Новица Ђурић

петак, 1. август 2014.

Матица српска: Одржано поетско вече Новице Ђурића

Књижевно вече посвећено Новици Ђурићу одржано је у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. На вечери су пред бројном публиком о Ђурићевом стваралаштву и књизи „Бос по речима” говорили књижевници Ђорђе Брујић и Милица Краљ, која је уједно била и модератор вечери.

- Два апсолутна појма ријеч и Бог, у својој комплексној повезаности, узајамности, прожимању, проистекла из Јеванђеља по Јовану „У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше Бог и Бог бјеше ријеч” преплићу се у новом поетском рукопису Новице Ђурића. Дубински мотив божје ријечи, божјег просвјетљења и људског посрнућа варира пјесмама чија темељна рефлексија освјетљава цјелокупно поље људског бивствовања у свим његовим категоријалним областима – казала је пјесникиња Милица Краљ, додајући да је асоцијативни редуковани наслов ,,Бос по речима” путоказ ка дубоко скривеном значењском потенцијалу који се открива тек након дубљег ишчитавања и понирања у разнолике могућности значења проистеклих из непобитних константи ријеч и Бог.

Краљ је истакла да ако је у ранијим пјесмама Ђурић успио, да на себи својствен начин, сачини пјесничку читанку чији се распон креће од родољубивих до љубавних исказа, новим пјесмописом открива чисти простор божанског преобиља.

- Тај Ђурићев плач допире из дубине самога људскога бића које је склоно паду у ништавило, у гријех у посрнуће, завапило једином чистотом која му је преостала, сузом, ријечју, пјесмом, како би кренуло за чистим облицима живота који се једино у пјесми и могу наћи – казала је Краљ.
Књижевник Ђорђе Брујић сматра да аутор и у овој збирци слиједи поетику, која се уочавала и у његовим ранијим књигама, па чак и у књигама прозе. Писац, међутим, не одустаје од творачког и новог у изразу, од оних обиљежја које у цјелини текста бивају кључни поетски објективи.

- У овој књизи, као уосталом и у укупној поетици Новице Ђурића, издвајају се три кључна сегмента, три основне пјесничке преокупације – Бог, љубав и породица, односно традиција. Отварањем ове три категорије, пјесник отвара и смисао цјеловитости тог тројства, односно хришћанска пространства у којима је и троједини смисао човјека, као тајна над тајнама – казао је Ђорђе Брујић, додајући да је чињеница да је аутор овом књигом утврдио своје мјесто у савременој лирици која настаје на српском језику у Црној Гори, те да је његова поезија постала савремени изворник у новој књижевности.

Стихове из своје збирке читао је аутор.

уторак, 22. јул 2014.

Греговић председник СНСЦГ

Новинар Вечерњих новости из Будве, Саво Греговић нови је предсједник Савеза новинара Србије и Црне Горе (СНСЦГ). Он је већином гласова представника Удружења новинара Србије (УНС) и Удружења новинара Црне Горе (УНЦГ) изабран на ту функцију на данашњој Изборној скупштини у Брзећу на Копаонику.

Греговић је четири деценије дописник Вечерњих новости из Црне Горе и сарадник бројних медија. Био је председник УНЦГ и потпредседник СНСЦГ.

Скупштина је подржала рад Комисије Владе Србије за расветљавање убистава новинара и одлучила да се две организације заједнички боре за бољу заштиту новинара и медија у обе државе.

Скупштина се захвалила досадашњем предсједнику ове међународне новинарске асоцијације Живораду Николићу на успјешном раду.

Удружење новинара Црне Горе на Изборној скупштини, поред предсједника УН ЦГ , Новице Ђурића, били су: Будо Симоновић, Бранка Пејовић, Раде Вукићевић, Вела Мићковић, Драган Росандић и Славиша Ђорђевић.

/ Копаоник, 16. октобар 2013.године /

понедељак, 30. јун 2014.

НОВО У КЊИЖАРСКИМ ИЗЛОЗИМА- Песме Новице Ђурића

„Ободско слово“ из Ријеке Црнојевића објавило је нову књигу песама Новице Ђурића

„Божја дјеца". Новинар по занимању, Новица Ђурић је песник по вокацији и то изузетно даровит - како каже један од највећих песника црногорског поднебља Ранко Јововић ово је „пјесник колективног удеса, човјек и пјесник и хришћанска душа која горке сузе лије и моли...“ По Јововићу, Ђурић је исписао једну књигу о општем болу, несналажењу, ужасу..."

Радован Поповић

ПОЛИТИКА, понедељак 9.децембар 1996. године

НОВЕ ПЕСМЕ НОВИЦЕ ЂУРИЋА - Цветају ране

„Бoжја дјеца” су страшна поема о Нама. Страшна ура. У страшном свијету — најстрашнијем и најусамљенијем од свих свјетова који су постојали. У елегантној, боље рећи у добро скројеној форми, језиком брђанским, српске несанице, премора, пркоса и покоре... и снс тако и у том правцу и смислу, без правца, и Боже мој, без смисла. Оволико пусте невољсеу једној души, у једној пјесми."

Тако јс записао Ранко Јововић, црногорски песник, слово о најновијој књизи Новице Ђурића „Божја дјеца”, коју јс оних дана издало „Ободско слоно” из Ријеке Црнојевића.

