Адовање у Дубаковим књигама из свјетлости таме

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Будимир Дубак, „Христ у Аду“, „Књижевна задруга Српског народног вијећа“ из Подгорице, 2017. године,  (поезија). 

Пјесници: Новица Ђурић, Милица Бакрач, Будимир Дубак и глумац Спасоје Томић

            Ево пјесника без утјехе из оне дивне књиге „Човјек без утјехе“ (1988.) у којој је Будимир Дубак пјесму у прози, неки кажу фантастични роман у приповјеткама, то мисли и аутор, оставио у плачу, а ријеч пресрео надомак распећа. Одиста је то била гротеска, проза о имагинарном граду али о стварним човјекождерцима који и без пишчеве маште доспијевају у апсурд гдје им генијална машта Дубака даје тон љепоте како би и читалац више уважио него замјерио, док у  збирци поезије „Христ у аду” бива оно како је суђено, како је пророк пјеснику диктирао док је исписивао овај пјеснички рукопис.

            Не могу а да не поменем како се већ четири деценије дружим са аутором бројних књига поезије, прозе, драма, есејистике и да се радујем што ми је суђено да будем добровољно у том заробљеништву и што знам с коликом озбиљношћу, студиозношћу Дубак гради његову, а и нашу кућу књиге.

            „Христ у аду“ осим истоимене уводне пјесме садржи још 63 пјесме, подијељене у четири тематска циклуса, а опет су неодвојива цјелина. А те тематске цјелине су „Сјај Тавора“, „Азазeлови сватови“, „Лов“ и „Одгон смрти“. Ову недавно награђену књигу признањем „Миодраг Ћупић“ објавила је Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице.

            И у овој као и у претходним књигама, односно њиховим пјесмама, Дубак не умије без да буде пјесничко госпоче, стилом, исказом, смјерним и одабраним ријечима што се легитимише као особена, можда јединствена култура стиха и мајстор израза. А шта је пјесничка форма, костур, или љепотом окићена дјевојка, награђена радословницама, најљепшим ријечима, добрим словом, чак и о оном што је лична пјесникова трагика уколико “...побједа прождире смрт”, како то изнова, на почетку Дубакове књиге, поручује Апостол Павле.

            Ево сада књига “Христ у аду”, тај непрестани вртлог Дубакових избављења, свијетлих завјештања, ставља тачку на дилему – има ли за богогрешника, ако не и опроста, излаза из лавиринта, односно да ли “цар таме”  и његови зaлудјели следбеници вјерују да су умакли оној потоњој, како пјева пјесник, “у какве забасасте шуме”, “у које шпиље безданице”, како би и тамо “скрили лице” /Излаз из лавиринта/.

            Ова пјесма је последња у књизи “Христ у аду”, али то је она јединствена и препознатљива пјесникова зидарица да све је проткано и најчешће се судбински завршава како је и почело.

            Дубакова књига и почиње пјесмом по којој је насловио ову књигу, гдје пјева да се Христ “на земљу” спусти “да свјетлост из таме избави”. Од тога трена човјек је спознао како је Божја светлост свијет спасила, а онај неустрашиви, непобједиви богокопљаник, Свети Аранђео у лед окова проклетог, самопроглашеног цара таме и у тој пјесми, могу слободно казати и без претјеривања, мини драми, Дубак стихује:

            “Свети Аранђео / на крилима златним / Небеском Цару/ сунце однесе” (Свети Аранђео и цар Дукљанин) – по Вуку Караџићу.

            А ово сунце што даривано би и што Он дарива свијет ореолом свјетлости  обавио је и Светог Саву чија светлост у обезбоженој Рибници, тамо гдје је заплакао, поново се врати Свети Сава и “у земљу проклетог цара Дукљанина” види “како рушитељи Немањина града / с крвавом пјеном на жвалама” (Свети Сава у Дукљи) – по народној причи, пјесма која је посвећена Владици Јоаникију (Мићовићу), пијуцима и ћускијама руше, покушавају избрисати Њега, Симеона, писмо, језик – вјеру православну.

            Па “Силазак у Метохију” је увијек свијећњак над свим свијећњацима, одакле се види Цетињски манастир и Владика Раде, Тарабош, Скадар, Бардањол и она дуга што их повија док, како пјева Дубак, “Сами себе носе / у наручјима” (Савиндан у Враки). И није у овој пјесми Дубак по први пут ад повио, већ се тај усуд јавља у скоро свим Дубаковим књигама, како он записа “из ада/ најниже низине”, (Узвођење).  

