Нове књиге
Пише: Новица ЂУРИЋ
/ Оливера Доклестић, ШАПАТОМ...,Књижевна задруга Српског
народног вијећа, 2014. године/
Шапатом, а како би другачије Оливера Доклестић
проговорила но немо, баш онако како прича и њен неимар – зидар ријечи, односо записа
у књизи „Шапатом...“.
Тај тесар љутог камена које временом патина,
као и мисао записана тек након поимања, односно зрења у народу буде порука која
се преноси с кољена на кољено, су зрели записи Оливере Доклестић које је проциједило
вријеме па наборао зуб времена, баш као и два лика исклесана на мосту који ће касније
спојити обале реке Суторине.
У причама она открива али
и сугерише читаоцу да се кроз живот увијек нешто чека, ишчекује док се не дочека оно чему
се нада, што се мора
дочекати, као и да се увијек ка циљу ишло промишљено, одмјерено, камен по
камичак до циља. Тек понекад нам из пар редова „провири“ како је аутор књиге „Шапатом...“ наговијестио и покоју заблуду којих
се, најчешће, касно постајало
свесно.
Доклестић нигдје не жури док приповиједа па се њене приче
и не дају читаоцу претрчати, односно пасусима и странама прелистатати, већ тјера
читаоца да пажљиво чита, памти ликове и детаље како би успио да и он донесе заључак ко је заправо
неимар и с ким је градио споменик себи, покољењима, односно споменик рукама мајстора,
клесара и камена доброћудног.
Оног камена који се само Божјој руци дао мијењати и обликовати а да притом нигдје веном не „оточи“. Ко није,
као клесар у Доклестићиној
причи видио и брисао траг камене
сузе и не зна тајну камена. Ни зидова. Ни мостова. Ни обала. Ни кадрме...
Судбина два јунака записа „Шаптач камену“,
оца Вукана и сина му Сима, је штиво које пресијеца душу читаоца баш као и ријеч
која умије да, како биљежи Оливера, посијече и без капи крви. Њихова судбина дâ
се пресликати као универзална, дâ се односити на све оне Божје неимаре који су уклесали
себе у непролазност. Такав је камен, таква су сачињенија од слова. А до тога циља
се стиже само ако се има љубав, како записа и Мирослав Брчић, тесар из Билеће, мајстор
на цркви Лазарица, маја 2013. године. Он нас уводи у занимљива казивања Доклестићкине
књиге, „Камен има душу“ и казује: „У камену може да ради само онај ко за камен има
љубав“.
И списатељски вез могу „исклесати“ само
заљубљеници добрих, одабраних и мудрих казивања. Можда неко и упамти.
Истина, тако не мисли и извесни Базилијо
Ђурасовић који у писму, између осталог записа:
„Никоме није лако све да разумије... Када
прође много година, нико неће знати и неће бити ни важно, ни ко сам ја, ни какво
је било француско управитељство, ни ко је био Симо Вуканов и како је причао с каменом
и како је страдао због људске злобе. Остаће само мост...“
Писац који мисли на своје читаоце,
а таква је Оливера Доклестић, покушава да своје литерарно штиво компонује што једноставније,
односно да се с лакоћом чита а надуго промишља.
Ипак, мора се рећи да се у свакој њеној причи,
као и у претходној
књизи „Црно бијели градови“
о којој сам такође писао,
крије једна форма – прилично строга симетрија, која
нуди занимљиве
и вишезначне опомене које имају покоју поруку и поуку. Они који успијевају бар дјелимично ући у расположења ауторке, односно њених
јунака, у ствари, разумјеће
бројне мотиве казивања и разоткрити и оне којима су понешени њени јунаци у различитим
приликама.
Нема ова књига мјеста, чак ни један
редак, из којег би се указала досадна свакодневница с којом многи писци исписују оне дјелове
књиге гдје их напусти
машта, односно инспирација.
Писац у књизи прати ликове кроз шапат, чини се намјерно,
а ја се не могу отети утиску да то чини схвативши како је и то доба и ово у нечему
исто – ћути да добро не
одаш, јер више неће бити ни добра. Да би саопштила ову и неке сличне истине из времена
о којем приповиједа, Доклестић као да неким новом приповједачком енергијом и стилом наглашава поједине
пасусе како суштина не би остала скривена. Како би одјекнуле снажно. Како би оживјеле
пред читаоцем.
Ова списатељица као да не жели да код
читаоца остави свевремени немир и очај, патње, бол, већ снажним ритмом емоције претвара
у вредоносне критеријуме
који су оковани искреним емоцијама. С тога, у овој књизи нијесам осјетио било коју
алузију које би довеле
у питање вредоносни критеријум Оног доба у ком су живјели њени јунаци.
Можда је док читам и записујем покоје
слово најприкладније овај поглед на књигу Оливере Доклестић завршити из „Вапаја
мале ријеке“, молбом: „Ја гутам што сте ми дали и гушим се. И молим да се у памет
дате...“
Нема коментара:
Постави коментар