ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Ћилимара традиције, обичаја и вјеровања

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

 

/ Милица Краљ, “Чр­нил­ни­ца”, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2016. (Изабране и нове пјесме) /

Све је почело и почиње негдје прије но што нам се јави. Тако је и са стихоказјем пјесникиње Милице Краљ.

            Нијесам ја то тек онако забиљежио ову прву реченицу. Нијесам је ни смишљао. Једноставно, посве тачно, записа се тек што вирнух у књи­гу иза­бра­них и но­вих пје­са­ма Ми­ли­це Краљ „Чр­нил­ни­ца”.

            Вјерујем како не треба поезији гледати у вријеме, нити је сврставати у “старе” или “нове” књижевне правце већ јој треба гледати у душу. Јер пјесма без душе, пркоса, варничења, пламена и блаженствене њености и није пјесма. Или, није она за коју се може казати да припада поезији.

            То је основни разлог због којег у ниједан запис о књигама писаца нијесам унио књижевну одредницу којем књижевном правцу и припада. Важно је да се уселила и опстала међу најбољом пјесничком породицом. С тога ни о поезији Милице Краљ не пишем из те књижевно-теоретске визуре, мада држим до тога да је теорија за друга и широка исписивања, најчешће се користи кад се не схвата душа књиге. Но, не мора да буде тако.

            Има још неколико разлога зашто они који пишу о књигама, без обзира да ли је поезија или проза, чине све, улажу цијело знање до последњег слова, да покажу како су савладали материју теорије књижевности, а тиме избјегли да говоре, односно пишу о суштини књиге.

            Но, књига се чита и она сама одабира и одлази тамо гдје и припада.

Ова “Чрнилница” Милице Краљ је симболика туге, патње, страдања, трагике, људске пролазности из којих су се излили стихови – свједочанство, али и вјера у молитви да ће човјеку вратити оно што му и потоњу свијећу угаси подно трошног шљемена.

            Скоро да сам затечен сазнањем како је пјесникиња Краљ кроз досадашње стваралашто које се може у значајној мјери сагледати овом књигом, јер је “Чрнилница”  избор из поезије уз двадесетак нових пјесама, именовала вез као симбол непролазности, јер оно што човјек срцем извезе, како га год вријеме циједило, остаје на површини да свједочи и свијетли. Истина, има Милица и онај други вез гдје “Удева црни конац и сплиће дневи века / У гробно платно покрова...” (Гињенички вез).

             Пјесникињин вез није њено тренутно стање већ онај “црни конац” с којим продијева бол, тугу, спаја наслаге чемера и страдања, кајање и опрост.       

            Оно што интригира у овом пјесничком опусу Милице Краљ јесте поетика и фи­ло­зо­фи­ја пје­сни­киње која је снажно изражена у ранијим књигама које су скоро у цјелости уврштене у овај избор. У но­вим пје­сма­ма „Чр­нил­ни­це”, 34 пјесме, ко­је су могле бити и посебна књига, ова списатељица у великој мјери прави отклон од свих претходних рукописа, односно начина казивања којим на језичке и естетске “муке ставља” све претходне књиге и доноси један нову сјајну нит у дивни ћилим српског пјесништва.

             У “новим” пјесмама Краљ скоро да је избјегла све језичке замке којима се читалац упућује на накнадна појашњења, као рецимо рутвица, ендзије, мним, спим, срмена, хараскал, брокату, дрозду, сабахом, мирнеса и илфета, дзенина и земира, броката...

            У томе предњачи њена књига “Момачка грана” густо прожета неологизама и ријечи из усменог, лирског насљеђа и времена Оног, али не тако давног.

            “Све то, са једне стране, појачава експресивност и асоцијативност пјесничког језика. Са друге стране, то знатно смањује семантичку прозрачност и комуникативност ове књиге. Наравно, то није мана, већ врлина ове поезије”, записао је Милорад Дурутовић о поезији ове пјесникиње.

            “Чрнилница” је најупечатљивије пјесникињино остварење, суштина и оно вјечно трагање за свјетлошћу поезије, нијема мастионица из које се излило ово књижевно остварење, перница која ће испитати још много њених књига.

