ХИЛАНДАРСКА СПОМЕНИЦА

Уручење новинарских награда УНЦГ за 2013. годину

Интервју Новице Ђурића Српској телевизији

Српско становиште - интервју са Новицом Ђурић, добитником награде "Марко Миљанов" Удружења књижевника Црне Горе за 2013. годину. Разговарао: Веселин Матовић.
/ Емитовано, 10. мај 2014. године /

ФОТО - микс, како је настала дневна новина ДАН

ПРВО СЛОВО О ДАН-У

Неке ствари треба прећутати. Неке памтити. Неке похранити у Скровито мјесто. Неке...

            Има тренутака који се сами по себи не дају прећутати, оживе. У које сте и ви дунули. Којима сте подарили искреност, љубав, знање, озбиљност и све то похранили у темеље оног што сте хтјели да се роди. Не само да се роди, већ да траје.

            Било је то већ давно, у прошлом вијеку, када сам на позив једне групе људи прихватио да радим на новој дневној новини – ДАН.

            Недуго затим именован сам за првог главног и одговорног уредника „ДАН“-а.

            Није било лако. Није се имало много шта. Није било ни оних који су стопостотно вјеровали да ће та новина уопште изаћи. Није било ни виртуозних преламача, техничких уредника, дактилографа, фоторепортера, пођекоји слободни новинар, није било, није...

            Али, када човјек зна шта има, онда му је и лакше да зна како до оствареног циља и на који начин – даноноћним радом са сарадницима. Свако је понешто знао, на крају сви су схватили шта знају и колико треба да уложе себе да би пројекат био реализован.

            Радило се без предаха, по дванаест сати. За мале паре. Тек која кифла и бурек. Радило се јер је одабрана екипа створила такву атмосферу која је носила, давала наду, уливала снагу, подржавала, вјеровала, истрајавала, питајући само када ће изаћи први број ДАН-а.

            Радили су се бројни пробни бројеви. Радили. Мијењали. Дорађивали. Тако је то ишло. Приближивао се дан када ће се појавити нова дневна новина у Црној Гори. Приближивао се. То смо сви, без изузетка, искрено ишчекивали.

            И када човјек једно ишчекује неријетко искрсне оно неишчекивано.

            Са ужим и ширим власницима услиједио је састанак. Нијесмо се разумјели – ја сам поднио неопозиву оставку и они су неопозиво остали.

            Свако је на свој начин наставио тамо гдје је стао – ја се вратио професионалном новинарству, ДАН почео да излази.

            Неко је упамћен, неко заборављен, али су слова неумољива. Извире из сваке таме.

            Ето, ово је моје прво слово о времену када смо стварали дневну новину ДАН.

            Велика је то и занимљива прича. О томе припремам, вјерујем, ријетку и вриједну књижицу. Није то тако мало па да нема своје тачно укоричење.

Новица Ђурић

Идејно решење ДАН-а: Душан Јолић и Новица Ђурић

Новица Ђурић, Даница Гарић, Миленко Вицо, Светозар Ђоновић, Ђорђе и Милица Брујић, Слађо Благојевић, Милован Нововић, Јованка Раичевић, Биљана Булатовић, Небојша Бошковић, Драгана Бећировић и Дејан Панић

Новинари и сарадници будуће новине ДАН: Брујић, Благојевић, Нововић, ..., ..., Љубица Божановић, Ранко Башановић, Љиљана Минић, Слободанка Трипковић, ..., Драган Стојадиновић, ..., Даниела Воротовић, Панић, Бећировић и Бошковић


Здравко Гавриловић, Горан Бјелановић, Момо Поповић, Душан Јолић и Новица Ђурић

Одлука о Оснивању новине ДАН и именовању Новице Ђурића за њеног првог главног и одговорног уредника

                                                              

Ђурићева честитка поводом изласка првог броја ДАН-а

Светозар Ђоновић припрема новинарску екипу

Редакцијски састанак

Д. Гарић, М. Вицо, С.Ђоновић, Ђ.Брујић, М.Брујић, С.Благојевић, Јованка Раичевић, Б.Булатовић, Н.Бошковић и Д.Бећировић

Чедо Прелевић, Светозар Ђоновић, Новица Ђурић и Душан Душко Јолић у припреми графичког решења ДАН-а

Графичко решење дневне новине ДАН: Чедо Прелевић, Светозар Ђоновић, Новица Ђурић и Душан Душко Јолић

Дајан Цвијановић, Сретен Обреновић, Ђорђе Брујић, Новица Ђурић, Данијела Воротовић и Љубица Божановић

Скоро да у мјесецима осмишљавања, концептирања и израде нултих примјерака новине ДАН и није било времена за одмор