            Није сјеме ада проклијало само у овој чудесној књизи поезије “Христ у аду”, већ је “зрно клицу заметнуло” у роману “Астраријум” у ком се најавио чудесан улазак у лавиринт, односно вртлог у ком се непрестано клизи и ком се не види краја.

            И Његошу се свијет претварао у ад и потајно је страховао да се оно не догоди цијелом народу. А Ловћенски Тајновидац је знао да они који су над Христом адовали да ће у ад претворити и његов народ. И онај Христов, Његошев и овај Дубаков ад су изникли из истог коријена и оплодили се код истог народа, једнородног, а сада представљеног као двоглавог. Како се тада пјесник прибојавао да ће им бити суђено, да ће морати у изгнаство, да ће се потуцати од јатака до јатака, то се и обистини и бива сада у пјесми „Хајка на але“, гдје „Хајкачи јашу крилате атe“.

            И овај ад Будимира и пророчаство Светог Петра Цетињског и Ловћенског Тајновидца који оставише аманет као тврду вјеру Аврамову да ће свијет бити пред понором ако се раскрстимо, ако на своје свеце заборавимо, ако по који каменчић не додамо на камену гомилу проклетог Цара Дукљанина, ако Косову окренемо леђа, ако Светог Саву подједнако као пријатељe издамо, на њих заборавимо, ако се не добродарујемо и не похрањујемо ријечи златокриле с којима би и они након нас били кадри умаћи аду.

            И није ад колективна несрећа, тамновање , распеће цијелог народа, већ и када „паклени духови“ дјеци живот одузимају. Када мајке и у смрт крилатају, а најболније је Дубаково свједочење у пјесми „Лет Анђела“, пјесми коју је крилатим анђелима подарило Дубаково срце, а Божја свјетлост тај ужас, усуд, ад претворило у снагу, у ону невидљиву честицу што увијек бане када клоне душа човјекова. А „Лет Анђела“ је она голема туга, јаук, бол који је раздробио и најтврђе људско срце, оно из којег као из суве дреновине суза кане када, да не би усташе додирнуле анђелска тијела, мајка је, с руба јаме у Пребиловцима, прије скока са својом дјецом у њу, рекла: '“Хајде да летимо / будући анђели...'“

            Ето, тако ова и све наше мајке мученице из јама васкрсавају, а ми са оним једним јединим спасоносним зрном соли, вјерујемо да ћемо и ми у овом прогону вјере наше, писма златовезног, језика вјекогласног из усуда свенародног васкрснути. Знам да хоћемо, то су зрна, стрепња, надања, брашно и сузе с којима су наше мајке погаче мијесиле, што је Дубак похранио у пјесми “Мајчина погача”.

            Како писац све што биљежи, записује, у књиге сабира, везе један ћилим живота, тако се мора рећи да Дубак најпрефињенијим, одабраним, господственим нитима продијева реченице од прве које подари читаоцу до ове књиге, нити страдања, проклетства, туге, големе и неизрециве, због прогона и страдања, али и оне која се као усуд надвила над његовим народом још од Христа и ево се одржало до овог дивним стиховима истканог у књизи “Христ у аду”.

            На крају, иако крају још нико краја није видио, у пјесми „Раздање у Пећкој патријаршији“, Будимир Дубак пјева:

            „У цик зоре / монахиње се Богу моле ... / Патријарх Арсеније јавља / да Господ није заспао“.

 / Новица Ђурић о књизи „Христ у Аду”, Будимира Дубака, на промоцији у Никшићу, 29.маја 2017. године /  

 

НАУЧНИ СКУП : ГОВОРИ СРПСКИ – ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ

У организацији Асоцијације „Ствараоци Републике Српске“, Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС), Српског националног савјета Црне Горе, Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и Српског удружења „Ћирилица“ Требиње, а под покровитељством града Требиња, дана 4. марта 2017. године у конгресној сали хотела "Леотар" и у позоришној сали ЈУ „Културни центар“ у Требињу одржан је научни скуп „Говори српски – пиши ћирилицом“.