            Овдје с посебном радошћу уносим, исповијест, исказ пјесникињине душе коју у бескрају и плаветнилу, у животу и смрти, у патњи и страдању, у љепоти писања увијек води ријеч, пјесничка, пркосна и болна. Зато нека и овдје остане записана њена исповијест коју није унијела ни у једну књигу:

            “Ово је моја пјесма, моје судње ријечи из осаме сажете у несамјериви збир чији је коначни резултат пјесма. Ово је моја родна мелодија, заумни глас обредног пјесничког тајанства; трудим се да језик моје пјесме сачува златно, драгоцјено ризничарско обиље српског језика. Поезија је и моја опсесија, сваки њен звук, њен одјек, њен слог, њен призив искони и одзив неизразивог у смјеру је мог властитог захтјева за исписивањем апсолутне пјесме. Поезија је мој пут нановог рођења и бивања кроз ријечи, пут узлета златоносних ријечи које попут саћа праве – граде уточиште за све губитке и поразе, за све недаће и болове.

            Жудња за смислом, жудња за откривалачким предјелима и земног и небног свијета, за оживљавањем свевремених чудеса – то јесте мој глас из осаме, мој глас кроз осаму, мој глас који се разастире кроз тмину и свјетлост, кроз облак, листић, пијесак, иње и мастило… мој глас кроз вријеме који дозива вас”.

            Да, поезија Милице Краљ је духовна мастионица сабрана у “Чрнилници” која је похранила све њене претходне књиге, “Двери”, “Од свјетлости свјетлост”, “Људско месо”, “Небом расла бела црква”, “Засејах лан”, “Икона Грдана”, “Лепи Јован”, “Момачка грана” и нове пјесме “Чрнилница”.

            Ову пјесничку породицу, на почетку књиге, представио је пјесник Ђорђе Брујић уводником “Тематско-мотивски кругови и религијски фрагменти у поезији Милице Краљ”.

            Брујић је записао да су “неријешености из формула у поезији Милице Краљ поновно пробуђене, те да она не жели да дâ јасан одговор, да експлицитно саопшти своје ставове о тим вјечним непознаницама, него да дискретно, било мишљу или мелодијом, упућује гдје би, ако би уопште требало, потражити рјешење, које опет није за сва временна и није за сваког”.

            “Прихватање оваквих начела”, пише Брујић, “примјетно је у свим периодима стваралаштва Милице Краљ. Она је њен поетски правац, заједнички садржатељ и оса око које се издвајају најфинији кристали ове лирике.

            Емпиријску раван народног наслеђа, народног вјеровања и казивања, пјесникиња је пренијела у текст, у ауторско дјело, у пјесму”.

            Као да сам неким чудом приморан записујем и дајем одговор на Миличину последњу пјесму “што и то записала ниси” и циједим одговор из прве пјесме “Латицом до слеза” гдје пјесникиња пјева:

            “Ловиштем паука/ Нити смрти снује/ Грешна ова рука / Док Ријеч исписује/”.

            И у поезији ријеч је увијек била прва и потоња. Почетак и крај. Безгрешна, свакако.

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ : Књига људских страдања – свједочанство једне епохе

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Милош К. Војиновић и Тадија Б. Бошковић, „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941 – 1942. године“Митрополија Црногорско-приморска, НИУ „Светигора“ Цетиње, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и НВО „Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату“ – Колашин, Колашин 2017. године. (Документа) /

            Оно за чим трагамо и нађемо. Некада случајно, а најчешће има рука која пода и оно што је скривено у „стотине јама“.      

            Једина тајна скровишта, разних одлука, фотографија, записа, судских пресуда полицијских докумената деценијима су, у неким случајевима и вјековима, скривана у пећинама и јамама безданицама. А и гдје би друго када у народу сваки други „елемент“ једним оком гледа у комшију, а другим у удбу. Онако како је то опјевао морачки поклисар, пјесник Момир Војводић, у књизи „Муке са ушима“.

            Значи, ријеч је о времену, односно временима када није било архива гдје је сваки папир пролазио кроз филтере партијске и властодржавске савјести.

            Из таквих архива, пећина, јама, па и гробница, истраживачима су вирнули подебљи и потежи завежљаји које су хронолошким редом укоричили у књизи „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941 – 1942. године“, упорни и марљиви сакупљачи докумената о минулим временима, Милош К. Војиновић и Тадија Б. Бошковић.

