Новица Ђурић - ПОЕТСКО ПАМЋЕЊЕ СТРАДАЊА

На шеснаестогодишњицу НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, и на дванаестогодишњицу мартовског погрома над косметским Србима, Удружење књижевника Црне Горе организовало је пјесничко вече – „Поетско памћење страдања“.

            Пригодну бесједу казао је предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Новица Ђурић.

            На овом великом патриотском часу пјесници се ангажованим стихом одупиру сваком насиљу и злу, биљежећи и памтећи страдалне жртве поручивши да се несреће које су нас задесиле не смију заборавити и да се памћењем чувају преломни трагични догађаји у историји колективног бића.

            Вече је одржано 24. марта, са почетком у 19 часова у Духовном центру „Симеон Мироточиви“ на Немањином граду, број 31 (Подгорица).

ПОЕТСКО ПАМЋЕЊЕ СТРАДАЊА - бесједа Новице Ђурића

          На мени као човјеку из народа и писцу није да судим и пресуђујем, али јесте да говорим, јасно како би сви разумјели да је слободан човјек онај који смије јавно да говори истину, да је саопштава не бирајући мјесто и вријеме, да се противи сваком силнику који унижава човјека, поробљава, плаши, експлоатише, уништава његова добра и на крају убија и њега самога.

          А један народ не може бити поробљен све док има своје писмо, језик и цркву, док има своје памтише од којих кроз вријеме нахранује будуће нараштаје, како би знали на чему почивају вјекови постојања његовог народа. То памћење је у Црној Гори проглашено за ретроградно, односно јерес.

Тако убице дјеце наше, не само они удружени прије 16 година, већ и они из  пређашњих ратова, а није их било мало, проглашавају се добротворима, добрим убицама који су то чинили за наше добро, како би се ми „опаметили“.

Све то уз позив да сви прођу кроз фазу самопрекора, самопрезира, да се одрекну да нијесу то они и потомци храбрих и честитих предака, већ да признају да су никоговићи на позив оних који су осрамотили и Уједињене нације до чије су одлуке држали колико до прве испаљене бомбе над Црном Гором. Сада ти исти поробљивачи слободних народа прокламују оздрављење проласком кроз терапију звану “Суочавање са прошлошћу”.

Да је то прави лијек питам се колико би вјекова устајала и омркнула у Суочавању са прошлошћу једна Њемачка из доба нацизма или САД због бројних злочина широм планете. Уосталом, свијет треба да тражи и Суочавање са истином о свим злочинима и геноцидима макар за протекли вијек без обзира ко их је и гдје починио. Умјесто тога, поједине државе покушавају ревидирати историјске чињенице да се у скоријој будућности може очекивати како је Други свјетски рат изазвало и свијет покушало поробити неко племе из Црне Горе.

          Најгласнији у правдању НАТО звјерстава у Савезној Републици Југославији су они из торила и солила којима су долари “отворили очи” и освијестили их па сада разумију како су, након шеснаестогодишњице НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, и на дванаестогодишњицу мартовског погрома над косметским Србима, схватили да су западне земље предвођене САД, окупљени у НАТО алијанси, требали и прије да нас бомбардују, јер народ који никада ни пред ким није клечао и треба да буде поробљен, а по могућности и побијен.

          Ово пјесничко вече УК ЦГ под називом “Поетско памћење страдања“ доказ ја да књижевници пишу, биљеже, похрањују звијери, односно ратне злочинце који су хиљадама тона бомби убијали нашу невину дјецу.

          Ко је тај силник који  не дозвољава свом народу да се сјети, присјети и опомиње на 24. март 1999. године када су истребљивачи народа и њихових култура по свијету безмилосно бомбардовали као “Немилосрдни ђаволи” црногорске и српске градове, а затим помогли протјеривање протјераних, отетих и убијених Срба и осталих неалбанаца са Косова и Метохије 17. марта 2004. године. Тог 17. марта пред очима цијелог свијета и окупљене Европе око сопственог пакленог пројекта опљачкане су, спаљене и уништене православне светиње.