На научном скупу учествовали су академици, лингвисти, професори, књижевници, политичари и други истакнути интелектуалци и научни радници из Републике Српске, Републике Србије и Црне Горе.

Уводно излагање изговориће Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски господин Григорије.

Након научног скупа донјета је декларација о заштити српског језика и ћирилице која је упућена политичким странкама и надлежним државним органима у Републици Српској, Републици Србији и Црној Гори у циљу измјене и допуне закона о српском језику и писму. Радови учесника скупа биће штампани у зборнику радова „Говори српски – пиши ћирилицом“.

Новица Ђурић

Рајко Танасијевић,   ,Др Момчило Крајишник, Др Момчило Вуксановић, Милица Бакрач и Новица Ђурић

Др Момчило Крајишник, Др Момчило Вуксановић, Милица Бакрач и Новица Ђурић

Др Момчило Крајишник, Др Момчило Вуксановић, Милица Бакрач, Новица Ђурић и Сара Бакрач

Ђурић и Вуксановић

Књижевник Новица Ђурић и Академик Слободан Реметић

 

Божидар Вучуревић, Григорије, владика ЗХиП и Лука Петровић, градоначелник града Требиња

,

Имамо част да Вас позовемо на

научно-политички скуп

и

научно-политичку трибину

"Говори српски – пиши ћирилицом"

ПРОГРАМ НАУЧНО – ПОЛИТИЧКОГ СКУПА

"ГОВОРИ СРПСКИ – ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ"

Субота, 4. 3. 2017. године

Хотел "Леотар" Требиње

9³⁰-9⁴⁵ – Регистрација учесника у сали хотела "Леотар"

9⁴⁵-9⁵⁰ – Отварање научно-политичког скупа

ПОЗДРАВНА РИЈЕЧ

9⁵⁰-10⁰⁰ – Григорије, владика ЗХиП

10⁰⁰-10¹⁰ – Лука Петровић, градоначелник града Требиња

10¹⁰-10²⁰ – Божидар Вучуревић, предсједник Сабора Асоцијације "Ствараоци Републике Српске"

10²⁰-10³⁰ – Велемир Авдаловић, потпредсједник Главног одбора Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета"

ПЛЕНАРНА ПРЕДАВАЊА

10³⁰-10⁴⁰ – Академик Слободан Реметић, "Језик и писмо под плаштом струке у служби политици"

10⁴⁰-10⁵⁰ – Проф. др Милош Ковачевић, "Законска заштита ћирилице у Србији и Српској"

РАД ПО СЕСИЈАМА

10⁵⁰-12³⁰ – Пријеподневна сесија

15⁰⁰-16⁴⁰ – Послеподневна сесија

16⁴⁰ – Завршна ријеч

13⁰⁰ – "У сусрет Вуку – Изложба поводом 200-годишњице штампања првих Вукових дјела и 150-годишњице његове смрти", Музеј Херцеговине Требиње

ПРИЈЕПОДНЕВНА СЕСИЈА

Субота, 4. 3. 2017. године

Хотел "Леотар" Требиње

10⁵⁰-11⁰⁰ – Академик проф. др Војислав Максимовић, "Непрестана дилема: за и против Вука"

11⁰⁰-11¹⁰ – Проф. др Миланка Бабић, "Статус ћирилице у српском језику под притиском антисрпске политике и српских националних комплекса"

11¹⁰-11²⁰ – Проф. др Јелица Стојановић, "Ћирилица као српско писмо – распростирање и судбина"

11²⁰-11³⁰ – Др Момчило Крајишник, "Улога политике у заштити српског језика и писма"

11³⁰-11⁴⁰ – Проф. Веселин Матовић, "Потискивање ћирилице у образовном систему у Црној Гори"

11⁴⁰-11⁵⁰ – Проф. др Мирјана Стојисављевић, "Ћирилица – писмо православних Словена"

11⁵⁰-12⁰⁰ – Градимир Аничић, "Ћирилица у Политици"

12⁰⁰-12¹⁰ – Проф. др Миладин М. Шеварлић, "Ћирилица и антићилиричари"

12¹⁰-12²⁰ – Проф. Весна Андрић, "Значај борбе за ћирилицу"

12²⁰-12³⁰ – Проф. др Михаило Шћепановић, "Ћирилички повратак Срба српству"

Дискусија

ПОСЛЕПОДНЕВНА СЕСИЈА

Субота, 4. 3. 2017. године

Хотел "Леотар" Требиње

15⁰⁰-15¹⁰ – Проф. Милица Бакрач, "Ко у Црној Гори његује ћирилицу данас?"