            Издавачи књиге страдања су Митрополија Црногорско-приморска, НИУ „Светигора“ Цетиње, Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица и НВО „Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом светском рату“ – Колашин.

            Поред назнаке да је књига штампана „с благословом Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија“, у близу 700 страна уводи нас народна пословица: „Не памти се злочин да би се злочин враћао, већ се злочин памти да се не би понављао!“.

            А као она Божја честица, оно савршеније и најпрецизније перо записује сваки трен на Овом и Оном свијету исто тако непогрешиво записује свако добро и лоше чињење човеково.

             Када тама надвлада људски ум, када му се разум претвори у људожерство, и то бива записано посебним словима у књигу човјековог страдања. Ова мисао није ми се тек реда ради казала како бих ову књигу уздигао или унизио, већ да саопштавајући истину одагнам лажи и безбожност. 

Говорећи о страдањима, о људима, о људској историји, о свим људским покољењима, о људском животу, о људској судбини на земљи, о Светој ријечи, како је казао Господ, митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић изговорио је испред цркве Св. Николе у Граховцу, 22.10.1994. године, између осталог, следеће:

            „Велика је срећа, за човјека, за људе, што последња ријеч о људима, о људској историји, о људској судбини не припада ни анђелима, ни људима, него припада живоме и вјечноме Богу, који је Бог живота, а не Бог мртвих. Суд о људима и људској историји Бог је узео у своје руке... Није Бог препустио људима да коначни суд буде у њиховим рукама, нити је Бог препустио људима да њихова правда буде коначна правда овдје на земљи, гдје је давно рекао пророк Божји да је правда људска као прљава крпа којом жена очисти своју нечистоћу, па је онда баци на ђубриште. Таква је правда људска, такви су, нажалост, и судови људски...“

            Није ми намјера да ни ја било чему у овој книзи судим, пресуђујем, сумњичим, већ да посвијетлим које слово тиме што трагам за изворима сваког зла, мотивима који човјека тјерају да суди и пресуди човјеку. У сваком свом чињењу и слова гледам да прислоним Правди Божјој.

            Клицу суровости људи у времену комунизма на просторима Црне Горе, Србије, Херцеговине, Његова светост, патријарх српски Варнава, у посланици за 1936. годину, својеврсном уводнику ове вриједне књиге је, између осталог, овако појаснио:

            „Многи се распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно сјеме комунистичке струје! А не питају зашто, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одјећу... Главни извор комунистчких превара налази се у безбожништву , у материјалистичком разумијевању самог човека, света и живота уопште... Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж...“

            Војиновић и Бошковић унели су у књигу, прије документа о ратним пресудама и ликвидацијама, два посебна документа: Међународно ратно право (изводе) и Међународну повељу о правима човјека“, као и друга документа Савјета Европе, вјероватно како би у наредних неколико стотина страница докумената читалац разумио, како су навели, да је ријеч, о „ратном злочину с обзиром на то да је ратни сукоб у Црној Гори и Херцеговини 1941-1945. имао сва обиљежја грађанског рата...“

            Онако како су аутори казали тако и треба прилазити читању „ове студије“ у којој су, кажу, „прикупили грађу и утврдили чињенице које стављају на увид историчарима и грађанима, како би могли разумјети догађаје који су до данашњих дана оставили трага, безмало на свакој породици у Црној Гори“.

            По наводима аутора ове књиге заснованим на стотинама докумената, судских пресуда, записника са ислеђивања, изјава, фотографија, није само било пресуђено некомунистима већ и њиховим породицима уколико чланови ликвидираних породица нису били спремни да се одрекну најближих и прихвате комунистичке ликвидаторе као „род рођени“.

            Ову књигу разумијем као опомену да брат никада не удари на брата, на ближњег свога, на доброг човјека вјерујући у исказану искреност аутора када кажу: „Истина је пут до помирења“.

