Ђурић и Краљ о књизи Оливере Доклестић

У оквиру 46. Дана мимозе у Херцег Новом је промовисана књига Оливере Доклестић „Шапатом“, чији је издавач Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице.

На промоцији која је одржана у великој сали херцегновске дворане „Парк“ о књизи приповједака Оливере Доклестић говорили су књижевници Милица Краљ и Новица Ђурић.

Пјесникиња Милица Краљ је казала да је умјетност приповиједања Оливера Доклестић остварила сложеним наративним средствима.

Милица Краљ, Новица Ђурић и Оливера Доклестић

Књижевник Новица Ђурић истакао је да је Оливера Доклестић у књизи проговорила шапатом, баш онако како прича и њен неимар, зидар ријечи, односно записа у књизи „Шапатом“.

Одломке из књиге читала је ауторка, а у музичком дијелу програма учествовале су пијанисткиња Нивес Ненадовић и солиста Елизабета Миљевић.  

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31963-olivera-doklestic

//srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31615-olivera-doklestic-sapatom

ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ ОЛИВЕРЕ ДОКЛЕСТИЋ У ХЕРЦЕГ НОВОМ

Вијенац прича о животу Књи­жев­ни­ца Оли­ве­ра До­кле­стић се свр­ста­ва ме­ђу на­ше нај­све­стра­ни­је ства­ра­о­це. За ви­ше од два­де­сет го­ди­на књи­жев­ног дје­ло­ва­ња об­ја­ви­ла је низ збир­ки и из­бо­ра по­е­зи­је. За­ма­шни опус из­у­зет­но Оли­ве­ре До­кле­стић, плод­ног и ви­ше­стру­ког ства­ра­о­ца, од­ско­ра на­до­пу­њу­је но­ва збир­ка, пре­те­жно са­ти­рич­ног ка­рак­те­ра, „Ша­па­ти” ко­ја је у окви­ру „Пра­зни­ка ми­мо­зе” про­мо­ви­са­на у ње­ном род­ном Хер­цег Но­вом.
О са­др­жи­ни и се­ман­тич­кој по­ли­фо­ни­ји аутор­ке го­во­ри­ла пје­сни­ки­ња Ми­ли­ца Краљ, ко­ја је на­гла­си­ла да је Оли­ве­ра До­кле­стић ис­ко­ра­чи­ла из хи­је­рар­ски уста­ље­них тра­ди­циј­ских мо­де­ла и по­ка­за­ла да се упор­но­шћу, зна­њем, да­ро­ви­то­шћу, те ве­ли­ким тру­дом, мо­гу до­сти­ћи за­вид­не ви­си­не. При­ча­ње при­че или умјет­но­сти при­по­вије­да­ња До­кле­стић је оства­ри­ла сло­же­ним на­ра­тив­ним сред­стви­ма, гдје чи­та­о­ца нео­сјет­но и ла­ко уво­ди у ви­ше­слој­ну про­бле­ма­ти­ку дје­ла. Аутор­ка ус­пје­ва да у је­дан нео­бич­ни при­по­вјед­ни ви­је­нац по­ве­же раз­ли­чи­та вре­ме­на, жи­вот­не при­че, ра­зно­ли­ке ју­на­ке, чи­ји жи­во­ти и умјет­нич­ка фик­ци­ја тво­ре нео­бич­не и ин­три­гант­не до­га­ђа­је и упли­ћу се у жи­вот­ни не­у­мит­но­сти. На­сло­вља­ва­ју­ћи књи­гу „Ша­па­ти”, а на­слов је ДНК сва­ке књи­ге, До­кле­стић ин­си­сти­ра на сти­ша­ном, не­чуј­ном ис­ка­зу, ис­та­кла је Ми­ли­ца Краљ.
- Овом књи­гом Оли­ве­ра До­кле­стић из­но­си соп­стве­но ауто­по­е­тич­ко на­че­ло, `појавни об­лик оног не­ви­дљи­вог, и скри­ве­ног ча­ра­ња ри­је­чи­ма, ма­гиј­ски обред`. Про­ми­чу овим стра­ни­ца­ма осва­ја­чи и осло­бо­ди­о­ци, не­ви­ни, пре­ва­ре­ни и не­вјер­ни, из­дај­ни­ци и из­да­ни, на­сил­ни­ци, зло­чин­ци, гра­ди­те­љи и ру­ши­те­љи... сви њи­хо­ви жи­во­ти спле­ли су се у јед­но за­мр­ше­но жи­вот­но клуп­ко... А, та при­ча - ка­ко за­пи­су­је Ан­дрић - као да же­ли по­пут при­ча ле­ген­дар­не Ше­хе­ре­за­де, да за­ва­ра крв­ни­ка да од­ло­жи не­ми­нов­ност тра­гич­ног уде­са ко­ји нам при­је­ти, и про­ду­жи илу­зи­ју жи­во­та и тра­ја­ња - ка­за­ла је Краљ.
До­кле­стић спа­ја­ју­ћи на пр­ви по­глед не­род­не људ­ске суд­би­не и не­спо­ји­ве ге­о­граф­ске пре­дје­ле, на­ла­зе­ћи сво­је ју­на­ке у уда­ље­ним ге­о­граф­ским про­сто­ри­ма скре­ће па­жњу чи­та­ла­ца на је­дин­стве­ну ап­со­лут­ну угро­же­ност и људ­ских би­ћа и при­ро­де.
Гра­де­ћи при­чу од ску­пље­них дје­ли­ћа ту­ђих жи­во­та и ту­ђих сно­ва, суд­би­на, ту­ђе пат­ње и ту­ђих бо­ло­ва, ис­пи­су­ју­ћи стра­ни­це, аутор­ка као да на­но­во хо­да не­зна­ним не­вид­ним тра­го­ви­ма ис­пи­си­ва­ња још јед­не при­че о жи­во­ту.
По ми­шље­њу Ми­ли­це Краљ цен­трал­на око­сни­ца но­ве про­зе Оли­ве­ре До­кле­стић је ка­мен, ко­ји озна­ча­ва ста­бил­ност, трај­ност, по­у­зда­ност, не­про­па­дљи­вост. У ка­ме­ну мо­же да ра­ди са­мо онај ко за ка­мен има љу­ба­ви, што је и мо­то при­че „Шап­тач у ка­ме­ну”, за­кљу­чи­ла је по­зна­та пје­сни­ки­ња из Под­го­ри­це.