15¹⁰-15²⁰ – Проф. др Радомир В. Лукић, "Правно уређивање употребе језика"

15²⁰-15³⁰ – Проф. Олгица Цице, "Ћирилица и матерњи језик у образовном систему у Републици Српској"

15³⁰-15⁴⁰ – Новица Ђурић, "Протјеривање ћирилице из новинске и издавачке дјелатности у Црној Гори у другој половини 19. вијека"

15⁴⁰-15⁵⁰ – Др Момчило Вуксановић, "Заштита српског језика и ћириличног писма у Црној Гори"

15⁵⁰-16⁰⁰ – Проф. Радомир Вучковић, "Улога СПКД 'Просвјета' у очувању ћирилице, писма и језика"

16⁰⁰-16¹⁰ – Др Горан Ж. Комар, "Уништавање надгробних споменика Требиња и њихов епиграфски потенцијал"

16¹⁰-16²⁰ – Проф. др Драгомир Лазара Антонић, "Отимање српских обичаја је отимање српске душе"

16²⁰-16³⁰ – Проф. др Срето Танасић, "За српски језик и његово писмо – ћирилицу"

16³⁰-16⁴⁰ – Проф. др Радослав Милошевић, "Ћирилица у српској математици до Лазара Хиландарца"

Дискусија

18⁰⁰-19³⁰ – Научно-политичка трибина "Говори српски – пиши ћирилицом", ЈУ "Културни центар" Требиње

Вуксановић, Ђурић, проф.др Јелица Стојановић, дрГоран Ж.Комар (други ред)

ПРОТЈЕРИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ИЗ НОВИНСКЕ И ИЗДАВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВИЈЕКА.

Новица Ђурић на требињском научном скупу

НОВИЦА ЂУРИЋ, књижевник

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

Још за вријеме комунизма, у Црној Гори је почело осмишљавање и тиха замјена ћириличног са латиничним писмом. Био је то период "велике љубави" братских народа у брозоморној Југославији па се та "искрена и неодољива љубав" пренијела на писмо у вријеме када је Црна Гора била најћириличнија република у тадашњој Југославији. А како љубав не зна за границе, а неријетко се и одриче било какве одговорности за учињено, тако је латиница полагано, пољубац по пољубац, инфицирала вирусом нестанка ћирилицу, све док је није протјерала у Његошевој Црној Гори, земљи у којој је штампана прва ћирилична књига код Јужних Словена, и гдје су се вјекови поносили Мирослављевим јеванђељем а данас њима ките истребљивачи чириличног писма и српског језика у Црној Гори.

            Мирослављево јеванђеље, намјерно подсјећам, Унеско је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација. И да се не заборави, Унеско није Мирослављево јеванђеље уврстио у свјетску породицу најзначајнијих остварења цивилизације као латинични већ ћирилични вез. Златовез, за сваку цивилизацију која разумије и чува трајне и непроцјењиве вриједности.

            И као такво писмо, рукопис који се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу, лично га је уручио чешки монах и један од тада најученијих људи у манастиру Сава Хиландарац. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у народној библиотеци у Санкт Петербургу.

             И, гле чуда, нико у Црној Гори дуже од пет деценија не помиње да су у Мирослављевом јеванђељу упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки.

            Промотери и устоличитељи дукљанске, односно монтенегријске културе у држави Монтенегро најрадије би из свих архива избрисали да је Зета прва српска држава али и чињенице, да је Мирослављево јеванђеље настао по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је касније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске православне цркве.

            Како би најћириличнија обиљежја, непроцјењива и у свјетској културној баштини, Мирослављево јеванђеље и “Октоих”, законодавно поробила нова државна-монтенегријска власт је након закона из 2007. године, 21. децембра 2010. године донијела нови Закон о Државним наградама који је објављен у “Сл. листу РЦГ”, бр. 38 од 22. јуна 2007, и  “Сл. листу Црне Горе”, бр. 75 од 21. децембра 2010. године.