            Зато ни моја маленкост нема права да суди и изриче пресуде, већ само препоручује ову књигу као свједочанство једне епохе у којој су руке биле крваве од братске крви, да најавим нову свјетлост која из таме износи пред Божје лице страдалнике и оне који су знали и нијесу знали шта чине. А Божји суд је последњи, чега су свјесни и аутори који пишу како је „о осуди злочина комуниста у Црној Гори илузорно говорити...“

            Тек како је беспредметно било шта рећи да се човјеку судило само зато што није хтио да буде оно у шта није вјеровао, односно какво је сурово сазнање да су наводне пресуде, како то пишу аутори ове збирке документа, “доношене углавном тајно, у најужем руководству“.

            Поред вриједних и вјеродостојних докумената објављених на страницама овог, ја га крстим као – зборник архивске грађе, не треба занемарити ни чињеницу да је на 638 страна уписана 2751 фуснота, што довољно говори гдје су све завирили аутори књиге и којим су се изворима користили и консултовали.

            А деценије још увијек циједе оно вријеме у којем су човјека славили само зато што је био против човјека. Брат против брата. Отац и син на супротстављеним странама. Вријеме у којем су нож и пиштољ пресуђивали различитим политичким увјерењима, односно опредјељењима. Оно доба које се има чиме похвалити, али има се због чега и постидити.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ - КОЈА ЈЕ ПЕТА ЗАПОВИЈЕД БОЖЈА

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Протојереј–ставрофор Обрен Јовановић, „Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918.“, ИИУ „Светигора“, Цетиње, 2017. године /( Проза )

            „Која је пета заповијед Божја?“ Да ли је важно то питање?

            Човјеку не. Свеједно му је да ли пита Господ или човјек. Важно је да дјеца знају, да памте и оплођавају како одрастају, да пренесе и онима након њих. Зато и ја овом приликом цитирам:

            „Поштуј оца твога и мајку твоју, да срећан будеш и дуго поживиш на земљи“.

            То је та пета и прва и увијек би могла да барјачи подједнако и дјеци, ђацима, студентима, а и одраслима.

             Тако некако разумијем док, скоро у једном даху, ишчитавам књигу, подсјетник, буквар „Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918.“ протојереја–ставрофора Обрена Јовановића, један од свештеника,

којим се поноси не само Митрополија црногорско-приморска, већ вјерујући народ у Његошевој Црној Гори.

Вјерујући у руку која је исписивала ову књигу, односно историју вјеронауке, писац у мантији о. Обрен је привилегован, јер док крстом благодари он осваја нове странице из манастирске ризнице, „прелиставајући“ вријеме успијева да на свјетлост узнесе најбољи „школски рад“, књигу „Православна вјеронаука“, из времена митрополита – Петра Првога, Петра Другога, књаза Данила, књаза и краља Николе као и како је у тај вакат, за разлику од овог, била законима прописана вјеронаука у школама.

            Зато и књига о. Обрена напаја изнова наше памћење вјећним и непресушним извором – вјером православном.

            Гдје је зрно вјере клицу заметнуло није једино питање ове вриједне књиге, већ гдје је то спасоносно зрно вјере проклијало?

            На ово питање свако дијете мора знати одговор како би разумјели ко су, куда и којим путем да крену. А на добром путу је свако ко корача стопама Господа.

            Пише то и има одговор за све оно што се тражи и за чим се трага у Књизи над књигама, у Светој књизи – Библији. Но, Библија се „тешко“ чита, а још теже разумије. Треба за њу много знања, образовања, Божјег наклона и промишљања, поновних читања... и када помислиш – разумјех, опет читаш.

             Дјеца православна, изданци крстоноша у Црној Гори, преко 60 година нијесу била у прилици да у школама сазнају за свете тајне те никада ишчитане књиге, Библије наше завјетнице с којом се Хришћанство издигло, опстаје, свијетли и не гасне.

            Тако се и наше православље приљубило Створитељу и свједочи Његову живу ријеч. Свијетли и вјечно траје. Обасјава, зато нијесмо залутали народ. Истина, има етапа када се међусобно загубимо, али се опет пред нашим црквама и храмовима вратимо путу нашем – Светосавском.

            То што се воли с тим се и живи. Ко још не воли вјеру своју? Ко је против казивања истине о човјеку? Животу, који се гради на примјерима чојства и јунаштва. Па, вјера је одбрана свега што се с тим коси. Када је тако, зашто онда у нашим школама нема вјеронауке?!