Детаљ са промоције

- Оли­ве­ра До­кле­стић ша­па­том, а ка­ко би дру­чи­је про­го­во­ри­ла, она­ко ка­ко при­ча и њен не­и­мар-зи­дар, пи­ше у сво­јој књи­зи. Она ни­гдје не жу­ри док при­по­вје­да, па се ње­не при­че не мо­гу пре­тр­ча­ти, већ она тје­ра чи­та­о­ца да па­жљи­во чи­та, пам­ти ли­ко­ве и де­та­ље, ка­ко би успио да и он до­не­се за­кључ­ке ко је, за­пра­во, не­и­мар и са ким је гра­дио спо­ме­ник се­би и по­ко­ље­њи­ма. Оли­ве­ра је пи­сац ко­ји ми­сли на сво­је чи­та­о­це и ко­ја по­ку­ша­ва да сво­је ли­те­рар­но шти­во ком­по­ну­је што је­дно­став­ни­је, да се с ла­ко­ћом чи­та, а на­ду­го про­ми­шља. Не­ма ова књи­га мје­ста из ко­јег би се ука­за­ла до­сад­на сва­ко­дне­ви­ца, ко­јом мно­ги пи­сци ис­пи­су­ју сво­је стра­ни­це кад их на­пу­сти ма­шта. Ова спи­са­те­љи­ца као да не же­ли чи­та­о­цу да про­бу­ди са­вре­ме­ни не­мир и очај, пат­њу и бол, већ сна­жним рит­мом емо­ци­је ври­јед­но­сне кри­те­ри­ју­ме оки­ва искре­ним емо­ци­ја­ма. У овој књи­зи ни­је­сам осје­тио ни­шта што би до­ве­ло у пи­та­ње ври­јед­но­сне кри­те­ри­ју­ме оног до­ба у ко­јем су жи­вје­ли ње­ни ју­на­ци - ка­зао је Ђу­рић.
Уз ри­је­чи за­хвал­но­сти Оли­ве­ра До­кле­стић је ка­за­ла да су ње­не при­че обо­је­не жи­вот­ним бо­ја­ма гра­да Хер­цег Но­вог и ње­го­вом исто­ри­јом, ко­ја се ис­кја­зу­је као умјет­нич­ко свје­до­чан­ство об­ли­ко­ва­но на на­чин ко­ји омо­гу­ћу­је све­вре­ме­ну ун­ивер­зал­ност.
„Да ли сам у то­ме успје­ла у овој књи­зи, не знам. Мо­жда ће не­ка на­ред­на би­ти бо­ља”, ре­кла је Оли­ве­ра До­кле­стић.
У му­зич­ком ди­је­лу про­гра­му уче­ство­ва­ли су про­фе­со­ри­це Ни­вес Не­на­до­вић и Ели­за­бе­та Ми­ље­вић, ко­је су на­сту­пи­ле уз кла­вир­ску прат­њу ко­ле­ге Ђу­ра По­зна­но­ви­ћа.

З. ША­КО­ТИЋ

Рас­ко­шни пје­снич­ки глас
Игрив и рас­ко­шни пје­снич­ки глас, по­ви­ше­на ска­ла осје­ћај­но­сти, од­ли­ка су нај­но­ви­јег про­зног оства­ре­ња Оли­ве­ре До­кле­стић, при­мије­ти­ла је Ми­ли­ца Краљ. У од­но­су на ње­на ра­ни­ја про­зна дје­ла, „Ша­па­ти” пре­ста­вља­ју по­мак ви­дљив у до­се­за­њу сло­је­ви­тог зна­че­ња у сми­слу уград­ње раз­ли­чи­тих зна­ња, са суп­тил­ним сми­слом за ни­јан­се, укуп­ни при­по­вје­дач­ки ви­је­нац.

ДАН, 01.март 2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=478904&datum=2015-03-01&naslov=Vijenac%20pri%E8a%20o%20%BEivotu