            Овим законом државним награда су проглашене: Тринаестојулска награда, Његошева награда, Награда Петар Лубарда, Награда Мирослављево јеванђеље и Награда Октоих.
              Награда Мирослављево јеванђеље додјељује се сваке друге године аутору из Црне Горе за књижевно, историографско, етнографско или публицистичко дјело објављено у Црној Гори у претходне три године.

            Оно што сада наводим најрадије бих прећутао, али морам казати да се државна награда Мирослављево јеванђеље додјељује само политички подобним, чак и осредње талентованим, “пјевунима и прозунима” како је то говорио пјесник Момир Војводић. Но, и то би било лакше прогутати да се овим великим бисером ћириличне писмености не награђују књижице штампане ћирилицом чији су аутори противници свега српског у Црној Гори.

            И она друга светиња, прва штампана књига “Октоих” првогласник штампана је на Цетињу и била је то уједно прва српска штампарија на Цетињу која је штампала прву књигу на српском језику – „Октоих првогласник“ Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија. Штампарија је позната као Штампарија Црнојевића, прва јужнословенска ћирилична штампарија и прва државна штампарија у свету.   

            И данас та, једна од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви, у Црној Гори се додјељује као државна Награда Октоих. Законом је прецизирано да се додјељује “грађанину Црне Горе или правном лицу које има сједиште на територији Црне Горе, за остварене изузетне резултате у области васпитања и образовања, као и ученичког и студентског стандарда...”.

            Бисер штампарства, чије је штампање и украшавање извело седам монаха под будним оком јеромонаха додјељује преко двије деценије учитељском и наставно-професорском кадру који су своја знања стекли на српском језику и ћириличном писму и који су се у новонасталој држави Монтенегро одрекли свега онога што су стекли на српском језику и ћириличним писмом, а недавно и азбуке – уводећи у школске дневнике абецеду.

            Та света професија учитеља и професора пристала је да буде марионета у полугама једне националистичке образовно-културне политике у Црној Гори учећи своје ђаке свему ономе што њих нијесу учили њихови учитељи, наставници и професори. Октоих се додјељује васпитачима и свима који учествују у образовању онима који стварају, како је то власт у више наврата јавно саопштила, новог човјека, хоће рећи ђака и њихових васпитача. А тај нови Монтенегрин, одшколован по новој црногорској азбуци, односно писму, који је стицао знања на црногорском језику за чије је насилно устоличење, разумије се квази научно, узета као основа језика подгоричких муслимана, мора бити промотер дукљанско-монтенегријске и националистичке образовно-културне политике.

            Уосталом, протеривањем ћирилице из школа, ђачких књижица и осталих докумената, црногорска власт жели да има образоване Монтенегрине и квазиобразоване грађанине, хоће рећи Србе које немају свој језик, писмо, вјеру, ништа што би их означило као, не дај Боже, светосавски народ. Таквим обученим ђутурумима издата је наредба о обавезном и једино дозвољеном коришћењу црногорског рјечника за који стручњаци кажу да је фалсификат фалсификованих рјечника, хрватског, односно српског.

            О Његошевој награди нећу рећи ни једну ријеч. Али ни о Награди Петар Лубарда. Надам се да вам је познато да су и оне у протеклој деценији додијељене писцима грађанске, проевропске провијенције. Свима, само да немају ништа са Српством.

            И прва дневна новина у Црној Гори, “Побједа”, након 50 година међу читаоцима се појавила на латиничном писму. Национална, државна новина, најупорнија у негирању српског националног идентитета у Црној Гори, промјеном писма промијенила је и концепцију. Прво је била револуционарна, па комунистички инструирана и пакосно погана, затим умировљена две до три године, да би данас била латинично опако против свега што је српки језик, ћирилично писмо и културна баштина српског народа у Црној Гори.

            Узгред, само да поменем да је овај режимски записничар протјерао српске писце и они се могу једино наћи на страницама означеним као помени и читуље.

            Поред “Побједе”, на ћириличном писму излазила је и градска новина “Титиградска трибина”, неколико радничких часописа, сви ликални – листови општина, лист Синдиката Црне Горе, лист универзитета “Универзитетска ријеч”, Омладински покрет”, затим прва ревија у колору “Покрет” да би сви они престали да излазе крајем деведесетих година прошлог вијека. Тада на читалачку сцену ступа недељник “Монитор” као и дневне новине “Вијести”, обоје штампани латиницом. Недавно, прије двије године, придружиле су им се и “Дневне новине” и заједно са порталом, званичним електронским медијом Скупштине Црне Горе који је први увео два новотворена знака црногорске абецеде, Црна Гора бива латинично информативно поробљена.