            „Један од главних разлога противљења увођења вјеронауке у школе јесте мишљење да би то била 'Принуда' за дјецу“, написао је у предговору ове књиге Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

            Митрополит овако објашњава – шта значи за неки предмет да је принудан?

            „Нијесу ли су сви предмети у школи принудног карактера“, пита се Митрополит.

            „Присуство вјеронауке у школама није угрожавање слободе ђака или наставника, него управо – давање могућности избора...“, пише митрополит Амфилохије. „Изабрати се само може оно што се истински познаје, чему је равноправан доступ кроз систем образовања и достојанственог врједновања. Наметање својих идеолошких ‘богова’ и насилно потискивање Имена Божјег и свега онога што је везано за вјеру, нарочито хришћанску, не само што је била принудна над саборном свијешћу народа, него и присилно лишавање читавих покољења могућности слободног и равноправног доступа свеукупности људског историјског искуства. А све у име ‘неутралне школе’.“

            Шта је село без школе, кућа без крова, школа без вјере, јер „вјера је“, како записа Митрополит, „за етику оно што је коријен за стабло и плод“. Неријетко стабло остане без плода али кад би остало без коријена ту би му био крај. Али вјера Божја не да се искоријенити. Она дише првим дашком сваког новорођенчета па је ваља с зријевањем снажити и продирати у њене тајне.

            Вјера је тајна душе. У души сваког живог, људског бића, она је Христова честица која га одржава у памет и међу свјесна бића. Бити свјестан није што и бити привржен, крштен, вјерски образован, етичан, о чему свједоче бројни примјери кроз нашу нимало обожену историју, вријеме страдања када је невјера покушала да пресијече крст и наше православне светиње претвори у радионице невјере, а поништи писмо, језик, све док не би створили роботвора.

            А шта је човјек без вјере, односно ђак без православног буквара, деценијама се нико није питао, осим наше цркве православне, није ни покушавао да дâ одговор, нити је то кога забрињавало. И ми који смо вјерујући не смијемо да судимо.

            Те поуке и благодарја сазнала су дјеца у Црној Гори од 1834. до 1918. године учећи православну вјеронауку у основним школама у Црној Гори.

            Бројна предавања, пожутјели наставничко-свештенички подсјетници, биљежнице, казују с којим благотворним нервом су вјероучитељи прилазили и обучавали дјецу, откривали им и упућивали их у тајне православне вјере.

            Тако, рецимо, на 137. страни почиње поглавље „Читанка за други разред основније школа“ штампана 1897. године на Цетињу, у једној од лекција која је назначена као „Савјет“, дјецу су учили да „треба добро чинити, а зла се клонити“. Одмах им се даје и одговор шта је добро, а шта је зло и на 154. страни ове књиге одговор гласи:

            „Дјецо! Наш је судија у нама самима. Тај судија ћути, његову пресуду чујемо ми.

            У срцу онога, који је учинио зло, велики је немир, и стид му се види на лицу: свагда је у страху, и боји се једнако срамоте....“

            Ова књига, коју је с Божјом промишљу приредио и даривао нам отац Обрен Јовановић, можда би могла бити сажета у једној реченици, у оној из Закона Божјег: „Љуби Бога и ближњега свога и чини добра дјела“.

            Није ништа непознато који су мотиви што деценијама у Црној Гори власт не дозвољава да се вјеронаука уведе у образовни систем, али пред тим бедемом сулудности не треба застати. Та вјештачка грађевина без морала није оправдање разуму човјековом да гдје год да је крст похранио ту се моли, јер свако мјесто над којим је крст стављен је завјетно обожено, као што је, дубоко вјерујем, вјеронаука у крилу ђеда и наручју баке. Вјеронука је у мајчином загрљају. Вјеронаука је у  славском колачу. Вјеронаука је причест. Вјеронаука је у родитељској љубави. Вјеронаука је слобода, право на избор.

            Ако није тако, је ли онда узалудно казана ова мудрост:

            „Ко благо изгуби – није пропао; ко наду изгуби – упола је пропао; а ко душу изгуби – сасвим је пропао“.

            Народ, који је не вјерује – како се зове?!

