ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: КУДИЈЕ ЈЕ ЊЕГОШ КОРАЧАО, ТУДИЈЕ ЈЕ МОМИР МОРАЧАО

Митрополит Амфилохије и Новица Ђурић, у Морачи

Многе су странице записа и приказа исписане о стваралаштву особеног морачког језикословца Момира Војводића, па свако ново слово, ово моје, страхује од поновљености или, или,...

            Па и да се уђе у ту замку човјек не може а да не ризикује, а шта је друго ријеч осим ризик, и забиљежи који редак о новим рукописима Момира Војводића, који се не дају тумачити као појединачна књига, свеска, еп, сонет, циклус, јер је свака нова књига само наставак непресушног језикословља којем овај пјесник свакодневно придаје нову карику. Све је то исткано у разним формама лирике и епике. Онако, како то само може Војводићев Оковани самогласник.

Излагање Новице Ђурића о поезији Момира Војводића

Шта год да каже, овај пјесник изговори стих, строфу, пјесму... Тако говори док књигу не изговори. А његов говор није до сада могао стати ни у десетине књига објављених у бројним значајним издавачким кућама у двојној отаџбини – Црној Гори и Србији. И док други муку муче да издиктирају тестамент словима, Војводић је исписао тестамент поезији.

            Док је крстио сваку пјесму и слагао их на крају књиге, у садржају, Војводић није, вјерујем, ни слутио да исписује завјетно казивање – пјесму за све пјесме. Тако се мени учинило након што сам пажљиво ишчитавао његову књигу „Усјековање Ловћена“ и биљежио наслове пјесама које су ми се „представиле“ особеним. Схватих како је Војводић у наслову биљежио стихове а у садржају пјесму.

Проф. др Михаило Шћепановић, проф. др Милош Ковачевић, др Момчило Вуксановић, Митрополит Амфилохије, Новица Ђурић и књижевник Драган Лакићевић

Када се то тако само каза, а потом изговори, ја записах Војводићеву Пјесму пјесмама онако како је он, на крају садржаја, поређао:

Гроб Његошев вију гробобије

То без крста Ловћен подрхтава

Над Ловћеном посјечене главе

Туђе Ловћен са себе ће стрести

И Ловћену посекли смо главу

Вучјим зубом на Ловћена плочи

Његош чека на Ловћену Кивот

Да устанеш, бон Владико Раде

На Ловћену нема више крста

и Ловћену посјекли су главу

Учесници научног  скупа са Митрополитом испред Манастира Морача

За Момира Војводића Патар Други Петровић Његош био је Поет, Владика, Ловћен Његош, Раде, Луча, Вишњи, Род, Светац, Мученик, Сновиђенац, Каменштак, Дивотник ...

То се чита из садржаја дугог поглавља „Ловћенски каменштак“, поменуте књиге.

Ловћенски дивотник

Ћирилопис на ћошку Биљарде

Владике Рада сам себи пој.

Кудије је Његош Корачао

Његош ствара и надграматику

Црногорци не појимљу "Лучу".

Пред печатњом Његош скољен патњом

бираник вишњега Пјесник "Луче".

Јека мене пред ликом Његоша

Тренут стихом с Његошевим ликом

На обали плачној саман поет

И у цркви мегдан дијелише

Очима је владао Владика

На крсту си, Владико и данас

...........................................

Пред портретом Владике Рада

Стид ме у Те гледати Владико

Јаде раде, бон Владико Раде

Каз Владике Рада на умору

Језик и род не мијења нико ...

Новица Ђурић, Љубица Гојковић и проф. др Милош Ковачевић

Ако би се у садржајима било које његове књиге, посебно тематске књиге „Усјековање Ловћена“ избјегао покоји наслов и уметнула понека ријеч опет би била „сазидана“ пјесничка зидарица. Из те књиге, првог дијела садржаја, то би проткано његовим насловима и одабраним поткоријечима звучало овако:

Када оно у Вучјем катуну

Ченгић главом на Цетиње бану

Туга тиха ловћенских дистиха

за живота оплакани игуману.

Ловћену се поклонише муње

да изведре више Горе Црне

са Ловћена сија само суза

чиме да се зидница огрне.

Моли Бога подно луча светога

Мироносац Свети Петар Цетињски

када оно Лажицаре на Цетиње дође.

да га Господ пригли очински.

Његош поче штапом да удара

црне капе  извори без тока

Зидарица црква на Ловћену

ублажује ујед од поскока.

Из кивота мир вјећног живота

кудије је Његош корачао

а враћао се Обилићу гувну

тудије је Момир Морачао.

Неће пушка на живога свеца

па Русији креће са огњишта

из Мораче Војводић Момире

с двије фреске са златног кућишта.

Митрополит Амфилохије и књижевник Новица Ђурић

Ето само наслова који су „усјековали“ сваку Војводићеву мисао, пјесника који није слагао стихове у строфе, већ је живот претакао у пјесму. Та, ријетко искрена нит, или све мање присутнија у пјесништву, свједочи како се рођењем прекрсти а потом с писменошћу озари поета, какав је био Момир Војводић.

            Био је пјесник који је знао да су његове ријечи за живота умногоме прећутане, али је био свјестан да ће се узнијети и снажно стихоказивати све што буде пјесми тешње.   

             Некоме се ово може учинити прејако, али вријеме ће одредити редослед пјевања, као што ће се и пјесме саме од себе казивати и одабрати из хиљаде Војводићевих наслова. И лако је из добра најбоље изабрати и о томе не треба да брине овај песник, шта да одаберу они који годинама усмењаче како су славни јер су себе сврстали у неку од пријатељских антологија, или клановских књижевних награда. Ријеч је оним, како их је називао Војводић, пјевунима и прозунима.

            Војводић је ка пјесничком сазвежђу кренуо књигом Светигора и од тада до данашњих дана његова ријеч се чује, изговара, живи међу и са људима, у цвркуту птица, жубору Мораче, међу шљивицима, метохијским крстовима и божурима...

            Војводићевој се руци дало да брани језик српски – мајчине прве ријечи, свој језик матерњи.

             Гробослов је његов историјски тестамент који се најбоље сам брани.

Новица ЂУРИЋ

Манастир Морача, 8.март 2015,