          Та господа, доброчинитељи и наши спаситељи, како их назива Београд на Води и Подгорица на гријеху, није ни трепнула када су их гледале, када их прогоне невини анђели: трогодишња Милица Ракић из Батајнице, Сања Миленковић, одличне ученице гимназије из Варварина, Јулијана Брудар, Мирослав Кнежевић и Оливера Максимовић, избјеглих са Косова а побијених приликом бомбардовања Мурина... Да, управо Мурино, Даниловград, Луштица, Аеродром Голубовци, подгоричко авио склониште “Шипчаник” и бројна друга су места на која су НАТО убице изручиле смртоносне бомбе и ко зна колико још мучки побили дјеце и невиног становништва.

          Убијали су дјецу, жене, старце, јагње у пољу, пчелу на цвијету и данас црногорска власт моли да буде лансирна рампа НАТО пакта. Скоро сам схватио да та власт моли да се извини НАТО-у што је бомбардовао Црну Гору. Чека да му простру црвени тепих како би обишли спомен обиљежја невиним жртвама. Да им придржи џакове са доларима које доносе да плате огромна разарања... Да им каже како народ јесте за њих, али то не умије да искаже. Да их моли да то разумију. Да прихвате да то умјесто њих ураде представници приватне торине и власници Црне Горе. Да нијесу сами већ да су уз њих сви они који су опљачкали народ и у бесцење продали предузећа и радничку имовину. Да очекују велику помоћ дијела невладиног сектора који јесте за НАТО, али је нејасно зашто је против њих и тај списак прихватања, мољакања, тражења опроста не може стати ни уз помоћ два нова слова у црногорској азбуци. Треба им за ту писанију још најмање толико.

          Није народу до власти, народу је до себе, па се боји да не остане и без онога ништа. Шта ће тек онда да има. Није у томе лако ни пјесницима, на њима је да преживе, пишу и запишу све страхоте, издаје, невјерства, да свједоче истину и да је опјевају. Јер, као ријетко у које доба у Црној Гори, истина је највећи јунак. Свијетли. Само ће он остати као светионик и једини поуздани свједок који ће извирети из наших књига. Пјесници су сужњи који се у Црној Гори и свудгје у свијету одупиру сваком насиљу и злу. А зло је бескрајни путник, и сврати, најчешће, незван.

/Духовни центар “Симеон Мироточиви“ Немањин град (Подгорица) /

24. март 2015. године 

По­ет­ско пам­ће­ње стра­да­ња

Чла­но­ви Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре ју­че су се при­дру­жи­ли они­ма ко­ји не до­зво­ља­ва­ју да се за­бо­ра­ве жр­тве НА­ТО бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је и Цр­не Го­ре, као и жр­тве мар­тов­ског по­гро­ма над Ср­би­ма са Ко­сме­та. Оку­пља­ње пје­сни­ка и ро­до­љу­ба, на­сло­вље­но „По­ет­ско пам­ће­ње стра­да­ња” одр­жа­но је ру­ко­во­ђе­но сви­је­шћу уче­сни­ка да се не­сре­ће ко­је су за­де­си­ле Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру при­је 16, од­но­сно 12 го­ди­на, не сми­ју за­бо­ра­ви­ти и да се пам­ће­њем чу­ва­ју пре­лом­ни тра­гич­ни до­га­ђа­ји у исто­ри­ји ко­лек­тив­ног би­ћа. Увод­ну бе­сје­ду у под­го­рич­ком Ду­хов­ном цен­тру „Св. Си­ме­он Ми­ро­то­чи­ви” одр­жао је књи­жев­ник и но­ви­нар Но­ви­ца Ђу­рић, пред­сјед­ник УКЦГ.
Ђу­рић ис­ти­че да је сло­бо­дан чо­вјек са­мо онај ко­ји сми­је јав­но да го­во­ри исти­ну, да је са­оп­шта­ва не би­ра­ју­ћи мје­сто и ври­је­ме, и да се про­ти­ви сва­ком сил­ни­ку ко­ји уни­жа­ва чо­вје­ка, по­ро­бља­ва, пла­ши, екс­пло­а­ти­ше, уни­шта­ва ње­го­ва до­бра и на кра­ју уби­ја и ње­га са­мо­га.

Ж.Ј.

ДАН,25.март2015.