         

            / Podgorica 2017 /

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: ПОЕЗИЈА КАО СУДБИНА

НОВИЦА ЂУРИЋ

  / Мирјана Александрова Рајковић, „Лирика као судбина“, ИТП Унирекс“ – Подгорица и „Фондација Мирјана А.Р.“ – Цетиње, 2017. / ( Поезија)

             Одакле ја у причи Мирјане Александрове Рајковић покушавам себи, а ево сада и вама, да одгонетнем.

            Можда је то она честица од прије четрдесетак година када је млада пјесникиња казала своје прво слово на једном јединственом пјесничком бдењу – Маратону поезије у ондашњем Титограду.

             Вјерујем, то јој глас судбине дошапну да пробуди прамен сјећања похрањен у срцу. А када са сигурношћу не можемо пронаћи одговор онда кажемо – можда, а ко истраје у трагању можда и нађе оно за чим трага.

            А Мирјана Александрова Рајковић трага за честицама судбине које устријеле човјеково срце онда када се најмање нада, па судбина онда бива она ненадна и најболнија. Али, ова списатељица тај мач судбине, ту бол, тај крик излива у стих исписујући сопствену судбину. Тако казују 42 пјесме „Лирике као судбине“.

            Обично се биљешке о новим, уопште о књигама, почињу с првим странама, али ја морам да последњу пјесму „Сапутник“ представим као уводник Мирјанине поезије јер она открива не само нарав већ и филозофију њеног живота.

             Она је путник са душом између земље и васионе и не дâ да је спутају у окове, па пјева „...не дају да мирно лебдим/ или ми то душа прави узлете“,(Сапутник).

            Можда мало ко вјерује да је човјек само честица у васиони, али ја у то искрено вјерујем и радујем се када га пјесничка братија у својим књигама похрани као богодарје.

            А човјек живи онако како сања. Пјесникиња најчешће сања „Божје баште“, као у пјесми „Не зовите ме док сањам“. И ова вечерашња промоција је само једна травка, драго камење у њеној Божјој башти.

            Та плодница и не би се тако звала да није, како пјева Мирјана „плодна за свако сјеме“ (Тако настаје плод). Ова пјесма се не да препричавати или појашњавати, већ се мора с пажњом прочитати као и пјесма „На путу до тебе“ посвећена, како је и наведено у књизи, „Вољеном оцу Александру“. У том најтоплијем, очевом загрљају, Мирјана у пјесми признаје да је Он њена оаза, сан, починак, крепкост и њено буђење.

            С правом књига нема циклусе у ком су пјесме мотивски разврстане, јер цијела књига је једна пјесма, поема – слободи, срцу и љубави.

            Љубав је за Мирјану „бисерна шкољка / која отвара могућности“ (Као бисерна шкољка) или како биљежи „Буди човјек/ и шири љубав, мир и свјесност“ (Дио поруке).

            Иако у пјесничком изразу доминира искреност и одмјереност у скоро свакој пјесми, не чуди зашто Мирјана  признаје да и оно што умије мјесечина да опрости она неће. Умије да прашта човјеку, али не и његовим слабостима, понајтеже пожуди, поручујући „само су тренуци различити“ (Пехар је пун).

            Искрено сам затечен и уједно радостан што се у библиотеку занимљивих и добрих пјесничких књига сама уврстила пјесничка књига „Лирика као судбина“ Мирјане Александрове Рајковић са Цетиња, подно узвишеног Ловћена одакле је, одмах након што се јави Господ, сијевнула искра из камена и исписала пјесму. На трагу тог писма пропјевао је Његош, а онда сви након њега скупљамо честице те муње у наше поетске и прозне записе.

            И како у предговору, насловљеном као „Пјесникињи вјечног бића“, записа проф. др Велимир Абрамовић, „Истински Бог увиђа се једино чистом поезијом“.

            Зато су пјесници увијек на Божјем трагу.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ Од Небеске до Завичајне трпезе

Пише: Новица Ђурић

/ Радомир Стојановић, НЕБЕСКА ТРПЕЗА, НИЈП „Панорама“, 2013. године /

Шта је Небеска трпеза? Наследство, Духа светога. Породица у вјери. Вјера у Породици. Трпеза са мирисом кандила. Зрно соли и кап вина. Пост. Љубав ближњег свог. Дар руке која дарива добро. Топло. Трајно. И увијек изнова. Тако се обнавља увијек оно што је благородно.