СКАЖИ МНЕ, ЧТО Я ЖИВ

Новица Джурич

СКАЖИ МНЕ, ЧТО Я ЖИВ

Скажи мне, что я жив:

ты чувствуешь – дышу,

ты сердца слышишь стук.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив:

меня ты часто видишь

по рекам и лугам.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив:

когда судьбу пророчу,

ты входишь в мои сны.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив:

и к небу устремляюсь

в объятиях звезды.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив:

письмо твое читаю –

рождаются стихи.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив:

как малое дитя слова

я раны и слова оберегаю.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив:

и в материнских снах

печаль не засыпает.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив

в ее глазах и в свитках,

и что не плакал я.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив:

в страданиях и муках,

во всех ее надеждах.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив.

И что она увидит,

как муравей ползет.

Об этом мне скажи.

Скажи мне, что я жив.

Она украдкой плачет,

я знаю эти слезы –

тяжелые, кровавые.

А жив ли я теперь,

Иль умер я давно?

Об этом мне скажи.

© Перевод с сербского Сергея Щеглова, 2010.

НЕВЫНОСИМАЯ ЛЮБОВЬ

Новица Джурич

НЕВЫНОСИМАЯ ЛЮБОВЬ

Стремлюсь к деяниям благим,

Не верю в сны и тени.

Живу дыханием твоим,

Дышу твоим сомнением.

А утром, на рассвете дня,

Когда глаза открою,

Моя причина бытия

Стоит передо мною.

Моя надежда и слеза,

Любовь и в сердце рана.

Пусть стороной пройдёт гроза –

Всё будет без обмана.

Сойти с ума мне не даёт

Единственная вера.

Она – мой компас и мой взлёт,

Она – моя карьера.

Пою, кричу, дышу, живу,

И жизнь моя богата…

И в том, что грежу наяву –

Она лишь виновата.

Когда-то час придёт и вдруг

Совсем глаза закрою?

И снова слышу сердца стук:

Она – передо мною.

Любовью буду дорожить:

От Милицы награда…

Вот почему мне надо жить

Любить и верить надо!

© Перевод с сербского Сергея Щеглова, 2011.

Казивање педесет осмо

Ово је наш крај. Ово је крај овом и оном. Ово је крај крајева. Да ли заиста све има свој крај, када провирим на крају овог чињења гледам са зебњом да не нагазим на крај, да не угледам крај. Да се сам не помоли. Да се не огласи. Да ме не снађе, да не знам шта ћу – назад у сопствену тајну или да учиним крај свему.

            Можда се крају може стати на крај ако се одјенемо неким новим почецима и не прелистамо странице у журби, тек да се броја не зна, већ да се броји како смо ишчитали све странице живота не схватајући какав је гријех претрчати живот.

            Није живот да би се раскрилио у једном трену, већ дужина која се прелази стопу по стопу како би се што касније крају примакли, како не би премучени остатак пута крајевали.

            Још увијек вјерујем како је крај негатор свега што је за живота имало смисла, како је то немир који уништи у нама све радости и надања. Како је груб према свему што је живо. Како је он свршетак свега. Како се уздиже и слави да је он наш крај. Да је његова последња. Како је дојакао и људима и звијерима. Чак се радује што је и цвијет и пчелу предао тами.

             Можда би могли, ако не утећи, оно бар одложити крај и приморати га на одложену предају. Можда вриједи ризиковати, јер у свакој бици има наде да можда неким чудом и ми једном побиједимо. Макар привидно. Можда наш убица одложи мач судбине, поклони се животу и одлучи да нас поново врати почецима.

            Опет на почетку! Да ли то може да се догоди за живота човјеку? Да поново изникне из свога срца и провјери да ли је граница таме увијек на крају живота? Да ли се наставља оно што лебди као велика непознаница у нашим мислима и гдје је томе крај? Да ли је судбина притајила крај и чека да нас последњи пут изненади? Изненади како више не би ишчекивали, стрепјели да у сваком наредном кораку не дотакнемо крај. Зато се кораци и броје унапријед. Коме ноге одређују пут тај је у прилици да најбрже стигне у загрљај крају. Крају пута, крају пјесме, крају приче, крају радовања, крају свих крајева осим умирању које траје на постељи између неба и тла. Само оно што издахнемо одлазећи Богу на дар никада неће имати крај. Дух наш. Он траје. Он је једини прескочио ону границу коју човјек у земаљском животу није успио да покори и тако продужи трајање.

            Можда човјек и не траје за живота. Можда је крај тога доба његово спасење, његов пут до васкрснућа. Ето, разумијем како је крај уствари васкрснуо човјека да вјечно траје. Да шапатом говори и светлошћу зрачи. Крај наш васкрснући.