу престижних награда  најстарије и најмасовније  новинарске асоцијације у Црној Гори Гојко Кнежевић,прву годишњу награду уручио је уредници региона дневног листа „Дан“ Љиљани Челебић, док је награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ припала Горану Ћетковићу, новинару редакције портала ИН4С. 

Друга и трећа годишња награда припале су Ђорђу Брујићу, новинару магазина „Српске новине“, и Сенки Поповић, дописници Радија Црне Горе са Жабљака.

Горица Милошевић и Новица Ђурић

         Честитајући им  Дан новинара Црне Горе 23. јануар,  лауреатима и присутним колегама обратио се предсједник Удружења новинара Црне Горе Новица Ђурић, који је подсјетио да асоцијација на чијем је челу слави 69.рођендан.

Он је рекао да чланови УН ЦГ достојно бране част и углед новинарске професије, додајући да је је и поред тешких услова у којима егзистира њему за кратко вријеме приступило четрдесетак младих и талентованих новинара.

 „Сви који су некад цензурисали новинарство данас су макар савјетници у влади или министарствима, и ја сам поносан што у УН ЦГ таквих нема, нити их је било, као што нема ни новинара који су наши чланови а на било који начин су пристајали на објављивање цензурисаних прилога са својим потписом“ – казао је Ђурић, апелујући на стварање амбијента који гарантује пуну слободу новинара и њихових редакција.

Ђурић је подсјетио да још увијек нијесу откривени организатори односно наручиоци и они који су извршили убиство главног и одговорног уредника дневног листа „Дан“ Душка Јовановића, као ни виновници бројних других напада на медијске раднике, оцијенивши то недопустивим.

Одлуке о додјели награда најбољим новинарима у прошлој години образложио је предсједник жирија Гојко Кнежевић.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ Зашто је Варнава заноћио у пјесмама

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ СИН УТЈЕХЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ, пјесме о патријарху Варнави, изабрао и приредио - Добрило Аранитовић,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља, 2014. године  /

Када сте Божји изасланик, радите и творите по Његовој вољи, љубите и сабирате браћу своју, чините добра дјела, крепите немоћне и даривате осиромашене, односно увијек свим својим дјеловањем народу сте од користи, онда један такав божији угодник какав је патријарх Варнава, родом из Пљеваља, постао је инспирација пјесницима, односно писцима тога доба. А у овој књизи, „Син утјехе српске цркве“ – пјесме о патријарху Варнави, то је записано.

            А како је био поштован и удостојен међу свештенством, паством, послужићу се једним цитатом из рецензије академика Љубомира Зуковића, који пише:

            „...Није случајно што готово сви који, одушевљено, понекад и загрцнуто, настоје да својим стиховима изразе дивљење његовој личности и захвалност за све оно што за цркву и народ чини то испољавају тако што га упоређују са највећим српским светитељем и првим архијепископом независне српске цркве, Светим Савом...“

            А када се пажљиво прочитају пјесме посвећене Варнави онда се стиче утисак да су, ако не цијеле пјесме, онда бар поједини стихови настајали, исписивани онако како су настајале све народне пјесме – наши вјечни видокази.

            И пјесници који су исписивали пјесме о патријарху Варнави, као и он сам, пјевали су о слози међу српском браћом, оној која је увијек на ивици ножа, и никако да склизне и умирови се као вјечна слога. А да је било слоге докле је допирала ријеч и тамњаница патријарха Варнаве записао је народ сузом и тугом на његовом упокојењу. Ево како то опјева Павле Милошевић у пјесми „Патријарх Варнава“.

            „...Тужан народ плаче, сузе лије око

                 Скамењени уздах рони се дубоко.

                 -----------------------------------------

                 Сиротиња худа Патријарха хвали,

                 И смирена лица воштанице пали.

                 -----------------------------------------

                 Поздрављају плачем мученичку главу,

                 Поборника смјелог, Великог Варнаву...“

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31275-novica-djuric-dobrilo-aranitovic-sin-utjehe-srpske-crkve