            Црна Гора била најћириличнија република у бившој Југославији, све до почетка 90-их година прошлог вијека. Сви листови и часописи који су излазили у Црној Гори до почетка 90-их година 20. вијека, штампани  су ћирилицом: “Побједа”, “Глас Црногорца”, “Стварање”, “Овдје”, “Историјски записи”, “Омладински покрет”, “Просвјетни рад”, “Васпитање и образовање”, “Универзитетска ријеч”, локалне новине: “Титоградска трибина”, “Никшићке новине”, “Приморске новине”, “Пљеваљске новине”, “Бјелопољске новине”, “Барске новине”; све новине радних организација и све новине организација друштвених дјелатности; сви годишњаци Црногорске академије наука и умјетности; сви уџбеници и ђачке лектире у издању Завода за издавање уџбеника. У то вријеме сва издања „Побједе“, међу њима и едиција „Луча“, и сва издања цетињског „Обода“ и „Универзитетске ријечи“, касније „Унирекса“, као главних издавача у тадашњој Црној Гори, такође су штампана ћирилицом.

            Латиницом су се у том времену штампали само “Гласник” лист Републичког завода за заштиту природе, “Служба божија”, лист Которске бискупије и лист РО “Агросазнање”.

            Оба писма била су присутна у часописима “Мостови”, “Одзиви” и “Споне” и листовима “Пољопривреда и шумарство”, “Бока” и  “Титов пионир”. Латиницом се штампало све што је излазило на албанском језику.

            О осмишљеном културоциду над обиљежјима српског идентитета од стране Монтенегрина у држави Монтенегро свједочи и чињеница да је и државни правни регистар именован као Службени лист Црне Горе осамостаљењем од ћириличне, Његошеве Црне Горе, и њеним проглашењем за државу Монтенегро дјелимично су укинули ћирилицу, управо оно писмо којим су исписани сви закони, правни прописи писмене и духовне Црне Горе, и као такви објављени ћириличним писмом. Сада се Службени лист штампа латиницом, али се поједини прописи и закони штампају и даље ћирилицом. Ова шароликост писама у Службеном листу свједочи да је некада у државним органима Црне Горе ћирилица била основно писмо. Нажалост, данас је протјерана из свих тих државних институција.

            Једини и храбри бранитељи ћирилице у Црној Гори су ћирилична новина дневник ДАН, магазин “Српске новине”, часопис Стварање”, “Слово”, као и “Октоих” – часопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

            А “Побједа” била је и издавачка кућа која је имала у онај земан занимљиве и вриједне едиције попут “Луче” које су штампане шездесетих, односно седамдесетих година прошлог вијека ћирилицом и, разумије се, на тада званичном и стандардизованом српско-хрватском језику, језику који је и тада био глогов колац у српску писменост и културу. Луча је у то вријеме поред Петра Другог Петровића Његоша, Михаила Лалића, Бране Шћепановића, штампала и књиге писаца српским језиком и ћирилицом да би се ти исти као неверне бебе комунизма престројили у антисрпску армаду за прогон и потирање свих постулата српског идентитета у Црној Гори. Управо они су се прво одрекли предака, ћириличних крстача, српског језика и ћириличног писма, цркве (мада им је то најлакше пало јер никада у цркву и нијесу улазили) и своје књиге изнова објавили на црногорском језику, разумије се, латиницом. Одрекли су се свега осим што се никада нијесу одрекли књига које су штампане на српском ћирилицом, српских издавача и понеких награда добијених у Србији.

            А у одрицању од српског језика и ћирилице у штампаним медијима и издавачкој дјелатности извршитељи тог културног геноцида имају подршку не малог броја писаца, новинара, сликара, једном ријечју образованог свијета из Србије. Таква подршка је најподлија и најопаснија по опстанак Српског народа у Црној Гори и њиховог образовања и културе.

НОВИЦА ЂУРИЋ, књижевник

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

Требиње, 4. март 2017.г.

Научни скуп “ГОВОРИ СРПСКИ - ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ”