Новица Ђурић

уторак, 20. мај 2014.

БОЖЈЕ И СВОЈЕ СЛУГЕ

БОЖЈЕ И СВОЈЕ СЛУГЕ

Ђе бисмо друго, и пред ким бисмо, ако не овдје међу браћом Кучима и Братоножићима, наложили бадњаке и донијели глас Марку Миљанову да су наша браћа поново уз и са браћом. Кучи са Братоножићима, Ровчани са Морачанима и тако од горе до горе, од брда до брда.

Свијетле наша брда, лавре Немањића, ка небу уздигли се наши гласи. Искра искру сустиже.

Само је нама Богом дано да нам и на камену као у Лучеву гају ватре до неба досежу.

Овдје никада кам у кам није ударио. И неће. Тако је Бог уредио.

Овдје, и ниђе друго, из камена муње васкрсавају. Јер њихове плоче земљарице нијесу што и наше стијење у кремен камен претворено.

Тако је хтио Бог.

На нама је да осјетимо је ли доба за кресање и с којим наумом камен додирујемо. Са мјером, мој поносити народе, како нам жишка не би запалила оно што би нас поново сахранило, а не васкрсло.

Ако је васкрснуо Он, наш Бог, Христос, шта је то са нама(?) што већ два
миленијума само светлуцамо?

Доба је, последњи час, ура, да нашу искру у живи огањ претворимо да нам се не гаси ни када олује крену. Да нам није студи ни када студени дођу. Нек наша ватра буде земаљска праведност, а наша моћ закон.

Подржи, Боже, да наша светлост само завлада нама како бисмо били само Божје и своје слуге. Да себе нађемо тамо гдје се заборависмо, а много тога и нијесмо заборавили јер не знадосмо. О нама су други увијек више знали. Зато нас и тада и сада више цијене но ми себе саме. Знају, тамо они, да се овдје још пита: „Чеговић си?", и да никоговићи нијесу с нама. Био бих срећан да их није ни међу њима. Јер, тек ће јачину бола наша дјеца да осјете при сазнању да захваљујући њима у наш језик је уписана ријеч ниједнавјера и нигдје друго на свијету.

Јер, није часно постојање у вјековима и пред собом говорити покајнички, већ на траг стати како би о свом постојању сами пресудили. Зато наша ријеч мора бити у нашим главама, а не у њиховим рукама. Наша ријеч је Божја, казало нам се, значи свемоћна је.

Ка њој могу сви. Ударити на њу значи иштеш проклетство.

Нек буде по Божјој вољи.

Кучи – Орљево, Бадњи дан 2000. године

Новица Ђурић

ПРЕОДИЈЕВАЊЕ СТВАРНОГ И МОГУЋЕГ

ПРЕОДИЈЕВАЊЕ СТВАРНОГ И МОГУЋЕГ

Новица Ђурић /Дрво у тами /, УКЦГ, Титоград; /Страх од сличности/, Друго издање, „Универзитетска ријеч”, Никшић, 1986.

Књиге пјесама „Трагом живота" (1973.), „Узалудна врата" (1980.) говоре да је Новица Ђурић лако и брзо раскрстио са рилкеовском поставком о појму младог пјесника. Уз то најновијим збиркама песама „Дрво у тами”, „Страх од сличности” он улази у најужи круг млађих поета о којима треба тек да се говори, са чијом поезијом убудуће мора да се озбиљније рачуна.

У књигама пјесама „Дрво у тами” и „Страх од сличности” Ђурић је срећно избјегао раширени херметизам, претјерану иронију, јефтин лирски штоф насилних, чак до баналности доведених новаторија. Његова поезија је једноставна,а ли не и фриволна, као што је то случај са поезијом осамдесетих година. И баш та лакоћа исписивања пјесама иде у прилог тврдњи да Ђурић није ни површан ни наиван песник. Има у његовој поезији ироније, алузивних захвата, наговјештаја и примарне моћи опсервације, аутентичних закључака и одњеговане осјећајности; има у њој свјежег пјева са фреквентно бојеним и натопљеним ријечима. У књигама пјесама „Дрво у тами”, и „Страх од сличности” Ђурић се служи благодетима слободног стиха, отвореном формом, унутрашњим ритмовима, специфичном тензијом у распореду ријечи којима се тежи ка ефектима и особеностима метафоричког исказа и симболичких значења.

Још у наслову синтагмом „страх од сличности” Ђурић назначава радикална схватања о смислу поезије и промјенама у начину њеног деловања. Двије битне одлике ове поезије падају одмах у очи: први циклус „Остави поруку” (посебно прве двије пјесме: „Ко је”, „Остави поруку”) искоришћен је за такозвано поступно „предавање” ауторових порука својим читаоцима, као и за пјесниково ослушкивање и стицање повјерења у искреност доживљавања поетског говора. У поменутим песмама, наиме, Ђурић се обраћа познатом лицу - читаоцу („... Не отварај ником врата /прије но што каже ко је/ и шта хоће”). Кроз присну исповијест он руши ону дистанцу која иначе постоји између умјетника (ствараоца) и читаоца (конзумента) поезије. Касније, пошто је пјесник „стекао” поверење конзумента, он уноси у песму лични тон, сужавајући границу путем првог лица између означеног и означиоца.

Његов пјеснички језик у „Дрвету у тами” у строгом је курсу кушања могућности метафоричког исказа и значењске носивости радње која припада прошлости, времену што се тек завршило, или пак времену које само што се није завршило. Мирис блиске прошлости („Усна ме дотакла”) носи знак једне стандардне поетске реторичности.

Новица Ђурић је вјешт пјесник са одмјереном и умјереном комбинаториком („Страх од сличности”). У његовој поезији су подједнако заступљене актуелне и релевантне идеје и садржаји пјесама које се функционално заокружују у цјелини на нивоу циклуса и примају се у низу као структурни чиниоци са сложенијим (међу) односима и ширим токовима значења. У књизи пјесама „Дрво у тами” Ђурић је пошто-пото хтео да постигне ангажовано читање и доживљавање своје поезије преко структуралних (раз)рјешења.

“Побједа”, 21. фебруара 1987. године

Гојко Антић

ОДГОВОРНО ПОИМАЊЕ УМЈЕТНИЧКОГ ЗАНАТА

ОДГОВОРНО ПОИМАЊЕ УМЈЕТНИЧКОГ ЗАНАТА

Новица Ђурић, / УЗАЛУДНА ВРАТА/, Књижевна омладина Црне Горе/ Титоград, 1981.године, Подгорица

Пјесник Новица Ћурић (рођен 1956), у сво.м првом поетском рукопису више открива занимљиве назнаке пјесничких трагања и искустава, него што нуди завршене резултате.

Књига „Узалудна врата”, доноси четрдесетак минијатура, које су, у ствари шкрти записи редуциране мисли и емоције, најчешће сведене на гному, на алузију и знак.

Ови записи илуструју савладан пјеснички занат, друкчије схватање поезије, нови пјеснички свијет, избор тежег пута и друкчији приступ пјесничком чину.

Млади пјесник завређује пажњу за одговорно поимање умјетничког заната и да стихом и мишљу погоди у срце проблем.

Мирослав Ђуровић

ИСПОВИЈЕДНА ПОЕЗИЈА

ИСПОВИЈЕДНА ПОЕЗИЈА

Новица Ђурић, / СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ /, НИО „Универзитетска ријеч” ,Никшић ,1986.године

„Некада хоће ли се ико запитати

за поријекло овог бола" (Н. Ђурић)

„Повриједио сам облак" - исповиједа се пјесник и тиме нарушио пребивалиште међу птицама, лет и слободу, оскрнавио своје чисто небо. Пјесник се не мири с ограниченом слободом, он је хоће апсолутну, неокрњену, зато и кућу своју види и осјећа као „замку слободи". Међутим, мало затим тај исти заговорник „слободног летења” стрепи над сном којег је свио у врх крова, огрћући га и покривајући лишћем. Пјесник као да се колеба: без куће или у кућу. Јер, кућа можда и јесте на неки начин „замка слободи” али кућа је и „кошуља” па добро дође кад нас студен обузме, кад нам буде хладно. И без обзира што је пјесник стално у недоумици - кућа или небо („кућа је небо”, „небо је кућа”), односно -замка слободи или слобода, морао би схватити да му је ако већ „студени једино дозвољава да сврати” и ако су „уосталом они одувијек заједно” - ипак неопходна кошуља.

Али, пјесник као да се не боји студени. Он осјећа жал за оним облаком, за небом, он би да се врати. „Вратио бих и моју птицу из непознатих предјела". Вратио бих се - вапије пјесник, али као да се плаши нечега. Можда сличности. Он вјечно тежи новоме, оригиналном, непознатом, не жели повратак у слично, у исто, јер „прећуткује оно што сви знају (покушава) да докаже остало”.

Пјесник се ужасава пролазности. Зато он хоће да се врати. Чини му се, можда, да је прилично закорачио, да исувише брзо живи овај живот, да ће исувише брзо тај исти живот и њега испити. За то би он да се врати, да би имао времена, да би имао нову шансу. Вратио би се „ал прошлост”, али прошлост га гледа. Управо због те бојазни од пролазности и варљивости свога људског, он хоће све да иживи у једном тренутку, управо због тога је он у сталном грчу и страху да неће стићи. Отуда, за њега и постоје само тренуци: „све ми се дешава /укратко/ у трен- у кап”. Он страхује да неће имати времена, да му вријеме измиче, он би да „промијени сат” зато се грчевито као утопљеник хвата за тренутке и сам признајући: „тренутак је болест /којој/ ни жив ни мртав/ не одолијевам".

Можда је то та бољка којој пјесник безуспјешно поријекло тражи. Тражи га и копа кроз своју „ноћ која је ничија пећина”, он зна да тамо негдје је излаз али свуд су страже, „тама је” а треба знати/ прави час”.

И опет пјесник „главу наслања на минулу ноћ”, и поново у јастук „као перје скупља несаницу”. И опет се свашта преврће у пјесниковом „поноћном дану”. Уморен тешким несном, љут на непослушне снове, пјесник се безнадежно пита: „шта је то што ме (разапиње) шта ме то буди/ гдје ли је мјесто / које ме чека да заспим”. Очито још увијек пјесник није спознао поријекло свог бола, мада је свјестан да „ово је бол / ја га храним гајим”.

Пјесник је стално оптерећен временом, он стално има осјећај да касни и да је закаснио „не стигох да свратим моју пти-цу”. Пјесник је увијек у некој журби од које често ни себе не види, ни себе не осјећа („има ли чега / у моме тијелу / што није иза сјене”), увијек у грчевитом настојању да откине по који тренутак од вјечности.

Ево га, хита, мора да напише пјесму, да спаси пријатеље. То је та велика молитва пјесникова.

Он „тражи помиловање” за будући народ, за људе и нељуде, за овај свијетли мрак, за обољеле пјеснике, за сваку добру ријеч, за сваку велику мисао. Да пјесма помилује, да пјесма буде исцјелител., да пјесма обећа, подари, нахрани, да унесе мало љепоте у пјесни-ке који су „ружни чак и у сну”, иако су „најљепша пјесма”.

И тако, пожеље пјесник пјесмом својом да нас помилује. За тренутак само. Или можда све док не спознамо поријекло бола.

Ревија “ОВДЈЕ”, децембар, 1986. године

Зорица Радуловић

ДРВО У ТАМИ

Новица Ђурић, / ДРВО У ТАМИ /, Библиотека ,Удружења књиженника Црне Горе, Титоград, 1986. године

Новица Ђурић је све присутнији у црногорској савременој поезији. За годину дана појавиле су се његове двије пјесничке збирке, што је за наше услове готово равно подвигу.

Ђурић је рођен 1956. године у Дријенку код Колашина. Живи и ради у Титограду. Објавио је четири занимљиве књиге псезије „Трагом живота", 1973, „Узалудна врата", 1980. „Страх од сличности" 1985, и „Дрво у тами" 1986. године.

Најновија збирка обухвата 34 пјесме подијељене у четири циклуса: „Остави поруку, „Иконе", „Свуд те има" и „Прво слово".

Поезија Новице Ђурића препознатљива је по његовој заокупљености човјековом судбином, свијетом који га окружује, мукама и тегобама, сумњама и недоумицама које га муче. Стих, једноставног казивања, прожет је зебњом, страхом и очајем.

Ђурић пјева о тјескобама, немоћи, немирима, отуђености али увијек остаје на страни човјека.

Пјесник инсистира на унутрашњем доживљају обојеном узнемиреношћу, неспокојством, невјерицом, меланхолијом. Примјетна је при том пјесникова тежња да утиче на судбину, догађаје и токове живота.

„Дрво у тами" је плод пјесничке зрелости, казивање је сигурно стамено. Пјесник успијева да сједини реалноети живота са својим рефлексијама, сновима, имагинацијом. Ђурићеве пјесме имају атмосферу иреалног и метафизичког. Све је подређено готово кошмарном доживљају и казивању. Стихови настају из проживјеног, заокупљени су дилемом о трајаљу и пролазности. Кроз његову поезију провлачи се одређена доза ексепресионизма.

Ђурићево „дрво у тами" на добар начин афирмише едицију „Доклеа" која је у прва два кола показала да успјешно слиједи савремене токове и домете црногорског и југоеловеиског књижевног стваралаштва.

Тамара Радоњић

Титоградска трибина

НЕСУМЊИВ ДОКАЗ ЂУРИЋЕВОГ ПЈЕСНИЧКОГ ДАРА

НЕСУМЊИВ ДОКАЗ ЂУРИЋЕВОГ ПЈЕСНИЧКОГ ДАРА

Новица Ђурић, / УЗАЛУДНА ВРАТА/, Књижевна омладина Црне Горе/ Титоград, 1981.године, Подгорица

Збирка минијатура “Узалудна врата” чији 30 аутор млади пјесник Новица Ђурић објављена је прошле године у издању Књижевне омладине Грне Горе и листова "Омладинског покрета” из Титограда и “Универзитетске ријечи" из Никшића.

Шкртост пјесникова и издашност пјесме два су већ на почетку уочљива парадокса, ако се тако може рећи, и двије основне карактеристике збирке “Узалудна врата”. Ђурић наиме, своди простор свог поетског исказа на најмању форму и у тој такорећи тјескоби сажето и садржајно проговара и пјева о широком кругу мотива и тема. Мотива који се уствари крећу од доживљајног и искуственог до уопштених проблема и појмова о животу и стваралаштву. Посебно се успјешне оне пјесме гдје мисао бива изазвана појавним било да се ради о пејзажу, ствари или објекту са којим се свакодневно сретамо.

Примјер пјесма “Соба”

Ко што сте чули у Ђурићевим пјесмама нема детаљисања и распјеваности. Пјесник се не исцрпљује у анализама и поређењима, за његове лирске исказе може се рећи да су првобитно створени у тренутку надахнућа остали да трају као срж објекта о којем је ријеч.

Први утисак о Ђурићевој збирци “Узалудна врат” може бити да је то збир мотива који тек треба да буду поетизовани и разрађени да би одмах након тога заокруженост и пуноћа унутрашњег бића пјесме оповргла такво мишљење, а то је управо несумљив доказ Ђурићевог пјесничког дара.

Радио Титоград,

31.јануар 1981.године

Чедомила Вујошевић

понедељак, 19. мај 2014.

Свечано уручење награде "Марко Миљанов" УК ЦГ Новици Ђурићу

Новица и Матеа Ђурић

Детаљ са Медуна

Ђурић, Бакрач, Туровић и Поповић

Ивана Туровић чита изводе из награђене књиге "Роман ти причам", Новица Ђурић, Милица Бакрач и Владо Поповић

Предсједник жирија УК ЦГ Милица Бакрач саопштава одлуку о награди

Предсједник УК ЦГ Илија Лакушић уручује награду "Марко Миљанов", Новици Ђурићу на Медуну, 8. маја 2014.

Н.Ђурић - бесједа о Марку Милјанову

Будо Симоновић, Момчило Вуксановић, Андрија Маркуш, Мишко Милошевић, Поповић,...,други ред - Матеа и Марко Ђурић, Зоран Ђурић, Радоњић, Мено Марковић, Бранко Ђурић, Милорад Кнежевић, Бобан Марковић, Велизар Калуђеровић...