            Трпеза, можда је то оно миље са трпезе што га наше мајке хеклаху с нераскидивим нитима љубави.

            А „Небеска трпеза“ особеног лиричара Радомира Стојановића је и мјесец који се спустио, с којим га мајка дарива као са оним златним, кукурузним хљебом чији мирис, гдје год да је, остаје трајан и низбрисив. Ако је овај скромни читач поезије у праву онда вјерујем да је Стојановић из тих разлога и посветио књигу, збирку поезије „ПОРОДИЦИ“, како записа „Средишту мога поетског неба“.

            Земља коју воли пјесник је и говор, и пламени пољубац и камен које пјесник оживљава и даје им нову димензију, снагу, знајући да увијек човјек изнова мора да пјева земљи.

            И уводна пјесма Пјевам земљу, затим циклус Коже земље и Санолика земља, чине са пјесмама: Кожа земље, Младеж земље, Сан земље, Трпеза од земље, вијенац омеђених снова.

            А земља је неописива природа, дар Божји, па је с тога не само неисцрпна инспирација пјесницима, већ и сјечиво које ће посјећи све оне који зналачки не опјевавају дар природе. Пјевајући о природи пјесник је увијек у прилици да за трен у огњу изгори уколико није тумач оне њене најљепше стране, оно што је обнавља, што јој даје живот, љепоту, оно што изнутра протиче кроз њене вене. Јер земља шта је без коријења, вена, цвјетова, праха, полена, сјемена, капи росе, кишних залива, извора и ријека и та симфонија тихости земље и радости настајања на њеној кори је највеличанственија симфонија – дар поезије какав се представља читаоцу Стојановићеве књиге поезије Небеска трпеза.

            Тешко је од шездесет пјесама из ове срцем и болом подарене књиге издвајати оне за које би смо хтјели рећи да су најбоље. Из густо и тврдо истканог пјесничког губера од одабраних ријечи са тананим нитима, духом који извире из сваког стиха и не може се другачије.

            И није ми намјера да издвојим, већ да предочим оно што ми не даде мира. Како у човјеку, а човјек јесте, не мирују преци, патње, немаштине, страдања, све црнине наше и оних прије нас, џара ме пјесма „Са литице“.

            И док пјесник покушава да свеже таму и свануће, одазивају му се кости док разговоре воде, каже воде, јер као да жели бити дио тог „небеског“ посијела. А само се ријетким пјесницима дâ да му из оловке излијећу птице које, како пјева Стојановић, и опомињу како убица, ено, пресвлачи одору и у таквом недобу му кљују ријечи.

            Но, пјесник се нада, на трен и вјерује у „Шапат времена“ да ће онај прах поново у цвијет преобразити и сачувати сан којега мрав сазида и наравно стабло што дише надом унука и оца.

            А Сан земљи сажет у једној сузи док у завичајној пјесми Трпеза од земље он увијек оживљава и рађа оно чега нема, што се потире зарад ништа. Ипак, пјесник својом луцидношћу у загрљају неба, у топлини завичаја, за оном „трпезом од земље“ окупља санолике претке. И пјесник не би био лирски завичајац, а да У башти не исписује дивне стихове:

            „Наша је мајка у башти / оставила своју сјенку / и сваког пролећа / пресађује биље / у наше очи/.

            И да се не би изгубили у пјесмама, на земљи и води, треба вјеровати Стојановићевој опомени у пјесми Нагађање о могућем – да прах чудеса што у тајне води, а спашен онај што је спреман да по води ходи.

            Скоро да никада ни у чему не треба тврдити да је оно што кажемо тако и никако другачије, али ми се чини да се Стојановић затекао у ситуацији гдје пјева слободним стихом, римом у дистисима са појавом једног, само једног римованог катрена у којој ми тренутак диктира како ће бити испевана песма. Како ће бити одевена та песничка невеста – слободно као распуштена и проскитана ријеч, окована у класичну риму, љепушкасто одевана у сонетима или преосталим и ријетким катреном као лирским рухом.