Јововић подсећа да багремови више нс миришу, ако су икада и мирисали, али зато цветају наше ране. Тако некако размишља и песник Новица Ђурић, за кога Јововић још додаје да јс песник колективног удеса, човек и песник и хришћанска душа, која горке сузе лије. И моли.

Вечерње новости, недеља, 29.септембар 1996.

Душан Јолић

У ИЗДАЊУ ОБОДСKОГ СЛОВА - БОЖЈА ДЈЕЦА

Из штампе је управо изашла књига Новице Ђурића „Божја дјеца“. Избор из поезије са три-десет нових пјесама који је сачинио аутор објавила је издавачка кућа „Ободско слово“ са Ријеке Црнојевића. „Божја дјеца“ је шеста књига Новице Ђурића. Рецензент књиге Ранко Јововић истиче да су „Божја дјеца“ страшна поема о Нама. Страшна ура. У страшном свијету - најстрашнијем и најусамљенијем од свих свјетова који су постојали. У елегантној, боље рећи у добро скројеној форми, језиком брђанске, српске несанице, премора, прекора и покоре... и све тако у том правцу и смислу, без правца, и Боже мој, без смисла. Оволико пусте невоље у једној души, у једној Пјесми. Можда ће Молитвама, дугим, стољећима... бити очишћен, или бар, дјелимично очишћен овај наш Човјек - Народ.

Не миришу више багремови, ако су икада и мирисали, цвјетају наше ране, тако некако размишља Новица Ђурић, пјесник колективног удеса, човјек и пјесник и хришћанска душа која горке сузе лије...

Ратко Делетић

ПОБЈЕДА, 24.септембар 1996.

Изабране песме: Брђанска несаница

Новица Ђурић: „Божја дјеца”, издавач „Ободско слово”, Ријека Црнојевића, 1996.

Избору из своје поезије подгорички песник Новица Ђурић (1956) додао је тридесет нових песама и објавио их под заједничким насловом „Божја дјеца“. Циклуси о мртвим сликама, узалудном летачу, кућном тамничару, историји болести, црном петку - прерастају у поему о страшном свету, општем несналажењу и патњи која нас окружује.
Језиком брђанске, српске несанице и премора, како у предговору овај необичан песнички исказ одређује Ранко Јововић, Новица Ђурић пева о колективном удесу ослањајући се на хришћанско наслеђе. У непрестаном дијалогу са Богом, Ђурић пише да нема песме коју би сви певали и да би се случајни зрак љубави показао као чудо, приказаније, нешто невероватно у доба мржње, раскола, колективног лавежа...

С. М.

Политика, субота, 8. фебруар 1997. стра:26

петак, 27. јун 2014.

Из ОП-а у „Дневник“

Када сам са мјеста главног и одговорног уредника „Омладинског покрета“ на захтјев уредништва новосадског „Дневника“ прешао да радим као шеф дописништва те новинске куће за Црну Гору (1. јула 1992. године) вјеровао сам да је то добра одлука и да је вријеме „позобало“ оно мало а тако велико и значајно штиво звано „омладинска штампа“.

Да је процјена била добра убрзо се показало тако што су млади и талентовани омладинци претежно из Студенског сервиса „уозбиљили“ тренутак у ком су банули на крилима комараца – маларичара. Загосподарише кабинетима, командним мјестима, поробише народ, инфицираше скоро цио народ. Онај други био је имун.

Новосадски „Дневник“ био је прави избор, редакција у којој су господарили добри људи и новинарски професионалци, уредници којима је увијек најважније било да с новинаром осмисле причу а затим поштују аутора на начин који му гарантује поштовање новинарског кодекса, али и личности без обзира о коме се радило.

У то вријеме главни и одговорни уредник „Дневника“ био је Драган Радевић, замјеник Блажо Малиџан, а генерални директор Милан Антић, а уређивачка екипа с којом је било част служити професији. Они који прате само новинарски производ другачије и не би могли казати. Не спорим да је не мали број оних који о новинама, и уопште када говоре о медијима, казују кроз призму партијске заљубљености, неостварене партијске љубави са лидером, нереалних амбиција, површности не само новинарске, кевкања за ситне паре... Но, такви не преживе ни до наредних локалних или парламентарних избора.

Ја сам у новосадском „Дневнику“ провео године посебне пажње и поштовања и не бих се могао присјетити неког лица од којег бих окренуо главу.

„Дневник“ ме је за новинарски рад два пута наградио највећим признањима – Награда за новинарство 1994. године и Прва награда за 1997. годину.

Сада се с поносом сјећам оних који су свакодневно „склапали“ „Дневник“ - Четника, Станивука, Малиџана, Бозокина, Карана, Поповића, Џајића, Гулана, Живановића, Мартиновићке, Рајевића, Радевића... вриједних стено-дактилографкиња, људи из одељења факса и фото службе... С њима сам и прославио 55 година „Дневника” и том приликом казао пар редака о професији којој се не служи већ исконски припадаш.

У подгоричком дописништву „Дневника“ у Булевару Светог Петра Цетињског скоро осам година свакодневно сам осмишљавао извјештаје са колегиницама Славицом Драговић и Љиљом Лалић све док једно јутро газда од Црне Горе није викнуо: „Истјеруј“!

Чуо сам да је тако рикнуо да се зграда тресла. На срећу, раније сам узео пар својих папира, а остало покућанство су Они однијели како би се скућили.

Срећно им било.